DUBINA

 Sve počinje dubinom,
 tim postojanim naličjem sveta,
 magnetom što odbija sunčevo zlato.

 Već u ovom životu, dubina je
 naše duše stvorila za sebe.

 Jesmo duboka bića: skrivamo se
 ispod kože, ispod maski,  ispod
 reči koje smo izgovorili,
 ili prećutali.

 Jezik je voda skupljena iza masivne
 brane za elektranu — svakodnevno
 ronim u toj vodi; kad vazduh postane
 ređi, odatle odlazim, još više ranjen,
 tamo gde već jesam.

 Ako se zemlja zatrese, to zapravo
 ja sanjam u bezdanu gde sam nemi očaj
 sakrio od drugih i od sebe.

 Moje je boravište u dubini, tamo gde
 se bol može osetiti samo kroz jezik.
 Iz tog tamnog rečnika u kome se
 ne vidi ništa, osećam još jedino
 toplinu tvog pogleda koji se
 seli u govor.

KAD VELIKE DUŠE ODLAZE

 Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
 teskobe, iz oblika koji mu je dat.
 Ovo ćutanje razapinje.
 Kao vetar koji najednom promeni pravac,
 dolazi vreme u kome više neće biti moguće
 izmeriti nadu; jer velike duše će otići,
 a na drugom kraju sveta neće se roditi nove.

 Kad velike duše odlaze to je kao kad
 u gustoj šumi padaju oborena stabla;
 mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
 jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
 Duše koje su nas grejale i koje smo voleli,
 gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
 mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
 sablasnim pismima od neizgovorenih reči.

 Kad velike duše umiru, one onda huje kroz nas,
 kao vetar — tako se sa nama opraštaju, a mi im
 ne možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
 u gluvu noć u kojoj se šumor lišća pretače
 u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
 Kada odu velike duše, kada se kao talas
 vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
 lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
 koje se ne zaboravljaju; i obistiniće se sve.

 Jer, laž je da mrtva usta ne govore: mrtvi
 ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju —
 na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
 nad ponorom, čujem njihove glasove.
 Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
 i vratiti razložnom odgovoru.
 Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
 šta je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
 svitanje će nas izmiriti, a mi ćemo sačekati
 svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

ČUVAR BELEŽNICE

 I ova će beležnica jednom postati arhiv
 peščanih dina, dnevnik umnoženih hlebova.
 I ovo telo napušten rudnik nastanjen
 noćnim pticama, nečujnim i tamnim kao voda.
 Ovaj mali, okrugli grad biće bez mene
 i klupa u parku gde sam kao dečak čitao Remboa.
 Tvoj dlan lagašan kao vrapčić, mirisi
 što luduju u krošnji jorgovana —
 sve će to ostati bez mene, jednom.
 Moja duboka soba i antikvarnica u kojoj
 sam danima prekopavao po starim knjigama.
 I ova lampa pod kojom sam čitao kao monah,
 nekoj će drugoj duši osvetljavati stranice knjige.
 Kao sova u svojoj duplji, prodavac će i dalje
 čamiti u kiosku gde sam kupovao novine.
 Penzioneri će slagati domine ispred
 sodadžijske radnje, iz golubarnika će se
 dizati letači, a ja ću nastaviti
 da kucam u srcima mojih kćeri, hodaću
 svetom njihovim savršenim telima i gledati
 velike gradove njihovim vidom,
 pod budnim okom nekog uplakanog svedoka.
 U plaču, duša, gošća u stihiji, pretvara se
 u lestvice što vode ka nebu.
 U ovom pustom predelu, zora je već tako
 stara; gavrani dole na ledini ispod mog
 prozora, to znaju — oni su jak, crn narod
 koji još nije potrošio svoju povest.
 Vratio sam se iz praha, bogatiji za
 još jednu odiseju odustajanja.
 Kasarna je prazna, a neki glas vrši prozivku.

SPALJIVANJE RUKOPISA

Pesnik, kao i gavran, rađa se već star!
Sto mi je godina i vreme je
da u spokojnoj ovoj žurbi spalim
rukopise koji su bili deo mog tela.
Ne može se u ruci držati reč.
Niti napolju treba da ostane ono
što potiče iznutra. Osvetlio sam svoje tamnice.
Dugo sam drhtao i činio da drugi drhte.
Sada se vraćam svojim stopama u snegu
da izbrišem tragove prolaza.
Spaljujem pesme kao varke
koje svetlucaju da bi me podsetile na sebe.
Nikog ne zanima ničiji bol, eto,
zato sam sebi priredio zabavu.
Veliki mir okružuje ovu vatru. Gore pesme
kao izaslanici koje uvek šalje neko drugi.
Gore najlepše moguće reči, da više ne bude tragova.
Nedovršen je svaki pokušaj.
Na koga se ovaj zid srušio?
Ni poslednje želje pred pogubljenje nemam.
Spaljujem sve rukopise osim ovog.
Ko me u ovom trenutku ne vidi,
taj me nikada nije video.

PRIRODA ŠKORPIJE,
 PRIRODA PISANJA

 Violončelo se davi sred mrtvih ruža.
 Dani su mirna noga čaplje u azuru —
 brzo prolaze i ne ostavljaju za sobom potpis.
 Samoća istetovirana na dnu bunara
 nežno me podiže. Nema Ona ime, nema
 i njene ruke svetlije su od senki.
 Poezija je pčelica, zlatna i lepa.
 Kada me ubode, na otok metnem hladno
 sečivo noža i bude mi dobro. Preživim
 svoju smrt i podelim je sa vlastelom
 belih rada i lala.
 A tekstovi bujaju poput vespi na ulicama

 Rima. Pesnici su meni potrebni
 kao izumrle čeze, kao palme, uostalom.
 To je tako.
 Ako to dovoljno čvrsto želiš,
 svet najednom može postati ikona,
 kavez za ptice, dabome i polje bulki,
 krv sama za sebe.

KO ME TO DOZIVA

Ko me to doziva, čiji glas,
u preranom jutru jabukova cveta,
zanetog konjima što se u kas
gube ko neugašenih želja strast,
tik uz bok detinjeg kreveta?

Ko me to traži dok čili život
ostarelih labudova pred vodenim grobom,
a ozebla se koža od studi ježi?
Željeni, s koje sam strane sam sa sobom
i šta je lane nateralo da beži?
 
Kome sam potreban
samotan ko divljač pritajena u logu
dok sanjam usnuo pod pokrivačem u seni,
tek, oči mrtvog oca vraćaju me Bogu,
motre me iz jedne daljine koja je u meni.

