KAD VELIKE DUŠE ODLAZE

 Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
 teskobe, iz oblika koji mu je dat.
 Ovo ćutanje razapinje.
 Kao vetar koji najednom promeni pravac,
 dolazi vreme u kome više neće biti moguće
 izmeriti nadu; jer velike duše će otići,
 a na drugom kraju sveta neće se roditi nove.

 Kad velike duše odlaze to je kao kad
 u gustoj šumi padaju oborena stabla;
 mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio bi,
 jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
 Duše koje su nas grejale i koje smo voleli,
 gde sad obitavaju? Kad bi nas na trenutak
 mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
 sablasnim pismima od neizgovorenih reči.

 Kad velike duše umiru, one onda huje kroz nas,
 kao vetar — tako se sa nama opraštaju, a mi im
 ne možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
 u gluvu noć u kojoj se šumor lišća pretače
 u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
 Kada odu velike duše, kada se kao talas
 vrate moru i sve tmine nama rasvetle,
 lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
 koje se ne zaboravljaju; i obistiniće se sve.

 Jer, laž je da mrtva usta ne govore: mrtvi
 ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju —
 na ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
 nad ponorom, čujem njihove glasove.
 Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
 i vratiti razložnom odgovoru.
 Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
 šta je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
 svitanje će nas izmiriti, a mi ćemo sačekati
 svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

PRIRODA ŠKORPIJE,
 PRIRODA PISANJA

 Violončelo se davi sred mrtvih ruža.
 Dani su mirna noga čaplje u azuru —
 brzo prolaze i ne ostavljaju za sobom potpis.
 Samoća istetovirana na dnu bunara
 nežno me podiže. Nema Ona ime, nema
 i njene ruke svetlije su od senki.
 Poezija je pčelica, zlatna i lepa.
 Kada me ubode, na otok metnem hladno
 sečivo noža i bude mi dobro. Preživim
 svoju smrt i podelim je sa vlastelom
 belih rada i lala.
 A tekstovi bujaju poput vespi na ulicama

 Rima. Pesnici su meni potrebni
 kao izumrle čeze, kao palme, uostalom.
 To je tako.
 Ako to dovoljno čvrsto želiš,
 svet najednom može postati ikona,
 kavez za ptice, dabome i polje bulki,
 krv sama za sebe.

SKASKA O SAMOUBICAMA

 Sve je pročitano
 i pre nego što je napisano:
 pre Bogova, samoubice su već bile tu!
 Kako su samo smerni ti preci beskraja,
 ništa na silu ne čine,
 kao kad se ruše mostovi
 u neskrivenu svetlost padaju,
 teško da će to razumeti mudraci.
 Poput orgazma i samoubijanje
 najproračunatiji je čin u vasioni.
 Razumem samoubice, iako su, moguće,
 krivo postavili stvar:
 kao bivše, besne ljubavnice, oni odlaze,
 ostavljajući nas među sablasnim
 glasovima.

U RUŽINOM OGLEDALU

Moja nerođena kćer i ja
šetamo po gradu,
šuškamo sandalama
po opalim lipinim grančicama,
držim je za levu ruku,
ona u desnoj nosi "Pentagram srca".
 
Dragi Bože,
u ovaj jutarnji čas
svi moji protekli dani su buter,
moj život je tako mirna,
neoklasicistička kap vode na bokvici,
mak, makovnjača, ambrozija —
sve su to tople reči,
male, crne domine tišine.
 
A ja sam zapravo pesnik bez dece
i dopada mi se da sedim ovde
za stolom kraj sodadžijske radnje,
ispijam klaker i grickam
slatku orasnicu podneva,
čekajući da naiđe neki sveti profil
koji ću da oženim.

KO ME TO DOZIVA

Ko me to doziva, čiji glas,
u preranom jutru jabukova cveta,
zanetog konjima što se u kas
gube ko neugašenih želja strast,
tik uz bok detinjeg kreveta?

Ko me to traži dok čili život
ostarelih labudova pred vodenim grobom,
a ozebla se koža od studi ježi?
Željeni, s koje sam strane sam sa sobom
i šta je lane nateralo da beži?
 
Kome sam potreban
samotan ko divljač pritajena u logu
dok sanjam usnuo pod pokrivačem u seni,
tek, oči mrtvog oca vraćaju me Bogu,
motre me iz jedne daljine koja je u meni.

DANILOV, igrač staklenim perlama

Moj ideal u poeziji jeste poetski tekst kao magijsko spiritualizovanje života. Pesma koja će biti živa kao kucanje ljudskog srca. Pesnik u pesmu ulaže čitavu svoju duševnost, a pesma mu kao eho vraća ono što nije ni slutio da postoji. Dobre, žive pesme putuju kroz vreme. Poezija ne zamenjuje život, već ga opovrgava i preobražava. Pisanje poezije nije igra, već ozbiljan izbor i spasonosno zastranjivanje. Prefinjeni oblik saučešća. Ona je tanka nit između želje i smrti. Svaka pesma je jedan oblik oproštaja sa životom. Za mene poezija je najviši stepen pripreme za odlazak sa ovog sveta.


I JOŠ ĆU TI OVO REĆI

I još ću ti ovo reći:
u ovom peru koje držim u ruci je
krilo nekog nepoznatog Boga.
Nisam dao sve.
A On traži sve.

DANILOV, igrač staklenim perlama


Zbirka Euharistija Dragana Jovanovića Danilova predstavlja mnogostruko iznenađenje: svojim simbolima, svojim jezikom, svojom poetikom, svojom vrednošću […]
 
Međutim, očito je da je taj pojmovnik u stvari matrica u koju je upisano iskustvo čoveka našeg doba. Mi u ovim pesmama čujemo džez i bluz, čujemo sirenu kola hitne pomoći koja iz užičke Požege jure u užičku bolnicu.
 
Susrećemo se sa pomenom Jana Palaha. Primećujemo, takođe, i Danilovljeve novije lektire — on vrlo jasno ucrtava ono pesničko sazvežđe po kome se na svojoj pesničkoj plovidbi upravlja — tu su, pored Novalisa, Kavafi, Anr Mišo i Paul Celan. Međutim, ovaj pesnik svoja iskustva želi da vidi u perspektivi grčkih saznanja i iskustava, i želi da ih izrazi jezikom antičke simbolike. Tako ovaj mladi pesnik na izvestan način aktuelizuje, osvežava i oživljava jednu pesničku orijentaciju koja je kod nas bila aktuelna i plodotovrna u 19. veku. Danilov, naravno, toj orijentaciji daje novi ukus i sadržaj.
 
Ljubomir Simović


Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova jeste izuzetno otkriće — estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. Kuća Bahove muzike je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologizovanja svakodnevnice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je to koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti. Pri tom, umetnost nije potisnula prirodu, već ju je progutala, zadržala u sebi.
 
