Драган Јовановић Данилов




Драган Јовановић Данилов рођен је 7. новембра 1960. године у Пожеги.
Студирао је на Правном и Филозофском факултету у Београду на групи за историју уметности. Објавио је збирке  песама: Еухаристија (1990), Енигме ноћи  (1991), Пентаграм срца (1992), Кућа Бахове музике (1993), Живи пергамент(1994), Европа  под снегом (1995), Пантокр( е)атор (1997), Глава харфе (с Дивном Вуксановић, 1998), Алкохоли с југа (1999), Концерт за никог (2001), Хомер предграђа (2003) и Гнездо над понором (2005), Мемоари песка (2008) и Моја тачна привиђења (2010). Романи: Алманах пешчаних дина (1996), Иконостас на крају  света (1998) и Отац ледених брда (2009). Књига аутопоетичких есеја: Срце океана (1999). Његова поезија изазвала је критичку рецепцију на италијанском, француском, енглеском, бугарском, румунском и словачком језику. Између осталих, заступљен је у антологијама New european poets у издању Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008. године и антологији српске поезије The horse has six legs у преводу и избору Чарлса Симића, објављеној на енглеском језику, у издању Graywolf Press-a, Minneapolis, 2010. Учествовао је на бројним међународним песничким фестивалима.  Одржао је више самосталних књижевних вечери и читања поезије у Француској. Добитник је књижевних награда:
„Васко Попа“, „Бранкове“, „Змајеве“, „Бранко  Миљковић“, „Меша Селимовић“, Виталове награде „Златни сунцокрет“, „Оскар Давичо“, награде Српске академије наука и уметности из Фонда „Бранко Ћопић“, „Просветине“, „Стеван Пешић“, „Ристо Ратковић“,  "Јефимијин вез“, „Песма над песмама“, „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића“ и награде Драган
Јовановић Данилов „Димитрије Митриновић“. Добитник је и међународних  књижевних награда Pro creation и Велика базјашка повеља. Збирке песама преведене су му на енглески, француски, немачки, италијански, грчки, бугарски, словачки, румунски и македонски језик. Роман Иконостас на крају света објављен је на мађарском језику 2006. године, код издавача Napkút Publishing House у Будимпешти, а у  преводу Јаноша Борбеља. Данилов је и ликовни критичар и есејиста. Аутор је монографије о сликару Василију Доловачком. Написао је преко две стотине текстова за каталоге ликовних изложби. Његове ауторске изложбе Метафизика цртежа и Медитеранска озарења одржане су у Модерној галерији у Ваљеву 1999. и у галерији Дома културе у Чачку 2002.

Отац је Изабеле и Софије.

Biografija iz knjige - poeme "Kada nevine duse odlaze"
izvedene 21. oktobra 2012. u Sumaricama,
na Velikom skolskom casu.

( spomenpark.rs )


GRAĐANIN ORAO

Orla sam mladog zasadio u mom dvorištu
i sad mogu da besedim kako najbolje znam
sa najmoćnijom pticom nebeskom.

I ja sam sanjao kako ova soba leti iznad
moje glave kao ogromna, poludela ptica.
Gledao sam prema nebu, ali žudnja
za svetlošću me je umorila – više ničim
ne ulepšavam varku kojoj služim.

Ipak, moje pozvanje je da hvalim.
Pustiću ja tebe, građanine orle, da se opet
vineš krilima širokim i mirnim, i sa strvinom
u kandžama, kako i priliči, odmoriš se
u vazdušnom moru od sveg zla što postoji.

Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj.
Noje što preživljava smrt svakog od nas.
Let je tvoje jedino oruđe da saopštiš ono
što se, uostalom, ne može lako saopštiti
samo letom.


Živeti u malim gradovima

I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu - smeši se svojoj sreći.



O moci precutkivanja

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi – dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti -
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.


Davno izgovorene reči

Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

Gavran i ja

Tog gavrana na ledini,
ja sam tu smestio.

Ja sam ga ukadrirao,
naslikao i nahranio
svojim pamćenjem.

Zauzvrat, on mene greje
sunčanim telom.

Hrabri me da opišem
rečima svet koji mene
opisuje iznutra.

Lako je gavranu –
harizmatičan upravo zato
što se ne trudi da to postane,
on ne mora pisati.