KRAJ DANA
 
Sa brezama sutonjim, ozvezdana lica,
zadrhtim kad seljak volove u jarmu
ošine i pljune, bludim ispod božjih trepavica,
lavirintom reči pletem svoju karmu.
 
Blagi kerubini i anđeli bistrine
sveudilj rasprše maslačak iz pogleda dece,
miomirom tamjana duša se umirućeg vine
ko nad vodom čamnom ptice-bešćutnice.
 
Neverni vali bolesni od sklada, dok sinovi bludi
ne odnesu ono neprevaziđeno kojim se trujem,
zamru srokovi zrikavaca, ostane tek titraj,
 
kad zamiri pupoljak — rujni vršak grudi
i mlada put devičja što oboji rujem
tugu peščanika, predvečernji smiraj.

SKROVIŠTA I PONORI JEDNOG SVETA

Prilazeći pesništvu Dragana Jovanovića Danilova, čitaoca u prvom redu pogađa čulnost, telesnost stranice. To je reljefna poezija, gotovo izvajana, koja ističe opipljive predmete i ukazuje na isto tako konkrene ponore. Reč je o čvrstoj poeziji, u kojoj i glas pesnika kao da je vezan za ritam samouverenog pripovedanja, koje staloženo imenuje sve što se može imenovati, ukazuje na ono šo ne ume da imenuje: mračnu nerazumljivost, strah koji niko ne vidi, lagume, bezdane.
 
Danilovljev pesnički izraz smešten je na razmeđi pripovedanja i razmišljanja. Međutim, ova tačka ravnoteže nije okrenuta gnomi, filozofskom pesnikovanju. Ona je pre posvećena drugačijoj vrsti istraživanja, koje se ne tiče ni ideja, ni apstrakcija, već beleži posebne i naročite kretnje (gotovo "životinjske", reklo bi se, brze i instinktivne) osećaja i misli, iznalazeći nove kombinacije i uglove koje valja vratiti u vidu reči, narativnih ritmovanih stihova sa dubokim cezurama.
 
Jedini element blizak izreci, "Najvažnije je ono što ostane posle gozbe", postavljen je, naime, ironično, na samom početku pesme Mladi, gnevni pesnici, koja, između ostalog, jeste zanimljiva po tome što povezuje kulturnu istoriju sa prirodnom istorijom: mladi, gnevni pesnici ne predstavljaju specifičnu istorijsku epizodu, nalik na angry, young men, već cikličnu rečenicu u prirodnoj perspektivi rasta i razvoja generacija. Onaj koji "izlazi" iz igre smenjivanja očeva i sinova jeste onaj koji ostaje nakon gozbe, odbacujući na taj način kratkotrajnost istorije radi trajanja kroz generacije, u fosilizovanom, bezistorijskom obliku, poput egipćanskog skarabeja sačuvanog u ćilibaru.
 
Nacrt cikličnosti koja se nazire, poput filigrana, u Danilovljevim tekstovima, jeste najdirektnije nadovezivanje na Homera predgrađa. Odnos između prošlosti i sadašnjosti u svetu sazdanom od posledica, a ne od uzroka (takav svet je, stoga, teško tumačiti) nužno ponovo otkriva, iz vremena pripovesti, vreme prirode, a samo se pripovedanje razvija u žestini i besu; znakove tog pripovedanja čitalac nije uvek u stanju da prepozna na telu i na predmetima. To je epska forma u minijaturi, koja kreće sa oboda, iz mračnih, strašnih kutaka pustih ulica, s ciljem da ponovo pripoveda o čoveku i o njegovim pričama. Strah je, zapravo, u prvom redu strah od  nerazumevanja, od nesposobnosti da čovek bude u stanju da ume da kaže, strah da neće pronaći fizičku i telesnu vezu sa slikom.
 
Utisku da smo pred epom iz predgrađa doprinosi, uz to, i ritam kazivanja, splet veza sa klasičnim ili bajkovitim temama, osećanje gotovo zaleđene istoričnosti koje izvire iz pesama i koje ih odvaja od protoka sadašnjosti, od periferijske, haotične, unižene i uništene, "odrasle" sadašnjosti.
 
Gledati ovaj svet znači skloniti pogled sa njega. Da bi se preživelo, jedino moguće sredstvo jeste iskustvo života (i zato se, prethodno, pominjalo iskustveno, a ne saznajno), nagomilano postojanje. Kada ni to nije dovoljno, slika gnezda, skloništa i sobe, govori sama po sebi.
 
Dete protiv odraslog, sklonište ili ognjište protiv spoljnog sveta: a spoljni svet, shvaćen kao hrpa starih (ustajalih?) znakova, posledica i neizmenljivih razmera nalazi se svuda, on je šuma, pustinja, predgrađe, smetlište, koža umornog tela, pa i, ponekad, tajnovito ostrvo srca.
 
Valentina Tinači (Sa italijanskog preveo Saša Moderc)
(Predgovor za knjigu Omero di periferia, Passages, Milano, 2003)

ILUZIJA JE DA VREME PROTIČE

"Moji radovi imaju pokriće u neznanju, izgubljenosti, pitanjima bez odgovora, u sumnji i žudnji", kaže poznati pesnik, autor "Kuće Bahove muzike"

Jedan od najambicioznijih i najsloženijih poetskih projekata kod nas — pesnička trilogija "Kuća Bahove muzike" Dragana Jovanovića Danilova pojavila se nedavno u izdanju "Prosvete". U ovoj trilogiji koju sačinjavaju tri zbirke pesama, nagrađivane mnogim književnim nagradama, ostvaren je koncept integralističkog pesništva, a Danilov se potvrdio kao jedna od najmarkantnijih pesničkih ličnosti.

Interesantno je da su se u srpskoj posleratnoj poeziji značajni pesnici pojavljivali nekako u dvojkama: Popa i Pavlović, Lalić i Radović, Bećković i Simović, Petrović i Zivlak, Tadić i Tešić. Prošle godine pojavila se knjiga "Reči i senke" Tihomira Brajovića u kojoj dominantno mesto u srpskoj poeziji s kraja veka dobijate vi i Vojislav Karanović. Kako to komentarišete?