Danilovljeva poezija restauriše ljubav umetnosti prema sebi samoj. Kuća Bahove muzike je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičkih, metaforičkih čvorova nadrealizma. Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu sebe zaštiti.
 
Jordan Eftimov

Pesnik Dragan Jovasnović Danilov postigao je unutarnju oslobođenost takvog stepena da ona postaje jedno paradoksalno zidanje. Zidanje zgrade haosa. Ponesenost njegove pesničke imaginacije doseže do slika koje se tek trude da se oslone jedna o drugu. Povezuje ih opšti elan verbalnog izlivanja. U njegovim pesmama stvara se dionizijska situacija u kojoj je u prvi mah sve dopušteno. Danilov pesnik nastoji da taj "prvi mah" što više produži. To mu i uspeva: po njegovoj poeziji se ne hvata kora. U Kući Bahove muzike pod barokom se podrazumeva oivičavanje haosa. U naslagama asocijacija naziru se pesničke forme (sonet) i planimetrijske figure (pesme u prozi). U dosadašnjoj poeziji Jovanovića Danilova oseća se jedna razdraganost u kojoj ni euharistija (pričest) nije pokajnička. U njoj nema jasne ideje o prestupu ili grehu, — promiskuitet, pre svega estetski, uzima se kao prirodna posledica naviranja reči iz imaginativno-verbalnog izvora. Jedan fiklosof je uzeo svet kao zbir volje i predstave. U pesničkom svetu Danilova, volja nije ukinuta, ali dominira pesnička predstava-slika. Slike u nizovima skladne pesničke nepravilnosti. Ples pesničkih slika ostaje otvoren, ali logika koja ih nosi ostaje unekliko neopredeljena. I dok je šifra u nekoj podvodnoj senci, ona može da se ponovo primenjuje, bilo u trodelnim ritmovima i u trodelnoj kompoziciji, ili po principu serijalnih nizova, kao što su to činili neki učitelji moderne muzike. Njegove tri knjige, usklađene u Kuću Bahov emuzike, te metode srećno spajaju.
 
Miodrag Pavlović

 
Pred nama je knjiga nemale snage i takvoj snazi srazmernih ambicija; reč je o poeziji koja sa prave strane i na pravi način prilazi fenomenu drame ljudskog postojanja, u višestrukosti njenog odražavanja/izražavanja u svakidašnjici. Pri tom, o poeziji koja zazire od patetike i napadnog gesta i koja negaciji pretpostavlja afirmaciju sveta, kroz nenametljivo insistiranje na jednoj humanističkoj solidarnosti. Danilov nam nudi liriku izrazito modernog senzibiliteta, u srećnom savez sa vrednostima jedne svesno birane i asimilisane tradicije.
 
Knjigu Kuća bahove muzike možemo bez zazora čitati kao delo u kontekstu struje lirske refleksivnosti, inače vrlo jake u srpskoj poeziji; ali delo ostvareno u izrazito modernom (postmodernom?) ključu. Danilovljevo saopštenje crpe snagu iz jedne iskonske liričnosti, koja se izražava kroz osobene i sveže slike i asocijacije.
 
Oporost i nežnost dovode se u ravnotežu u jednom kontrolisanom procesu zgušnjavanja iskaza. A iza svega stoji, nenametljivo, i jedna nemala pesnička (i opšta) kultura. Celina knjige ispevana je, uobličena je u jednom jedinstvenom i harmonijski razuđenom tonalitetu — a u uravnoteženom osciliranju jezika između jednostavnog, gotovo proznog, govora i slikovitih, obasjanih saopštenja.

Ivan V. Lalić

...No, ma koliko nam sugerisali pesnikovu otvorenost za simbolistički tip pesničke tradicije, stihovi iz Kuće Bahove muzike idu i dalje i dublje, obnavljajući prastaro načelo da svako lirsko "pevanjenije ništa drugo do večno simbolizovanje", kako to kaže Šlegel. I tu smo, čini se, kod suštastvene karakteristike Danilovljevih stihova. Oni su, bez sumnje, stihovi ovog, našeg vremena, ne samo po civlizacijskim artefaktima koji se u njima katalogizuju, već najpre po vrsti osećajnosti, lakoj i senzualnoj miksturi svega onoga što poetski subjekt živi, gleda, čita i oseća (meka, putena, nabokovljevska erotičnost, dečačka naivnost koja pulsira ispod obrazina erudicije, sita praznina sijeste, gusta dosada života u malim provincijskim gradovima, razgovor sa stanovnicima biblioteke itd.). Ti stihovi su, međutim, i prebiranje po vremenu koje prethodi svesti, intuitivno tumaranje počelom i davno zgaslim dobom živih bogova, i zato ih čitam kao pesnikovo prasećanje, kao nadoknadu za molitvu, koju smo izgubili negde u vrtlozima, u crnim rupama istorije... Kuća Bahove muzike, za razliku od svojih prethodnica, ima, međutim, jedan višak ira cionalnosti, ona otvara jednu ontološku belinu, koja dolazi posle apsolviranog iskustva predmetnog sveta; to je nevinost posle proživljenog užasa postojanja, nagoveštaj čedne smrti... Danilovljeva pesma iz Kuće Bahove muzike neka je vrsta emotivnog skladišta u kome se čuvaju reči — otisci doživljenih ili slućenih duhovnih zona, asocijativne ogrlice, retke, guste uljane slike stanja, fotografije prošlosti i sadašnjosti; nešto pesničke bižuterije i ostale poetske dragocenosti. Pesma teče dinamično i lako, ona ima govorni kvalitet fraze, ali negde, u jednom trenutku, u jednoj tački, čije mesto je u tekstu nepredvidljivo ali sasvim izvesno, ta se pesma prelama i pesnički dah se preusmerava u nekom drugom, neočekivanom pravcu. To skretanje u iracionalno, u neodgonetnuto, to je mala implozija, tren u kojem se zaustavljaju vreme i reč. Tako uzdignuta na viši, atemporalni, statični nivo večnosti, pesma dobija snagu molitve. Tim detaljem, tom razlikujućom osobinom Danilovljeva poezija osvja jedan opšti kvalitet više za savremenu srpsku poeziju.
 