Tako savršenom, njemu je
dovoljno da mene posmatra
kako pišem.

IMAŠ LI I TI NEKOG KOME ĆEŠ SE ISPOVEDITI?

Nikada nisam posumnjao u to da je mučno
biti Bog. Jer, ma koliko bio obožavan i slavljen
Očenašima, ma koliko hvaljen da si jedini
prijatelj i sklonište od oluje na pomolu, mislim da je
nepregledna Tvoja osama, Sveznajući.

Zato bih Te rado video neuljuđenog i neobrijanog
kako navijaš na kakvoj fudbalskoj utakmici.
Ili zavaljenog na letnjoj terasi, s hladnim pivom
nadohvat. A zatim, kako mokriš u smrdljivom
staničnom nužniku. Ili prkosiš moćnicima na vlasti
i njihovim podrepašima.

Zašto bar jednom ne budeš neposlušno dete koje će
ućutkati šibom? Što ne siđeš među ljudsko stado
da osetiš kako život boli? Da vidiš kako izgleda
biti bačen na kolena. Da budeš ophrvan tugom
kada ti dete ima vrućicu, da zaplačeš kada ti
umre otac.

Voleo bih da vidim Tvoje oči pogođene ljubavnom
zaslepljenošću i da danas, kada više niko nije siguran
da živi u Tvom vrtu, pogledaš na mene kao da si
ljudsko biće.

Ti, manji od sebe, a veći od ničeg, zasigurno si bio
pijan kada si stvarao ovakav svet!
Kako bi bilo da Ti budeš dete Ljudsko kao što smo mi
deca Božja? Da mi od Tebe, a ne Ti od nas otklanjamo
želje nerazumne. Da se mi, ljudi, kajemo što smo Tebe
stvorili, i da na Tvoju glavu pošaljemo Potop, iako dobro
znamo da neće više biti Potopa da nam ispripoveda
jednu dugu priču.

Ili, recimo, kako bi bilo da mi budemo sabrani iznutra,
a Ti uskomešan, poremećen i zamršen? Da Ti prvo
poslušaš nas, a potom sebe? Da makar jedan minut živiš
po nama kao što se mi trudimo da bivamo po Tebi?
Da se Ti držiš naših zapovesti, a ne mi Tvojih?
Da se Ti temeljiš u nama i da se iz sopstvene volje
uspneš do volje Čovečije?

Ti, Oče, što pereš ruke u oblacima i krepiš nas rečju svojom
u nadi da će duše naše zasijati, imaš li i Ti nekog kome ćeš se
ispovediti? Da li je sve izvan Tebe nezakonito? Zar ti više
nije dozlogrdilo da budeš gore, tako sveznajući i nadmoćan
nad svima nama? Mudar i nedostupan u hladnoj praznini?
I hoćeš li deci koju si oslepeo za Ovaj svet vratiti vid
na Onom svetu? Jer oni su sad nevini prah, ništa, a opet,
ona ti mašu iz svog svetilišta.

( Iz knjige " Kad nevine duse odlaze",
deo poeme izvedene u Sumaricama 21.10.2012.,
stihove kazivao Sergej Trifunovic. )

MOJE GNEZDO

Ko poznaje ovaj blistavi mir, taj je zasigurno
upućen u ozbiljan filozofski jezik prvih
radosti deteta; ovde dolazim kada želim da budem
sam; u mrzlo jutro nabasao sam na milu vodenu
buku; vetar je blago hujio kroz jele, stresao sa
zimzelena suv sneg, spremao se da podigne optužbe.
Svetlucahu preko rubova kamenja krhke kaskade,
a kad bi pastrmka blesnula u plićaku i moje bi
telo zadrhtalo kao životinja pogođena strelom.
Kako mi je samo bliska ta neuhvatljiva devojčura
iz svetlucavih matica; jednako kao i nemi svet
pod ledom što se, u slepom lebdenju, još nije
rasplamsao u život; i kako mi bejahu odvratni
debeli, masni pacovi što istrčavali su iz vrbaka
i naplavljenog drvlja; nije da nisam pomislio,
ljigave beštije, da li Tvorac peva i u vašem obliku?
Ono što sada želim je da napustite ovu peščanu
dragu gde voda uvlači svoje slatke jezike
u pukotine stena, tiho, bez šuma;
bliska mi je ta mirna radost, nalik dahu deteta.
Došao sam ovamo kraj šljunkovite obale, da uz legla
malih ptica i grane utonule u mulj ćutim kao u
negdašnjem okrilju; da objavim svetu -
sad više ništa ne želim i zato sam smiren.

