Radmila Lazic





Radmila Lazić rođena je 26. decembra 1949. godine u Kruševcu.
Do svoje jedanaeste godine živela je u različitim mestima širom Srbije, a od 1960. u Beogradu.
Jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Spada u red onih pesnikinja savremene
srpske poezije, koje se ne plaše da se pobune i kažu šta misle. Osnovala je i uređivala časopis ProFemina. Uređivala je biblioteku Femina u izdavačkom preduzeću Prosveta.
Sada uređuje biblioteku Prethodnice u Narodnoj knjizi.
Autorka je antologije savremene ženske poezije, Mačke ne idu u raj, u kojoj je izbor iz sopstvene poezije napravila lično. Ovakav izbor poezije motivisan je potrebom
antologičarskog ega za primerom neofeminističke prakse, koja svoju poetiku zasniva na svesnom upisivanju ženskog iskustva u tekst, bez straha da će ono ugroziti pesnički identitet i individualitet (komentar priređivača antologije).

Dobitnica je mnogobrojnih važnih pesničkih nagrada. Za zbirku pesama Podela uloga dobila je nagradu Milan Rakić, a njena trinaesta zbirka, Zimogroznica, ovenčana je nagradom Vasko Popa 2006. godine. Njena dela objavljivana su na makedonskom (Metafizika na samrakot, u prevodu Branka Cvetkovskog, 2001. godine) i engleskom (A Wake for the Living, u prevodu Čarlsa Simića, 2003. godine). Izabrane pesme, pod nazivom Srce međ' zubima, izašle su 2005. godine u Norveškoj.

Pored knjiga poezije, objavila je i knjigu eseja, knjigu antiratne prepiske, Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese.


Objavljena dela

To je to, 1974.
Pravo stanje stvari, 1978.
Podela uloga, 1981.
Noćni razgovori, 1986.
Istorija melanholije, 1993.
Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, 1994.
Priče i druge pesme, 1998.
Mačke ne idu u raj, 1999.
Zimogroznica'2005'
Iz anamneze2000
Doroti Parker bluz, 2003.
...In vivo, 2007.


Značajnije nagrade

Nagrada Milan Rakić
Nagrada Desanka Maksimović
Nagrada Vasko Popa
Disova nagrada

( wikipedija )

O pesnikinji Radmili Lazić:

…Radmila Lazić je svakako najznačajnija pesnikinja savremene srpske poezije…
Radmila Lazić unosi u našu savremenu poeziju autentičan potres. Njeno pesničko
delo je nešto novo i jeste pravi odgovor na izazov vremenu...
Kada čitamo njene pesme, biva nam jasno čemu poezija…

(Gojko Tešić „ Minska polja poezije ili autentičan potres“)

...Odavno srpska poezija nije dobila tako, samosvojan, iskren i provokativan pesnički glas kao što je to glas Radmile Lazić...

(Milisav Savić „Pesničko NE“)


…Poezija Radmile Lazić nije ni lagodna, ni uljuljkujuća, niti pak cilja da se dopadne, već je oštra, korektivna, angažovana, uznemirujuća, provokativna...

(Đorđe Despić „Poetska vrućica“)

…Kako je samo upečatljiva njena imaginacija i stilske figure koje koristi!
Gotovo da je svaki njen stih iznenađenje, jedan neočekivan obrt mašte.
To je zbog toga što ona istovremeno ruši tabue i čuva tradiciju ženske lirske poezije...

(Čarls Simić „Prevodeći Radmilu Lazić“)

...Ovo je jedan do najneobuzdanijih i najintenzivnijih pesničkih knjiga kakvu odavno nisam pročitao...

John Bradley, Bloomsburry Review

...U njenom do srži ubedljivom delu ima nečeg goroslatkastog što mu daje tkanje proživljenog iskustva...

...Lazićka ima živahan humor, nemirnu i nepokornu inteligenciju i zapanjujuće
vešto upeca istinu. Piše sa iskrenošću koja osvežava i hrabrošću koja onespokojava ...