■ Bilo bi suviše luksuzno i neukusno da komentarišem vašu konstataciju, tim pre što među pesničkim dvojkama koje ste markirali nisu pomenuti mnogi značajni srpski pesnici, a to nije pošteno. Tek, ja se ne bavim svojom veličinom i mestom u srpskoj poeziji. Neka se smisaonim preciziranjem moga pisanja bave kritičari osveštenog viđenja poezije. Takvih kritičara je danas malo, ali ih ima. Meni je dovoljno što pišem, što se o mojim knjigama piše, što me prevode i što imam čitaoce koji kupuju moje knjige. A moje knjige su primljene. "Kuća Bahove muzike" naročito. Takođe, i "Pantokreator".

Tihomir Brajović je načinio pametnu knjigu-antologiju pet pesnika "kraja veka" sa uzbuđujuće preciznim predgovorom. Vrednost i hrabrost Brajovićeve knjige vidim najpre u tome što on svojim strogim izborom i esejom-predgovorom afirmiše nove autentične vrednosti u srpskoj poeziji kraja veka, ali bez radikalnog prevrednovanja, dakle, ne odnoseći se antitetički prema poeziji njihovih prethodnika. Izgleda da je za sada tek Bogdan A. Popović markirao vrednost ove knjige. Uveren sam da će njen značaj biti vidljiv tek kad prođe izvesno vreme. Rekli ste da se u "Kući Bahove muzike" bavite ljudskim licem?

■ Vidite, Kazimir Maljevič je celokupnu modernu umetnost doveo u pitanje. Njegovo dubinsko poniranje i sozercovanje ruskog ikonopisa suštinski je oblikovalo njegovo filozofsko i likovno iskustvo. Retko ko je video poslednju fazu njegovog rada, retko ko poznaje suštinu Maljevičevog bavljenja. Interesantno, on je na kraju rituala slikao konvencionalno, 1933. godine slika sebe u odori renesansnog mislioca. Ili, uzmite njegov autoportret gde se on potpisao crnim kvadratom... I posle avanture bespredmetnosti i tog autoportreta on je stao. Morao je stati. A stao je zato što dalje nije mogao da reši problem ljudskog lica. Nešto dalje od njega otišao je Aleksej fon Javljenski, slikajući svoje stilizovane portrete.

Mene su, inače, oduvek fascinirali umetnici koji su se bavili ljudskim licem. Naročito su me očarali zografi, srednjovekovni slikari fresaka, to koliko su oni radili na pripremi podloge, zida, da bi tek preko te podloge došlo ljudsko lice. Verujem da sam svojim knjigama pripremio podlogu koja mi je omogućila da se u zbirkama "Kuća Bahove muzike" i "Pantokreator" pozabavim ljudskim licem. I božanskim licem, naravno. Mi se u tom božanskom licu uvremenjavamo. A puka je iluzija da vreme protiče. Ono se, naprosto, zbiva i to odjednom u svim, čak i najskrivenijim kucima vasione.

U "Kući Bahove muzike" tri autohtone zbirke podređene su međusobnoj saglasnosti i zajedničkom okviru. Vi naročitu pažnju posvećujete formi svojih knjiga?

■ Kult poezije jeste, po meni, kult forme. S tim što se sadržaj i forma ne isključuju, već upućuju jedno na drugo. Sadržaj i forma povezani su iznutra i njihov smisao jeste da jedno drugo što bolje osvetle, da u simbiotičkoj združenosti jedno drugo preosveštaju. Forma je za mene pontonski most koji omogućava da pređem preko ambisa vrtoglavice subjektiviteta na drugu stranu. Formu, dakle, proizvodi unutrašnja sila kreacije. Stoga je besmisleno formu tražiti drugde do u sebi samom.

Svoju prvu zbirku pesama objavili ste u tridesetoj godini, a onda ste svake godine objavljivali po jednu knjigu. Imponuje vaš žestok ritam objavljivanja knjiga, vaša gorljiva posvećenost poeziji.

■ Za mene je ritam pisanja i objavljivanja knjiga ritam kucanja ljudskog srca, a poezija jedina autentična jeres. Put u poeziju put je u očišćujući i oslobađajući diskontinuitet. Poezija je nepredvidiva kao i mistično iskustvo. A nepredvidivost je blagost kreativnosti. Nepredvidivost dolazi iz onog Artoovog "besnila postojanja", dakle iz iskustva egzistencije. Nema poezije bez ezoterije samoće i iskrenosti predavanja tekstu. U samom jezgru mog koita sa tekstom, moguće, nahodi se nostalgija sakralnosti, žudnja za izgubljenom nevinošću i nedužnošću reči. Verujem da moja poezija dolazi iz jedne intuitivne spoznaje religije, muzike i seksa, i to na način koga ja uopšte nisam ni svestan. Jer, religija, muzika i seks spajaju se u nešto jedinstveno i neponovljivo. Moji radovi imaju pokriće u neznanju, izgubljenosti, pitanjima bez odgovora, u sumnji i žudnji. A gde se susretnu skepsa i žudnja, tu se javlja mistika — veli Niče.

Pojedini kritičari smatraju da ste vi, posle Pope i Milutina Petrovića, napravili nov značajan prevrat, ponovo se vraćajući "magijskom lirizmu pevanja".

■ Mogu da kažem da su moji tekstovi nastajali pletenjem iz zadovoljstva. Nastojao sam da u staromodne hijerarhijske strukture teksta ubacim malo spektakularne dinamike, malo Afrike. Jer, poetski tekst u kome nema dovoljno Afrike (a to malo Afrike nije ništa drugo do "eros prekoračenja") nema razloga da postoji na ovom svetu. Za mene je poetski tekst, pre svega, panrealistična svečanost smisla i raznovrsnih mogućnosti oblika, transparentan prostor između haosa i stazisa, u kome je kroz tajanstvene transmisije energija sve otvoreno prema neuhvatljivom i neimenljivom.

Da li to znači da vi na jedan poosobljen način obnavljate u srpskoj poeziji romantičarski uzor pevanja?

■ Lepota jednog poetskog pisma jeste u njegovoj transsubjektivnosti i transromantičnosti. Ne razumem pesnika koji nije romantičan, čulan, koji nema one kreativne, dečačke nestašnosti. A čulnost jeste estetska kategorija, estetska vrednost. Ja, naravno, ovde ne govorim o pukom, naivnom, sentimentalnom i praktičnom romantizmu, već o onom romantizmu koji je pobuna (biti romantičan, to zapravo znači biti pobunjen), polemika i kritika usmerena protiv literarnog akademizma i filozofskog intelektualizma, protiv ledene gnoseologije nauke. A u samom prisnom suštastvu liričnosti nalazi se intuitivnost, invokacija, molitva, blagodarenje, miris.