Dragan Jovanović Danilov: Ja sam gerila

„Svet je sastavljen od priča, a ne od atoma” napisao je u romanu „Talasi beogradskog mora” („Vulkan”) poznati književnik.

Govoreći o motivima pisanja ovog dela u kome je glavni junak Beograd, Dragan Jovanović Danilov kaže da naša prestonica nije za njega puka kulisa, dekor, već „hranljiva materica romana“. Cilj mi je bio da prikažem neograničeni varijabilitet raznolikosti Beograda. London, Pariz, Berlin - sve su to romaneskni gradovi.”


I Beograd nazivate romanesknim gradom?


- Poznajem stvarnost i osećam erogenitet, istorijsku i kulturnu sedimentaciju Beograda. Recimo, u poglavlju „Izveštaj iz našeg opsednutog polisa“ u kome se bavim beogradskim podzemljem, samo ponavljam foknerovsku ideju o svetu kao sveopštem bordelu. Beograd je grad u kome su sedimentirani mnogobrojni identiteti. Nastojao sam da pružim jedno vertikalno sondiranje tih identiteta.


Indikativni naziv „Talasi beogradskog mora” iz aktuelne perspektive ima poseban prizvuk?


- Za mene je naslov knjige izazov, putokaz i jasna indikacija čitaocu. Talasi su ključni simbol u mom romanu. Talasi i voda uopšte. Peđa Milosavljević je Beograd video kao grad na moru. Voda kao naša najdublja postojbina svojim odblescima sve udvostručuje i uvlači nas u onirički svet. Voda može biti destruktivna sila koja, kao i greh, odražava sebe i pokazuje ono što jeste. Naš narod poklopilo je ovih dana nasilje vode. Ja, naravno, ne pišem o takvoj vodi, vodi ništavila i prokletstva, već prizivam talase pročišćenja. Nije mi blisko sporo, pešačko pripovedanje o zbivanjima. Volim okretnu prozu, da se u romanu oseti talasanje i zapljuskivanje rečenica.


Svako poglavlje je jedan talas, a već na prvoj strani kažete da život i svet čine priče, a ne atomi?


- Kada destrukcija i trulež u umetnosti dospeju do krajnjih granica propadljivosti, onda se nužno javlja erosni nagon religioznosti i agapijskog prinošenja, klijanja i obnavljanja. Kroz potrebu za pričom čovek se reintegriše sa samim sobom i kosmosom. O tome govori moj roman.


Šta mislite o književnim nagradama, dobitnik ste brojnih?


- Nagrade sam uvek prihvatao kao posledicu mog fanatičnog bavljenja pisanjem. Nagrade sam dobijao u vreme devedesetih, zatim u doba defektnih naših postkomunističkih demokratija, a dobijam ih i sada. To jasno govori da sam kao pisac bio emancipovan od uticaja dominantnih političkih elita, te da je moj rad nadideologijski. Uvek sam pisao iz lične obesti i delovao gerilski, nasuprot monolitu kolektivizma. Živim od pisanja. Imam pedeset četiri godine, dvadeset knjiga poezije, romana i eseja. Imam tri i po godine radnog staža, i ne osećam se zbog toga ugroženim.


Vaše viđenje mesta i uloge književnosti danas i ovde?


- Živimo u doba u kome književnost više nema onaj autoritet koji je imala nekada. Danas više nema monolitne čitalačke publike, ona se razbila tako da je svaki pisac prinuđen da se bori za svoje čitaoce. Mislim da je poezija nesumnjivo najvitalniji deo srpske književnosti.


A proza?


- Što se romana tiče, on je definitivno ušao u svoje feljtonističko i manirističko razdoblje i kolabirao u serijsku, bestselersku proizvodnju. Periferija masovne kulture i potkulture postala je ekscentrična. Tako malo knjiga nadživi varljivost bestselerske mode. Zapadnjački romaneskni suveniri danas niču kao otrovne gljive pored panjeva. Pisci koji pišu i svake godine objavljuju takve knjige zapravo su fabrikanti, dobri zabavljači za stolom, a neretko i autentične prostitutke u umetnosti. Ipak, predviđam veliku budućnost poeziji i romanu. Zašto? Zato što je književnost spor medij, a sporost je veliki kvalitet. Sve što je sporo je i dugovečno.