Washington Post, Edward Hirch: Poet's Choice

( aplauz.net )


Takve pesme pisem

Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
ovog da se ratosiljam
kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
kroz prozor kosa da mi vijori
kao kod kakve rozamunde
sto na konju jezdi.
Takve pesme pisem.
Trebalo bi do podne da spavam,
da se izlezavam na sirokom krevetu
kao poleglo zito po "majcici" zemlji.
Trebalo bi da ne marim za vreme;
da ne kaskam, da ne zurim.
Da ispijam dan za danom, do dna - naiskap!
noc po noc, kao cigaretu za cigaretom.
pa, opushke - pod potpeticu!
Reci na zar. Vrucicu u pesme.
Takve pesme pisem.
Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrcem.
Na visoke stikle da se penjem.
Da se nafrakam i nakindjurim,
kao bozicna jelka - da me ne prepozna ni rodjena majka.
Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i pleshem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih zenskih drazi
kad mi kakav pastuv pridje.
Takve pesme pisem.
Trebalo bi da me ne doticu
zaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa cela
da obrishem svaku boru, brigu.
Trebalo bi da imam dovoljno love
za kiriju, porez i jos pride.
Lova dobro dodje kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure reci.
S lovom mogu disati na kredit!
Trebalo bi telo svoje da suncam
na kakvoj steni,
daleko do dokova sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje apatije
u zemlju zelja da emigriram,
sve da zelim nicheg da se odrichem.
Trebalo bi u mirishljavoj peni da se kupam
zilet veni da primicem.
Takve pesme pisem.


Duso...

Dušo, vidim ne mariš više ti za mene.
Moja ***** beše tvoja amajlija,
Sad je više nećeš.

Oko druge suknje sad se motaš
U drugu zuriš i bleneš,
Za drugom šeniš kao štene.

Istina je,
Davila sam te kao žabu,
Pila sam ti krv kao pijavica.
A sad te je ćapila neka maca
Kao miša,
Smotala te je oko malog prsta.

Ali da znaš ne ridam za tobom
I ne cvilim - nekad bilo.
"Ostavi nju, uzmi mene" -
Nije više moj refren.
Niko me više neće za nos vući,
Farbati,
Na kaišu kao pudlicu šetati.

Za tobom se više ne pretržem.
Na drugog sam oko bacila
Zašto kriti, kao maca već predem.
Sad smo kvit!

Pa ipak, ako te ona izgustira,
Ako te šutne, prevari s drugim...
Ne trči za njom i ne cvili,
Nego došepaj k meni,
I stopalo mi lizni.


Ljubav i nista

Volim tvoj palac na nozi.
Volim ga i ljubim.
Oblizujem ga i grickam kao lilihip.

O, moj slatki dragi, šećerlemo moja,
Ljubim te,
Od palca do vrha nosa,
I između.

Šta bi na ovo rekle moje druge,
Žalopojne muze i frigidne Eve -
Devebajne,
One što na usta rađaju,
I u muškim cipelama gaze?

Šta bi rekle,
Na ovo tako nisko spuštanje usana,
Na beskrajno svijanje vrata,
Na nadugačko i naširoko pričanje
Mog jezika po tvom telu?

Jer ne mogu prestati da spuštam usne
I da svijam vrat.
Opet i opet.

Da nastavljam tradiciju onih
Što stavljaju glavu u kragnu giljotine.

Ljubavna moneta

Ne visim na čiviluku
Da me uzmeš kad ti se prohte,
Kao kabanicu ili slameni šešir.

Zavisno od toga
Da li na tebe grme i sevaju,
Ili ti prže ionako usijano teme.
Na kome bih i ja mogla ispeći štošta "na oko".

Ali meni je više stalo do tvoga mesa.
Do roštiljanja.
Meso uz meso,
Poželjno je i "u".

To je važeća moneta.
Apoeni od - do uzdaha "ah" i "oh".
Razmena sokova, bez reči.
Bez kusura.


Moj cova

"Večiti dečko",
Tako se zove rod kome pripada.

Prešao je pedesetu.
Teme mu je pista za lake letilice.
Trbuščić mu kipi preko kaiša kao testo.

Ali sve to nema veze s njim!

Mlade curice - slatke pilulice,
Guta pogledom,
I okreće se za njima kao navijen ringišpil.

Radi se o takvom primerku
Čiji se pimpek sve više klati
Kao prerezana kokošija šija
Ili prebijena pseća šapa.

Ali to nema veze s njim!

