Žensko pismo

Neću da budem poslušna i krotka,
mazna kao mačka, privržena kao pseto;
sa stomakom do zuba,
sa rukama u testu,
sa licem od brašna,
sa srcem—ugljenom,
i njegovom rukom na mojoj zadnjici.

Neću da budem zastavica-dobrodošlica
na njegovom kućnom pragu.
Ni zmija čuvarkuća pod tim pragom,
ni zmija, ni Eva, iz priče o Postanju.

Neću da hodam između vrata i prozora,
da osluškujem i razabiram
korake od noćnih šumova.
Neću da pratim olovno pomeranje kazaljki,
ni padanje zvezda —
da bi se on pijan zaglibio u mene kao slon.

Neću da budem udenuta goblen-bodom
u porodičnu sliku:
kraj kamina s klupčićima dece,
u vrtu s kučićima dece.
Pa ja, kao hlad-drvo,
pa ja, kao zimski pejzaž.
Statueta pod snegom,
u venčanici s naborima i volanima
odleteću u nebo.
Aleluja! Aleluja!
Neću mladoženju.

Hoću sedu kosu,
hoću grbu i kotaricu,
pa da krenem u šumu,
da berem jagode
i skupljam suvarke.

Da je već sve za mnom,
i osmeh onog mladića
tada tako drag
i ničim zamenljiv.

Nije nikakva

Pogledaj je, nije nikakva.
Oči su joj kao zrna bibera.
Zubi su joj kao u veverice,
usta prevrnuta čarapa.
Toroče bez prestanka,
brunda kao medved,
krekeće kao žaba.

Za razliku od mene.

Pogledaj je, nije nikakva.
Noge su joj kao dorski stubovi,
ruke su joj bokserske.
Ide kao pokretna bačva,
valja se kao bure,
ne možeš je obujmiti,
debela je kao klada.

Za razliku od mene.

Pogledaj je, nije nikakva.
Oblači se kao popadija,
suknjama mete zemlju,
na njima je kilo blata,
ispod...
Sigurno nije ništa bolje.

Za razliku od mene.

Pogledaj je,
stoji kao kečer,
koji je upravo odneo pobedu
na važnom takmičenju.

Za razliku od mene.

Daj mi danas.

Niti sijem, niti žanjem,
Niti predem,
Tebe poslušah, Bogo,
Sad Ti pobrini se za me.
Izležavam se do podne.
Danju unaokolo cunjam, gluvarim,
Noću nad rukopisima il po barovima
Dreždim, krvarim.
Ujutru stajem na hladan pod srca
Tvog sina, tvog čeda.
Njušim njegovo međunožje
Kao keruša svoje male.
Jer, Ti kaza:
Sve što hoćete da vama čine ljudi,
Činite i vi tako njima.
Al šutnu me taj čova,
Istrese me ko pesak iz sandale.

Više mi ništa ne ide od ruke —
Uska vrata, tesan put.
Ne bulji u mene, Bogo,
Ne drži me zemljina teža,
Nacvrcana sam, gubim korak,
Ulica mi je sve krivlja,
Kuća sve dalja,
Pruži ruku, pruži prst,
Ko luču, ne ko prut.

Život cvili kao usna harmonika,
Daleko sam zabasala.
Ne razlikujem više vrste ptica,
Biljaka, drveća, strane sveta,
Rečne od morskih riba,
Izvor od ušća.
Snove po kojima gacam
Od ulice kojom njišem kukovima.

Više puta voleh zauvek,
Moje srce beše vrela ringla,
Sad je vrč razbijen.
Seks neuprljan ljubavlju,
Moja je deviza.
Sve druge želje stresoh
Ko kišne kapi sa kaputa.
Gospodi pomiluj!
Pevam o duši utopljenoj,
Koju ne mogu na obalu izvući.
Kao obešena divljač vise moje ruke.
Pomozi! Izbavi!
Daj mi — usta na usta!

Voleh gorka pića, žestoke momke,
I koješta još,
Priznajem Ti, Bogo,
Ne mimoiđe me nijedan greh.
Kao Tvoje telo,
Moje srce je jastučić za igle.