Mihajlo Pantić


Danilov poseže za bogatim i raskošnim rečnikom, birajući reči i po podatnosti zvuka i lepote. Svetkovina zvučanja podseća na zaboravljenu lepotu reči, lepotu lirike i time na poverenje u njihov smisao. Ražarenost Danilovljevog stiha jeste uzbudljivost njegove energije koja se iz same sebe pokreće. Eros, radost i lepota pevanja. Osobena varijanta stražilovske linije, dionizijsko načelo Branka Radičevića i Miloša Crnjanskog, obnovljeno je u Kući Bahove muzike... Ne samo po program skom tekstu postavljenom na kraju knjige, Danilov može da podseti na Rastka Petrovića. Tu su još opsežni oblici, duga pesnička sintaksa, donekle i način upotrebe rime i zatim opčinjenost solarnim, ali i materijom, rađanjem, telesnošću, fiziološkim, vibracijama i pulsacijama večnog života. Ali, Rastko Petrović iz njega gradi viziju iskonskog kao transcedentnog, dok je Danilovljeva vizija od drugačije, liričnije vrste. Prožimajući suprotnosti postojanja u procesu lirizacije, on izvodi do kristalnih, bestelesnih stilizacija botičelijevskog i rafaelovskog tipa. Do uzdržane, nematerijalne renesansne lepote koja raskoš baroknog obilja sažima u simboličan prostor magijskog lirizma.
 
Dušica Potić


Ekstatičnu autorsku sintezu potpuno različitih pesničkih tradicija, poetiku "nervoznih palimpsesta" i "barokne ostrašćenosti" D. J. Danilova (1960) smenila je, posebno od zbirke Alkoholi s juga (1999) jedna drugačija, svedenija, a ništa manje autentična poetska retorika. Osluškivanje i uranjanje u sebe i iskustveni svet, i u najnovijem rukopisu "Koncert za nikog" simbolički se odvija kroz topos tela kao zasebnog kosmogonijskog sistema, a ono je, kako pesnik kaže "bilo unakaženo ili obogotvoreno suštinska tema poezije". Tokom četiri ciklusa zbirke, telo je podsticaj za egzistencijalna suočavanja sa vlastitom ranjivošću, strepnjom i strahom od nemosti i smrti, ali i čudesni protočnik strasti, nežnosti i ljubavi u svim njenim vidovima. Za Danilova je upravo erotika u senci prolaznosti uvek zaloga svetosti i trag Božanskog, nešto što izmiće strogoj kontroli racionalnih mentalnih stega, a u naizgled svakodnevnim postupcima pesnik svagda intuitivno nazire poredak višeg, metafizičkog reda, samotničku težnju za beskrajnim mediteranskim i sumatraističkim predelima. Stoga je i pisanje poezije čin samogovora koji spontano bukne, "kao bolest", osvetljavajući sugestivnim slikama svoj put ka silasku u pismo.
 
Bojana Stojanović-Pantović


Iz pozicije širokog, promišljenog i osetljivog suočavanja sa savremenim svetom, pesnik Dragan Jovanović Danilov stvara uzbudljivu pesničku knjigu koja imponuje i svojim ukupnim smislom i nizom pojedinih pesama, od kojih neke vraćaju narušeno poverenje u moć reči i ozbiljnost cele pesnikove generacije. Krećući se širokim transverzalama mitova, istorije poezije i vlastitog doba, D. J. Danilov ima čega da se seća i zna da stvori pesničku sliku koja je ubedljiva i uzbuđujuća. Homer predgrađa vraća poverenje u smisao pisanja i čitanja stihova.
 
Vasa Pavković

Danilov je jedan od najistaknutijih srpskih pesnika poslednjih decenija. Njegova pesnička mitologija suočava nas sa likovima privida na kojima je sazdan naš život. Niko tako ubedljivo u lirskim i barokiziranim slikama i iskazima nije zaranjao u regije jednog napuštenog i razgrađenog sveta u kome se poezija povlači po njegovim tamnim rubovima, u titrajima bića i ništavila, u zvukovima bezrazložnosti koji se nad postojanjem nadvijaju kao jedinstveni i neporecivi znakovi. U Danilovljevoj ozvučenoj i sugestivnoj slikovnosti koja peva uronjena u "stid postojanja", ikona Homera se rastvara u gestovima sićušnosti — "palog iz Božijeg naručja" u svet u kome se "tuga vidi kao boja". Poezija koja svedoči i netremice bez oprosti upija izgubljenu dušu sveta.
 
Jovan Zivlak


Treba reći da u savremenom srpskom pesništvu, jedva preglednom, nema previše tako zanetih, tako grozničavo opsednutih osluškivača onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu. Naprotiv, ima ih svega nekoliko, a jedan od njih je Dragan Jovanović Danilov, pesnik koji u svojim pesmama naporedo slika i pripoveda, seća se i imaginira, svedoči i prafrazira... Danilov je sa razlogom, i sa dobrim pokrićem u nizu izvanrednih pesama, na glasu kao pesnik-prenosilac čulnih, plotskih, neizostavno melanholičkih raspoloženja, onaj ko u prizoru svakodnevice uočava prisustvo višnjih sadržaja, kako je već u pravoj poeziji neminovno, a uvek na onoj strani koja, nasuprot trošnosti i prolaznosti, afirmiše život u njegovom sadašnjem trenutku. Za njegovu buduću "ličnu antologiju", kako je govorio veliki melanholik Miloš Crnjanski, Danilov je u knjizi "Gnezdo nad ponorom" prigotovio niz, bolje bi bilo reći ciklus novih, antologijskih pesama. Izdvojio bih "Sveto mesto", "Pesmu za mog oca i pastrmku", "Okrugli, mali grad", "Bolničarke", "Operske dive", "Mlade, gnevne pesnike" i naravno, naslovnu pesmu knjige "Gnezdo nad ponorom".
 
Mihajlo Pantić


Dragan Jovanović Danilov pretežnu meru poetičke osobenosti u odnosu na pesničku okolinu zasniva na unekoliko izdvojenoj poziciji pesničkog subjekta, izmaknutog iz presne svakidašnjice u samosazdane prostore u kojima vladaju imaginativno, estetsko i čulno. Danilov je pesnik koji odbija da prihvati da je civlizacija knjige izgubila primat, i da je produhovljeni doživljaj sebe i stvari oko sebe stav koji ne pripada pojedinstvu našeg doba ekranske i potrošačke kulture. Otuda i odlike koje su i dosad redovno i uopšteno krštavane kao barokne: prisno sadejstvo zvučnih i likovnih elemenata pesničkog govora, sklonost ka neobičnom i nenadnim obrtima, spajanje udaljenih stvarnosnih nivoa, povišenost tona koji sadržava, naizmence, lirski patos, ironiju i autoironiju, ponegde i fine humorne oduške. Glas produbljene zrelosti čujemo i razumevamo u Danilovljevim pesmama u kojim pokreće neiscrpna pitanja pesničke i ljudske samoartikulacije, govora i tišine, dok pesnik u deonicama erotičkih podsticaja obnavlja prepoznatljiv, mestimice preciozan i verbalno razbokoren autorski rukopis po kojem ga odranije prepoznajemo.
 