Treba ga samo držati obema rukama
Milovati ga i tepati mu,
Kao da se radi o ratnom invalidu
Koji nije dobio zaslužen orden,
Pa mu ga morate dati ovoga časa.
Što neizostavno i činim.

Radi se o takvom primerku roda,
Do čijeg srca vodi slepa ulica.
O takvom primerku
Koga nikad ne vidite izjutra
U svom ogledalu
Sa penom za brijanje na licu.

O takvom primerku,
Iznošenom kao roba iz Second Handa.

Ali s mojim čovom to nema veze!

Moje srce igra
Kao Džindžer Rodžers i Fred Aster,
Čim ga ugledam.

Dodji i lezi pored mene

Šta politika, šta berze?!
Dođi i lezi pored mene.

Proklijaću kao krompir u podrumu,
Dok stanu ratovi, revolucije, štrajkovi,
Dok se umnože deonice, dok skoče tantijeme,
Dok se na grani zazelene novčanice.

Dole-gore cent ili groš,
Profit ili bankrot -
Sve su to trice i kučine,
Ako ne legneš pored mene
Biću kao isceđen stih.

Istina i pravda, viši ciljevi,
Strašni Sud i Novi Rim -
Sve su to smislili samo da nas rastave.
Daj, dođi i lezi pored mene,
Da ne skončam kraj nečije čizme
Il pod njom.

Telo ti dajem na revers,
Dušu na poček.
Od tvoga bitka
Treba mi jedino tvoj mišić - stidnik.

U oskudici i opštoj devalvaciji
Budi moj kolačić.

Daj, dođi i lezi pored mene,
Pribij se uz moje srce.
Napolju kao meso od kostiju opada lišće.

METAFIZIKA SUMRAKA

Prekasno je da ičemu učim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uživo.
Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju?!
Stvarnost podseća na umoljčan džemper -
Ovo su stihovi.
Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke
Koja bi da se dobro uda
Iako u srcu nosi ožiljke uspomena -
Životopis vatre i vode.
To su te zaludne i bolne zalihe
Sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
Koji je naša lična otadžbina,
Na koju svačija noga stupa kao čizma.
Od Kaina starija je svaka patnja,
Pa i ova koja je kao rođaka iz daleka
Došla na tri dana, a ostala,
Raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!
Vreme čuda je za nama.
Vreme građenja kula,
Rajskih i ovozemaljskih vrtova
Iz čitanki i stihova.
Tzv. grčka sreća čeka nas
Tamo gde nikada nećemo stići.
Zato napoj cveće i srce
Iz istog krčaga, ako ikako možeš.
Vreme ne presahnjuje,
Niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.

U ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog

Sedim u ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog.
Već danima čekam
Da se dignu magličasta isparenja.
Da se raziđu kao koprena sa očiju.
Da mogu da kažem: Ko odneto rukom!
I produžim dalje.
Al’ kud god pogledam
I šta god dotaknem: hladno i vlažno.
Dani se razvlače kao testo.
Ne znam kud da se denem. A i nemam kud.
Duh mi se kao mačka mota oko nogu.
I on bi topliju sobu. Krilo.

Sve se ovde sleglo. Čitav život
Sazdan od zabrana, nedaća i nemoći.
Svoje rođeno lice prepoznajem
Tek u proplamsaju sveće
Što se ogleda u prozoru.
I ono je nekako iskrivljeno. Tuđe.
Starije nego što je upamćeno.
Ako ga dotaknem, napipaću bore
Ogrubelu kožu, čekinje retke i sede.
Učiniću to krišom
Dok su drugi zabavljeni kartama i pićem,
Diskusijom: šta bi valjalo činiti...
Il’ preći odmah na ,,belo’’.

Pridružujem im se tek pošto shvatim
Da i nije bilo nekog izbora,
U ovoj zabiti u kojoj sam se iznenada obreo
I sam sa sobom neočekivano sreo.
Kada shvatim da nas dvojica i nismo neko društvo;
Razmenjujemo neprijatne poglede, slabo progovaramo,
Samo nam se miču usne kao u ,,nemom’’.
Oćutkujemo i prećutkujemo istine
Do kojih smo nekada držali:
Da se vredi za njih založiti, žrtvovati...
A ispalo je: tja! Bolje je i ne osvrtati se.

