Grčka mitologija

Dedal i Ikar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dedal, Atinski kovač, vodio je poreklo od Kekropove kraljevske porodice, odnosno od prvog Atinskog kralja. Bio je veliki umetnik, skulptor i arhitekta, jednom rečju, jedan od najinventivnijih pronalazača svoga doba.

Jednom je ovaj nadareni majstor, zaslepljen Ijubomorom prema svom rodjaku i učeniku Talu, izvršio zločin, ubivši ga. Tal, koji je veoma rano pokazao i dokazao da će prerasti u vrsnog majstora, posmatrajući zmiju kako koristi svoje čeljusti, jednog dana je izmislio testeru. To mu je donelo slavu, i Dedal ga je, u jednom nastupu Ijubomore, gurnuo sa Akropolja. Kada se saznalo o tom njegovom zločinu, Areopag ga je kaznio progonstvom.

Dedal se, tako našao na Kreti, kod Minoja, gde je izmedju ostalog, izgradio i poznati Lavirint, odnosno palatu, u kojoj su se nalazili mnogobrojni hodnici, koji su bili toliko komplikovano izgradjeni, da se u njima niko nije mogao orijentisati.
Tu je Minoj zatvorio Minotaura.

Za vreme svog boravka na Kreti, Dedal je dobio sina, Ikara, čija je majka bila Naukrata, jedna od Minojevih robinja.

Kada je Tesej stigao na Kretu sa namerom da ubije Minotaura, Dedal je poučio Arijadnu, kako da savetima pomogne tom heroju, da udje i izadje iz Lavirinta. Minoj se, kada je to saznao, toliko naljutio da je zatvorio majstora i njegovog sina u Lavirint. Dedal je stalno, u svom zatvoru razmišljao kako da pobegne sa Krete. Odjednom se setio da krila zalepi voskom, a potom ih pričvrsti za ramena.

Otac i sin su tako opremljeni zajedno krenuli na taj neverovatan let. Mladi Ikar, medjutim, nije sledeo očeve savete. Otac ga je savetovao da ne leti suviše nisko, da mu se krila ne bi pokvasila od morskih talasa, ali ni previše visoko, da ih sunce ne bi isuviše zagrejalo. No Ikar, nije izdržao i počeo je da leti visoko, sve dok mu sunce nije otopilo vosak na krilima, nakon čega je pao u more, koje se od tada naziva Ikarskim morem. Njegovo telo je Herakle pronašao na obližnjem ostrvu, koje od tada nosi ime Ikarija, gde ga je i sahranio.

Pan

Bog šuma i stočarstva

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pan je bio bog stočara i stada, i nezaobilazni deo grčke prirode. Njegovo demonsko obličje, još od najstarijih vremena, prikazano je izgiedom polu čoveka, polu jarca, ozarenog lica, špicaste brade, sa rogovima na čelu i dlakavog tela.

Vispren i veseo predstavljao je oličenje života stočara, uvek je bio u blizini svežih izvora i senovith šuma, seksualno veoma aktivan i uvek spreman da pojuri nimfe ili mlade dečake, i, da sa njima, izvede svoje Ijubavne igre.

Njegovo poreklo nije potpuno razjasnjeno.

Rodjen je u Arkadiji i pretpostavlja se da je bio sin Ree i Krona, ili Hermesa.
Postoji i priča da ga je majka, možda neka od Nimfi, prestrašena njegovim užasnim izgledom, posle porođaja napustila. Hermes ga je pronašao, uvio u zečiju kožu, a zatim odveo na Olimp.

Bogovima sa Olimpa je izgledao mio, pa su ga prihvatili. Od svih bogova najviše ga je zavoleo Dionis,koji ga je vodio sa sobom.

Pan je voleo mnoge Nimfe, mada najčešće njego-va Ijubav nije bila uzvraćena, kao što je bio slučaj sa Pefko, koja se, da bi ga izbegla, pretvorila u drvo. Zavoleo je prelepu Ehu, nimfu izvora i šuma. Ostavši bez odgovora na svoju Ijubav, Pan ju je raskomadao.

Priča se da je Eha, pak, beznadežno zavolela Narkisa, pa je od tuge zauvek nestala, ostavljajući za sobom jedino svoj glas (Eha = odjek). Panov najveći uspeh na polju Ijubavi bila je njegova veza sa Selenom, koju je prevario pretvorivši se u jagnje.

Dvanaest olimpskih bogova su bili najvažniji bogovi grčkog Panteona, koji su živeli na vrhu Olimpa. U različitim vremenima je bilo četrnaest bogova koji su smatrani olimpskim, ali ih nikad nije bilo više od dvanaest u isto vreme.

Zevs, Hera, Posejdon, Ares, Hermes, Hefest, Afrodita, Atina, Apolon i Artemida su uvek smatrani olimpskim bogovima. Hestija, Demetra, Dionis i Had su pridodavani ovoj grupi. Hestija je ustupila svoje mesto Dionisu da bi živela među ljudima (njoj je dodeljena čast da održava vatru na Olimpu). Persefona je provodila šest meseci u godini u podzemnom svetu (tada je na zemlji vladala zima), i dozvoljeno joj je da se vrati na Olimp drugih šest meseci u godini da bi bila sa svojom majkom Demetrom. Iako je Had uvek smatran za jednog od najvažnijih grčkih bogova, njegov dom je bio podzemni svet mrtvih.

Olimpski bogovi su osvojili prevlast posle pobede u ratu koji je Zevs sa svojom braćom i sestrama poveo protiv Titana. Zevs, Hera, Posejdon, Demetra, Hestija i Had su bili braća i sestre, a ostali su (izuzev Afrodite, koja se rodila iz morske pene) obično smatrani Zevsovom decom od različitih majki (izuzev Atine, koja se rodila iz Zevsove glave). Moguće je da je i Hera sama rodila Hefesta kao osvetu zbog rođenja Atine.

Zevs je najviši i najmoćniji bog, vladar Olimpa

Posejdon, zajedno s Hadom, drugi po važnosti bog, koji upravlja okeanima i morima

Had je takođe drugi po važnosti bog, koji vodi brigu o dušama umrlih

Atina je boginja mudrosti, umetnosti, unutrašnje lepote, obrazovanja i rata

Ares je bog rata i heroja

Artemida je boginja lova, životinja, plodnosti i čednosti

Hefest je bog vatre, rada, zanatlija i oružara

Apolon je bog plesa, muzike, izlečenja i medicine, streljaštva i razboritosti

Hermes je bog upravljanja, putnika, pastira, prijateljstva i skupova

Afrodita je boginja ljubavi, seksualnosti, spoljne lepote i privlačnosti

Hera je Zevsova supruga, boginja braka, žrtvovanja i vernosti

Hestija je boginja doma, porodice i domaćeg ognjišta

Demetra je boginja zemlje, cveća i biljaka, hrane, zaštitnica braka i poljoprivrede

Dionis je najmlađi bog u Panteonu, bog vina, opijanja i otvorene seksualnosti

U grčkoj mitologiji Satiri su polubogovi, najčešće prikazivani kao mitološka bića napola jarac, a napola čovjek. Opsjedali su šume i pratili Dioniza ( boga šume ). Zbog ljubavi prema vinu često su bili prikazivani s čašama vina.

Satiri su bili povezani s plodnošću, imali veliki seksualni apetit i bili su pohotna i razvratna bića koja su voljela žene, ali i dječake. Zato su nekad i prikazivani s erekcijom.

Posebno su se zaljubljivali u Nimfe, polubožanske mlade žene, koje su često i opsjedali. Nimfe žive vrlo dugo, otprilike 100.000 godina. Prikazivane su kao mlade i zgodne žene, a bile su ljubavnice mnogih bogova (Zeusa, Apolona), ali i smrtnika (Sizifa, Odiseja).

Čovjek s ribljim repom koji je puhao u školjku da bi uzburkao valove. Bio je Posejdonov sin. Reč Triton dolazi od reči grč. trethan što znači „more“.

Triton je bio divovskog rasta i zamišljan je kao pola čovek, a pola riba. Stanovao je u palati svojih roditelja, koja se nalazila pod morem u blizini Ega, ili u Tritonovom jezeru u Libiji. Triton je putovao morskom površinom jašući na delfinima ili se vozio u zlatnoj kočiji koju je dobio od svoga oca Posejdona. U rukama je uvek nosio trozubac sa kojim je mogao da razbije bilo koju stenu, ali je bio manji od trozupca njegovog oca. Pored toga, on je uvek sa sobom nosio i veliku, savijenu školjku i ako bi u nju jako zatrubio izazvao bi morsku oluju, a tihim zvukom je bio u stanju da utiša i najjače vetrove i da obuzda oluje. Jednom prilikom, Enejin trubač Mezen je izazvao Tritona i ovaj ga je svojim zvukom trube bacio u more.

Tritona su zbog njegovih osobina posebno poštovali mornari, kao i ljudi koji su živeli kraj obala mora, a bogovi su ga poštovali i zbog njegovog porekla.

(Grč. Phaethon, lat. Phaethon - sin boga sunca Heliosa i njegove ljubavnice Klimene)

Zračio je lepotom poput sunca i bio ponosit kao bog. To se nimalo nije sviđalo Zevsovom sinu Epafu, zato ga je u svađi, koja se među njima zametnula, nazvao potomkom ništavnog smrtnika. Faetona su te reči duboko uvredile, ali sigurnost kojom je to Epaf izjavio pobudila je u Faetonu sumnju. Njegova ga je majka, međutim, uveravala u njegovo božansko poreklo, a ako ne veruje, neka ode Heliosu, koji sigurno neće poreći da je njegov otac.