Sorry, Gospode,
Nisam ja ni Marta ni Marija Magdalena.
Tvoj sam ispljuvak, tvoja slina.
Sad, sve stavi na kantar.
Ne priteži i ne zakidaj.
Odreži!
Obnevidi mi srce, liši me vida.
Patiti i platiti.
Gospodi pomiluj!

Radmila Lazić: Strasno pulsiranje života


Pesnikinja Radmila Lazić povodom nove knjige kratkih eseja “Misliti sebe”:
Mora se kopati, jer stihovi ne niču sami od sebe, osim ako nisu korov.



PESNIKINJA, feministkinja i slobodna misliteljka. Uža specijalnost - dopisivanje života.
Rođena je u Jugoslaviji. Živela po srpskim provincijama, duž uskog koloseka jugoslovenskih
železnica, do svoje jedanaeste godine. Zadojena kozijim mlekom i bratstvom i jedinstvom.
Odgajena na majčinoj melanholiji i očevom iluzionizmu. Uz kriške hleba premazanog
svinjskom mašću i alevom paprikom. Prva reč joj beše “ne”, i tako ostade.

Ovako je u svojoj novoj knjizi “Misliti sebe”, umesto klasične biografije, sebe predstavila
Radmila Lazić, autorka petnaestak knjiga poezije koje su je svrstale u sam vrh savremenog
srpskog pesništva. U knjizi kratih eseja “Misliti sebe” (KOV) koja će biti predstavljena u
ponedeljak u Vukovoj zadužbini, Lazićeva je sakupila svoja oštroumna i britka promišljanja
na razne teme kao što su: smisao pisanja, poezija, pesnički identitet, fikcionalno i stvarno,
erotsko i seksualno, patriote i intelektualci, muze, ženska književnost i žensko pismo...
Jednan od prvih čitača ove knjige, veliki američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić,
izdavaču je posalo ovu poruku: “Jedna od najboljih knjiga koju sam ikad čitao o poeziji.”

* U ovoj knjizi (što pokazujete i kroz sopstvene stihove) zalažete se za poeziju
jakih emocija,strasti, erotike, provokacije, igre... A ne volite “bensedinsku
terapiju stihovima”...


- Bitan je eros teksta, on naravno ne mora biti tematizovan kroz erotiku, nego utkan u sam tekst.
Eros je dar. Tekst treba da odražava dramu života, da strasno pulsira kao život. Ne interesuje
me tekst kao puko samozadovoljavanje jezikom. Kome još treba dosadna, anemična, sterilna,
književnost. Osim ambicioznim i pretencioznim piscima i njihovim književnim izaslanicima.

* Kažete da vaša poezija nije bogougodna, “ona je bacanje rukavice u lice”.
Kome?

- Pa recimo društvenim i književnim konvencijama i normama, predrasudama miljea u kome živim,
dogmama, kanonu... svakoj poslušnosti.

* Pišete i ovo: “Knjige možda ne dižu revolucije, ali utiču na promenu svesti,
na duh epohe”.
U vremenu koje živimo, ovakav uticaj kao da je sveden na minimum?

- Pesnici menjaju one koji imaju želju za promenom: individualce, buntovnike, seriozne, delikatne,
osetljive, inteligentne, darovite, plemenite, radoznale... ako smo kao takvi u manjini, a kažete da
jesmo, onda “jao” nama. Ako su vrednosti ovakve manjine skrajnute, nikome se ne piše dobro.

* Kao slabe tačke naših intelektualaca navodite nedovoljan moralni integritet,
slabu intelektualnu čast, odsustvo beskompromisnosti. Šta je razlog: komformizam,
zamor, strah...?

- Naravno, da se moja skepsa i kritika intelektualne javnosti ne odnosi na sve intelektualce.
Ali da je mnoge zahvatio defetizam, a druge komformizam, jeste. Nedovoljno cenimo one
od kojih još možemo da učimo, radije slušamo raznorazne analitičare korumpirane od političara.
Jeste li čuli od njih neko rešenje? Ne. Oni su tu da mute vodu i pune svoje džepove.