Dragan Hamović


Poema "Vino sa vulkana" ponajviše u "Memoarima peska" podseća na onog Danilova iz trilogije započete "Kućom Bahove muzike" (1993) i nastavljene "Živim pergamentom" (1994) i "Evropom pod snegom" (1995), na pesnika koji povišenim himničkim tonom slavi svet i njegove erotske i estetske sile, a samoj poeziji nastoji da povrati auru njene nekadašnje sakralne snage. Iracionalnost Danilovljeve poezije nije od one tamne, tanatičke, neki put čak demonske, u naličje postojanja zagledane iracionalnosti u čijem znaku protiče pretežniji deo modernog srpskog pesništva. Takvoj poeziji Danilov je očigledni antipod, možda manje zato što tako svesno hoće, a više zato što ga tako usmerava ustrojstvo njegove (pesničke) ličnosti.
 
Saša Radojčić

Uzbudljiva priča u koju staje ceo 20. vek i u kojoj se ukazuju najrazličitija iskustva modernog čoveka, od poslednje noći na brodu "Titanik" do kolekcionarskih strasti čudaka i posvećenika, od rata u Vijetnamu do rata u Bosni, od Venecije na prelazu iz 19. u 20. vek do avanturističkih otkrića modernih gradova, od čudsne biblioteke na Islandu do grada Lodeva u Francuskoj u kojoj glavni junak otkriva svog davno izgubljenog brata.
 
U ovom odlično pisanom i komponovanom romanu sve vreme dominira priča koja u sebi okuplja uspone i udese, nove i stare mitove modernog čoveka, kao i njegova raznolika saznanja. Otac ledenih brda predstavlja neposredan susret sa činjenicama stvarnosti, sa autentičnim i proživljenim iskustvom. Otuda ovaj roman pleni svojom retkom snagom i kada govori o Srbiji devedesetih, i kada svedoči o ratovima u drugoj polovini 20. veka, i kada pripoveda o umetničkim i javnim istorijama modernog doba, i kada nas vodi, zajedno s Danilom Medakovićem, jedinim Srbinom koji je plovio na "Titaniku", prema prizorima ispunjenog i vitalnog života.

Gojko Božović


Jedan od najdoslednijih i stilski majstorski urađenih romana rad je pesnika Dragana Jovanovića Danilova. Reč je o knjizi Otac ledenih brda. Vraćajući se klasičnoj tradiciji pripovedanja i vanvremenim problemima umetnosti, Danilov je stvorio ne samo svoj najuspeliji roman nego i jednu od knjiga koja će nadživeti ovu godinu.

Vasa Pavković


Srce okeana je, bez sumnje, jedna od najboljih i najoriginalnijih autopoetičkih knjiga u savremenoj srpskoj literaturi. Nastajala je promišljanjem stvaralačkih iskustava i kulturnih okvira na kojima je sazdana (i na kojima se vrednosno potvrdila) pesnička trilogija Kuća Bahove muzike. Po tekstualnosti, po semantici, po značenju, po integralnosti, ovi eseji stoje nadomak pesništva (Danilovljevog!), a možda su se s pesništvom već pomešali i stvorili osoben duhovno-književni entitet.
 
(Iz recenzije Čedomira Mirkovića)

BLUZ BESNOG PSA
 
Ima neko žuto cveće.
na Kalemegdanu.
Ima neka crkva u kojoj
pada kiša i veje sneg.
Ima neki čovek što lupa
kašičicom po tacni.
Ima neko dete iz jajeta
i žena što ga je snela.
Ima neko zlatno cveće
što ga je sanjao slepac
dok se u majćinom trbuhu
molio samom sebi.

LICE

Nepotopljiv brod je
lice ljudsko.
 
Kad ti čitam pesme,
ja ih zapravo pišem.
 
Ti me neko vreme slušaš,
a onda odlaziš ostavljajući me
samog da besedim s tvojom
otsutnošću.
 
Brzinom glečera
tonem ka dnu snova,
tamo gde počinje stvarnost.
 
Taj pusti noćni trg i ja
više smo nego obični
prijatelji.
 
Ne znam koliko ću još
ovuda hodati, ali znam da nikada
neću imati drugo lice.

ČAŠA VINA NA STOLU
 
Ova slučajna prolaznica
našminkana kao u doba faraona,
čini da shvatim da svet nije
onakav kakav je do maločas bio.
 
Ti si, moguće, ta prolaznica
i ja te posmatram kao kakvu lepu oluju.
 
Sve što mi želiš poveriti,
poveri mi golih dojki, pred ovom
čašom vina na stolu.
 
Glas je utočište kao ni jedno drugo.
Dokaz da su iz tvog tela isplovili
brodovi.
 
U tmini jasnije čujem kako huči
talas na ulici, dok mir je
na pučini morskoj.
 
Sa tobom, vino obnavlja ozarenost svetom.
Onostrani svet, to je zapravo ovaj svet.
To smo mi i ova čaša vina na stolu.

DLANOVI
 
Tvoji dugi, tanki prsti
rođeni iz ljubavi harfe i vode,
uvek me dodiruju prvi put.
 
Tvoji prsti na čijim vrhovima
su još neizgovorene reči,
nikad ne borave na jednom mestu,
već se zajedno sa vetrom sele.
 
Tvoji topli dlanovi
u času kad dogoreva dan —
koliko nepromišljene hrabrosti
ima u njima?
 
Vi ne umete da vodite laku
konverzaciju: u velikim dubinama,
u krhkim nadama prebivate.
 
Vi ste jedino mesto na kome je
povest još uvek topla.
 
Zbog dodira koji poniru u sudbinu.
Zbog suviše malo ljubavi.
Zato i postojite, dlanovi.

POSLE KRAJA PESME
 
Posle kraja pesme, sneg sipa
na pećinsko moje lice.
 
Atlantida je zapravo nežnost
potopljena u telu i to dobro zna pustinja
tišine morske.
 
Sadašnjost je negde drugde,
a zabava iznutra, u prošlosti,
tom potkrovlju uz koje raste
slatka viljamovka.
 
Ja sam, moguće, uvek tragao za ženom
koja će sa mnom biti prisna kao sa
vlastitim dojkama, kad ostane sama,
kraj prozora, dok napolju promiče sneg.
 
Ova trešnja kao da je na tebi probeharala.
Mislim na tvoje telo čije se
pokretno cvetanje u grob jedino
može poneti.
 
Najviše se razdvajamo u zagrljaju.
Izgubili smo se, do đavola,
u svakodnevnici, mada ona
sasvim pouzdano zna gde smo.


PESNIK EKSTAZE Hteo ne hteo, pesnik kroz poeziju eksponira i teatralizuje svoju intimu i tako savlađuje haos, koji uvek prethodi obnovi i povratku reda. Pesnik Danilov proglasio se Homerom predgrađa. On se iz haosa spustio u predgrađe i tamo pronašao novi polet za pesništvo. Pisanje pesama za njega oblik je ekstaze. Grčka reč ek-stazis, podsetiću, znači — "stajati izvan". Poezija ne može menjati svet, ali može da, kao u slučaju Dragana Jovanovića Danilova, kroz silovitu senzualnost otkrije novi svet.
 