Čini mi se da ste, negde, napisali kako tekstove bliskih pesnika pamtite prevashodno po njihovim mirisima?

■ Verlen ima lak, fluidan miris, zračan, Lotreamon je težak, tenebrozan, zasićen, jakog, gustog ekstrakta. Sen Džon Pers, takođe. Ono što ostaje u poeziji jeste čulnost, emocija. Jer, šta je lirika drugo do povratak u prisnost čuvstva. Biti apsolutno romantičan i liričan, to nikako ne znači biti nekakav slatkopojac, nekakav zašećereni De Mise, već pisati sa svim onim što nosimo u sebi, pisati svom svojom duševnošću, inteligencijom, agonijom i požudom.

Kakva je to poezija koja ne zna za toplinu ljudskog srca, koja nema u sebi one božanske iskre, poezija koja se, zaboga, poštuje i uvažava, a koja magnetski ne privlači i ne uzbuđuje?

Tek ako reči postanu ponovo spremne na neviđene transromantične pustolovine možemo od ove ere mlakonja i osrednjosti načiniti ponovo tigrovsku epohu poezije. Romantizam, lirizam i nežnost, paradoksalno, odaju jedan imanentno muški karakter, majestetičnost, ekstatičnost, religioznost. Romantizam, napose, i jeste pitanje religioznosti. A blagodareći religioznosti i zahvaljivanju, ono što nismo u stanju da imenujemo, najednom zablista pred našim pogledom. Jer, jedino u poeziji je sveznanje, pansofizam. Moj ideal jeste poetski tekst koji će biti živ kao kucanje ljudskog srca. Nikada neću prestati da mislim o tekstu živom kao kucanje ljudskog srca.

Nedavno ste najavili i knjigu eseja o poeziji "Harfa u Vavilonu". O čemu je, zapravo, reč?

■ U pitanju je jedna religiozna, autopoetička knjiga. Govoreći o poeziji, ja u stvari govorim o svojoj religiji. Hteo to ili ne, pesnik se nalazi u permanentnom procesu otvaranja, eksteriorizacije. Mnogo razmišljam o poeziji i o onome što pišem. U "Harfi u Vavilonu" bavim se mojim opsesivnim temama: kultom čitanja poezije, fenomenom palimpsesta, barokne veroispovesti, originalnosti... No, ja ne zagovaram nikakav poetski manifest, niti mi je cilj da razvijam neku svoju strogu poetsku teodikeju, jer znam da je svaki sistem u osnovi konstrukcija i na kraju manipulacija, ali držim do važnosti poetske osveštenosti. Dobro mi je poznata lomnost svakog razmišljanja o poeziji i umetnosti, ali sam isto tako duboko svestan onog nauka T. S. Eliota da je važno da umetnik bude visoko obrazovan u svojoj umetnosti. U mojim autopoetičkim esejima, dakle, valja videti iluminiran dnevnik mojih razmišljanja i autopoetičkih refleksija o poeziji, o tome šta bi, po meni, trebalo da bude poezija danas.

Bilo je i osporavanja vaše poezije?

■ Sasvim je razumljivo da, kada se jedna vrednost etablira i kanonizuje, dođe do njenog osporavanja. Kao što bez ikonoboraca, osionih neprijatelja slika, ne bi bilo svetlosti i slave ikone, tako i bez ružitelja i zavidnika ne bi bilo slave i veličine pesnika i poezije. A kad kažem slava, ja ovde mislim na onu samotnu, metafizičku slavu koja postoji tamo daleko, u zvezdanim magnitudama. Daleko od toga da je žudnja za takvim sideralnim boravištima izraz oholosti i taštine. Ona je pre znak užasavanja pred ovozemaljskim ništavilom. Jedino valjano pribežište danas jeste povući se iz dnevne, suviše direktne, frontalne polemike kao feljtonske pomame rečnika ulice i političkih konotacija i platforme mržnje i agresivne borbe petlova u areni, pobeći od negativnih emocija i povređivanja drugog.

Složićete se da ni ćutanje nije rešenje?

■ Na gnev što dolazi iz "usta bezumnijeh" i terorističkih literarnih bandi najbolje je blago, razložno, ali estetski zaoštreno odgovoriti, jer blag, razborit odgovor utišava gnev i jača dušu. Već je davno rečeno da nema plemenitog gneva. Gnev se, na kraju, uvek okreće protiv gnevnika. Tek, ja nemam razloga da se stidim svojih knjiga te da pred njima, kritičarima i svojim čitaocima nosim smokvin list.
 
Autor: Zvonko Prijović |  06-08-98; Strana: 40,NIN

POEZIJA SE DOBRO DRŽI

Pesnik Dragan Jovanović Danilov dobitnik nagrade "Vasko Popa" za knjigu godine. Ne verujem da čovek može spoznati sebe i svet

KAO pesnika zanimaju me tamna mesta, skrajnute teme o kojima je malo pisano, rubovi koji se gube u zaboravu i zaboravljanju. Samo to je za mene sada dostojno pažljivog i tačnog pogleda pesnika — kaže za "Novosti" Dragan Jovanović Danilov, dobitnik ovogodišnje pesničke nagrade "Vasko Popa" za knjigu godine, pod imenom "Moja tačna priviđenja" (izdavač "Arhipelag").
 
Kažete da su opsene i priviđenja jedino što pouzdano možemo znati o svetu. Gde su nam onda uporišta?

■ Mogao bih reći da su moje knjige moj jedini verodostojni zdravstveni karton u kome se sve vidi. Međutim, ja ne verujem u ono "spoznaj samog sebe u praskozorje sveta". Ne verujem u to da čovek može spoznati sebe i svet — jer čovek je nedovršen kao i svet. Vidljivi svet je takođe i ogromna optička varka. Život nas neprekidno stavlja pred tajne. Zato je ono nepoznato i neistraženo naše jedino uporište. Ja sam pesnik. Najviše pouzdanja pronalazim u nekom nejasnom svetlucanju. Poezija dolazi iz dubine koja je neosvetljena. Postoji, dakle, samo to nejasno svetlucanje. U poeziji je jedino pouzdano ono što slutnja dokuči.

Pišete da svakog novog jutra moramo ponovo prihvatiti svet, i to počev od haosa. Zašto?
 
■ Uzmite, recimo, grčku mitologiju, koja je moj neiscrpni izvor. Ta grčka mitologija nije ništa drugo do haos, nebuloza koju su Grci doveli u savršeni red. Mi živimo u haosu jednog sveta koji samo što se nije urušio u sebe. Pisac mora da taj haos dobro premeri, da u njega unese tačnost i ubrizga upućenost na smisao višeg reda.
 