Faeton je otišao u Heliosovu palatu gde ga je bog sunca ljubazno primio i javno potvrdio da mu je otac. Ali ni ta izjava nije umirila Faetona. Tražio je dokaz. Helios je na to ustao i kraj svetih voda reke Stiksa zakleo se najsvetijom zakletvom da će mu ispuniti svaku želju. Faeton je na trenutak razmišljao, a zatim izrekao neverovatnu želju: da mu Helios na jedan dan pozajmi sunčana kola u kojima se vozi nebeskim svodom. Helios se zaprepastio, odvraćao ga od toga i uveravao sina da neće moći da vlada krilatim konjima ni da savlada strah koji će ga obuzeti kad pogleda s nebeskog svoda. Faeton je, međutim, ustrajao u svojoj želji, a kad nije hteo da prihvati nijedan od ponudjenih očevih dokaza, Helios mu je želju ispunio. Faetonova vožnja završila je upravo onako kako je prorekao Helios: kratko se radovao tome što osvetljava Zemlju. Krilati su konji osetili da njima ne upravlja čvrsta ruka i skrenuli sa svoje uobičajene staze kojom su svakodnevno prolazili. Uzleteli su visoko prema sasvežđima Škorpiona i Bika, a kad su se našli pred Kentaurom, prestrašili su se od njegovog nategnutog luka i sleteli sasvim nisko ka zemlji. Od žara sunčanih kola uzavreli su Eufrat i Oront, Ister i Tibar. Nil je pobegao na kraj sveta i sakrio svoj izvor tako da ga niko (sve do prošlog veka) nije uspeo da nađe. Oganj Heliosovih kola koja su se obrušvala spržio je plodne ravnice Arabije, Nubije i Sahare i pretvorio ih u peščane pustinje. Stanovnicima Afrike opržio je kožu tako da su zauvek ostali crni. No katastrofa time jos nije bila završena: od sunčane jare počelo je sahnuti more, zemlja je popucala i otvorilo se Hadovo podzemno carstvo.

Tada se podigla gnevna majka zemlje Geja i preteći pozvala najvišeg boga Zevsa da svemu tome učini kraj, inače će izgoreti svet, srušiti se nebesa i sve će se sunovratiti u prvobitni haos. Najviši bog poslušao je Geju: munjom je oborio Faetona u bezdan. Njegove sestre Helijade, ožalošćene njegovom smrću, pretvorile su se u topole. Od njihovih suza koje su padale u hladne vode reke Eridana, pored koje je Faeton našao svoj grob, nastao je, kažu, ćilibar.

Faeton je umro da na zemlji ne bi izumro život. S obzirom na sudbinu čovecanstva, to je, nema sumnje, bilo spasonosno. Međutim, Faetonovoj hrabrosti divili su se mnogi. Nimfe, koje su našle njegovo sprženo telo pokraj reke Eridana, postavile su natpis nad njegovom grobnom humkom, stihove kakve nalazimo na spomenicima junaka: "Pao je, ali na velikom, hrabrom delu"

(Grč. Gaia, lat. Tellus ili Terra - boginja zemlje i sama Zemlja, nastala iz prvobitnog Haosa)

Bila je mati svega što je na zemlji živelo i raslo. Najpre je, sama od sebe, rodila zvezdano nebo Urana, zatim visoke planine, a najzad duboko i široko more, Ponta. Kad je Uran zavladao svetom, postala mu je žena i rodila dvanaest potomaka. Bili su to titani Okean, Kej, Krije, Hiperion, Japet, Kron i titanke Tija, Reja, Mnemosina, Feba, Temida i Tetija. Zatim mu je rodila tri jednooka diva, kiklope Bronta, Steropa i Arga, i tri pedesetoglava i storuka gorostasa, Hekatonhire (Kota, Brijareja i Gija ili Giga).

Svoje potomke je Geja volela iskrenom ljubavlju. Uran nije delio njena osećanja. Hekatonhire nije mogao ni da vidi. Da bi ih se oslobodio, bacio ih je u zemljinu utrobu i zabranio im izlazak na svetlost dana. Majka Geja je zbog toga patila i nagovarala svoje sinove titane da kazne Urana i svrgnu ga s vlasti. Na to se odlučio najmlađi sin Kron, koji je lukavstvom Uranu oduzeo muškost i moć i proglasio se vladarom sveta.

Iz krvi osakaćenog Urana, koja je pala na zemlju, rodila je Geja novo pokoljenje divova sličnih titanima, moćne gigante. Kada je posle toga Kronov sin Zevs svrgnuo svog oca s vlasti, Geja je pozvala gigante da se pobune protiv njega. Osim podsticaja za borbu dala im je i čarobnu biljku, koja ih je činila neranjivim za oružja bogova. Zevs je pozvao u pomoć svog ovozemaljskog sina Herkula, od čijeg oružja ni Gejina biljka nije mogla da zaštiti gigante, i on ih je nadvladao posle iscrpljujuće bitke, uz pomoć drugih bogova. Zevs je kaznio gigante, bacivši ih u večni mrak Tartara. Geja se zatim udružila s bogom Tartarom i rodila Tifona, strašno čudovište, sa stotinu zmajskih glava, i podstakla ga da ubije Zevsa, ali Zevs je i njega savladao i bacio u Tartar.

Prema nekim mitovima, Geja je rodila, oplođena krvlju osakaćenog Urana, boginje osvete Erinije, a prema drugim ih je imala s bogom večne tame Erebom ili Skotom (prema nekim, manje proširenim verzijama mita, Erinije su bile kćeri boginje noći Nikte). Geja nije imala potomke samo sa Uranom i Erebom. Bogu morskih dubina Pontu rodila je sinove Nereja, Taumanta i Forkiju, a i kćeri Ketu i Euribiju.

Helena je u grčkoj mitologiji ćerka Zevsa i Lede, žena kralja Sparte, Menelaja, koju je oteo Paris, trojanski princ, zbog koje je počeo rat između antičke Grčke i Troje, poznat kao Trojanski rat. Helena Spartanska poznatija je kao Helena Trojanska, iako je bila Grkinja a ne Trojanka.

Legende o rođenju

Helena je imala dve moguće majke.
Po jednom verziji ona je kći Nemeside, boginje odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Helena se rodila iz jednog od jajeta, a Leda ju je uzgajila kao sopstvenu kćer.
Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda.

Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku. Helena je rođena iz jednog od nekoliko zlatnih jaja koja je položila Leda. Zbog toga je ona bila sestra Polideuka i polu-sestra Kastora i Klitemnestre, čiji je otac bio Tindarej, kralj Sparte. Ona je takođe bila polu-sestra Timandre, Flionoje i Febe.

Postoji još jedna verzija, Hesiodova, koji kaže da je nije rodila ni Nemesida ni Leda, već da je bila kćerka nepoznate Okeanide (vidi: Nimfa), koju je obljubio Zevs.

Bez obzira ko joj je bila majka, svi je smatraju sestrom Dioskura, blizanaca Kastora i Polideuka, koji su bili njeni zaštitnici.

Helenin život

Kada je Helena imala dvanaest godina, mnogo stariji atinski heroj Tezej je nameravao da je oženi. Oteo ju je uz pomoć svog druga Pejritoja, umesto da zatraži njenu ruku od oca Tindareja. Tezej ju je ostavio na čuvanje kod svoje majke, Etre.

Njena braća, poznati blizanci, Kastor i Polideuk su okupili vojsku, napali Atinu i vratili sestru nazad u Spartu.

Neki kažu da je Ifigenija kćerka Helene i Tezeja, ali to nije u skladu s njenim godinama. Ifigeniju je podigla Klitemnestra, žena mikenskog kralja Agamemnona, kao da joj je prava majka. Drugi kažu da je Ifigenija zaista bila kćerka Agamemnona i Klitemnestre.
[uredi]Venčanje i bekstvo za Troju

Kad je stigla za udaju, Helena je imala mnoge prosce, tako da se Tindarej uplašio da će onaj koga Helena odabere izazvati gnev ostalih. Odisej je rešio taj problem savetujući spartanskog kralja da svi prosci moraju da polože zakletvu, ne samo da će prihvatiti njen izbor već da će pružiti svaku pomoć njenom budućem mužu kad je Helena u pitanju. Ona je odabrala Menelaja, sina Atrejevog i brata Agamemnovog. Menelaj je postao kralj Sparte, a ona mu je rodila kćer Hermionu.

Kada je trojanski princ Paris jednom došao na spartanski dvor, Menelaj ga je gostio nedelju dana, pre nego što je otišao na Krit na sahranu svoga oca. Za vreme Menelajevog odsustva, zahvaljujući boginji Afroditi, Helena se zaljubila u Parisa. Helena i Paris su pobegli u Troju i tamo se venčali. Njeno bekstvo je izazvalo rat između Grka i Trojanaca koji će trajati deset godina.

Trojanski rat

Kralj Agamemnon je, pozivajući se na zakletvu datu na Heleninom venčanju, okupio najveće grčke heroje toga doba i sa 1.227 brodova stigao pod zidine Troje. Trojanski rat opisao je Homer u epu Ilijada.

Na početku Ilijade, Helena je zajedno sa tastom, trojanskim kraljem Prijamom posmatrala kao Grci i Trojanci postrojavaju svoje snage na trojanskom polju. Ona je kralju odavala vođe grčkih snaga, kao što su Ajaks i Odisej. Tražila je pogledom i svoju braću, Kastora i Polideuka, ne znajući da u oni poginuli dok je ona živela u Troji.

Pred kraj rata, kada je Paris poginuo, njegova dva brata su se borila za nju: Helen i Deifob. Dejfob je pobedio i prisilio je da se uda za njega. Poražen, Helen je napustio Troju i zaputio se na planinu Idu, ali ga je Odisej zarobio. Helen je bio vidovit. Kada su Grci osvojili Troju, Menelaj je ubio Deifoba. Hteo je da ubije i Helenu zbog neverstva i prolivanja toliko krvi. Iako više nije bila mlada, Helena je i dalje bila prava lepotica, tako da je očarala Menelaja.