Iv Bonfoa

POSEBAN OBOL PROFETSKOG

(Ili kako čitati Danilova)

I
 
Dragan Jovanović Danilov je, nesumnjivo najtalentovaniji i najoriginalniji pesnik koji se pojavio u poslednjoj deceniji ovog veka na srpskoj književnoj sceni. Njegova ambiciozna (na početku, činilo se i ponešto pretenciozno i prepotentno zamišljena) pesnička trilogija "Kuća Bahove muzike", sada, kada je okončana i njegovom, po mom uverenju najzrelijom pesničkom zbirkom "Evropa pod snegom", imponuje spojem lepe književne kulture i nadmoćne pesničke inteligencije, gorljive slovenske furije i gotovo germanske posvećenosti i istrajnosti. Kod Danilova, koji zna da su u nežnosti i nevinosti strahovite žive sile, primećujem neobičnu transformaciju lirskog i refleksivno, senzualnog u konkretno, supralirskog u filozofsko, što njegovoj poeziji pribavlja obol celovitosti, do koje ovaj pesnik naročito drži. Nalazeći se na dijametralno suprotnoj poziciji od jednog Vaska Pope, Danilov, sklon baroknom nanosu, "preciznom rasipanju" (kako on to sam kaže) nije se lišio svih onih rekvizita koji poeziji stoje na rasiolaganju, nego ih je u svojoj narcističkoj lirici sve strastveno prigrlio, otvarajući u srpskoj poeziji na originalan način polje imaginacije ka baroknom i fantastičnom i dalje, ka čistoj, sublimnoj lepoti srpskog jezika. Po svojoj kulturi i obilatim darovima, on je u srpskoj poeziji naslednik Rastka Petrovića, Crnjanskog i Miljkovića. Već na samom početku svoje objave, narcisoidno se proglašavajući Pantokr(e)atorom, Danilov je imao dovoljno drskosti i hrabrosti da pokuša da bude sličan kakvom mladom Bogu. I ta "opsena svemoći" daje njegovoj pesničkoj misiji poseban obol profetskog. Zato nas njegova poezija svojim lirskim, muzičkim i refleksivnim pulsiranjima osvaja pre nego što se uopšte upitamo kako je sve to napravljeno. Već sada je evidentno da je Danilov svojim otkrićima u jeziku suštinski obogatio srpsku semantiku. U srpskom pesništvu kraja veka, poetska trilogija "Kuća Bahove muzike" je redak plod, kovčeg s dragocenim blagom.
 
Petar Džadžić

II
 
Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova je izuzetno otkriće — estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. "Kuća Bahove muzike" je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologiziranja svakodnevnice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je to koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti. Pri tom, umetnost nije potisnula prirodu, već je progutala, zadržala u sebi.
 
Danilovljeva poezija restauriše ljubav umetnosti prema sebi samoj. "Kuća Bahove muzike" je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičkih, metaforičkih čvorova nadrealizma.
 
Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu zaštiti sebe.
 
Jordan Eftimov (urednik časopisa "Literaturen vestnik" u Sofiji, preveo s bugarskog: Mile Vasov)

III
 
Sažet istorijat pjesništva nije ništa drugo do eho vječitog žala da su sve priče odavno ispričane. Nebrojena svjedočanstva idu u prilog vjerodostojnosti ovakve teze. Najstarije datira nekoliko hiljada godina prije Hrista i pripisano je pjesniku koji pripada tradiciji nazvanoj sumerska. Svi oni koje ovaj svemoćni žal nije odveo u šutnju, mrak i ludilo suočili su se sa patosom i banalnošću. Tragajući izvan utabanih staza što je izbor odabranih i nesklonih ovakvim pojavnim oblicima pjesništva, sličan Adamu koji je nastanjen u svijetu gdje stvari nemaju svog imena, Danilov materiju jezika koristi sa svim njenim magijskim svojstvima, prepoznajući u sposobnosti transparencije jezika suštinu poezije.
 
Samim tim rekonstrukcija poetike Dragana Jovanovića Danilova, zapravo pokušaj rekonstrukcije, predstavlja dešifrovanje jednog po obimu i višeznačnosti veličanstvenog pokušaja da se odgonetnu značenja nečitljive rune svijeta. Žalosno udvajanje, dakle, djela koje prepoznajemo kao osluškivanje bića na ravni kontinuirane razlike između bića i bivstvovanja.
 
Kako čitati Danilova?
 
Slijedeći uputstvo za upotrebu, naznačeno u knjizi "Kuća Bahove muzike", čitati dakle po onom Kitsovom savjetu  — uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi i puštati da se rastvore u umu.
 
Doživljaj koji uslijedi možete okarakterisati kao prodor u kristalno prozračnu prazninu obespokojenog jastva posredstvom poezije, najnevinije od svih igara (po Hajdegeru), poezije utemeljene na pravilima nesputane improvizacije, odsustvu pravila, dakle. To je najbolji dokaz da ovaj pjesnik valjano odgovara na zahtjeve koje pred njega postavlja suština pjesništva.
 
Knjige Dragana Jovanovića Danilova, to je makar moje lično iskustvo po osnovu čitanja "Enigme noći", "Pentagrama srca" i već navedene knjige "Kuća Bahove muzike", daju se, izreći ću sada gotovo bogohulnu tvrdnju, biološki doživjeti. Ako je proza djevojka koja je diplomirala, a poezija ruka kraljeve kćeri, ovaj posvećenik u tajne pjesničkog iluma mora da je njen izabranik.
 
Pjesnik je u pogovoru za knjigu "Kuća Bahove muzike", napisao: "Sudbina svake lepote je da se otrca i tu nema leka". Sama činjenica da je autor toga svjestan otvara prostor za nove svjetove iza onostranog. U igri smrti sa neizrecivim i apsolutom lijepog, u igri ogledala sa tek ponekim odsjajem koga pjesnik brižljivo propušta, ispoljava se pjesnički iskaz formalno strukturiran na granici proze.
 
Uhvatiti svijet u pokretu, a potom klesati do samog obesmišljavanja u geto, suštastvo ili ništa: "biti torpedo / probušiti nebo svetske poezije". Autor svjestan samstva kao akta stvaranja, suprostavlja ga ovom hladnom vremenu otuđenosti praveći pandan: "Otišli smo predaleko / I sveće bi se pogasile od ovolike samoće", (Otišli smo predaleko).
 
Izrazito lirska crta Dragana Jovanovića Danilova predstavlja, moglo bi se reći, završetak, poslednji biser u kruni novije srpske poezije čiji je najjasniji predstavnik Miloš Crnjanski. Može li se za Dragana Jovanovića Danilova reći da je posmodernista? Prije bi se moglo reći da je Danilov posmoderna posmoderne.
 