Da li je svakodnevica postala mračna, jer pišete da nikog ne zanima ničiji bol?
 
■ Nemojmo zaboraviti da je Evropa pored tradicije i kulture nasledila i fantome slepih, destruktivnih sila. Srbija danas ostavlja turoban utisak. Ljude je ophrvalo stanje umora, tromosti i dodijalosti. Naše osiromašeno građanstvo srednje klase čine ozlojeđeni ljudi koji su, kao ostaci jednog raspadnutog i rastrojenog sveta koji nije uspeo da se konsoliduje, izgubili svoju vitalnost. Pojam demokratije, tolerancije i saosećanja s drugima, danas je sramno dekonstruisan. Međutim, nikakav demokratski, socijalistički, ili bilo koji prostak druge fele ne može uništiti duhovnu aristokratiju, jer aristokratizam je načelo koje se kalilo kroz vreme i koje postoji duboko u ljudskom biću.
 
Mislite li da u našim životima vrednosti nisu na mestu na kome su nekad bile?
 
■ Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost i iživljavanje varvarstva. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča, ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića, Kiša i Pavića, danas se u srpskoj književnosti oseća potreba za jednom drugačijom romanesknom arhitekturom i organizacijom.

Knjige pesama se slabo kupuju. Mislite li da ljudi sve manje razumeju i osećaju poeziju, ili se poezija previše zatvorila?
 
■ Poplava novoštampanih knjiga i suhomesnatih bestseler-polufabrikata zapadne hit produkcije prava je pošast i pouzdan znak raspadanja jednog sveta koji knjige konzumira kao brzu hranu i više ne zna šta je punokrvna književnost. Racionalna i tehnološka misao potisnula je magijsku misao. Danas se zaboravilo da je umetnost alhemijska delatnost i da je pesma prostor bića. Nažalost, današnju poeziju isuviše zatrovanu ironičnim otklonima, sve manje nadahnjuju lepota i mistična strast. Zato je poezija danas i izgubila čitaoce. Ona svuda u svetu opstoji u malim, posvećenim ezoteričnim krugovima. Ona je namenjena "ogromnoj manjini". I mislim da tako i treba da ostane. To je za poeziju dobro.
 
Šta kritiku i publiku posebno dira u vašim pesmama?
 
■ Možda to što je u njima sve tako nemaskirano i ranjivo. Za mene je pisanje poezije ledeno beleženje onoga što je u svojoj biti vatra. Poezija po prirodi stvari mora da bude erotična, kao muzika. Smatram da je apsolutna sumnja u svet pogubna jednako kao i militantni optimizam. Mislim da živu, veliku poeziju može dati samo spoj Orfeja (pesničkog nagona) i Pitagore (dubinske, matematičke simetrije). U zbirci "Moja tačna priviđenja", nastojao sam da unesem tačnost u tajne stvari, jasnost u priviđenja. Moj cilj jeste da jasnim i trezvenim pogledom vidim stvaran svet oko sebe.


PLEMIĆ POEZIJE
Šta volite u poeziji Vaska Pope?
■ Najpre to što sa malo reči postiže maksimalnu ekspresiju i što je jednu duboku sveobuhvatnost uspeo da izrazi na način doveden do helenističke strogosti. Uostalom, plemić uvek radi na sažetosti. Popa je poeziju očistio od njene vekovne mahovine, jednako kao što je rumunski vajar Konstantin Brankuši očistio skulpturu od svega suvišnog. Nadovezujući se na Nastasijevićevu i Rastkovu zlatnu nit, Popa je napisao inovativne pesme i poeziju iznova vratio njenom mitsko-magijskom poreklu.

JEZIK ĆUTANJA
Pominjete ćutanje kao poseban jezik. Kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči?
■ Mene u poeziji veoma zanima dijalektika sećanja i zaboravljanja, izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči, za mene je velika tajna. Vrlo malo znam o tome, gotovo ništa. To je daleko iznad sfere mog razabiranja.

Bane Đorđević | 04.07.2011.

MOJE SU PESME NADIDEOLOŠKE

Beograd — Draganu Jovanoviću Danilovu, jednom od najplodnijih srpskih pesnika, pored niza domaćih i međunarodnih priznanja, večeras će biti uručena Disova nagrada za 2012. godinu. O paraleli između njegove i Disove poezije, pesništvu i budućim danima, u intervjuu za "Pravdu" govori Dragan Jovanović Danilov.

S obzirom na to da ste dobili Disovu nagradu, možete li da povučete paralelu između vaše i Disove poezije?
 
■ Kao pesnik i ja sam se poput Disa razvijao u atmosferi prihvatanja i slavljenja, ali i žestokog otporavanja. Kao i Disa, mene u poeziji veoma zanima dijalektika izgovorenog i prećutanog. To kako poezija osposobljava tišinu za govor i hvata neizgovorene reči. Disove najbolje pesme su pre izdahnute nego napisane. On je čitav svoj život proživeo s bremenom svojih tačnih priviđenja. Zato njegove pesme imaju u sebi i oko sebe auru nečeg magnovenog, lelujavog, nadpojamnog. Njegova halucinantna otkrovenja i egzistencijalne kobi putuju kroz vreme. To je velika Disova zaostavština.
 
Disova nagrada je retko priznanje u Srbiji koje na vrlo ozbiljan način i dugoročno promoviše laureata. Koliko vam znači takva promocija vas i vašeg dela?
 
■ Sve domaće i inostrane nagrade koje sam do sada dobio, razumem kao posledicu mog posvećenog bavljenja pesništvom. Po prirodi stvari, svakom čoveku gode pohvale, jer one neumesno nadimaju naše samopoštovanje i jačaju našu smešnu ubeđenost da smo važni i da večnost, svakako, mora računati sa nama. Ali, nagrade takođe mogu da grozno socijalizuju pisce, čineći od njih, bajagi, dostojanstvene ličnosti. No, kako su samo ništavne naše pobede i kako nas jedino preosveštavaju naši porazi! Uostalom, nisu pesnici samo tu da primaju darove, već i da sami darivaju.
 
Koliko je teško u današnje vreme biti pesnik?
 