Jer, i ako se osvrneš, šta ćeš spaziti
Za čim će ti srce zakucati. Zaigrati.
Čak i lik one žene, u koju si znao da piljiš
Satima, dok ona govori, govori...
A ti je kao slušaš
A moliš boga da te ništa ne pita.
Jer, ne bi znao: ni ko, ni šta, ni čemu...
Sad te i ona čini ravnodušnim.
I nema tog bola, čini ti se,
Koji bi ti bar tabane pokrenuo.
Ni sećanja na lepotu. Ničeg.
Sve se slilo i curi niz staklo premazano maglom.
I ti sve manje vidiš i razaznaješ
Jesu li to tvoje suze ili je došao Potop.
Ali ni to te mnogo ne uzbuđuje.
Jer, srce ti je ionako kao kuvana cvekla raspolućeno.
Pa gde bi. I kome?

Radmila Lazić

Bračna postelja


Moj se bok uz tvoj ne primiče više.
Niti tvoja krma uranja u moje morske dubine.
Pod mojim okom ti si pokvašena šibica,
Ja sam paketić smrzlog mesa u frizu tvojih grudi.

To je dovoljno i preko mere,
Da se ne srećemo više pod ovim krovom,
Da se ne mimoilazimo kao na pešačkom prelazu,
Jer nismo ni sustanari ni rođaci,
Različite su nam krvne grupe duše.

Moje grudi nisu biro za izgubljene stvari,
Da bih te tu držala, čuvala,
Dok te neko ne pronađe,
Raspakuje, složi, po svojoj meri
Kao što ja nekad učinih.

Postelja ova nije raka da ležimo u njoj kao mrci.
Nismo ti i ja Romeo i Julija
Da bih nad našim lesom sad lila suze,
A i oplakivanja živih mi je preko glave.

Neću više da naklapam, da se cenjkam
Na temu: voliš - ne voliš.
Moje je srce analfabetsko,
Neću da ga opismenjavam
Za šah-mat, za uzimala-davala.

Svaka prava cura zna šta joj treba,
Neko ko će joj gristi usne umesto srca,
Ko će joj paliti maštu pod nožnim prstima.

Takvog hoću, takav mi treba.
Za volan sedam i dajem gas.
Ni tebi ne preporučujem rikverc.
Bolji recept nemam.

Voleti

Volim tvoje sede vlasi
I svaku tvoju boru.
Tvoj reumatizam i kašljucanje,
Podrhtavanje tvojih ruku
Dok prelistavaju stranice
Novina i knjiga,
Ili mi dodiruju kosu.
Volim ih dok ustima prinose
Šolju sa čajem,
I kada miruju u krilu,
Ili miluju psa kraj nogu.
Takođe volim i tvoje noge
U kućnim patikama
Skupljene jednu uz drugu,
I dok se sporo vuku volim ih
Po tepihu i po lišću,
Kao što se godinama vuku u meni.
I tvoj glas drhtav volim
Dok mi se obraća sećajući se,
Ili dok mi skreće pažnju
Na neki stih.
I tvoje mutne oči volim
Dok žmirkaju i dok me gledaju,
I tvoje naočari na pola nosa,
I tvoju veštačku vilicu u čaši
Volim,
Već sada,
Mnogo godina unapred.

Pospremanje

Pokosila sam oko kuce,
Gnev i prkos.
Pomela po sebi,
Tudje tragove,
Tudja tumaranja.
Tavnicu i nepca
Opajala sam od mashtanja.

Izbacila stare stvari,
Staru ljubav, zlu veshticu
Proterala kroz odzak.
Dobrim patuljcima dala
Dobro srce.

Placeno i preplaceno uzdasima,
Bacila sam na djubre.
Potkresala drevne ruzze,
Opshta mesta.

Sela,
Prekrstila noge i ruke.
Zamanjkalo mi sebe.
Zamanjkalo mi neba.

Preljubnichka Balada

Nigde sam. S tobom sam.
Oponasham zzivot. Josh jednom. Josh jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.
Mushkarci zzele spremnu zzenu
Koju mogu odmah posedovati, kazze Bodrijar.
Svaka shovinistichka svinja dobije shto zasluzzuje.