Povratak u Spartu

Da li zbog nestrpljivosti da se vrati kući ili zbog besa što su bogovi dozvolili da rat toliko dugo traje, Menelaj nije želeo da bogovima položi žrtve. Posejdon je poslao oluju koja je skrenula brodove s kursa. Od osamdeset brodova s kojima je krenuo za Troju, samo pet je preživelo oluju. Menelaj i Helena su se nasukani na obale Egipta i tamo ostali sledećih sedam godina, pre nego što su im bogovi dozvolili da se vrate u Spartu.

Nekoliko godina pošto su se Menelaj i Helena vratili u Spartu, pojavio se jedan putnik namernik koji se raspitivao za sudbinu svoga oca. Bio je to Telemah, Odisejev sin. Menelaj je rekao Telemahu da je, prema pričanju morskog boga Proteja, nimfa Kalipso zatočila Odiseja na svom ostrvu.

Prema Apolodoru, postoji druga legenda po kojoj Helena nikada nije bila u Troji. Pošto je Paris oteo Helenu, Zevs je poslao Hermesa da je prenese u Egipat. Hermes je stvorio prikazu, napravljenu od oblaka, koja je zamenila Helenu. Tako su se i Grci i Trojanci borili oko utvare. Po ovo legendi, Helena nije nikad izvršila preljubu s Parisom i kasnije Deifobom. To je i bio razlog zašto je Menelaj posle Trojanskog rata poslat u Egipat, da pronađe svoju pravu suprugu. Apolodor kao izvor ove legende navodi Evripidovu dramu Helena.

Helenina smrt

Apolodor piše da, kad su Helena i Menelaj umrli i pokopani, Hera je Menelaja učinila besmrtnim jer je bio Zevsov zet. Helena i Menelaj su potom živeli na Ostrvu blaženih (Jelisejskim poljima). Ovo je u skladu s Protejevim predskazanjem Menelajevog života u Egipu, koje i Homer pominje u Odiseji.

Ali, prema Pausaniji, Helena je, posle Menelajeve smrti, morala da beži iz Sparte kad su dva Menelajeva nezakonita sina koje mu je rodila robinja Pierida – Megapent i Nikostrat – uzeli vlast u Troji. Helena je otišla na Rodos da bi zatražila pomoć od Polukse, Tlepolemove udovice. Tlepolem se borio i poginuo u Troji, a ubio ga je Sarpedon, likijski vođa. Poluksa se pretvarala da je Helenina prijateljica, ali je, uz pomoć sluškinja, obesila o drvo i tako se osvetila za smrt svoga muža.

Kako god da je Helena umrla, kasnije je obožavana kao boginja. Po Pausaniji, bila je poznata kao Boginja s drveta. Prema jednom predanju, kada je Helena otišla na Ostrva blaženih, udali su je za heroja Ahila, iako je, prema drugim izvorima, Ahil bio oženjen Medejom.

Jason (grč. Ιάσων, lat. Iason, izvedeno od reči iasthai u značenju „lečiti“) je u grčkoj mitologiji bio vođa pohoda Argonauta u Kolhidu, jolskog kralja Esona i njegove žene Eteoklimene.

Pre pohoda

Pelija, Tirin i Posejdonov sin, bio je čovek željan moći i na sve načine je pokušao da stekne prevlast nad celom Tesalijom. Na putu mu je stajao njegov polubrat Eson, pa ga je zbacio sa prestola, ubivši sve njegove potomke do kojih je uspeo da dopre. Alkimeda, Esonova žena, u to vreme je imala novorođenog sina Jasona, kojeg Pelija nije pronašao, jer ga je sakrila posluživši se lukavstvom. Naime, žene su je okružile i pravile se da se tek porađa. Nakon nekog vremena poslala je Jasona kentauru Hironu na podučavanje jer se bojala da bi ga u domovini Pelija ubio. Obazrivi Pelija se, kako bi održao presto, posavetovao sa proročicom i ona mu je prorekla da treba da se čuva čoveka koji će se pojaviti i imati samo jednu sandalu. To je bio Jason, koji se zaista tako pojavio, nekoliko godina kasnije, na igrama koje je Pelija priredio u Posejdonovu čast. Na putu u Jolk, Jason je izgubio jednu od svojih sandala, pomažući starici da pređe reku Anauru. Ta starica je bila prerušena Hera, koja ga je, kada joj je pomogao, blagoslovila. Uplašenog Jasona su doveli pred Pelija, koji mu postavio pitanje; šta bi on učinio kada bi bio suočen sa čovekom koji će mu dodati propast. Jason mu je odgovorio da bi takvog čoveka poslao u nemoguću misiju - po zlatno runo. Pelija ga je poslušao i naredio mu da to i uradi.
[uredi]Početak pohoda

Brod Argo


Jason je sa sobom poveo mnoge junake i oni su krenuli brodom Argo, koji nazvan po svom kreatoru Argu. Među junacima su bili i:
Boreadi
Herakle
Filoktet
Pelej
Telamon
Orfej
Kastor i Polideuk
Atalanta
Eufem
Prema brodu, nazvani su Argonautima.

Ostrvo Lemno

Ostrvo Lemno, na zapadnoj obali Male Azije, bilo je ostrvo naseljeno Amazonkama. Argonauti su, na svom putu ka Miziji, prolazeći pored ostrva, svratili i iskrcali se, a Amazonke su ih dočekale nenaoružane. Na ostrvu su proveli godinu dana u ljubavi sa ženama, jer ih je Jason uverio u svoje dobre namere. Tu je Jason, sa kraljicom Hipsipilom imao blizance, Euneja i Toanta (ili Nebrofona) i svi ostali Argonauti su imali muške potomke.

Kizik i Mizija

Nakon Lemna, Jason i Argonauti su stigli do zemlje Dolionaca čiji ih je kralj, Kizik, prijateljski prihvatio. Argonauti su, posle kraćeg zadržavanja otplovili, ali su se te noći ponovo vratili na isto mesto. U tami noći, Dolionci ih nisu prepoznali i misleći da ih napadaju neprijatelji, napali su Argonaute. U sukobu koji je usledio, Argonauti su ubili kralja Kizika, a njegova žena, saznavši da joj je muž ubijen izvršila je samubistvo. Kad je svanulo, Dolionci su uvideli svoju užasnu grešku.

Kad su stigli do Mizije, sa broda su se iskrcalo nekoliko Argonauta da nađu hranu i vodu. Među njima je bio i Hil, Heraklov sluga. Hile su zgrabile vodene nimfe i Herakle se vratio na brod bez njega.

Finej i Harpije

Uskoro je Jason stigao do dvora kralja Fineja u Trakiji, kojem je Apolon dao dar prorokovanja, međutim, bio je i kažnjen tako što su ga Harpije ometale u jelu. Jason se sažalio nad kraljem i odlučio je da mu pomogne. Dva junaka, Kalais i Zet, sinovi boga severnog vetra Boreja, koji im je podario krila, uspeli su da oteraju Harpije. Zahvalan zbog njihove pomoći, Finej je Argonautima pomogao otkrivši im kako da prođu Simplegade, začarane stene.

Kolhida

Jason je napokon stigao u Kolhidu (crnomorska obala Gruzije) da bi uzeo zlatno runo. Ejet, kolhidski kralj, obećao je Jasonu da će mu ga dati, ali pod uslovom da ispuni tri zadatka. Kada je Jason čuo šta su mu zadaci, uvideo je da ne može da ih izvrši i pao je u očajanje. Tada je Hera nagovorila Afroditu da ubedi svoga sina Erosa da on svojom ljubavnom strelom pogodi Ejetovu kćerku Medeju, kako bi se ona zaljubila u Jasona. Eros je poslušao Afroditu i naveo Medeju da se zaljubi. Tako je ona pomogla Jasonu u izvršavanju zadataka.

Prvi zadatak je bio da Jason poore polje sa vatrenim volovima, koje je sam morao upregnuti, a volovi su bljuvali vatru. Medeja je Jasonu dala mast koja ga je štitila od vatrenog daha.

Drugi zadatak je bio da Jason zasadi polje zmajevim zubima, iz kojih bi nicala vojska ratnika (Sparti). Medeja je posavetovala Jasona kako da savlada izniknute vojnike i on je, pre nego što su ga iznikli vojnici napali, bacio kamen među njih, u gomilu. Vojnici nisu znali otkud je kamen došao te su se međusobno borili i poubijali.

Poslednji zadatak je bio da Jason savlada zmaja koji nikad nije spavao, a čuvao je zlatno runo. Jason je omamio zmaja napitkom od bilja koji mu je dala Medeja, a potom je s njom otplovio iz Kolhide.
Ejet je krenuo za njima u poteru, ali ih nije stigao, jer su mu ubili sina Apsirta.

Povratak

Kirka


Na povratku u Jolk, Medeja je prorekla Eufemu da će jednog dana vladati Libijom, a to se i ispunilo preko njegovog potomka Bata.

Zevs je, da bi kaznio Medeju zbog ubistva brata, poslao nekoliko oluja na Argo i vetrovima Argonaute skrenuo sa kursa. Lutajući danima, Argonati su počeli polako da gube nadu, ali im se tada obratio brod Argo. Rekao im je da bi trebalo da traže pročišćenje kod Kirke, koja je živela na obližnjem ostrvu. U Homerovoj „Odiseji“ njeno je ostrvo opisano kao vodena vila koja stoji nasred čistine. Oko kuće bili su lavovi i vukovi, žrtve njene magije, jer je bila poznata po svom čarobnjačkom znanju, a svoje bi neprijatelje ili one koji bi je uvredili pretvarala u životinje ili druge stvari uz pomoć raznih napitaka i biljaka, tako da bi oni ostajali sa njom na ostrvu. Životinje nisu bile opasne i umiljavale su se oko posetilaca ostrva. Nakon boravka kod Kirke i pročišćenja, Argonauti su nastavili put ka domovini.