■ Svima nama koji danas pišemo poeziju preti opasnost da budemo zatrpani vavilonskim peskom poezije koja je napisana pre nas. Nije lako biti neprekidno eksponiran. Kada završim jednu knjigu pesama osećam se zahvalan, oslobođen, ganut, iscrpljen i treba mi dug odmor. Jer, ja se dajem ceo, potpuno. Jezik je droga, vrlo opasna, s tim ne treba da se igra onaj ko nije pripremljen. Tu se, kao i u ljubavi, opijaš, ulaziš u slast, u velike dubine. Uzbuđuje me sam čin pisanja dok traje. Uzbudljivo je kad pesma zadobija oblik. Svaka nova knjiga jeste novo progledavanje, potvrda o granicama sopstvene izdržljivosti.
 
Sa novim rezultatima izbora koje smo upravo preživeli, očekujete li neki boljitak na polju umetnosti?
 
■ Mi živimo u vremenu fanatizma političke filozofije. Politika je, najčešće, veština magijskog manipulisanja kojim se u ljudski mozak, stalnim verbalnim ponavljanjima, ubrizgavaju "istine" u koje se fanatično mora verovati. Srbi su danas postali narod duboko zabasao u hipnotičko stanje verujućeg fanatizma. Izgubili smo kao narod moć samoanalize i zato smo savršeni medijum za obmane i oblikovanja od strane ucenjivačkih evropskih i naših političkih magija koje deluju pod plaštom principa čovekoljublja, humanizma i brige za spasenje čovečanstva, a koje, naravno, traže neopozivo verništvo. Ne verujem ni u kakav boljitak već u samosvesno organizovane pojedince. Verujem u svoj rad. Moje knjige pesama stoje sasvim za sebe. One su nadideološke. One ne korespondiraju sa tekućim ideološkim i političkim strategijama, ali oslikavaju jedan magijsko-religijski stav.
 

BEZGLAVA KULTURA
■ Ako u jednoj kulturi nema ničeg stabilnog i pouzdanog, ako nema istinskog sjaja fundamenta, ako nema Svete knjige, onda je takva kultura osuđena na bezglavost. Srpska savremena književnost je danas u punom previranju. Poezija se tu veoma dobro drži. Mislim da je poezija najvitalniji deo srpske književnosti danas. Imamo odličnih pisaca priča. Ali, mi danas nemamo roman koji uzbuđuje uzvišenim pobudama svoje arhitekture, veličinom i ostvarenjem zamisli, te temperaturom epohe. Sve je to žalosna priča današnjeg doba utonulog u skribomaniju i osrednjost. Već dugo u srpskoj književnosti nisam pročitao uzvišen, dirljiv i nezaboravan roman. Posle romana Andrića, Crnjanskog, Selimovića, Desnice, Pekića, Mihailovića i Pavića, danas u srpskoj prozi, na žalost, nema verodostojnog znaka vesništva, kaže Dragan Jovanović Danilov. ...

Dragana Đokić

Prozor otvoren prema parku na kome su se do pre koji minut igrala neka deca sto na drvecu provode vise vremena nego veverice, potvrdjuje da jedan gavran od sjajnog, nerdjajuceg celika, na ledini ceka svoje rodjenje.

Dosao je ovamo koristeci se utvrdjenim trgovackim putevima; on ocigledno, smatra da je nesto posebno; tako je uredio svoj `zivot, da nikom ne placa porez; od velikih naracija, silna mu je slava udarila u glavu; gledam ga kako hoda po smrznutoj zemlji — bistri, laki um vodi tu sivu eminenciju — ovaj gavran ne priznaje neocekivani razvoj dogadjaja; oprezan je kao kad palasljivi carinik trazi drogu u prtljazniku sumnjivog bugarskog kamiondzije.

Vidi ga samo kako je ruzan - cujem neki glas. A meni je prelep, ovaj svevideci pripovedac nistavila, u kisnoj svojoj osami. Nezno srce moze i gvozdje da istopi, ali da li je njegovo srce dovoljno nezno. Izmedju zvezdanog neba i ispljuvka, njega nista ne uzasava. A uzas je svuda okolo.

Portret jednog gavrana - Dragan Jovanovic Danilov

DANILOV, igrač staklenim perlama


Zbirka Euharistija Dragana Jovanovića Danilova predstavlja mnogostruko iznenađenje: svojim simbolima, svojim jezikom, svojom poetikom, svojom vrednošću […]

Međutim, očito je da je taj pojmovnik u stvari matrica u koju je upisano iskustvo čoveka našeg doba. Mi u ovim pesmama čujemo džez i bluz, čujemo sirenu kola hitne pomoći koja iz užičke Požege jure u užičku bolnicu.

Susrećemo se sa pomenom Jana Palaha. Primećujemo, takođe, i Danilovljeve novije lektire — on vrlo jasno ucrtava ono pesničko sazvežđe po kome se na svojoj pesničkoj plovidbi upravlja — tu su, pored Novalisa, Kavafi, Anr Mišo i Paul Celan. Međutim, ovaj pesnik svoja iskustva želi da vidi u perspektivi grčkih saznanja i iskustava, i želi da ih izrazi jezikom antičke simbolike. Tako ovaj mladi pesnik na izvestan način aktuelizuje, osvežava i oživljava jednu pesničku orijentaciju koja je kod nas bila aktuelna i plodotovrna u 19. veku. Danilov, naravno, toj orijentaciji daje novi ukus i sadržaj.

Ljubomir Simović

Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova jeste izuzetno otkriće — estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. Kuća Bahove muzike je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologizovanja svakodnevnice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je to koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti. Pri tom, umetnost nije potisnula prirodu, već ju je progutala, zadržala u sebi.

Danilovljeva poezija restauriše ljubav umetnosti prema sebi samoj. Kuća Bahove muzike je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičkih, metaforičkih čvorova nadrealizma. Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu sebe zaštiti.

Jordan Eftimov

Pesnik Dragan Jovasnović Danilov postigao je unutarnju oslobođenost takvog stepena da ona postaje jedno paradoksalno zidanje. Zidanje zgrade haosa. Ponesenost njegove pesničke imaginacije doseže do slika koje se tek trude da se oslone jedna o drugu. Povezuje ih opšti elan verbalnog izlivanja. U njegovim pesmama stvara se dionizijska situacija u kojoj je u prvi mah sve dopušteno. Danilov pesnik nastoji da taj "prvi mah" što više produži. To mu i uspeva: po njegovoj poeziji se ne hvata kora. U Kući Bahove muzike pod barokom se podrazumeva oivičavanje haosa. U naslagama asocijacija naziru se pesničke forme (sonet) i planimetrijske figure (pesme u prozi). U dosadašnjoj poeziji Jovanovića Danilova oseća se jedna razdraganost u kojoj ni euharistija (pričest) nije pokajnička. U njoj nema jasne ideje o prestupu ili grehu, — promiskuitet, pre svega estetski, uzima se kao prirodna posledica naviranja reči iz imaginativno-verbalnog izvora. Jedan fiklosof je uzeo svet kao zbir volje i predstave. U pesničkom svetu Danilova, volja nije ukinuta, ali dominira pesnička predstava-slika. Slike u nizovima skladne pesničke nepravilnosti. Ples pesničkih slika ostaje otvoren, ali logika koja ih nosi ostaje unekliko neopredeljena. I dok je šifra u nekoj podvodnoj senci, ona može da se ponovo primenjuje, bilo u trodelnim ritmovima i u trodelnoj kompoziciji, ili po principu serijalnih nizova, kao što su to činili neki učitelji moderne muzike. Njegove tri knjige, usklađene u Kuću Bahov emuzike, te metode srećno spajaju.