Zar ne? Ti imash mene sad.
Golu poput kokoshije shije iz supermarketa.
Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica ce biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Bice i "josh" ako treba.
Srchi me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam
I nichija. Gorim kao indijski shtapic.
Zasjam. Zamirishem. Zgasnem.
U svakoj rechi - skinutom nebu. I u sebi.

Kao iz bivsheg zzivota polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvorenog prozora.
Haljine tvoje zzene vise prazne
Kao strashila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi mish,
Ako koju obuchem.
Mogla bih nocu da udaram o prozore.
Dok kraj nje lezzish da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce, da tuchem kao Big Ben.
Umesto da suze pushtam niz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juche.

Izmedju mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plach. To ili neshto drugo.
"Kazzi da me volish. kazzi da me volish" -
Mada znam, s tim se ne rachuna.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica,
Da se uzverem treba mi vishe od zzelje,
Neshto stvarnije. Rezzanj tvog srca.
"Daj da zagrizem. Daj da zagrizem"
Tvoje srce nije Rajska jabuka,
Progledati necu.
Istina, machje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noc.

Hocu te sad. Sad je zauvek.
Sad se blizzim gorko-slatkom plodu
Nevina poput neba, zacheti necu -
Rodicu se iznova. Ruzzichasta. I besmrtna.
Ja bicu prvorodjena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevacu shto hocu.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvog zivota.

Inventar


Ljubav mi je kost i kozza,
Zivi les!
Naumila sam da je podgojim.
Dacu sve od sebe
A i ti se ne snebivaj!

Treba mi neko
Da mi nezno masira srce,
Stopala, a i ostalo.
Ali i da zakuca ekser-
Zenama i to treba, molim fino.
Taj shto se shepuri i planduje
Uz kriglu piva i mindzu na dohvat ruke,
Odmah drugu nek trazi.

Telo mi je belo ko kuvana riba,
Ali iznutra sam crnja
Od svake macke pristigle iz Harlema.
Ali i duzih kandzi,
Da ti srce iscupam
I brk omastim, ako treba.

Sve sam karte bacila na sto.
Sav moj Had, sve moje Edene.
I od tebe druskane ocekujem isto -
Na cistac!Bez laziranja.

Nikome vise sebe ne poklanjam,
Niti dajem na veresiju.
Dosta je bilo.
Nema cenkanja.
Hoces - neces, idemo dalje.

Srce do pola ispijeno prosipam
Tebi kusur vracam.
I pokazujem vrata.
Nema vise.
Zatvoreno. Fajront!

Popisujem inventar.

Na dobitku - krv pretocena u mastilo.

Kost u grlu


Pa sta ako tu i tamo nesto visi, bora se.
I dekor-zavese i prekrivaci racunaju na to.
Koza mi je grgurava i kruta kao brokat.
Ali ispod gejziri – aktivni jos.

Uokolo nikog. Napustili brod.
Muskarci, ha! Svaki je imao mamuzu.
Zar je cudo sto sam ih zbacivala na zemlju,
Jednog po jednog. Zalim slucaj!

Samo pod jednim se ugibah,
Jedoh mu secer iz ruku.
Samo njemu lizah cizmu.
Okusih i to. Stavljenu kozu i balegu. Fuj!

Ljubav sad koristim u proslom vremenu.
Mada srce jos kostresi se.
I rado bi da ucestvuje u borbi petlova,
Iako rasparano je po svim savovima –
Jer ga vukoh i cimah,
Kao besna devojcica krpenu lutku.
Sad se zajedno krckamo u zemaljskom loncu,
Kost i iznutrica,
Sto jedna drugu glodju.
Za kotao na nebu ne ostaje nista.
Ni rebarce!
Zaprecicu se u sopstvenom grlu.

POSPREMANJE

Pokosila sam oko kuće,
Gnev i prkos.
Pomela po sebi,
Tuđe tragove,
Tuđa tumaranja.
Tavnicu i nepca
Opajala sam od maštanja.

Izbacila stare stvari,
Staru ljubav, zlu vešticu
Proterala kroz odžak.
Dobrim patuljcima dala
Dobro srce.

Plaćeno i preplaćeno uzdasima,
Bacila sam na đubre.
Potkresala drevne ruže,
Opšta mesta.