Izvor Bkic online

Nedeljom po podne
duša je fascinantan fašist



Nedeljom po podne, duša je fascinantan fašist.
Golem je posrkao moje gondole od svile
i paučine, a vesla hitnuo u usta delfina.
Okićene jelke, daleko u brdima, osamljene su.
Prozori su smrznuta ogledala pod koja mi
dolaze irvasi. Hladno je u sobama u kojima
nikom nisam sin. Na praznom parkiralištu
devojčice igraju školice. Njine butinice su
prvi sneg. Pisati rečenice kao što ona baka
tamo preko puta zaliva svoje muškatle
u saksijama, kao što vrata cvile na svojim
šarkama, kao što svicu zasija trbuščić, tako.
Izabela, potrošio sam onaj parfem koji si mi
zimus kupila. Više ni na šta ne miriše ovaj dan
koji me truje plačem beba. Onoliko koliko je
detinjeg plača, toliko je nevinih lobanja pod zemljom.
Pod Kremljom. Da mi je na kolima punim
sena da zaspim. U tvojim ustima da zanemim
krikom od sedam milja. Ja svoje bogove čuvam
u cipelama. Cipele su karma arhanđela koji
još nisu prohodali.

Živeti u malim gradovima


I onda sam čuo tiho pucketanje,
nešto slično kao kad majka izjutra
prži krofne, dabome, kišne kapi
što šljiskaju po oknu, po mom licu.
Uistinu, šta raditi u ovom gradu u
tri sata po podne? Možda udisati miris
borovih iglica, ispijati dobrotu jogurta,
ili recimo ljubiti mladeže na nečijoj
dojci, toploj od stida. Baciti sidro
u nežnost svih sekundi, u dane bez ptica
na ogledalima i, svakako, u mak zarobljen
u profilima žena. U sumrak napisati pesmu
o dečaku koji svira violinu na malom
groblju, lepom kao uspavanka. Jeste,
kako preživeti u ovom gradu kad devojčice
igraju školice i smeše mi se iz jednog
sveta koga ne mogu da dodirnem, cvetovi
iz parka šire mirise u mom umu, a oblaci
brzo promiču. Gotova je berba, obrani su
vinogradi smisla. Slepi miševi koji me
nadleću su crni, čipkani brushalteri
kurve. Kad preminu jeleni, sumrak je
ionako već tu - smeši se svojoj sreći.

Noć uplakane biblioteke


Ne ostaje ništa drugo do kajanja zbog onoga
što sam napisao. Sazrevam sporo sa oblicima
podarenim stvarima i donosim plodove u kasnu
jesen. Svetac sam onoliko koliko to ne želim
da budem. Bejah žica violončela. Leteo sam
kao vilin konjic iznad svetlucave vode.
Privijao sam se uz knjige pesnika, kao uz skut
majčin. Nema tog bića u kome nisam bio.
I hladni okean je moja biblioteka i krčma
na lošem glasu, gde sevne oštrica noža.
Od zečića što noću pretrči ispred farova
automobila i izgubi se u šumi kao neugašena
želja - i od njega sam učio; i od ribe što
zasvetluca okrećući se u brzacima na bok.
I od tvog glasa, nalik na plamen sveće.
Ne zaboravljam bašte, vlažne i raščupane od
vetra. Jutra bogata pustoši, kad se iz neke
tamne škrtosti stane širiti svet u kome niko
nigde ne stiže. Granica između nas je nevidljiva.
U izvesnom smislu i neprijatelji moji meni su
dragi i ja se za njih molim ne bih li održao ovu
napornu ravnotežu. Ne postoji ram koji može
uokviriti ovo platno. Tamo gde prebiva nemir
deteta i gde svetluca ono neizgovoreno, tamo je,
moguće, moja biblioteka. Tek neiskazana radost
ima prste u kojima se iskušavaju krila. Ti, koji
sve stvari činiš mogućim, kao neko malo pseto
uzmi me u naručje! Ogrej me u ovim danima
okovanim ledom i učini da svaka moja reč bude
jedino moguća.