Sirene

Kentaur Hiron je rekao Jasonu da bez Orfejove pomoći nikad neće moći da prođe kraj područja u kome su Sirene, jer su one svojom pesmom omamljivale mornare koji bi se bacali u more. Kada je Orfej začuo njihove glasove, izvukao je svoju liru i odsvirao lepšu i umilniju melodiju sa kojom je nadglasao njihovu muziku.

Tal

Argonauti su stigli do Krita koju je čuvao bronzani čovek Tal.
Kad se brod približio, Tal je bacao veliko kamenje na brod, zadržavajući ga u zalivu. On je imao jednu krvnu žilu koja se protezala od njegovog vrata pa sve do gležnja, a bila je zatvorena bronzanim klinom. Medeja je na njega bacila svoje čini da bi ga smirila, a potom je izvukla klin i Tal je iskrvario do smrti.

Povratak i smrt Jasonova

Medeja je tvrdila Pelijinim kćerkama da može, koristeći svoje magične moći, da podmladi njihovog oca tako da ga raskomada, a komade skuva sa magičnim biljem u kotlu. To je demonstrirala sa ovcom koja je, posle magičnog obreda, iskočila iz kotla kao jagnje. Pelijine kćerke su joj naivno poverovale, raskomadale su oca i stavile u kotao, ali Medeja nije dodala svoje čarobno bilje te je Pelija ostao mrtav. Zbog ovoga je Akast, Pelijin sin, prognao Jasona i Medeju i oni su otišli u Korint. tamo se Jason, da bi učvrstio svoje političke veze, oženio sa Kreuzom, kćerkom korintskog kralja. Medeja, besna na Jasona zbog njegove izdaje bračnog zaveta, osvetila mu se tako što je, kao venčani poklon, svojoj supranici darivala začaranu haljinu, koja se prilepi za telo i izgori. Kada je obukla haljinu i kada je ona počela da gori, priskočio je njen otac, kralj Kreont, da je spasi, pa su njih oboje izgoreli. Posle tog čina, pobesnela i pomahnitala Medeja je ubila i svoju decu koju je sa Jasonom izrodila, bojeći se da ih on ne ubije i pobegla u Atinu. Jason i Pelej su napali Akasta i osvojili presto Jolka, a Tesal, Jasonov sin, postao je kralj. Jason je, budući da je prekršio ljubavne zavet sa Medejom, izgubio Herinu naklonost i živeo je usamljen i nesrećan sve dok ga nije ubio brod Argo, ispod koga je on spavao, jer je istrunuo i trup je popustio.

zanimljivo, svaka cast, nastavi..

Артемида

[You must be registered and logged in to see this image.]

Артемида
Дијана Версајска, римска копија грчке скулптуре коју је израдио Леохар
Богиња лова, дивљине, господарица и заштитница дивљачи
Пребивалиште Олимп
Симбол Лук и стреле, кошуте, ловачки пси и месец
Родитељи Зевс и Лета
Браћа и сестре Аполон, Ареј, Атена, Афродита, Дионис, Хермес и Хефест
Потомство нема (девичанска богиња)
Брдо Тајгет, Еримант
Римски пандам Дијана

Артемида (грч. Άρτεμις) је била грчка богиња лова, дивљине, као и господарица и заштитница дивљачи. Она је највероватније била древно божанство које су Грци усвојили као богињу дивљине. Према шведском митологу проф. Мартину Нилсону, Артемида је била најпопуларнија грчка богиња. У класичној традицији била је персонификована са планинама, дрвећем, ловом и плесом, нимфама, децом и младунчадима животињâ. По мишљењу других, не само да је уживала распрострањеност свога култа (нарочито у Аркадији, Криту, Анадолији и Великој Грчкој), него и његову дугу традицију која сеже дубоко у прошлост и представља предмет расправе многих лингвиста, познавалаца линеарног писма Б.

Осим тога, постоје различите теорије у погледу порекла и увођења њеног култа у Грчку. Као првобитна господарица дивљине и примитивног, преаграрног ловачко-сакупљачког друштва, претпоставља се по једној од тих теорија да је њена улога заштитнице дивљачи концептуално током векова постала сродна њеној потоњој доместификованој функцији заштитнице младог људског живота. У светској научној литератури, историчари религије који се слажу с тим често узимају за ту претпоставку доказ постојање једне универзалне праисторијске господарице животињâ из које је касније произашао Артемидин култ, за разлику од оних који указују на њено оригинално крићанско или анадолијско порекло.

Такође, постоје несугласице и по питању околности у којима је рођена. Неки извори наводе да је рођена истог дана кад и њен брат-близанац Аполон, док је код других то било нешто раније или касније. Према општеприхваћеној легенди, родила ју је богиња Лета која је након дугог трагања за местом где ће се породити најзад била примљена на острво Дел.

Све у свему, оно што се поуздано зна јесте да опис Артемиде у Хомеровој „Одисеји“ потпуно одговара потоњем класичном веровању, према којем се она креће планином Тајгет или Еримантском гором и ужива притом у лову на вепрове и кошуте, или у друштву нимфи међу којима води коло по ливадама и поменутим узвишењима. Због тога јој је, између осталог, придодат атрибут keladeine (тј. „она која прави галаму“), који се односи на уобичајену буку за време лова проузроковану повицима, ловачким рогом и псећим лавежима.


Wiki

Fama

[You must be registered and logged in to see this image.]


Dopunjene glasine

Fama je u grčkoj mitologiji krilato čudovište koje personifikuje glasine i javno mnenje. Ona kretanjem postaje sve veća i jača, ima bezbroj očiju, ušiju i usta.

Noću juri između neba i zemlje, danju stražari na krovovima kuća ili na visokim kulama, odakle posmatra svet, željna laži i zastrašujućih novosti. Fama živi u palati sa hiljadu otvora kroz koje dopiru svi glasovi, čak i oni najudaljeniji i najtiši. Okružena Zabludom, Lažima i Strahom, Fama iz svoje palate ponovo vraća u svet sve glasove udvostručava ih i po svojoj volji dopunjava. Po mitu, kad je Jupiter udaljio Famu od bogova, ona je došla među ljude i ostala uz njih da izgovara i ono što jeste i ono što nije.

Posejdon

Posejdon (grč. Poseidon, lat. Neptun) - bog mora iz grčke mitologije, sin titana Hrona i njegove žene Reje. Njegov rimski ekvivalent je Neptun.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U grčkoj mitologiji Posejdon je bog mora, zemljotresa i konja. Rimljani su imali inspiraciju iz grčke mitologije pa su u svojoj rimskoj mitologiji izmislili boga mora Neptuna, a u etrurćanskoj Netunsa.

Kao i svu njegovu braću i sestre, i Posejdona je progutao njegov otac, ali je i Posejdona, kao i svu ostalu braću i sestre je oslobodio Zevs, najmlađi sin Hronosa. Zevs je tada zbacio sa vlasti svoga oca i preuzeo vlast. Preuzevši vlast, Zevs je podelio zemlju na tri dela, jer je navodno bila prevelika. Posejdonu je dao more, Hadu podzemni svet, a za sebe je zadržao zemlju i nebo.

Kada je bio dobre volje Posejdon bi stvarao nova ostrva i more bi bilo mirno, a kada je bio loše volje, uz pomoć svog trozupca, podsticao je zemljotrese, potapanje brodova i davljenja. Živeo je u palati na dnu mora koja je napravljena od korala i dijamanata. Imao je mnogo dece sa mnogo žena, kako sa boginjama tako i sa smrtnim ženama. Neka od njegove dece su:

Triton od Amfitrite
Polifem od Toose
Antej od Geje
Orion od Eurijale
Pelija i Nelej od Tire
Pegas i Hrisaor od Meduze
Atlant od Klito
Batamos od Hromagusa i mnogi drugi.

Pošto je okruživao zemlju, a samim tim i uticao na nju, poznat je i po imenima Kosmozostis, Kosmosistis, Mesopontios, Pelagios, Pontokrator i mnogim drugim.

Borio se sa Atinom oko toga čiji je grad Atina. Pošto je izgubio, naljutio se i Atinjanima stvorio samo izvore slane vode.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Haos

Haos (grč. Χάος) je prema grčkim mitovima, početak i izvor svega na svetu, mitološko objašnjenje postanka sveta i svega što živi. Stvoren je u grčkoj narodnoj mašti i u različitim mitovima o postanju sveta njegova uloga je drugačija. Najčešće se izlaže po Hesiodovom delu „Teogonija“ („Poreklo bogova“) iz 8. veka p. n. e., koji kaže:

„U početku beše večni, bezgranični, tamni Haos“
(Hesiod)


Mitologija

Stari Grci su ga zamišljali kao beskrajni svemirski prostor, ili kao mešavinu bezoblične stvari u beskonačnoj tami, i kao takvog su ga proglasili božanskim bićem.

Prema pelaškom mitu o stvaranju sveta u početku se Eurinoma, boginja svih stvari, izdigla iz Haosa i oplodivši se sa Ofionom, snese sveopšte jaje iz kojeg je izašlo sve što postoji. Poslije je Eurinoma stvorila titane i titanke i dala im da vladaju nad sedam planetarnih sila.

Prema olimpijskom mitu o stvaranju sveta, u početku svih stvari se Majka Zemlja izdigla ih Haosa i u snu rodila Urana. Sa ljubavlju je gledajući sa planine, Uran prosu plodnu kišu na njene tajne pukotine, i ona porodi travu, cveće i drveće, zajedno sa zverinjem i pticama. Ova kiša učini da poteku reke i da se šupljine ispune vodom, te tako nastadoše mora i jezera. Njena prva deca - poluljudi - bili su storuki džinovi Brijarej, Gig i Kot, i tri kiklopa, koji su bili graditelji džinovskih zidova i majstori kovači.