Sela,
Prekrstila noge i ruke.
Zamanjkalo mi sebe.
Zamanjkalo mi neba.

Voleti



Volim tvoje sede vlasi
I svaku tvoju boru.
Tvoj reumatizam i kašljucanje,
Podrhtavanje tvojih ruku
Dok prelistavaju stranice
Novina i knjiga,
Ili mi dodiruju kosu.
Volim ih dok ustima prinose
Šolju sa čajem,
I kada miruju u krilu,
Ili miluju psa kraj nogu.
Takođe volim i tvoje noge
U kućnim patikama
Skupljene jednu uz drugu,
I dok se sporo vuku volim ih
Po tepihu i po lišću,
Kao što se godinama vuku u meni.
I tvoj glas drhtav volim
Dok mi se obraća sećajući se,
Ili dok mi skreće pažnju
Na neki stih.
I tvoje mutne oči volim
Dok žmirkaju i dok me gledaju,
I tvoje naočari na pola nosa,
I tvoju veštačku vilicu u čaši
Volim,
Već sada,
Mnogo godina unapred.



Radmila Lazić

Bračna postelja


Moj se bok uz tvoj ne primiče više.
Niti tvoja krma uranja u moje morske dubine.
Pod mojim okom ti si pokvašena šibica,
Ja sam paketić smrzlog mesa u frizu tvojih grudi.

To je dovoljno i preko mere,
Da se ne srećemo više pod ovim krovom,
Da se ne mimoilazimo kao na pešačkom prelazu,
Jer nismo ni sustanari ni rođaci,
Različite su nam krvne grupe duše.

Moje grudi nisu biro za izgubljene stvari,
Da bih te tu držala, čuvala,
Dok te neko ne pronađe,
Raspakuje, složi, po svojoj meri
Kao što ja nekad učinih.

Postelja ova nije raka da ležimo u njoj kao mrci.
Nismo ti i ja Romeo i Julija
Da bih nad našim lesom sad lila suze,
A i oplakivanja živih mi je preko glave.

Neću više da naklapam, da se cenjkam
Na temu: voliš - ne voliš.
Moje je srce analfabetsko,
Neću da ga opismenjavam
Za šah-mat, za uzimala-davala.

Svaka prava cura zna šta joj treba,
Neko ko će joj gristi usne umesto srca,
Ko će joj paliti maštu pod nožnim prstima.

Takvog hoću, takav mi treba.
Za volan sedam i dajem gas.
Ni tebi ne preporučujem rikverc.
Bolji recept nemam.

Tango




Preko nedelje volim da sam sama,
Al subotom bih rado
Da me neko chvrsto stisne uz sebe.
Zato odlazim u salune gde se tango pleshe.
U polumraku da ispovedam telo
Od danas i od juche.

Sedam za shank i naruchujem chashu vina.
Druga ***** se ne preporuchuju zzenama bez pratnje.
A ja ne bih da sam na loshem glasu,
I pored svega.

Biram onu stranu shanka
Pored koje prolaze momci
Iduci da se olakshaju,
A oni to chesto chine jer su obichno pivopije.

Odatle ih bolje oshacujem,
A i oni mene.
Brz kres oka o oko odmah kazze «da» ili «ne».

Ne odabiram ih po onome shto imaju izmedju nogu,
Mada ih ima poprilichno nabudzenih.
Vec po stasu i hodu, po pokretima tela
Koji obecava noshenje na talasima
Ritma zvanog tango a ne ca-ca-ca.

Kada me dasa povede do podijuma,
Idem uspravnog tela i srca,
A trudim se da se takva i vratim.

Dok igram ne govorim.
Jer ovde sam da igram,
Chezznju sa bokova da spiram,
A ne da trucam kojeshta.

Telom pratim drugo telo
Kao voda veslo,
Zabacujuci zategnute listove
U visokim potpeticama
Ispod uske suknje sa shlicevima.

Mirisao on na kerozin, naftu
Ili jeftin parfem,
Ritam tanga sve to spira kao shmrk.
Muzika niz mene teche, curi,
Kroz stopala ulazi u pod,
Dok me on uz sebe stiska.

Vruc krompir u rukama
Ili usoljeno meso,
Vazzno je da to chini valjano.