Miodrag Pavlović

Pred nama je knjiga nemale snage i takvoj snazi srazmernih ambicija; reč je o poeziji koja sa prave strane i na pravi način prilazi fenomenu drame ljudskog postojanja, u višestrukosti njenog odražavanja/izražavanja u svakidašnjici. Pri tom, o poeziji koja zazire od patetike i napadnog gesta i koja negaciji pretpostavlja afirmaciju sveta, kroz nenametljivo insistiranje na jednoj humanističkoj solidarnosti. Danilov nam nudi liriku izrazito modernog senzibiliteta, u srećnom savez sa vrednostima jedne svesno birane i asimilisane tradicije.

Knjigu Kuća bahove muzike možemo bez zazora čitati kao delo u kontekstu struje lirske refleksivnosti, inače vrlo jake u srpskoj poeziji; ali delo ostvareno u izrazito modernom (postmodernom?) ključu. Danilovljevo saopštenje crpe snagu iz jedne iskonske liričnosti, koja se izražava kroz osobene i sveže slike i asocijacije.

Oporost i nežnost dovode se u ravnotežu u jednom kontrolisanom procesu zgušnjavanja iskaza. A iza svega stoji, nenametljivo, i jedna nemala pesnička (i opšta) kultura. Celina knjige ispevana je, uobličena je u jednom jedinstvenom i harmonijski razuđenom tonalitetu — a u uravnoteženom osciliranju jezika između jednostavnog, gotovo proznog, govora i slikovitih, obasjanih saopštenja.

Ivan V. Lalić

...No, ma koliko nam sugerisali pesnikovu otvorenost za simbolistički tip pesničke tradicije, stihovi iz Kuće Bahove muzike idu i dalje i dublje, obnavljajući prastaro načelo da svako lirsko "pevanjenije ništa drugo do večno simbolizovanje", kako to kaže Šlegel. I tu smo, čini se, kod suštastvene karakteristike Danilovljevih stihova. Oni su, bez sumnje, stihovi ovog, našeg vremena, ne samo po civlizacijskim artefaktima koji se u njima katalogizuju, već najpre po vrsti osećajnosti, lakoj i senzualnoj miksturi svega onoga što poetski subjekt živi, gleda, čita i oseća (meka, putena, nabokovljevska erotičnost, dečačka naivnost koja pulsira ispod obrazina erudicije, sita praznina sijeste, gusta dosada života u malim provincijskim gradovima, razgovor sa stanovnicima biblioteke itd.). Ti stihovi su, međutim, i prebiranje po vremenu koje prethodi svesti, intuitivno tumaranje počelom i davno zgaslim dobom živih bogova, i zato ih čitam kao pesnikovo prasećanje, kao nadoknadu za molitvu, koju smo izgubili negde u vrtlozima, u crnim rupama istorije... Kuća Bahove muzike, za razliku od svojih prethodnica, ima, međutim, jedan višak ira cionalnosti, ona otvara jednu ontološku belinu, koja dolazi posle apsolviranog iskustva predmetnog sveta; to je nevinost posle proživljenog užasa postojanja, nagoveštaj čedne smrti... Danilovljeva pesma iz Kuće Bahove muzike neka je vrsta emotivnog skladišta u kome se čuvaju reči — otisci doživljenih ili slućenih duhovnih zona, asocijativne ogrlice, retke, guste uljane slike stanja, fotografije prošlosti i sadašnjosti; nešto pesničke bižuterije i ostale poetske dragocenosti. Pesma teče dinamično i lako, ona ima govorni kvalitet fraze, ali negde, u jednom trenutku, u jednoj tački, čije mesto je u tekstu nepredvidljivo ali sasvim izvesno, ta se pesma prelama i pesnički dah se preusmerava u nekom drugom, neočekivanom pravcu. To skretanje u iracionalno, u neodgonetnuto, to je mala implozija, tren u kojem se zaustavljaju vreme i reč. Tako uzdignuta na viši, atemporalni, statični nivo večnosti, pesma dobija snagu molitve. Tim detaljem, tom razlikujućom osobinom Danilovljeva poezija osvja jedan opšti kvalitet više za savremenu srpsku poeziju.

Mihajlo Pantić

Danilov poseže za bogatim i raskošnim rečnikom, birajući reči i po podatnosti zvuka i lepote. Svetkovina zvučanja podseća na zaboravljenu lepotu reči, lepotu lirike i time na poverenje u njihov smisao. Ražarenost Danilovljevog stiha jeste uzbudljivost njegove energije koja se iz same sebe pokreće. Eros, radost i lepota pevanja. Osobena varijanta stražilovske linije, dionizijsko načelo Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog, obnovljeno je u Kući Bahove muzike... Ne samo po program skom tekstu postavljenom na kraju knjige, Danilov može da podseti na Rastka Petrovića. Tu su još opsežni oblici, duga pesnička sintaksa, donekle i način upotrebe rime i zatim opčinjenost solarnim, ali i materijom, rađanjem, telesnošću, fiziološkim, vibracijama i pulsacijama večnog života. Ali, Rastko Petrović iz njega gradi viziju iskonskog kao transcedentnog, dok je Danilovljeva vizija od drugačije, liričnije vrste. Prožimajući suprotnosti postojanja u procesu lirizacije, on izvodi do kristalnih, bestelesnih stilizacija botičelijevskog i rafaelovskog tipa. Do uzdržane, nematerijalne renesansne lepote koja raskoš baroknog obilja sažima u simboličan prostor magijskog lirizma.