Prema jednom od dva neimenovana, „filozofska“ mita o stvaranju sveta, prvo je bio Mrak, pa je iz Mraka iskočio Haos. Iz jedinstva Mraka i Haosa izašli su Noć, Dan, Pakao i Vazduh. Po drugom od ova dva mita Bog svih stvari - kakvo god da mu je ime, a neki ga nazivaju i Prirodom - pojavio se iznenada iz Haosa, odvojio zemlju od neba, vodu od zemlje i gornji vazduh od donjeg. Pošto ih je razdvojio, uspostavio je među njima poredak koji vlada do danas.

Prema Hesiodovoj Teogoniji, u početku beše večni, bezgranični, tamni Haos, i on beše izvor života. Iz Haosa su prvo nastali:

Zemlja (Geja), koja se široko rasprostrla, moćna, dajući život svemu što živi i raste na njoj.
duboko pod zemljom, toliko duboko koliko je Nebo visoko iznad nje, rodio se mračni podzemni svet, Tartar, užasni bezdan, pun večne tame
moćna sila ljubavi, Eros, koja sve oživljava
večni mrak, Ereb
tamna noć, Njukta

Iz noći i mraka su nastali:

večna svetlost, Etar
radosno svetli dan, Hemera

Svetlost se tada razlila po svetu i počeše da se smenjuju dan i noć.

Moćna i blagodatna Zemlja je rodila:

plavo Nebo, Urana, koje se rasprotre nad zemljom
more, Pont, koje večno šumi
visoke planine

Svetom je zavladao Uran, Nebo, koji se oženi blagodatnom Zemljom i izrodiše šest sinova i šest kćerki — šest titana i šest titanki. Jedan od njegovih sinova titana, Hron, svojom lukavošću kasnije je pobedio oca i oduzeo mu vlast a njega je, kad je odrastao, zbacio njegov sin, Zevs, i oduzeo mu vlast nad svetom.

wikipedija

Nikta

Nikta (Νýξ, Nýx) u grčkoj mitologiji boginja je noći i primordijalno božanstvo. Njezin je pandan u rimskoj mitologiji Nox (lat. "noć"; Vergilije).



Kult

U Grčkoj je Nikta rijetko bila štovana. Prema Pauzaniju, imala je proročište u megarskoj akropoli. Često je stajala iza većine drugih kultova. Zbog toga je postojala statua zvana Noć u Artemidinim hramovima u Efezu.
Spartanci su imali kult Sna i Smrti, koje su smatrali blizancima, a Niktu su smatrali njihovom majkom. Naziv kulta sastojao se od sloga nyx- , a mnogi bogovi imaju taj slog u pridjevu koji ih opisuje, npr. Dioniz Nyktelios ("noćni") i Afrodita Philopannyx ("ona koja voli čitavu noć").

Mitologija

Nikta prema Heziodu

Prema Heziodovoj Teogoniji, Niktu je rodio Kaos, a i sama je imala brojne potomke. S bratom Erebom, Nikta rađa Etera ("atmosfera") i Hemeru ("dan"). Poslije, sama od sebe rađa Moma ("krivnja"), Pona ("umor"), Mora ("sudbina"), Tanatosa ("smrt"), Hipna ("san"), Hesperidu, Kere i Mojre, Apatiju ("izdaja"), Filota ("prijateljstvo"), Geru ("vrijeme") i Eridu ("razdor").

U njegovu opisu Tartara, Heziod govori da Hemera ("dan"), koja je Niktina sestra, a ne kći, napušta Tartar u isto doba kada Nikta ulazi u njega; kada se Hemera vrati, Nikta odlazi. Ovo odražava Ratrijevo prikazivanje "noći" u Rgvedi, gdje ona radi u bliskoj suradnji i sa sestrom Ushasom ("zora").


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nikta, pariški psaltir iz 10. stoljeća

Nikta prema Homeru

U 14. pjevanju Homerove Ilijade, postoji zanimljiv citat Hipna, nižeg božanstva sna, u kojem on podsjeća Heru na staru uslugu koju joj je ispunio kad ga je zamolila da uspava Zeusa. Jednom, Hipno je uspavao Zeusa zbog Herine molbe, dopustivši joj da na Herakla (koji se morem vraćao iz Laomedonove Troje) baci veliku nesreću. Zeus se razbjesnio i ugušio bi Hipna u moru da ovaj u strahu nije pobjegao Nikti, svojoj majci. Hipno joj je, da je ne bi razljutio, rekao da se ništa nije dogodilo, te je na taj način izbjegao Zeusov gnjev

Nikta u orfičkoj poeziji

Nikta je imala važniju ulogu u nekoliko pjesama posvećenih Orfeju. U njima je Nikta, umjesto Kaosa, prvotno božanstvo iz kojeg su kasnije nastajali bogovi i Titani. Nikta se nalazi u pećini, u kojoj daje proročanstva. Kron - koji je unutra vezan, uspavan i opijen medom – sanja i proriče. Izvan pećine, Adrasteja udara u svoje timpane, pomičući cijeli svemir u ekstatičan ples, u ritmu Niktina čaranja.

Ostali grčki zapisi

Nikta je prvotno božanstvo u uvodnom pjevanju Aristofanove komedije Ptice. Ovdje je Nikta Erosova majka. U ostalim zapisima, spominje se da je Haronova majka (s Erebom) i Ftonova (s Dionizom (?)).

Tematika Niktine pećine ili kuće, ispod oceana (prema Heziodu) ili negdje na samom rubu svijeta vjerojatno se odražava u Parmenidovim pjesmama.

wikipedija

Tartar (bog)

Tartar (grč. Τάρταρος, Tártaros) u grčkoj mitologiji primordijalni je bog podzemlja koji vlada istoimenim Tartarom, mjestom nižem od Hada - paklom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mitologija

Tartar je prema Heziodu mračni bog nastao iz početnog Kaosa, stanja bez reda. On je nastao nakon Erosa (Ljubav), te je bio jedan od najljepših bogova pri nastanku svijeta. Po orfičkim mitovima, Tartar je jedan od prvih bića, iz koje su nastali svjetlost i sam Svemir. Po Higinu, on je sin Etera (Zrak) i Geje (Majka Zemlja), primordijalnih bogova, koji su djeca Kaosa. Tartar je po sebi nazvao utrobu svoje majke Geje, te on njome upravlja; Gejina je utroba podzemlje. Sama se Geja zaljubila u svog sina i sastala se s njime. Geja mu je rodila dva ružna čudovišta - Tifona i Ehidnu, koji su se vjenčali i postali praroditelji nakaza.

Pakao

Heziod u svojoj Teogoniji govori da bi bronzani nakovanj s nebesa (Olimpa) padao devet dana do Zemlje, a potom još devet dana do Tartara. U Homerovoj Ilijadi, Zevs govori da je Tartar onoliko ispod Hada koliko je nebo iznad zemlje.

Tartar je opsan sa tri sloja noći koje okružuje bronzani zid koji zatim okružuje Tartar. To je vlažna i ponor obavijena mračnom i sumornom maglom. Prvobitni je Tartar nastao iz Haosa, a zajedno s njim Geja i Eros su poslani u svemir.

Radamant, Eak i Minos bili su sudije podzemlja koji su odlučivali ko će ići u Tartar. Radamant je sudio azijskim dušama, Eak europskim, a Minos je bio sudija Grcima, a imao je i odlučujući glas.

Stanovnici

Tartar je često služio za zatvaranje „nepodobnih“ božanstava i bića. Kada je Hron, vladajući Titan, došao na vlast, zatvorio je sve Kiklope u Tartar. Posle ih je Zevs oslobodio iz zatvora da mu pomognu u borbi protiv Titana i Giganata. Na kraju su Titani pobeđeni, a većina njih poslata je u Tartar. Nisu poslani Atlant, Hron, Epimetej, Metida, Menetije i Prometej .
Zatvorenike su čuvali divovi Hekatonhiri, svaki sa pedeset ogromnih glava i sto snažnih ruku. Posle, kad je Zevs svladao čudovišnog Tifona, takođe ih je zatvorio u Tartar.
U početku je Tartar služio za zatvaranje olimpskih bogova, a posle je postao mesto u kojem kazna odgovara zločinu. Ovdje je bio Sizif koji je bio lopov i ubica pa je osuđen da večno gura kamen do vrha brda koji bi se potom otkotrljao nazad. Takođe je ovde bio zatvoren i Iksion, prvi čovek koji je prolio krv svoga rođaka - zatvorio je svog tasta u jamu s gorućim ugljem da bi izbegao plaćanje venčanja - zato mora provesti večnost na gorućem točku. Zatvorenik je i Tantal koji je ukrao ambroziju bogovima i skuvao svoga sina i pripremio ga kao jelo da bi iskušao bogove. Osuđen je na Tantalove muke - bio je do vrata u hladnoj vodi, a iznad glave bile su mu grane s prekrasnim voćnim plodovima. Kad god bi poželio ubrati plod, grane bi se izmakle. Kad god bi poželio popiti hladne vode, ona bi se povukla.