Posle plesa vracam se za shank,
Uglavnom, uspravnog tela i srca,
Ali zajapurena spolja i iznutra.

Nekada odmah odlazim.
Sama, sa bocom ***** ili sa dasom.
Ili, udruzzeni utroje.
Shto mozze biti dobro drushtvo.
Al ne biva uvek dobar potez.

Najcheshce taj se skljoka i zaspi.
A ja repriziram u sebi
Chitavo veche sve do jutra,
Sa muzikom u kojoj se kupam
Milovana nevidljivom rukom.

Dok u dnu sobe lampa chkilji,
I pas napolju cvili na jugovini
Ili u letnjoj prashini.

Ma Soeur


On hrče, ma soeur.
Ja kraj njega ležim,
Gledam u nebo boginjavo od zvezda,
U adolescentni mesec što lagano plovi,
Kao čun morem posle bure.
Sve je mirno,
Samo u meni tako nije.
Dva smo ostrva u istom arhipelagu,
Na jednom je umor žege,
Na drugom kosti se lede, ma soeur.
On me ispi kao flašu piva
A moja ljubav se istopi
Kao u ustima kocka šećera, tako bi.

Sada noćima ovako ležim.
Slušam kišu kako dobuje po mom srcu.
Nekada vetar mrsi grane,
A nekada, kao sad što je,
Namotavam mesečinu na prste
I otapam uspomene kao smrzlo povrće.
Za to nije potrebno dvoje,
Zar ne, ma soeur?

Pijem crnu tintu.
Crnu tintu za crne dane, ma soeur.
Mucam pomrčinu,
Dok napolju mesec sipi srebro na grane
Sa kojih opadaju moje prezrele žudnje.
Još samo kada bih mogla
Od očaja nutrinu da pometem, ma soeur,
I da zapevušim nešto
O zvezdama koje dogorevaju,
Ili Suncu što izranja iz modre noći
Kao iz morskih talasa mlad Bog -
Moja posestrimo po mastilu, ili čežnji....

Kuca


Dok tebe imamo
Imamo i svoj san zasigurno
Na tvom tavanu
Kao gljiva raste nashe detinjstvo
S vecheri
Ti se u nas kao dobrota vracash
Dok zamishljamoo zvezde
Kako kao trulo voce padaju po tebi
Ti u podrumu u tami svojoj
Chuvash male aveti
Nash pravi strah
Jedina svetiljko u oronulom pejzazzu
Kojoj se uvek vracamo
Kao sebi.

Smejaću se svuda - plakaću gde stignem Radmila Lazić

1

Govore da sam lakomislena,
Da mnogo zujim i zunzaram.
Da ne marim za rad i red.
Da bazam i landaram,
Da na sedeljkama osvanjivam,
Da se danju unaokolo vozikam,
Da s nogu dzin ispijam,
Da tako i piskaram.

Govore da sam brbljiva,
Da povazdan toročem,
Da jezikom kao zmija palacam.
Da mi ga već jednom treba otfikariti.
Da me treba po njušci zveknuti.
Da me treba ko muvu prikucati.
Govore da mora da imam dobra “ledja”
Kad ne prezam ni od čega.

Govore da sam namiguša,
Da flertujem bez pardona
Sa tudjim momcima i muževima,
A da mi i žene nisu mrske.
Jedna opajdara i jedna kuja pričaju
Da šetam žutokljunce a matorce čerupam,
Da nikom ništa ne dajem za džabe.

Govore da sam prolupala,
Da se na sav glas smejem,
Da se cerekam kao da sam šenula.
Ako mi šta nije po volji
Da plačem kao trogodišnje dete,
Gde god da se zateknem.

2

Smejaću se svuda, plakaću gde stignem.
Život je kandirano voće & ocat,
U stihove ih umećem u jednakim dozama.

Moja je sintaksa shtimovanje orgulja u venama.
Gorim sa srcem od 500W,
Istina, ne grejem, al mogu da opečem,
Kao i jezikom -
Koga ne perem i ne stružem Vimom,
Al što zgotovim to i kusam redovno,
Toliko puta se oprljih, a ne zaceli niko.