* “Pesnikinje i spisateljke jesu pastorke književnosti”, čitamo u knjizi.
U javnosti je, pak, prisutno mišljenje da su žene danas dominantne na našoj književnoj sceni?


- Očigledno je da vam toliko bodemo oči da mislite da nas ima više nego što nas ima. Osim, ako vi
ne računate u spisateljice i voditeljke, TV zvezde i zvezdice naše estrade ... ali to bi bilo neozbiljno,
i uvredljivo po književnost.

* Na jednom mestu beležite kako ste svoje roditelje rano “naučili” da je pisanje rad.
Kako izgleda vaš rad na stihovima?

- Odavno je zastarela predstava o pesniku koga pohodi božanska pčela, a iz njegovih usta onda pocuri
med i mleko.
Pre nego što stignete do rada na stihovima predstoji mnogo drugog rada. Da biste zasadili neku biljku
ipak morate pripremiti zemljište, a onda kopati, kopati... jer, stihovi ne niču sami od sebe, osim ako nisu korov.

PORTRET ŠETAČA

* U KNJIZI je i vaša pesma “Portret anonimnog “šetača”” o protestima 1996/97. Kako se danas
osećate kao jedan od “šetača”?

- Ponosno! Nisam od onih koji pljuju po tom periodu samo zato što se njihove lične ambicije nisu ostavarile.
Ne podnosim one koji kažu: džaba smo šetali! A šta ste očekivali, da vam neko za to plati, ili da to naplatite?!
Uvek ću se rado sećati tog vremena, punog vere, nade i želje, da menjamo svoje živote. To što nismo savim
uspeli ne znači da treba da negiramo ono što se ipak desilo, a desilo se da su građani nešto hteli i to iskazali
na zadivljujući način. To što sve ne ide kako smo zamišljali i hteli... pa možda je i naša krivica. Uostalom,
uvek možemo ponovo na ulice, ako znamo šta hoćemo, ali bojim se da više ne znamo.

LOZA OD NENADOVIĆA

* PRVOM knjigom, romanom “ Bluz za luzera” nedavno se oglasio vaš brat Stevan Lazić.
Odakle ta porodična književna žica?

- Jedna naša loza dolazi od Nenadovića, druga od našeg dede koji je u rovovima vodio dnevnik, i naš otac
ima ovu vrstu sklonosti... Okolnosti često diktiraju da li ćete neku sklonost razviti i realizovati, pa i smelost
da zagrizete u taj hleb, spremnost da se odričete mnogo čega da biste se posvetili jednom. Ima u životu
dramatičnih egzistencijalnih situacija koje neke oteraju u bolest ili ludilo, a drugima odvrnu do kraja neku
od postojećih, pozitivnih, genetskih slavina - kako se desilo mome bratu. Pa ipak, nisam se nadala da će
on u takvoj situaciji napisati roman pun duha i humora, a još manje sam očekivala da će od prve pronaći svoj stil.

novosti.rs
25.11.2012.

Recimo da je rođena 1949. godine u Kruševcu i da živi u Beogradu. Recimo da je Jovanka Orleanka srpskog pesništva, dama sa mačem od mastila i “srcem međ zubima”, koja je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga 1982. godine, i odbranu pesnikinje Flore Brovine dvadesetak godina kasnije, oboje osuđenih za neprijateljsku delatnost. Recimo da je objavila tuce knjiga, od prvih, “To je to” i “Pravo stanje stvari”, do “Doroti Parker bluz”, “Zimogrozica” i “Magnolija nam cveta” itd. Recimo da je za svoje knjige dobila nagrade koje nose ime najpoznatijih naših pesnika – Laze Kostića, Đure Jakšića, Vaska Pope, Desanke Maksimović (celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji), Vladislava Petkovića Disa (autentičan doprinos identitetu srpskog pesništva u svetskom prostoru)… Recimo da je američki pesnik Čarls Simić preveo njene pesme i objavio ih u zbirci “Opelo za žive” (“A Wake for the Living”) 2003, i da je dobila sjajne književne kritike u SAD-u, a ta knjiga je kasnije objavljena i u Engleskoj. Takođe, “Srce međ zubima” (“Med hjartet mellom tenne”) je 2005. objavljena u Norveškoj. Recimo da se knjiga “Doroti Parker bluz” smatra najprovokativnijom zbirkom srpskog pesništva u XX veku. Recimo da su joj, možda i iz straha, dodelili nacionalnu penziju. Ili iz namere da prestane više!