Тритон (грч. Τρίτων) (лат. Triton) је био морски бог, Посејдонов и Амфитритин син.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Реч Тритон долази од речи грч. trethan што значи „море“.
Тритон је био дивовског раста и замишљан је као пола човек, а пола риба. Становао је у палати својих родитеља, која се налазила под морем у близини Ега, или у Тритоновом језеру у Либији. Тритон је путовао морском површином јашући на делфинима или се возио у златној кочији коју је добио од свога оца Посејдона. У рукама је увек носио трозубац са којим је могао да разбије било коју стену, али је био мањи од трозупца његовог оца. Поред тога, он је увек са собом носио и велику, савијену шкољку и ако би у њу јако затрубио изазвао би морску олују, а тихим звуком је био у стању да утиша и најјаче ветрове и да обузда олује. Једном приликом, Енејин трубач Мезен је изазвао Тритона и овај га је својим звуком трубе бацио у море. Тритона су због његових особина посебно поштовали морнари, као и људи који су живели крај обала мора, а богови су га поштовали и због његовог порекла.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Triton je vjerojatno bio stari bog ribara i pomoraca. U beotskom mitu, u kojem mu se pridaje znatna važnost, prikazuje se kao demon prirode divljih osobina, koji napada žene iz Tanagre, koje su ga same ubile, ili je to učinio Dioniz. Triton se također spominje u i u mitu o Argonautima. Prikazao im se na Tritonskome moru u Libiji, te je Eufemu dao grudu zemlje koja je zajamčila njihovu buduću vlast. Poznata je i priča o njegovom glazbenom natjecanju s Misenom (Hektorov frulaš u Trojanskom ratu), kojega je pobijedio i bacio u more.
Kasnije se o Tritonu govorilo u množini, pri čemu su morski tritoni i nerejide suprotnost satirima i nimfama koje žive na kopnu. Tritoni su opisivani kao močvarne žabe s kosom na glavi, čija je posebnost bila pored šarene kose i nemogućnost odvajanja jedne dlake od druge. Ostatak tijela je bio gladak, poput kože morskog psa. Ispod ušiju imali su škrge, i ljudski nos i široka usta sa zvjerskim zubima. Oči su im bile plave boje, a ruke i prsti poput školjke murex. Umjesto nogu imali su delfinov rep.



Tritonova fontana, Piazza Navona

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kairos - grčki bog sretnog trenutka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kairos – reljef grč. boga sretnog trenutka, nađen u Trogiru; također grčki bog sretnog trenutka, najmlađi Zeusov sin.
Kod starih Grka bog sretnog trenutka ili zgodne prilike koja je za pojedinca sudbonosna ili koju čovjek mora znati iskoristiti. Vjerovali su da kraj svakog čovjeka samo jedan put u životu protrči Kairos. Tada treba biti brz i uhvatit ga za njegov dugi čuperak na čelu. Propusti li se ta prilika, smatralo se da je čovjek propustio sreću.
Personificiran je kao nag dječak na kugli, s krilima na leđima ili na nogama, s nožem i vagom u ruci; ćelav, samo s čuperkom kose na čelu.
Sačuvano je vrlo malo spomenika s njegovim likom, a ističe se reljef iz Trogira rađen u 1. st. prema Lizipovom originalu. Čuva se u samostanu Sv. Nikole. U antičkoj se literaturi izričito spominje Polikletov i Lizipov kip Kairosa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dedal i Ikar

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dedal je jedan od najvećih heroja grčkih mitova. On je prvi čovjek koji se sa Zemljeuzdigao na krilima izrađenim ljudskom rukom, a zatim se na nju sretno spustio. Njegovpronalazak krila bilo je nešto tako izuzetno da je zasjenilo sve što je Dedal do tada izumio,između ostalog polugu i svrdlo. Atenjanin, sin slavnog slikara Epulama, gradio je takvegrađevine da je od njihove ljepote svima zastajao dah, klesao takve kipove da su ihprolaznici brkali sa živim bićima, a na njegovim slikama činilo se da životinje trče i da ribeplivaju od jednog ruba do drugog. Na nesreću, bio je silno zavidan svom učeniku Talosu,pa kad je ovaj uspio naslikati dupina koji je pjevao na kamenim valovima, kako to većdupini rade, Dedal ga je u nastupu ljubomore ubio i zakopao pod zidinama Atene. Nonjegovo je zlodjelo otkriveno i atenski narodni sud, usprkos Dedalovoj umjetnosti izaslugama, osudio ga je na smrt. Ali bogovi zaštićuju umjetnike i katkad im opraštaju ikad krše temeljne ljudske zakone. Tako su i Dedalu pomogli da se oslobodi iz tamnice iomogućili mu da sa sinom Ikarom stigne na Kretu.

Ondje mu je utočište pružio kralj Minos, koji se upravo bio vratio s ratnog pohodaprotiv Atene. I nije mu samo pružio utočište, nego je naručio i nekoliko poslovaprimjerenih Dedalovim sposobnostima.Minos je davno prije bio zamolio Zeusa da mu daruje svetog bika kojeg sezavjetovao žrtvovati u njegovu čast, no prevrtljiv kakav je bio, nije održao obećanje negoga je čuvao u zlatnim štalama kao utjelovljenje svoje vladavine. Zato se Zeus osvetio.Odmah je opčinio Minosovu ženu Pasifaju i ona se smrtno zaljubila u Zeusova bika,gonjena silnom tjelesnom žudnjom. Tada je Pasifaja zamolila Dedala da je preobuče ukravu i budući da je umjetnik sašio tako uvjerljiv kostim, sveti ju je bik oplodio. Iz togstrašnog strasnog čina rodio se Minotaur, čovjek s bikovskom glavom koji se hranioljudskim mesom. Kralj Minos, sasvim neupućen u podrijetlo čudovišnog stvora,protumačio njegovo rođenje kao božji znak i nagovorio je Dedala da za Minotaura sagradigolemi labirint u kojemu je on vrebao žrtve koje mu je slao krećanski kralj. Time se htiozaštititi od ljudskih pogled i pričanja o preljubu njegove žene. Dedal je svoju nakanuproveo u djelo. Sagradio je građevinu koja je postala jedno od sedam svjetskih čuda.Minos je velikodušno nagradio Dedala, dao mu je novi posao, nakon njega idući, a kad jeDedal sa svime bio gotov, predložio mu je sigurnu budućnost pod uvjetom da Dedalnigdje ne otkrije tajnu o Labirintu ili ne sagradi sličnu građevinu. Međutim, Dedal jeumjesto sigurnosti odabrao slobodu i odbio kraljevu ponudu. Kralj mu je uzvratiozabranom da napusti Kretu. Obala je bila pod jakom stražom, a Minosovo brodovljeneograničen gospodar mora. Dedal je osmisli plan bijega. Za sebe i Ikara od voska i perjaoblikovao je dva para krila i oni poletješe sa zidina palače i umakoše nezahvalnomMinosu. Cilj im je bila Atena. U mitovima je smjer Dedalova i Ikarova leta točno naznačen.Iz Knososa su poletjeli na sjever prema otoku Parosu, a zatim naglo skrenuli nasjeveroistok. Dedal je tada shvatio da ga u Ateni čeka smrtna kazna, međutim teže je bilopodnijeti smrt vlastita sina.

Kad su već stigli do otoka Parosa, mladić je počeo uzlaziti prema Suncu. Uzalud ga je njegov otac Dedal upozoravao, molio da se spusti bliže moru; ništa nije spriječilomladenačko oduševljenje. Ikar je uzletio sve do Eterova omotača u zabranjene i svetedijelove Neba i sunce mu je rastopilo vosak i spržilo perje na krilima te se nesretniksunovratio u more i mrtav odmah potonuo. Nesmotreni se mladić zahvaljujući Afroditi i Tetidi, koje su se sažalile zbog njegove smionosti, pretvorio u dvije potpuno različite ribe.Budući da se drznuo dotaknuti Nebo, jedna je zauvijek osuđena da pliva i gmiže posamom morskom dnu, očiju izokrenutih prema svjetlu sa površine, a druga, krilata ipticolika, stalno pokušava uzletjeti s površine i vratiti se u visine koje su tako opčinileIkara. Pa ipak, list i lastavica kako ih danas nazivaju, zbog njihove naravi i oblika tijela,često znaju iz Egeja, jedna po dnu, slijedeći onu koja leprša uz površinu, zaplivati premaSiciliji i grobu svog oca Dedala, a onda skrenuti u Hadrijski zaljev. Nesretni Dedalpromijenio tada je smjer leta i poput leptira odletio za svjetlom Sunca na zapadu. Nakontisuću kilometara leta sretno je doletio na Siciliju i ondje zatražio utočište kod kraljaKokala. On je primio Dedala u službu, a Dedal mu je zauzvrat sagradio veličanstvenupalaču koju je ukrasio kipovima i slikama. Minos je doznao za Dedalov boravak na Siciliji iod Kokala zatražio da mu izruči Dedala kao bjegunca. Kokal se nije usudio odbiti Minosovzahtjev jer je kretska mornarica tada bila najjača na svijetu, ali ga nije kanio ni ispuniti.Predložio je da se nastali spor riješi diplomatskim putem. Minos se zaputio na Siciliju, a dabi njegovi argumenti bili opravdani poveo je kao pratnju cjelokupnu svoju ratnumornaricu. Dedal je zatražio od prestrašenog Kokala da mu da mogućnost obrane. Ukraljevoj kupaonici vješto je montirao tajni cjevovod, zagrijao vodu u kotlovima, i kad jeMinos, po svom običaju, došao navečer s namjerom da se okupa, pustio je na njegakipuću vodu. Kokal je krio ubojstvo kretskoga kralja, ali su Atenjani ipak doznali zaDedalov čin. Iz zahvalnosti što ih je oslobodio smrtnog neprijatelja oprostili su mu prijepočinjen zločin i pomilovali ga. Dedal se vratio u svoj rodni grad u kojem je, nakonmnogih godina, ispunjenih radom, umro sretan i spokojan.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prometej