Ipak, nisam riba na suvom,
Iako na suvom pecam muškarce,
Krajičkom oka, dužinom suknje.
Somići tovljeni požudom
Tu su da bi ih neko capio.
Što i činim, ne poričem.
Ali ni ne hajem, za sve te trice i kučine,
Što se oko moga imena splicu
Kao u plićaku čkalj oko trske.

Iznad mene je nebo, u njega gledam,
U zvezde rasute, koje ne mogu skupiti,
Niti hoću.
Nek se umnožavaju.
Nek se pare i nek se umnožavaju,
Neka bude tako.

DOĐI I LEZI PORED MENE

Šta politika, šta berze?!
Dodji i lezi pored mene.

Proklijacu kao krompir u podrumu,
Dok stanu ratovi, revolucije, štrajkovi,
Dok se umnože deonice, dok skoce tantijeme,
Dok se na grani zazelene novcanice.


Dole-gore cent ili groš,
Profit ili bankrot -
Sve su to trice i kucine,
Ako ne legneš pored mene
Bicu kao isceden stih.

Istina i pravda, viši ciljevi,
Strašni Sud i Novi Rim -
Sve su to smislili samo da nas rastave.
Daj, dodji i lezi pored mene,
Da ne skoncam kraj necije cizme
Il pod njom.

Telo ti dajem na revers,
Dušu na pocek.
Od tvoga bitka
Treba mi jedino tvoj mišic - stidnik.

U oskudici i opštoj devalvaciji
Budi moj kolacic.

Daj, dodji i lezi pored mene,
Pribij se uz moje srce.
Napolju kao meso od kostiju opada lišce.

DUŠO...

Dušo, vidim ne mariš više ti za mene.
Moja ***** beše tvoja amajlija,
Sad je više nećeš.

Oko druge suknje sad se motaš
U drugu zuriš i bleneš,
Za drugom šeniš kao štene.

Istina je,
Davila sam te kao žabu,
Pila sam ti krv kao pijavica.
A sad te je ćapila neka maca
Kao miša,
Smotala te je oko malog prsta.

Ali da znaš ne ridam za tobom
I ne cvilim - nekad bilo.
"Ostavi nju, uzmi mene" -
Nije više moj refren.
Niko me više neće za nos vući,
Farbati,
Na kaišu kao pudlicu šetati.

Za tobom se više ne pretržem.
Na drugog sam oko bacila
Zašto kriti, kao maca već predem.
Sad smo kvit!

Pa ipak, ako te ona izgustira,
Ako te šutne, prevari s drugim...
Ne trči za njom i ne cvili,
Nego došepaj k meni,
I stopalo mi lizni.

Biću opak babac

Vidim biću opak babac,
Mršava kao pljoska
Kao i sad što sam.

Ne od onih debelguzih
Što valjaju za sobom zadnjice,
Kako veli Selin.

Ne od onih dobroćudnih baba-tetaka
Uz čije je meke i punačke mišice
Lepo prisloniti obraz.

Više nalik onim strašilima za ptice
U našim baštama
Punim rumenih paradajza
Kao dečijih obraza.

Ima takvih bakutanera
Živahnih i ljutih kao osice
Sa očima navrh čela,
Sve vide, sve čuju, i imaju primedbe —
Gunđala od rođenja.

Zvocaću i torokaću povazdan.
Kokodakaću kao kvočka pilićima
O vremenima kada bejah
Mlada i zgodna cura,
I kada momke vrteh oko malog prsta.

Ždrepce i pastuve dok krotih
Sevom oka, sevom suknje.
Prećutkujući sva neverstava
I sve jade,
Kao izgubljene bitke general.

Kao bapcu sve će mi biti dozvoljeno.
Da igram bridž i da plešem
Okretne igre moga doba.

Okretaću se i saplitati
O sopstvene štapičaste noge,
Udenute u trup kao čačkalice u ćevap.

Bakutaner i po!
Klicaće i aplaudiraće mi,
Mladi pametnjakovići skupljeni oko mene.

Bakuta kao reš kifla sa susamom —
Takva ću biti,
Svakom zapadaću za zube, kao i ranije.

Dok sa velikim šeširom i haljinama do poda
Budem šetala po predlima bivšeg života,
Mirišući žutilovku, diveći se vresu,

O svaki čičak zakačinjući podsuknju-dušu.