JEBOZOVAN PAR”
Recimo,
Da smo ti i ja jebozovan par.
Ti jebozovan frajer a ja jebozovna riba.
Da se vozimo ševroletom bez krova,
Pustim drumovima.
Oko nas nikog i ničeg,
Kao kod Vendersa.
Samo noć rascvetana kao rana.
Recimo,
Da ti jednom rukom držiš volan
A da ti je druga ispod moje suknje,
Ispod koje, naravno, ne nosim ništa,
Da dižem ruke uvis i letim kao ptica.
Iznad nas nek je mesec – žut kao palačinka,
Zavitlana i zalepljena na plafon neba.
Recimo,
Da smo junaci nekog već viđenog filma,
Nešto kao “Divlji u srcu”.
Da trešti muzika i da kola jure kao luda,
Dok nam vazduh seče lica kao brijač.
Recimo,
Da slećemo sa druma.
Tebi se volan zariva u grudi
Kao rečenica: Više te ne volim.
Ja se prelamam u struku,
Kao đurđevak na vetru
I kao ona kojoj je rečeno
Da je varaš s drugom.
Slatka bi bila smrt na tvojoj i mojoj usni
Tog trena, zar ne?
Presvisle bi jedno-dve zvezde,
Mesec bi se skotrljao niz breg,
I to bi bilo sve.



“OTICANJE”

Prazna sam.
Cela sam prazna.
Poput odložene violinske futrole.
Negde drugde sad na meni
Neko svira rapsodije i etide.
A ja čekam da se telu vrati sadržaj.
Da mi usne zabride.
U klopku slova i snova sam upala.
Javu sam negde zaturila
Kao naočare za čitanje.
Ne vidim prst pred okom.
Kao u pretis loncu mi je
Piletu ostalom bez vode.
Gde god da sam
Svaka kola hitne pomoći mene nose,
Svaka vatrogasna kola k meni jure.
Iako
Jesenje buktinje u mojim grudima
Više ne mame uzdahe,
Mojim krošnjama u plamenu
Više nisu potrebni šmrkovi,
A ni jedne bolničarke ruke
Ne mogu zaustaviti ovo krvoliptanje.
Ovo iznutra oticanje.

DOROTI PARKER-BLUZ


Nevoljena. Nemažena dugo.
Zaboravljena kao rublje na žici.
Ni ludača ni štreberka.
Zarđale pice, postriženog koječega -
Tebe želim sada.
Tebe koga još nisam srela.

Oblačim crne gaćice,
Prekrivam još neolinjalu ćubu.
Mažem usne, pirlitam kosu,
Na štikle se penjem.
Spremna sam za tebe.
Još samo usku haljinu da obučem,
Pa da pretrneš,
Da ti se noge odseku,
Kada me ugledaš takvu.

Srešćemo se slučajno - namerno
Tamo gde jedino mogu biti,
Tamo gde inače ne idu takvi kao ti.
A takav mi treba, takav ti,
Koji će me odmah povesti kod sebe
Znajući zašto to čini.

Ne trebaju mi nikakve žvake,
Tipa: jesi li čitala tog i tog ?
Da ti pustim Baha ili Džegera?
Toga se naslušah,
Ko vremenske prognoze i tačnog vremena.

Nego da pređem na stvar:
Dajem ti vizu
Za moje telo – moju domovinu.
Nekad dobro parče,
Ni sad nisam za bacanje.
Koža mi je iznutra plišana,
Kao u perunike.
Omiriši. Probaj.
Čim zaključaš vrata
Stisni me uz njih,
I počni da me ljubiš
Sve niže i niže.
Ako to ne učiniš ti, učiniću ja.
Moje do maločas zimsko telo
Sad je grm pun divljih pčela.