Dušica Potić

Ekstatičnu autorsku sintezu potpuno različitih pesničkih tradicija, poetiku "nervoznih palimpsesta" i "barokne ostrašćenosti" D. J. Danilova (1960) smenila je, posebno od zbirke Alkoholi s juga (1999) jedna drugačija, svedenija, a ništa manje autentična poetska retorika. Osluškivanje i uranjanje u sebe i iskustveni svet, i u najnovijem rukopisu "Koncert za nikog" simbolički se odvija kroz topos tela kao zasebnog kosmogonijskog sistema, a ono je, kako pesnik kaže "bilo unakaženo ili obogotvoreno suštinska tema poezije". Tokom četiri ciklusa zbirke, telo je podsticaj za egzistencijalna suočavanja sa vlastitom ranjivošću, strepnjom i strahom od nemosti i smrti, ali i čudesni protočnik strasti, nežnosti i ljubavi u svim njenim vidovima. Za Danilova je upravo erotika u senci prolaznosti uvek zaloga svetosti i trag Božanskog, nešto što izmiće strogoj kontroli racionalnih mentalnih stega, a u naizgled svakodnevnim postupcima pesnik svagda intuitivno nazire poredak višeg, metafizičkog reda, samotničku težnju za beskrajnim mediteranskim i sumatraističkim predelima. Stoga je i pisanje poezije čin samogovora koji spontano bukne, "kao bolest", osvetljavajući sugestivnim slikama svoj put ka silasku u pismo.

Bojana Stojanović-Pantović

Iz pozicije širokog, promišljenog i osetljivog suočavanja sa savremenim svetom, pesnik Dragan Jovanović Danilov stvara uzbudljivu pesničku knjigu koja imponuje i svojim ukupnim smislom i nizom pojedinih pesama, od kojih neke vraćaju narušeno poverenje u moć reči i ozbiljnost cele pesnikove generacije. Krećući se širokim transverzalama mitova, istorije poezije i vlastitog doba, D. J. Danilov ima čega da se seća i zna da stvori pesničku sliku koja je ubedljiva i uzbuđujuća. Homer predgrađa vraća poverenje u smisao pisanja i čitanja stihova.

Vasa Pavković

Danilov je jedan od najistaknutijih srpskih pesnika poslednjih decenija. Njegova pesnička mitologija suočava nas sa likovima privida na kojima je sazdan naš život. Niko tako ubedljivo u lirskim i barokiziranim slikama i iskazima nije zaranjao u regije jednog napuštenog i razgrađenog sveta u kome se poezija povlači po njegovim tamnim rubovima, u titrajima bića i ništavila, u zvukovima bezrazložnosti koji se nad postojanjem nadvijaju kao jedinstveni i neporecivi znakovi. U Danilovljevoj ozvučenoj i sugestivnoj slikovnosti koja peva uronjena u "stid postojanja", ikona Homera se rastvara u gestovima sićušnosti — "palog iz Božijeg naručja" u svet u kome se "tuga vidi kao boja". Poezija koja svedoči i netremice bez oprosti upija izgubljenu dušu sveta.

Jovan Zivlak

Treba reći da u savremenom srpskom pesništvu, jedva preglednom, nema previše tako zanetih, tako grozničavo opsednutih osluškivača onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu. Naprotiv, ima ih svega nekoliko, a jedan od njih je Dragan Jovanović Danilov, pesnik koji u svojim pesmama naporedo slika i pripoveda, seća se i imaginira, svedoči i prafrazira... Danilov je sa razlogom, i sa dobrim pokrićem u nizu izvanrednih pesama, na glasu kao pesnik-prenosilac čulnih, plotskih, neizostavno melanholičkih raspoloženja, onaj ko u prizoru svakodnevice uočava prisustvo višnjih sadržaja, kako je već u pravoj poeziji neminovno, a uvek na onoj strani koja, nasuprot trošnosti i prolaznosti, afirmiše život u njegovom sadašnjem trenutku. Za njegovu buduću "ličnu antologiju", kako je govorio veliki melanholik Miloš Crnjanski, Danilov je u knjizi "Gnezdo nad ponorom" prigotovio niz, bolje bi bilo reći ciklus novih, antologijskih pesama. Izdvojio bih "Sveto mesto", "Pesmu za mog oca i pastrmku", "Okrugli, mali grad", "Bolničarke", "Operske dive", "Mlade, gnevne pesnike" i naravno, naslovnu pesmu knjige "Gnezdo nad ponorom".

Mihajlo Pantić

Dragan Jovanović Danilov pretežnu meru poetičke osobenosti u odnosu na pesničku okolinu zasniva na unekoliko izdvojenoj poziciji pesničkog subjekta, izmaknutog iz presne svakidašnjice u samosazdane prostore u kojima vladaju imaginativno, estetsko i čulno. Danilov je pesnik koji odbija da prihvati da je civlizacija knjige izgubila primat, i da je produhovljeni doživljaj sebe i stvari oko sebe stav koji ne pripada pojedinstvu našeg doba ekranske i potrošačke kulture. Otuda i odlike koje su i dosad redovno i uopšteno krštavane kao barokne: prisno sadejstvo zvučnih i likovnih elemenata pesničkog govora, sklonost ka neobičnom i nenadnim obrtima, spajanje udaljenih stvarnosnih nivoa, povišenost tona koji sadržava, naizmence, lirski patos, ironiju i autoironiju, ponegde i fine humorne oduške. Glas produbljene zrelosti čujemo i razumevamo u Danilovljevim pesmama u kojim pokreće neiscrpna pitanja pesničke i ljudske samoartikulacije, govora i tišine, dok pesnik u deonicama erotičkih podsticaja obnavlja prepoznatljiv, mestimice preciozan i verbalno razbokoren autorski rukopis po kojem ga odranije prepoznajemo.

Dragan Hamović

Poema "Vino sa vulkana" ponajviše u "Memoarima peska" podseća na onog Danilova iz trilogije započete "Kućom Bahove muzike" (1993) i nastavljene "Živim pergamentom" (1994) i "Evropom pod snegom" (1995), na pesnika koji povišenim himničkim tonom slavi svet i njegove erotske i estetske sile, a samoj poeziji nastoji da povrati auru njene nekadašnje sakralne snage. Iracionalnost Danilovljeve poezije nije od one tamne, tanatičke, neki put čak demonske, u naličje postojanja zagledane iracionalnosti u čijem znaku protiče pretežniji deo modernog srpskog pesništva. Takvoj poeziji Danilov je očigledni antipod, možda manje zato što tako svesno hoće, a više zato što ga tako usmerava ustrojstvo njegove (pesničke) ličnosti.

Saša Radojčić