Vlatko Simunović

VAVILONSKA KULA DRAGANA JOVANOVIĆA DANILOVA


Taj slatkiš neodoljivo podseća na ojedenu morsku obalu — to što u jednom slučaju nastaje kroz metamorfozu i gomilanje, u drugom je jednostavno deo elementarnog oduzimanja. Iskrivljen a divan rezultat u oba slučaja prouzrokuje jednako snažan prizor, odvajanje svesti od jednostavnih stvari.
 
Poezija Dragana Jovanovića Danilova je tipičan produkt jednog postkonceptualističkog vremena u književnosti. Ona osvećuje i uznosi sva traganja za jednom panestetizacijom i divinizacijom sveta. To je nekakav tip neoromantizma koji podrazumeva, kao što je u avangardi bivalo, smešu jezika, a najčešće pojednostavljenje i ogoljenje do krajnje prefinjenosti i čistote poetske forme, ali lirski etos ostaje larpuralistički. Danilova ne opseda želja da se bavi socijalnom kritikom, niti pak kritikom jezičkog proizvoda. Od kraja avangarde postoji težnja da se grade novi, jezički svetovi — uzorci. To je šizofreni uticaj.
 
U jednom razgovoru Danilov s pravom kaže: "Već duže vremena, pisanje je za mene jedan permanentan tonus. Budni bitak majka je poezije. Pesnik je onaj ko prebiva u srcu budnosti. Mene zanima "grozničavi život samo s poezijom" (Kits) zanima me tekst koji će biti nešto živo, živi tekst, živi pergament. Krajnja priroda sveta jeste poetski um. Verujem u besmrtnost poetskog uma, u strast u jeziku kao vrstu jedne više trezvenosti. Bez strasti u jeziku, bez svog entiteta, pesnik je anoniman, efemeran. Ja sam pesnik možda zato što se stalno potresam. Ne verujem mnogo u poeziju zdravog razuma i razboritosti. Svi smo mi manje-više mesečari i ne treba da se trudimo da bežimo od svoje lunatičke prirode, jer je ona, paradoksalno, naša najveća budnost. Biti pesnik, to znači biti nepotkupljiv, pobožan i zaljubljen u jezik. Jer, poezijaje sveti balast u jeziku — hiljadu je tu skulptura. No, iako sam se potpuno posvetio čitanju i pisanju, što se kaže, od jutra do mraka, priznajem da o tome što pišem znam vrlo malo, gotovo ništa". Kod Danilova, dakle, reč je o poeziji koja je prepuštena jeziku da je vodi. A to je tipičan primer za poeziju koja nastaje posle Džojsa i hajdegerijanstva.
 
Ogromna snaga pisane reči, kojoj bi ime Danilova moglo da bude neka vrsta amblema, ispoljava se u šizofrenosti, u njegovoj rizomatičnosti, u manijakalnom spajanju. Ili, kako sam kaže pesnik: "Ja sam i Boreale i Australe, jer kod mene ima i borova Severa i slatkih smokvi Juga".
 
Razumljivije je zašto Danilov citira Celana, lako bi moglo da se predpostavi da on veoma uvažava Jejtsa. Zato što i on opstojava u prostoru toga modela i obitava u predstavi takve književnosti. Njemu odgovara misterijalnost umetnosti, on stremi ka baroknoj celovitosti sveta. A ona jeste iskrivljena i zasniva se na različitim principima, ona je unutarnje protivurečna. Ali ipak, ona sažima sve. Ona sintetizuje. Ona obavezuje volju da bude harmonična. Harmonija je čvrsto spojena sa neprestanim da bude harmonična. Harmonija je čvrsto spojena sa neprestanim stvaranjem haosa, pletivo prelepe saglasnosti nastaje istovremeno sa entropičnim razbijanjem smisla, građenje jedino opstojava sa rušenjem. Ali, za Danilova misija pesnika je naprosto da poseduje celu viziju, panopsis, panritmiju. Kao Bog, da se brine i nadgleda sve u jeziku. Učenje o poeziji koje i Danilov deli, razumemo na fonu savremene mistike. Zato nije nimalo čudno što je Danilov među najčitanijim pesnicima u Srbiji. On se izražava široko i s ljubavlju. I sam potvrđuje to nastojanje: "Rolan Bart je potpuno u pravu — govoriti znači ljubiti. Moj ideal je da čitalac ispija tekst kao što ljubavnici ispijaju reči iz voljenih usta".
 
Za Danilova poezija nije ništa drugo sem bluza, krvarenje jezika kao srca. Eto zašto Danilov voli Šuberta, nežnog, melodičnog, romantičnog, madrigalnog, lakog, nedodirljivog Šuberta, kao i crne pevačice bluza: Besi Smit, Sar Von, Zelu Džekson Prajs. Ali, više od svih on voli Dženis Džoplin i Ružu vetrova. Za Danilova, idealna pesma je "Pesma nad pesmama". Njegovo uverenje jeste u tome da se poezija uvek vraća nasleđu romantičara, romantici, ili bolje, transromantici. Poezija sledi logiku srca i logiku mita. No jednom, Danilov je izrazito stremljenje da dosegne sve tanane strune ljudskog srca. On je doslovno obuzet onim romantičnim idealom knjige koja će biti jedno "totalno pozorište". Za njega je poezija jedna apstraktna kartografija, san o izgubljenom Raju. Za njega je poezija, razume se, religija. On često govori kao omađijan, začaran, govori sa žarom mesije. Ne kao sveštenik, ne kao učitelj, već kao medijator prenosilac koji vaspostavlja vezu među svetovima. Zato se kod njega u autopoetičkim esejima tako često sreću pojmovi iz savremene mistike. On kaže da "poetski tekstovi i treba da budu spiralne kule, vatrene piramide, sveti koitusi apstraktnog i konkretiog u jeziku." Njegovo uverenje je da se istinska pesma, kao i kristal nalazi na granici između živog i mrtvog. A na pitanje od koga je učio pesnik sem od drugih pesnika, sakralnih svetionika, Danilov odgovara: "Pesnik uči od Ahranđela Mihajla i Varila, čuvara svih misterija sveta". U tom smislu logično je da se njegova poezija ne sviđa asketama ni onim strogim konceptualistima koji veruju u modernistički etos. Za njih je Danilovljeva poezija isuviše složena, mnogotematska i višeslojna, preterano poetizujuća, čak pretenciozna. Pored ironičnih pastiša, pored šokirajućih leksičkih spojeva, oni će videti tehniku modernističkog nasleđa, ali ne i analizu i kritički duh prema samom jezičkom proizvodu.
 
O knjigama Dragana Jovanovića Danilova vode se u Srbiji već sedam-osam godina protivurečni i jetki razgovori. Neke od njegovih knjiga doživele su više izdanja, a zbirka "Kuća Bahove muzike" svrstana je među petnaest najznačajnijih pesničkih knjiga koje su se pojavile u Srbiji od drugog svetskog rata. Velika buka i bes, oštri i odričući kritički tekstovi, samo su izdigli i potvrdili autorovo lirsko ja, koje postojano opstojava u vidu jakog subjekta, u delu ovog stvaraoca.
 