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lik titana Prometeja pripada najvišim stvaralačkim uzletima grčke mitologije.Okarakteriziran je kao utjelovljenje hrabrosti, ponosa, prkosa i otpor starom poretku.Prometej se ubraja među najstarije žive simbole borbe za napredak i sreću čovječanstva.Bio je sin titana Japeta i potomak starog roda bogova koji je Zeus svrgnuo s vlasti.Namitsku scenu Prometej stupa u vrijeme sukob Krona i Zeusa. Iako su ostali titani su branilistaru, Kronovu vlast, Prometej je stao na Zeusovu stranu s težnjom za novijim ipravednijim uređenjem svijeta. Pomogao je Zeusu savjetima i neposrednim borbama, anagovarao je i boginju zemlje – Geju da se prikloni Zeusu. Kad je nakon desetogodišnjeteške borbe Zeus pobijedio, nije se odužio Prometeju za pomoć oko preuzimanja vlasti.Zeusovu stranu Prometej je napustio kad je najviši bog energičnom i krutom rukomodlučio uništiti bespomoćni ljudski rod.Došavši na Zemlju Prometej je shvatio da među životinjama i raznolikim biljemnema razumnog bića koje bi svojim duhom i umom moglo zavladati tim zemaljskimsvijetom. Stoga je uzeo malo ilovače, namočio je vodom i od smjese napravio lik po slici iprilici bogova. Od životinja je uzeo dobre i loše osobine i dao ih liku čovjeka, a zadivljenabožica Atena udahnula je čovjeku božanski dah. Tako su nastali ljudi. On je volio ljude, auz to je i suosjećao sa slabijima. Odlučio je spasiti čovječanstvo pod svaku cijenu, pa čak iako time okrene gnjev najvišeg boga protiv sebe. Prometej je ulio ljudima nadu i obdarioih snagom. Sa svetog ognjišta na Olimpu (ili prema drugoj verziji, iz peći bog Hefesta nagori Moshilu, na otoku Lemnosu) ukrao je vatru i donio je na dar ljudima. Ovladavši timelementom, ljudi su počeli živjeti razumnim životom. Spoznali su da je vatra ne samogospodar, već i dobar sluga. Prometej je naučio ljude da pomoću vatre tale kovine iizrađuju alate, naučio ih je i zanatima, pisati, čitati i računati, obrađivati polja,iskorištavati snagu životinja (ponajviše bikova), sagradio je ljudima prva kola i lađu.Napokon, upoznao je ljude s lijekovima i odao im tajnu liječenja bolesnika. Uputio ih jekako da žive sretno kad su već ugledali svijetlo ovoga svijeta. Porometej je time postaopravi ''stvoritelj čovjeka'', barem u smislu što ga je uzdigao iz prvobitnog prirodnog stanjastvorivši od njega razumno biće.

Ubrzo je sazvan sastanak smrtnika i besmrtnika na kojem su se trebale odreditidužnosti i prava ljudi. Prometej se tom prilikom htio poigrati bahatim bogovima. Zaklao jei raskomadao bika. Na jednu je hrpu stavio meso umotano u kožu, a na drugu kostiumotane u salo životinje. Bogovi su trebali prvi birati što žele, no sveznajući Zeusrazotkrio je prijevaru i odlučio kazniti Prometeja i cijeli ljudski rod. Zabranio je Prometejuda ljudima podari vatru koja je bila nužna za njihov daljnji razvoj. Prometej ga nijeposlušao. Uzeo je stabljiku trske i približio je sunčanim kolima. Kad se trska zapalila, odnio je vatru ljudima na zemlju. To je, međutim bilo više no što je Zeus bio voljan podnijeti: zausluge koje je učinio ljudima osudio je Prometeja na okrutnu kaznu. Zapovjedio je svojimslugama Snazi i Moći da ga svladaju i odvedu na kraj svijeta. Tamo ga je bog Hefestmorao prikovati na visoku stijenu. Prometej je bio svladan, ali ne i u konačnici poražen.Nije očajavao jer je zna do kruta Zeusova vladavina neće potrajati vječno, a kako je odmajke naslijedio dar proricanja, znao je i kako će i kada Zeusova vladavina pasti. Kad jeZeus čuo za proročanstvo, poslao je Prometeju boga Hermesa da istraži dobivenuinformaciju. Međutim, Prometej nije htio pregovarati ni sa Zeusom ni s njegovimglasnikom. Prema tradicionalnoj predaji rekao je:''Ukratko, mrzim vas, bogovi, sve do jednog. Svoje muke ne kanim mijenjati za robovsku službu tiraninu.''Kad je Hermesdonio Prometejev odgovor Zeusu, najviši je bog posegnuo za munjom i stijenu s okovanimPrometejem srušio u bezdane dubine Tartara. Tim padom završio je samo prvi dio Prometejeve tragedije. Zeus ga nije bacio uvječitu tamo da ga ubije i oslobodi muka, već da slomi njegov ponos. Kad je shvatio danije ostvario svoj naum, naredio je slugama da Prometeja ponovo izvedu na svijetlo kakobi bio izložen novim mukama. Duge je godine Prometej moro visjeti prikovan na stijenu navrhu Kavkaza. Ljeti je trpio žegu, zimi hladnoću, a svakog jutra dolijetao je po Zeusovojzapovijedi golemi orao da mu iskljuje komad jetre koji bi noću, zbog sposobnosti jetrinereinkarnacije ponovo narastao. Ni te muke nisu slomile Prometeja. Nije požalio za pomoćkoju je pružio ljudima.U međuvremenu na svijetu se mnogo toga promijenilo. Zeus je svoju moć toliko učvrstio da ju naizgled više ništa nije moglo uništiti. Time je njegovavladavina postala blaža. Nije više bio sumnjičav i osvetoljubiv tiranin, pomilovao je titane ipustio ih iz tamnice. Postao je čak milostiv i prema ljudima i za odgovarajuće žrtve, kojesu mu prinosili, zaštićivao je njihov poredak. Ništa ga više nije uznemiravalo osim tajne zakoju je znao jedino Prometej. Zato je k njemu ponovno poslao boga Hermesa i ponudiomu da će ga pomilovati u zamjenu za njegovu tajnu. Prometej je i to odbio. Zeus je zatimdopustio njegovoj obitelji i prijateljima, prije svega njegovoj ženi Hesioni i sinuDeukalionu, da ga posjete. Oni su potvrdili da se Zeus promijenio, da je njegova vladavinapostala kvalitetnija i da su bogovi i ljudi njome zadovoljni.Dugo se Prometej nadao da će mu pomoći ljudi zbog kojih je toliko trpio. Iz njihovihbi ruku primio slobodu. Jednog je dana doista naišao čovjek – junak Heraklo. Čim jeugledao orla koji je letio na svoju svakodnevnu gozbu, oborio ga je strijelom. Zatim jeuzeo svoju tešku kijaču i razbio njome Prometejeve okove. Na kraju je iz stijene izbio i klinuz koji je Prometej bio prikovan. U tom se času pojavio Zeusov glasnik Hermes koji jeponovno obećao Prometeju da će mu Zeus podariti slobodu u zamjenu za davnu tajnunjegova spasenja. Prometej je na to ipak odgovorio odavši tajnu:''Neka Zeus ne stupa ubrak s Tetidom za kojom čezne jer će njezin sin nadmašiti svoga oca. Neka je uda zasmrtnika i njezin sin tada neće ugroziti ni jednog od bogova!'' Time je Prometej napokondobio slobodu. Postigao ju je uz pomoć čovjeka i prkosnim strpljenjem kojim je podnosiosvoje patnje. Njegova pobjeda je završena Zeusovim pozivom na Olimp. Da bi se ipak ispunila Zeusova zakletva da će Prometej zauvijek ostati prikovan nastijenu, morao je na ruci nositi prsten načinjen od svojih okova, u koji je bio ugrađen djelićkavkaske stijene. U čast Prometeju ljudi su počeli nositi prstenje s kamenom, a nose ga idanas, iako su podrijetlo toga običaja davno zaboravili.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Deukalion i Pira

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema grčkoj mitologiji Deukalion je bio sin titana Prometeja i muž Pire te jedan odosnivača ljudskog roda. Pira je bila kći titana Epimeteja i njegove žene Pandore. Smatralose da su ljudi na svijetu živjeli od pamtivijeka. Nisu ih stvorili olimpski bogovi i zbog tog ihnisu osobito ni štovali. Ali kad je ljudska samouvjerenost dosegla stupanj koji su bogoviocijenili kao bezbožnost, najmoćniji među njima, Zeus, odlučio je uništiti ljudski rod.Pokušao je to dva puta. Prvi put odmah nakon uspostave svoje vladavine, jer je ljudskopokoljenje bilo slabo i nerazumno. Spriječio ga je u tome titan Prometej, koji je ljudimadonio vatru, mnoga znanja i umijeća. Drugi put Zeus je došao na zamisao o uništenjučovječanstva kad je postao apsolutni vladar. Ovoga puta zato što su mu se ljudi učiniliodviše moćni i razumni. Svoju je zamisao Zeus ostvario i poslao na svijet potop.Prometej, koji je po svojoj majci Temidi naslijedio dar vračanja, na vrijeme je prozreoZeusovu nakanu, ali nije bio dovoljno moćan da spriječi njeno izvršenje. Budući da nijemogao spasiti cijelo čovječanstvo, pobrinuo se za to da spasi barem svoga sinaDeukaliona i njegovu ženu Piru, koji će kasnije svojim potomcima opet napučiti svijet.Naredio je Deukalionu da sagradi natkritu lađu, natovari u nju zalihe hrane i da se ukrcazajedno s Pirom u nju kad Zeus pošalje na svijet nezaustavljiv prolom oblaka. Ubrzonakon toga doista je naišao strahoviti prolom oblaka. Vode s neba pomiješale su se svodama mora i cijeli je svijet nestao pod površinom pobješnjelih voda. Devet dana i devetnoći trajao je potop hranjen Zeusovom kišom. Kad su vode počele opadati lađa sDeukalionom i Pirom pristala je na vrhu gore Parnasa.
Radost Deukaliona i Pire ubrzo se pretvorila u žalost zbog uništenja čovječanstva.Ipak, prinijeli su Zeusu žrtvu zahvalnicu za svoj spas. To se Zeusu veoma svidjelo jer sutime i oni priznali njegovu vrhovnu vlast. Odlučio ih je ostaviti na životu i poslao je bogaHermesa s viješću da će im zbog njihove pobožnosti ispuniti svaku želju.''Samo za jednomolimo, veliki Hermesu, moćnog Zeusa''rekli su,'' da ovaj svijet opet napuči ljudima.''Zeus je održao svoju riječ. Pozvao je Deukaliona i Piru da krenu naprijed ne osvrćući se ida iza sebe bacaju kosti majke zemlje. Kratko su Deukalion i Pira zastali u nedoumici zbognejasnih Zeusovih riječi, ali se Pira tada dosjetila da najviši bog nejasnim izrazom''kostimajke zemlje''zacijelo misli na kamenje. Time su izvršili Zeusovu zapovijed. Od kamenjašto ga je preko svog ramena bacao Deukalion nastali su muškarci, a od kamenja koje jebacala Pira nastale su žene. Zemlju su napučili ljudi novog pokoljenja – ljudi od kamena. Tako je izumrla stara i rodila se nova porodica ljudi. Prema drugoj verziji mita, kojapotječe iz istog vremena sistematizacije grčkih mitova (6. stoljeće pr.n.e. – 5. stoljećapr.n.e), Deukalion i Pira napučili su svijet na manje čudesan način – izravnim potomkom.Bio je to Helen, praotac Helena, odnosno Grka.