Poćerdah štošta.
Al sad znam što znam:
Dvanaesti je čas, hvata me frka.
Brzim stigle godine
Natovarene svakojakim prtljagom.
Još romansa ili dve, i poneki flert,
Pa u starudije ili antikvitet.

Ti mi trebaš šećeru,
Dajem ti šansu.
Potri, precrtaj!
Kao kredu sa školske table,
Obriši dane tmurne i dane prazne.
Tu gde sam stavila tačku
Dopiši šta treba.
Otključaj gde bejah zamandaljena.

Ne treba mi nikakvo piće,
Nikakva muzika, ni bla-bla-bla.
Ono što hoću to je dobra ševa,
Mrak ili svetlo, svejedno.
Ispisujem svoj život sat po sat.
Fućka mi se za priče, citate, refrene...
Ćef mi je da grabim i grebem,
Kao ona mačka na limenom krovu
Usijanom od želja.

O, ne umem da držim jezik za zubima,
Mnogo brbljam, kevćem, o ličnim stvarima.

Radmila Lazić: Pesma prepozna svaku obmanu
Pesnikinja o novoj zbirci "Crna knjiga", još jednoj koju je, kako kaže, pisao – očaj: Poezija jeste jedna vrsta duhovnog striptiza. Ali za razliku od profesionalnih striptizeta, pesnikinje ne misle da treba da se dopadnu čitaocima.

Ljubavna Moneta


Ne visim na chiviluku
Da me uzmesh kad ti se prohte,
Kao kabanicu ili slameni sheshir.

Zavisno od toga
Da li na tebe grme i sevaju,
Ili ti przze i onako usijano teme.
Na kome bih i ja mogla ispeci shtoshta "na oko".

Ali meni je vishe stalo do tvoga mesa.
Do roshtiljanja.
Meso uz meso,
Pozzeljno je i "u".

To je vazzeca moneta.
Apoeni od - do uzdaha "ah" i "oh".
Razmena sokova, bez rechi.
Bez kusura.

Obrok


Ne krchkash vishe u meni kao u pretish loncu,
Iskochio je sigurnosni ventil,
Razleteli se po meni tvoji parchici
Kuvani sa lovorom, lukom,
I ostalim gorko - slatkim mirodjijama,
Koje smo uzajamno dodavali.
Sada te tako raskomadanog
Stavljam u posudice, na led.
Da te sachuvam za buduce dane
Kada mi ponestane svezze hrane.
Kada u tanjiru ne budem imala
Nishta od zelenisha,
Nijednog od momchica,
Koji se lako vari.
Tada cu u zamrzivach zaviriti,
izvaditi te, odmrznuti,
I podgrejati - na laganoj vatri.
Dok ne zamirishesh na toplo i poznato.
Na ono od chega ne boli glava.
Samo ponekad naidje muchnina
Kao od jela vishe puta podgrevanih
I kusanih dan za danom.
Ali i zato ima leka,
Mogla bih te ponuditi nekome
Ko ima dobar stomak il ko ne bira jela.
Ili cu te izbaciti pred vrata,
Neka te pokusa ona vrtirepka - kuja,
Shto se ovuda mota vec neko vreme.

Kazem: Da!
I klimam glavom.
Da, kazem
I klimam glavom.

Odgovaram
Na hiljadugodisnja pitanja

Coveku
Koji sedi preko puta mene.

Odakle znam ovog coveka?