Sasušeni starci i starice
koje je zahvatila neumitna jesen,
još uvek zaljubljeni bračni parovi iz
prohladnih severnih zemalja, drže se
za koščate ruke i obilaze Beograd.
Nesumnjivo, pošteno su odradili svoj
radni vek, već su izživeli svoje živote,
godine su brzo prošle i sve što će im se
u danima koji slede dogoditi, čist je dar.
Dokoni, verovatno bogati, a možda i
pobožni, sa iznenađujućim ponosom
idu s jedne destinacije na drugu,
a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo
ne idu nikuda. Obasjani prolećnim suncem,
žure se da snime sve znamenitosti grada.
Vide ono što gledaju, gledaju ono što ne vide.
Ništa za njih nije tako dovoljno nezanimljivo
da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.
Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,
onako mušmulasto-zgužvanih lica,
zamišljam te postarije evropske bračne parove
pred Keopsovom piramidom i grobnicama
što otimaju čoveka od prolaznosti.
Ti ljudi očigledno znaju svoju meru i kao
graditelji iz faraonskih vremena zasigurno
nisu gradili ono što nisu mogli dovršiti.
Dok mi, odlazeći prema Kalemegdanu,
lagano izlaze iz vidokruga, svraćam pogled
na jedan drugi beogradski prizor: napokon,
kraj fontane tu su i nezasitni golubovi –
uz klepet krila otimaju se o mrvice.
Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im
te mrvice ostavili zaljubljeni bračni parovi
iz prohladnih severnih zemalja, što nastavljaju
da žive u tužnoj pesmi koju sam napisao
u ovaj zimski sumrak, neraspoložen,
depresivan, sklon samoubistvu.

Davno izgovorene reči



Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

Dubina

Sve počinje dubinom,
tim postojanim naličjem sveta,
magnetom što odbija sunčevo zlato.

Već u ovom životu, dubina je
naše duše stvorila za sebe.

Jesmo duboka bića: skrivamo se
ispod kože, ispod maski, ispod
reči koje smo izgovorili,
ili prećutali.

Jezik je voda skupljena iza masivne
brane za elektranu – svakodnevno
ronim u toj vodi; kad vazduh postane
ređi, odatle odlazim, još više ranjen,
tamo gde već jesam.

Ako se zemlja zatrese, to zapravo
ja sanjam u bezdanu gde sam nemi očaj
sakrio od drugih i od sebe.

Moje je boravište u dubini, tamo gde
se bol može osetiti samo kroz jezik.
Iz tog tamnog rečnika u kome se
ne vidi ništa, osećam još jedino
toplinu tvog pogleda koji se
seli u govor.

Kad velike duše odlaze

Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
teskobe, iz oblika koji mu je dat.
Ovo ćutanje razapinje.
Kao vetar koji najednom promeni pravac,
dolazi vreme u kome više neće biti moguće
izmeriti nadu; jer velike duše će otići,
a na drugom kraju sveta neće se roditi nove.

Kad velike duše odlaze to je kao kad
u gustoj šumi padaju oborena stabla;
mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
Duše koje su nas grejale i koje smo voleli,
gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
sablasnim pismima od neizgovorenih reči.

Kad velike duše umiru, one onda huje kroz nas,
kao vetar – tako se sa nama opraštaju, a mi im
ne možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
u gluvu noć u kojoj se šumor lišća pretače
u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
Kada odu velike duše, kada se kao talas
vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
koje se ne zaboravljaju; i obistiniće se sve.

Jer, laž je da mrtva usta ne govore: mrtvi
ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju –
na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
nad ponorom, čujem njihove glasove.
Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
i vratiti razložnom odgovoru.
Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
šta je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
svitanje će nas izmiriti, a mi ćemo sačekati
svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