Za mene, poezija Dragana Jovanovića Danilova je izuzetno otkriće. Estetski savršeno staromodna, Danilovljeva poezija otelovljuje bisere romantičarskog nadahnuća i emocije. Implozivna, okrenuta sintetičnom, integralnom, ona preterano vodi računa o sinestezijskim stapanjima zvukova, boja i mirisa. To je poezija nade za poeziju. Razgovorna intonacija Danilova sjedinjena je sa permanentnim poetiziranjem i očuđavanjem. "Kuća Bahove muzike" je uspešan produkt nostalgije da se složeno govori o svetu putem jednog poosobljenog mitologiziranja svakodnevice i njenog pročišćavanja do simbola. Knjiga je ta koja ružno i lepo opeva i slavi kao harmoniju. Poezija suptilnog, dekadentskog ressentimenta, čarobna pohvala umetnosti prema sebi samoj. "Kuća Bahove muzike" je knjiga sa kasnoromantičarskim patosom, ali umešno protkana plodovima simbolističke revolucije — od radikalnih gestova avangarde do fantastičnih, metaforičkih čvorova nadrealizma. Danilov je pesnik lampe, ne ogledala, a takvo pevanje je, moguće, najsigurniji i najbezbedniji način da poezija u ovom svetu zaštiti sebe.
 
"Kuća Bahove muzike" jeste antologijska knjiga. Jedan zaokružen i vanredno uobličen projekat samopredstavljanja. Danilov je tu stvaralački izrazio mnogo zanimljivih tema na polzu svoje izvanserijske darovitosti i izgradio jednu čudesnu knjigu koja zrači. "Kuća Bahove muzike" postoji na srpskom jeziku, ali u jednom harmoničnijem smislu ona je prenosna knjiga, jer prenosi Danilovljevu poetsku proizvodnju na jedan razumljiviji, moralniji, manje idiosikratičan jezik. Mada je to jedva moguće kod pesnika kao što je on. Bilo kako bilo, u "Kući Bahove muzike" prepoznajemo izuzetan potencijal jednog mladog srpskog pesnika (rođenog sedmog novembra 1960) sposoban da i u jednom širem, evropskom kontekstu gradi nove poetske kosmogonije.
 
Jordan Eftimov (Bugarska)
Sa bugarskog preveo: Zoran Vučić

Jordan Eftimov je bugarski književni kritičar mlađe generacije, profesor na filološkom fakultetu, univerziteta u Sofiji.

POHVALA ŽIVOTU I POEZIJI

Na srpsku pesničku scenu, kao iz katapulta, doleteo je, pre nekoliko godina, retko nov i darovit pesnik, Dragan Jovanović Danilov. Ustalasao je i, poput Mojsija, jednim potezom, razdelio pučinu i otvorio novu stazu na bleštavo sakralnoj pesničkoj pozornici.
 
Dežurna kritika, najblaže rečeno, nije baš oduševljeno dočekala Danilovljev Živi pergament, ma koliko je ovog pesnika pratila prethodnih godina kao svoju zvezdu. Kao da se zasitila snage ovog talentovanog pesnika koji svake godine štampa novi rukopis, i to sa natprosečno velikim brojem pesničkih tekstova. Osim dva svečana govora (J. Vukanović i D. Ređep) prilikom dodele nagrade Meša Selimović i nadahnutog teksta Z. M. Mandića, dosad objavljeni kritički tekstovi, u suštini, osporavaju ili dovode u pitanje vrednosti najnovijeg Danilovljevog dela, ali, zapravo, i sami sebe, jer su povodom ranijih, poetički istorodnih knjiga ovog autora, ispoljavali uglavnom ushite.

Šta je posredi? Kako je moguće da je poezija Dragana Jovanovića Danilova odjednom nečitljiva, slepi lavirint, rasuto glagoljanje (J. Janković), da su stihovi apsurdni, alogični, dosta nejasni (V. Pavković) i da pesniku nedostaje stvaralačka disciplina (D. Potić)?

Sa ovim, čini nam se, na brzinu izrečenim negativnim opaskama mogli bismo se i složiti kada ne bi posredi bio vanserijski pesnik čiji raskošni talenat ne priznaje generacijske podele i afinitete. Naime, pesničko obilje i svetkovina jezika tipa perpetum mobile, koji kipi i razliva se izvan knjige, nije ništa drugo nego pesničko čudo različito od svega na srpskoj pesničkoj pozornici u poslednjih deset i više godina. Već takva jedna pojava traži da joj se pažljivo priđe i da se, pri tom, odbace sve, ritualima sivog književnog života, stečene navike i pravila, a u ambijentu gde tuce autora jedne generacije liče kao jaje jajetu.
 
Poetički gledano, ni jedan srpski pesnik, posle Branka Miljkovića, nije u tolikoj meri zapahnut zdravim uticajima francuske poezije s kraja prošlog i početka ovoga veka, a da je, pri tom, stvorio svoj pečat u srpskom jeziku. Konkretno, klodelovsko ogledalo D. J. Danilova predstavlja delikatne ukrštaje dekadentnih rojeva slika i nizova sazvučja i mirisa što opijaju vrtoglavicom iz svih mogućih sfera i pravaca. Ova poezija je izvor svih čulnih senzacija koje čitalac, suočen sa nesvakidašnjim bedekerom kroz svet umetničkih lepota, može da oseti i primi. Danilovljev jezik istkan je od najsuptilnijih duhovnih čestica i kapi, gde svaka reč, u preobilju uznesenih krasota i stanja, filigranski je brušena i podešena u živom vitražu fascinantnih slika.
 
U Živom pergamentu udivljuje spoznaja da ni jedna pesma nije pisana bez istinskog poriva, bez vatre inspiracije koju pesnik volšebno razbuktava i — kontroliše! Ta superiorna, i višim zakonima udešena, kontrola pesničkog teksta, u stvari, epicentar je tajne koja se zove Danilov. Cela knjiga je pohvala životu i poeziji, slava jezika, vanvremenski svetski bol uzidan u stvaralačkim užicima i spektakularnim paradama pesničkog JA. Erotični miris ozona izbija iz svakog lirskog teksta i neka nova rasprava o suštinama vodi se u ovoj knjizi.