JA SAM STAROMODNA CURA


Ja sam stromodna cura
Volim kuce prizemljuse krastavih zidova
Sa dvoristima krcatim starudijama,
Umesto oblakodera i apartmana
U kojima se budim i spavam.
Muskatle u prozorima i u loncim na tufne
Vise volim od imitacija, od vestaka..
Ja sam staromodna cura
Sto vise voli vespe umesto automobila.
Tamndrkanje tramvaja i kloparanje parnjace,
Vise od zvizduka mlaznjaka.
Puteljke umesto avenija i bulevara,
Kojima moje potpetice odzvanjaju.
Ja sam staromodna cura
Sto voli miris opranog vesa
Koga vetar naduvava
Do moga lica, preko moga nosa
I sve ono sto veje iz predhodnog zivota.
Ja sam staromodna cura
Jos slusam longplejke i tipkam Oliveti,
Govorim hvala, izvinite, molim.
Volim da mi dasa pripali cigaretu
Otvori vrata, pridrzi kaput, primakne stolicu,
Da me svlaci krpicu po krpicu.
Ja sam staromodna cura
Sto voli kic scene sa zalascima sunca,
Modne zurnale i porodicne albume,
Od okretnih igara "stiskavac" jedino razumem.
Ja sam staromodna cura,
Ne zujim i ne skitaram kojekuda,
U kuci drezidim povazdan,
Ko glineni cup suseci se na promaji
Samoce i zadovoljstava,
Mamurna od snova.
Ja sam staromodna cura
O ljubavi i strasti malo sta znam
Devicijeg srca rodjena udovica,
Pod cijim nogama zivot kulja
Kao para iz sahta
Koju zaobilazim brzim koracima.
Ja sam staromodna cura
Ne kupujem po snizenoj ceni
Ni osmehe ni svilu.
Ne nosim mini suknje i dekoltee,
Bilo bi to lako oruzje za nekog
Ko je nameran da osvaja bez.

Ja sam staromodna cura
Sto se kuvam u sopstvenom loncu
Marke hocu- necu.
Kao kerusa sama lizem sopstvene rane,
Umreti skoro necu.
Ja sam staromodna cura
Niti psujem, niti zvocam, niti besnim,
Mozete me mazati na hleb.
Al s medom se uvek dobije malo otrova,
Ljubavi u smrtonosnim dozama.
Ja sam staromodna cura
Zuljas me kao nova cipela
Koju moram izuti, promeniti,
Za jednog udobnog ko patika
Ili razgazenog ko susetkina sandala.
Ja sam staromodna cura
Dobra sam prema muskarcima,
Kao prema onim koji se plase mraka,
Lifta i prelaska ulice van pesackog prelaza.
Sa njima volim da idem u bioskop
I gledam nove filmove na stari nacin,
Iz zadnjeg reda bioskopske polutame,
Dok mi odabrani zavlace ruku ispod suknje.

Ja sam staromodna cura,
Drevna ko Kartagina,
Minimalno ostecena zubom vremena.
Muzejski komad koga nema na aukciji.
Pipanje nije dozvoljeno.
UZMI ILI OSTAVI!

Smejaću se svuda - plakaću gde stignem Radmila Lazić

1

Govore da sam lakomislena,
Da mnogo zujim i zunzaram.
Da ne marim za rad i red.
Da bazam i landaram,
Da na sedeljkama osvanjivam,
Da se danju unaokolo vozikam,
Da s nogu dzin ispijam,
Da tako i piskaram.

Govore da sam brbljiva,
Da povazdan toročem,
Da jezikom kao zmija palacam.
Da mi ga već jednom treba otfikariti.
Da me treba po njušci zveknuti.
Da me treba ko muvu prikucati.
Govore da mora da imam dobra “ledja”
Kad ne prezam ni od čega.

Govore da sam namiguša,
Da flertujem bez pardona
Sa tudjim momcima i muževima,
A da mi i žene nisu mrske.
Jedna opajdara i jedna kuja pričaju
Da šetam žutokljunce a matorce čerupam,
Da nikom ništa ne dajem za džabe.

Govore da sam prolupala,
Da se na sav glas smejem,
Da se cerekam kao da sam šenula.
Ako mi šta nije po volji
Da plačem kao trogodišnje dete,
Gde god da se zateknem.

2

Smejaću se svuda, plakaću gde stignem.
Život je kandirano voće & ocat,
U stihove ih umećem u jednakim dozama.