Čuvar beležnice

I ova će beležnica jednom postati arhiv
peščanih dina, dnevnik umnoženih hlebova.
I ovo telo napušten rudnik nastanjen
noćnim pticama, nečujnim i tamnim kao voda.
Ovaj mali, okrugli grad biće bez mene
i klupa u parku gde sam kao dečak čitao Remboa.
Tvoj dlan lagašan kao vrapčić, mirisi
što luduju u krošnji jorgovana –
sve će to ostati bez mene, jednom.
Moja duboka soba i antikvarnica u kojoj
sam danima prekopavao po starim knjigama.
I ova lampa pod kojom sam čitao kao monah,
nekoj će drugoj duši osvetljavati stranice knjige.
Kao sova u svojoj duplji, prodavac će i dalje
čamiti u kiosku gde sam kupovao novine.
Penzioneri će slagati domine ispred
sodadžijske radnje, iz golubarnika će se
dizati letači, a ja ću nastaviti
da kucam u srcima mojih kćeri, hodaću
svetom njihovim savršenim telima i gledati
velike gradove njihovim vidom,
pod budnim okom nekog uplakanog svedoka.
U plaču, duša, gošća u stihiji, pretvara se
u lestvice što vode ka nebu.
U ovom pustom predelu, zora je već tako
stara; gavrani dole na ledini ispod mog
prozora, to znaju – oni su jak, crn narod
koji još nije potrošio svoju povest.
Vratio sam se iz praha, bogatiji za
još jednu odiseju odustajanja.
Kasarna je prazna, a neki glas vrši prozivku

POSLEDNJI OD ELEGIČARA

Počinjem pesmu tamo gde bi je neki pesnik
možda završio – zaključak je polazna tačka.
Prerano sazreli arheolog, vilin konjic,
ne čini nikakav poseban napor da nas u svojoj
izaslaničkoj misiji uveri da ništa nije teže
od praznine, da je svet čist i da prljavština
ne postoji; vidim ga, pristojnog i temeljnog
u lebdenju nad čitavom evropskom mišlju posle
Grka – kako samo što ne izgubi ravnotežu nad tim
strmoglavim ambisom, poslednji od elegičara?
Neizlečivost je iznova još jednom utemeljena.
Ono što želim je da živi duže od mene.
Kao kurjak uhvaćen u zamci, grizem ranjenu nogu.
Kad bi i mene nosila laka krilca nekog anđela
koga ne umem da imenujem; želja da budem negde
drugde razdražuje me nadnetog nad vlastitom
prazninom koju prva jutarnja svetlost ne tumači,
već je samo čini vidljivom.

Приближавање, позни час
 
Чак и у овај позни час, то је могуће: осребрен
крљуштима риба, очију снених и испраних као
после оргазма, лежим крај твог тела, белог,
шећернобелог, дабоме, бездано тамног и дубоког.
Удишем у распуштеној коси мирисе морске
траве. На врату, бисери су млаки. Увек ћу се
смиривати колико могу. Уз бисере, свакако.
Нек свет буде тишина која долази од близине
воде што је у сећању и у оку једнорога.
Ово око, ове очи, оне очи, много очију и нежно
мрешкање мора у свануће између мрака и светла
када сам плаво најплављег плавог. Муж
богиње кад сам, рекло би се. Ова јутарња румен
је прастара, безбројне су њене године.
Гледам, гледам, гледам те - имаш више красти
него жаба, љубави. Хоћеш да те поспем пелудом
са смрти лабудова? Чујем шапат, не много
звукова, тек неколико речи. Волим те тихе, зрачне
дарове једноставности. Кад се предмети ослобађају
бридова, моји дани су тихе девојчице у шетњи
земунским кејом. Живот постоји као лепршање
памучних хаљиница над тихим лагумима. Само,
чији живот? Тек, ведрина ништа не објасни.
Риба исклизне из руку изненданим трзајем, хоп,
бућне у кристал. Боже, колико даљина! Живи
мију нерођене кости. Не, не плачем ја, него
мене нешто плаче. Пробудићу се, а моје срце
ће и даље дамарати дубоко под водом,
дубинским рибама, не мени. Ни теби. Нико овде
није краљ светлости. Где престајем ја а почињеш
ти, траво? Љубав је једини садржај љубави.
Вилин-коњици улазе у смрт и не могу више из ње.

Kao pomorandza,
zivot tako oguljen u novembru,
puste ulice uoci osvita
i meka jutra, spakovana poput
cigareta u tabakeri dana
kad bejasmo deca niza od trave,
tek, tuga je kapala u zumbul - ruhu,
kao rdja vinograda.

APAURIN
 
Zovem se Apaurin.
Juče sam se zvao Spokojstvo,
ali, danas sam, naprosto, Apaurin,
crno na belom, eto tako stoje stvari,
dotle sam dogurao.
 