Orfej i Euridika

[You must be registered and logged in to see this image.]

Orfej je bio sin boga Apolona i muze Kaliope. Bio je najveći pjevač i glazbenikgrčkih mitova, umjetnik čudesne nadarenosti poznat po sviranju lire. Zaljubio se u mladuženu Euridiku. Ali sudbina mu nije namijenila sretan i dug život s njom. Berući cvijeće,Euridika je nagazila na zmiju otrovnicu. Kad je Orfej dotrčao, čuvši njen krik, ona je bilaveć mrtva. Obuzela ga je beskrajna tuga koja se pretvorila u očajanje, a zatim u odlukuda poduzme nešto i spasi svoju voljenu Euridiku. Odlučio je otići u podzemni svijet izatražiti od vladara podzemnog svijeta – Hada, da mu vrati voljenu ženu. Čarolijom svojeglazbe Orfej je smekšao starca Harona i on ga je u svome čamcu prevezao preko rijekepodzemnog svijeta – Stiksa. Tada je Orfej stupio pred Hada i njegovu ženu Perzefonu.Zapjevavši pred njima pjesmu o svojoj ljubavi prema Euridici, zamolio ih je da mu vrateEuridiku u ime vlastite ljubavi. Od njih ona zapravo nije zatražio nikakav dar, već samoposudbu, ionako će je ponovno dobiti natrag kad završi svoj zemaljski život. U slučaju dne žele izvršiti njegovu zamolbu, zamolio je i za drugu milost – da ga uzmu u svojecarstvo gdje će živjeti pokraj njezine sjene.Orfejeva je pjesma ganula cijeli podzemnisvijet: Tantal je zaboravio na svoju žeđ i glad, Sizif je prestao gurati svoj kamen , Iksionovkotač se zaustavio. Čak su se i u očima neumoljivih Erinija zacaklile suze. Kad je Had vidiod se rasplakala i njegova žena Perzefona, obećao je da će ispuniti Orfejevu molbu uz jedan uvjet: kad ga bog Hermes bude vodio iz podzemnog svijeta natrag, poći će za njimstrmim i tegobnim stazama i neće se ogledati za Euridikom koja će ga slijediti sve dok sene vrate u podzemni svijet. Orfej je oduševljeno pristao na Hadov uvjet i svladao seuspješno na cijelom tom dugom i mukotrpnom putu. Prije samog ulaska u tenerskuprovaliju, iza koje se već prostiralo carstvo živih, Orfej je pokleknuo. Okrenuo se bojavšise nije li Euridika zalutala ili klonula od umora, ali tad je opazio samo sjenu kako nestaje udaljini. Tako je sam skrivio njezinu drugu smrt. Uzalud je Orfej po drugi put pokušao ući ucarstvo mrtvih. Neumoljivi Haron nije ga više htio prevesti na drugu stranu Stiksa. Sedamdana i sedam noći sjedio je Orfej gladan i žedan na obali Stiksa i naricao, molio i plakao.Bilo je uzalud. U dubokoj skrušenosti vratio se zatim oblama rijeke Hebra u rodnoj Trakiji.
S Euridikom se Orfej susreo nakon četiri godine kada je bio prisiljen oprostiti se odsvoga mukotrpnog života. Poginuo je od ruku trakijskih žena koje su g optužile zaneprijatelja ljudskog roda zbog izbjegavanja žena. Jednom zgodom, za bakhovesvečanosti, opazile su ga na proplanku Rodopskih stijena i omamljene pićem počele su nanjega bacati kamenje. U bijesu što se kamenje ganuto Orfejevom pjesmom, zaustavljalo uletu, bacile su se na njega poput jata ptica grabljivica, rastrgale ga , a njegovu glavu i lirubcile u vlove Hebra. Cijela se priroda zgrozila nad tim zločinom i zavila u tugu. Čak su istijene proplakale, a od njihovih su suza nabujale rijeke. Svaki put kad se bliži godišnjicaOrfejeve smrti, priroda tuguje. Najviše plaču Rodopske stijene i njihove suze još uvijek idanas razlijevaju rijeku Hebar, iako je njeno ime promijenjeno u Maricu.Neke verzije mita o Orfeju nisu se zadovoljile tim nesretnim završetkom. Prema jednima, on se spasio i završio svoj život negdje u zemlji Hiperborejaca, nad kojom suncenikad ne zalazi. Prema drugima, valovi su njegovu glavu i liru odnijeli na otok Lezbos, gdjese zatim opet javilo lirsko pjevanje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklo i Dejanira

[You must be registered and logged in to see this image.]

Heraklo je bio sin najvišeg boga Zeusa i tirintske kraljice Alkmene i najveći junakgrčkih mitova. Dejanira je bila kći kalidonskoga kralja Eneja. Bila je druga žena junakaHerakla. Našao ju je u Kalidonu. Za nju se borio u dvoboju s drugim proscem, riječnimbogom Ahelojem, koji se mogao pretvoriti u zmiju ili bika. Poslije svadbe mladenci suostali u Enejevoj palači. Zbog spleta okolnosti, Heraklo je bio prisiljen odvesti Dejaniru usvoj grad Tirint. Ali dok je još bio na putu kući, dogodila mu se neugodnost. Kad su stiglido rijeke Euena, na kojoj nije bilo mosta, kentaur Nes ponudio je Heraklu da preneseDejaniru na drugu obalu. Naime, Nes je putnike uz umjerenu naplatu prenosio na druguobalu. Heraklo je sam preplivao rijeku, a kentauru je povjerio ženu. Čim je Dejaniru uzeona leđa, Nes ju je pokušao oteti. Heraklo ga je usmrtio jednom od svojih otrovnih strijela itako spasio Dejaniru. Hidrina žuč otrovala je kentaurovu krv. Umirući, Nes je stigaosavjetovati Dejaniri da zahvati nešto njegove krvi, pa ako je Heraklo ikad prestane voljeti,neka tom krvlju natopi njegovu odjeću i njegova će joj se ljubav vratiti. Bila je to okrutnaNeosova osveta. Kentaur je, naime, znao da je njegova krv otrovna Heraklovom strijelom ida će ona za svakoga biti smrtonosna.Došavši u Tirint, Dejaniri se činilo da nikada neće zatrebati čarobnu krv. Živjeli susretno i odgajali svog sina Hila i drugu djecu. Kasnije, vrativši se iz borbe s gigantima,Heraklo je odlučio izravnati svoj posljednji račun. Krenuo je na Ehaliju, osvojio je i ubiokralja Eurita zbog davne uvrede koju mu je on nanio. Među zarobljenicima je opaziorusokosu Jolu, koju mu Eurit nekoć nije htio dati za ženu. U njemu je opet planulanekadašnja ljubav.Čim je za to doznala Dejanira je posumnjala da je Heraklo kani napustiti. Sjetila sečudotvorne krvi kentaura Nesa i postupila je prema Nesovu savjetu – njegovom krvlju jenatopila Heraklov plašt i poslala ga po Lihi u Ehaliju. Hidrin otrov s Heraklove strijele, koji je otrovao Nesovu krv, prodro je u Heraklovo tijelo i izazvao strahovite boli. Heraklo je teboli hrabro podnosio, a kad je od svog sina Hile doznao za njihov uzrok, shvatio je da muse bliži smrt. Naredio je da ga odnesu u njegov dvor, ali Dejanira je već bila mrtva. Uočajanju što je iz ljubavi uzrokovala smrt svoga muža probola se mačem. Nepodnošljivemuke natjerale su Herakla na odluku da se oslobodi ovog strašnog tereta života. Zamolio je svoje prijatelje da mu na gori Eti podignu pogrebnu lomaču. Poslušali su ga i ponjegovoj želji položili ga na nju. Međutim, nitko je nije htio zapaliti, iako ih je usrdno molio.Na kraju se na to odvažio mladi Filoktet. Za nagradu Heraklo mu je dao svoj luk i strijele.Vatra iz Filoktetove baklje je planula, ali još su jasnije sijevnule Zeusove munje. S njima jes Olimpa sletjela božica Atena, zajedno s glasnikom bogova Hermesom. Odvezla je nazlatnim kolima Herakla na Olimp.Cijeli Olimp pozdravio je najvećeg junaka, čak je i Hera svladala staru mržnju i dalamu za ženu svoju krasnu kćer Hebu, božicu vječne mladosti. Zeus ga je pozvao za stolbogova, ponudio ga nektarom i ambrozijom, a kao naknadu za njegova junačka djela injegove patnje proglasio ga je besmrtnim.