Živi pergament sačinjen je na principu peščanog sata, ali tako da pesakreči privremeno otiču spiralnim rukavcima. Knjiga se može čitati i skraja, kao i spreda, ne bilo kojim redom. Treba biti dovoljno spokojan i blažen pa sačekati da pesakreči iscure iz gornje u donju kupu. Preporučljivo je celu napravu promatrati odozgo, a ne sa strane. Odozgo — da bi se osetile spiralne gipkosti i nijanse svakog stiha. Jer, ova knjiga je čulna simetrija koja se preliva i sastavlja poput duginih boja. Nije slučajno da knjiga počinje i završava pesmama od po 220 stihova. Po jednom predanju, broj 220 znači vrlo dugo. Taj broj ima skriveno žrtveno i posvetno značenje.
 
Teško je ovoj knjizi bilo šta prigovoriti. Naime, ona je odlična, a ako se uzme da tek predstavlja drugi (središnji) deo jedne trilogije, onda se može doslovce kazati da Živi pergament (zajedno sa preostalim celinama trilogije) predstavlja i znači neponovljiv pesnički projekat nad kojim će tek da iskapaju u sreći kritičari i čitaoci. Ipak, jedna dobronamerna zamerka mora biti upućena autoru na planu zanata. U delu knjige koji obuhvata dvadeset pet soneta izneveravana je, bolje reći, nije poštovana metrička struktura stihova. Tako se, na primer, u katrenima ili, pak, tercetima, svejedno, komešaju jedanaesterci, deseterci, dvanaesterci ili, pak, trinaesterci. To sonet, po svojoj definiciji, ne podnosi, jer on je zvono koje živi, diše i odjekuje od slogomerne discipline. Zatim, svi soneti su ispisani u jednoj shemi rimovanja: abab — cdcd — efg — efg. Nigde soneta obgrljenih duplih rima koje ovu carsku formu čine onim što jeste.
 
Izuzmu li se ove zanatske nedoslednosti u jednom delu knjige, pred nama blista pesničko štivo neulovljivih žanrovskih mogućnosti kojima, na lirskoj lepezi, nema kraja. Kao posle jake jutarnje magle, otvaraju se neverovatni prizori i sekvence obasjani najgorljivijim strastima pesničke genijalnosti. Danilov jarosno upija i usrkuje sokove života i jezika pa u gejzirskim mlazevima stihova pokazuje bravurozne piruete duha i demistifikuje postmodernističke priče o tome šta je patetika. Ono od čega polutalenti (i loše savetovani početnici — i ne samo oni) beže, Danilov uzima u ogromnim količinama, prerađuje u svojoj poetici i dobija čistu umetnost. Tako, na primer, on često koristi uzvike: oh(!) i o(!). Ne libi se ni da često upotrebi uzvičnik; Oh, mladice loze... o, nesnosna harmonijo sudbina... oh, dvostruki dahu Boga... o, makovi! Ovom pesniku su stalno pri ruci i deminutivi. Oni su sićani, ali moćni zglobovi velikih poetskih zahvata: Bobice smeha, snena maglica, zlatne makazice leta... Ističemo da ovaj pesnik prirodno, kao što diše, upotrebljava reči: ljubav, duša, Bog, srce, suza itd... To je vokabular nad kojim se, inače, poput dece kad vide obnažen ljubavni par, klibere i meškolje netalentovani i slučajni prolaznici niz pesničku aleju.

Dragan Jovanović Danilov je melem i dinamit na plesnivo hladnoj pesničkoj sceni. S jedne strane, doneo je i napravio mentolski čistu promaju i oživeo usahlo lice savremene poezije, a s druge, razneo u paramparčad književne maze, snobove i neurastenike kojima leva ruka desnoj dodaje mlevenu crkotinu već napisanog i opevanog sveta.

GRAĐANIN ORAO

Orla sam mladog zasadio u mom dvorištu
i sad mogu da besedim kako najbolje znam
sa najmoćnijom pticom nebeskom.

I ja sam sanjao kako ova soba leti iznad
moje glave kao ogromna, poludela ptica.
Gledao sam prema nebu, ali žudnja
za svetlošću me je umorila — više ničim
ne ulepšavam varku kojoj služim.

Ipak, moje pozvanje je da hvalim.
Pustiću ja tebe, građanine orle, da se opet
vineš krilima širokim i mirnim, i sa strvinom
u kandžama, kako i priliči, odmoriš se
u vazdušnom moru od sveg zla što postoji.

Jer, ja sam dečak, a ti surovi kralj.
Noje što preživljava smrt svakog od nas.
Let je tvoje jedino oruđe da saopštiš ono
što se, uostalom, ne može lako saopštiti
samo letom.

O MOĆI PREĆUTKIVANJA

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi — dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti —
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.

POSLEDNJI OD ELEGIČARA

Počinjem pesmu tamo gde bi je neki pesnik
možda završio — zaključak je polazna tačka.
Prerano sazreli arheolog, vilin konjic,
ne čini nikakav poseban napor da nas u svojoj
izaslaničkoj misiji uveri da ništa nije teže
od praznine, da je svet čist i da prljavština
ne postoji; vidim ga, pristojnog i temeljnog
u lebdenju nad čitavom evropskom mišlju posle
Grka — kako samo što ne izgubi ravnotežu nad tim
strmoglavim ambisom, poslednji od elegičara?
Neizlečivost je iznova još jednom utemeljena.
Ono što želim je da živi duže od mene.
Kao kurjak uhvaćen u zamci, grizem ranjenu nogu.
Kad bi i mene nosila laka krilca nekog anđela
koga ne umem da imenujem; želja da budem negde
drugde razdražuje me nadnetog nad vlastitom
prazninom koju prva jutarnja svetlost ne tumači,
već je samo čini vidljivom.

MOJE GNEZDO

Ko poznaje ovaj blistavi mir, taj je zasigurno
upućen u ozbiljan filozofski jezik prvih
radosti deteta; ovde dolazim kada želim da budem
sam; u mrzlo jutro nabasao sam na milu vodenu
buku; vetar je blago hujio kroz jele, stresao sa
zimzelena suv sneg, spremao se da podigne optužbe.
Svetlucahu preko rubova kamenja krhke kaskade,
a kad bi pastrmka blesnula u plićaku i moje bi
telo zadrhtalo kao životinja pogođena strelom.
Kako mi je samo bliska ta neuhvatljiva devojčura
iz svetlucavih matica; jednako kao i nemi svet
pod ledom što se, u slepom lebdenju, još nije
rasplamsao u život; i kako mi bejahu odvratni
debeli, masni pacovi što istrčavali su iz vrbaka
i naplavljenog drvlja; nije da nisam pomislio,
ljigave beštije, da li Tvorac peva i u vašem obliku?
Ono što sada želim je da napustite ovu peščanu
dragu gde voda uvlači svoje slatke jezike
u pukotine stena, tiho, bez šuma;
bliska mi je ta mirna radost, nalik dahu deteta.
Došao sam ovamo kraj šljunkovite obale, da uz legla
malih ptica i grane utonule u mulj ćutim kao u
negdašnjem okrilju; da objavim svetu —
sad više ništa ne želim i zato sam smiren.