Vrtoglavica je gondola
na kojoj sam doplovio do tebe,
devojčice podbulih očiju,
što si ostavljena i osamljena
na svojoj mansardi kao flauta.
 
Slobodno mi se podaj, draga moja,
poveri mi svoj pakao,
isplači tišinu svog nemog filma —
kako je dobro što postojim
na ovom svetu, na tvom spiralnom
jeziku, na sedmom nebu, u tužnom
klupku uzroka i posledica.
 
Jednostavno, mi živimo u životu,
u nevečnosti. Nema tu neke velike
mudrosti. Nema tu ničeg za epopeju.

ČAŠA VINA NA STOLU
 
Ova slučajna prolaznica
našminkana kao u doba faraona,
čini da shvatim da svet nije
onakav kakav je do maločas bio.
 
Ti si, moguće, ta prolaznica
i ja te posmatram kao kakvu lepu oluju.
 
Sve što mi želiš poveriti,
poveri mi golih dojki, pred ovom
čašom vina na stolu.
 
Glas je utočište kao ni jedno drugo.
Dokaz da su iz tvog tela isplovili
brodovi.
 
U tmini jasnije čujem kako huči
talas na ulici, dok mir je
na pučini morskoj.
 
Sa tobom, vino obnavlja ozarenost svetom.
Onostrani svet, to je zapravo ovaj svet.
To smo mi i ova čaša vina na stolu.

O MOĆI PREĆUTKIVANJA

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi — dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti —
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.

PESMA O BRAČNIM PAROVIMA
 IZ PROHLADNIH SEVERNIH ZEMALJA

 Sasušeni starci i starice
 koje je zahvatila neumitna jesen,
 još uvek zaljubljeni bračni parovi iz
 prohladnih severnih zemalja, drže se
 za koščate ruke i obilaze Beograd.
 Nesumnjivo, pošteno su odradili svoj
 radni vek, već su izživeli svoje živote,
 godine su brzo prošle i sve što će im se
 u danima koji slede dogoditi, čist je dar.
 Dokoni, verovatno bogati, a možda i
 pobožni, sa iznenađujućim ponosom
 idu s jedne destinacije na drugu,
 a ja se ne mogu oteti utisku da oni zapravo
 ne idu nikuda. Obasjani prolećnim suncem,
 žure se da snime sve znamenitosti grada.
 Vide ono što gledaju, gledaju ono što ne vide.
 Ništa za njih nije tako dovoljno nezanimljivo
 da se ne bi moglo posetiti i fotografisati.
 Smirene iznutra, potpuno neuzrujane,
 onako mušmulasto-zgužvanih lica,
 zamišljam te postarije evropske bračne parove
 pred Keopsovom piramidom i grobnicama
 što otimaju čoveka od prolaznosti.
 Ti ljudi očigledno znaju svoju meru i kao
 graditelji iz faraonskih vremena zasigurno
 nisu gradili ono što nisu mogli dovršiti.
 Dok mi, odlazeći prema Kalemegdanu,
 lagano izlaze iz vidokruga, svraćam pogled
 na jedan drugi beogradski prizor: napokon,
 kraj fontane tu su i nezasitni golubovi –
 uz klepet krila otimaju se o mrvice.
 Mali, pernati zlikovci ne mogu znati da su im
 te mrvice ostavili zaljubljeni bračni parovi
 iz prohladnih severnih zemalja, što nastavljaju
 da žive u tužnoj pesmi koju sam napisao
 u ovaj zimski sumrak, neraspoložen,
 depresivan, sklon samoubistvu.

DAVNO IZGOVORENE REČI

 Ne govorim rečima već ćutanjem
 za koje mi je potreban odjek.

 Ogledalo je moj sagovornik
 zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
 toliko savršena da odmah zaboravljam
 šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
 napustila moja usta.

 Ali, naše se davno izgovorene reči
 nama vraćaju iz dubokih klanaca,
 sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
 iz predela koji su postali nenastanjivi
 i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
 užasnute saznanjem da još uvek postojimo
 u nekom kutku grada.

 Naše nas davno izgovorene reči posećuju
 svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
 hoteći da nas venčaju sa nama samima.

 Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
 niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
 koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
 donoseći lišće na kome nikada nećemo
 napisati svete knjige.