Moja je sintaksa shtimovanje orgulja u venama.
Gorim sa srcem od 500W,
Istina, ne grejem, al mogu da opečem,
Kao i jezikom -
Koga ne perem i ne stružem Vimom,
Al što zgotovim to i kusam redovno,
Toliko puta se oprljih, a ne zaceli niko.

Ipak, nisam riba na suvom,
Iako na suvom pecam muškarce,
Krajičkom oka, dužinom suknje.
Somići tovljeni požudom
Tu su da bi ih neko capio.
Što i činim, ne poričem.
Ali ni ne hajem, za sve te trice i kučine,
Što se oko moga imena splicu
Kao u plićaku čkalj oko trske.

Iznad mene je nebo, u njega gledam,
U zvezde rasute, koje ne mogu skupiti,
Niti hoću.
Nek se umnožavaju.
Nek se pare i nek se umnožavaju,
Neka bude tako.

Biću opak babac

Vidim biću opak babac,
Mršava kao pljoska
Kao i sad što sam.

Ne od onih debelguzih
Što valjaju za sobom zadnjice,
Kako veli Selin.

Ne od onih dobroćudnih baba-tetaka
Uz čije je meke i punačke mišice
Lepo prisloniti obraz.

Više nalik onim strašilima za ptice
U našim baštama
Punim rumenih paradajza
Kao dečijih obraza.

Ima takvih bakutanera
Živahnih i ljutih kao osice
Sa očima navrh čela,
Sve vide, sve čuju, i imaju primedbe —
Gunđala od rođenja.

Zvocaću i torokaću povazdan.
Kokodakaću kao kvočka pilićima
O vremenima kada bejah
Mlada i zgodna cura,
I kada momke vrteh oko malog prsta.

Ždrepce i pastuve dok krotih
Sevom oka, sevom suknje.
Prećutkujući sva neverstava
I sve jade,
Kao izgubljene bitke general.

Kao bapcu sve će mi biti dozvoljeno.
Da igram bridž i da plešem
Okretne igre moga doba.

Okretaću se i saplitati
O sopstvene štapičaste noge,
Udenute u trup kao čačkalice u ćevap.

Bakutaner i po!
Klicaće i aplaudiraće mi,
Mladi pametnjakovići skupljeni oko mene.

Bakuta kao reš kifla sa susamom —
Takva ću biti,
Svakom zapadaću za zube, kao i ranije.

Dok sa velikim šeširom i haljinama do poda
Budem šetala po predlima bivšeg života,
Mirišući žutilovku, diveći se vresu,

O svaki čičak zakačinjući podsuknju-dušu.

ŽABAC



Spljošten i raskrečen.

Zelen.

Sa štiklom u srcu

ležiš na pločniku

na kojem te ostavih

neki sat ranije, živahnog

i spremnog na priču:

,,Draga...itd’’.



Dosta je bilo

kreketanja i brčkanja

u barci metafora.



Sad malo lezi mrtav.

REŠENJA

Kada bi ona umrla, imao bih ruke odrešene - Ruževič

Kada bi se ona na smrt razbolela
Ili naprasno umrla...

Doživela saobraćajnu nesreću,
Stradala u zemljotresu, brodolomu,
Ili kojoj drugoj katastrofi...

Ili kada bi joj ti dodijao,
Ako bi te izbacila iz stana kao kofer...

Možda, ako bi drugog srela,
Zbrisala s njim bilo kud...

O, kada bi bar slomila nogu,
Ili ako bi je zaboleo zub.

NIJE NIKAKVA

Pogledaj je, nije nikakva.
Oči su joj kao zrna bibera.
Zubi su joj kao u veverice,
Usta prevrnuta čarapa.
Toroče bez prestanka,
Brunda kao medved,
Krekeće kao žaba.

Za razliku od mene.

Pogledaj je, nije nikakva.
Noge su joj kao dorski stubovi,
Ruke su joj bokserske.
Ide kao pokretna bačva,
Valja se kao bure,
Ne možeš je obujmiti,
Debela je kao klada.

Za razliku od mene.

Pogledaj je, nije nikakva.
Oblači se kao popadija,
Suknjama mete zemlju,
Na njima je kilo blata,
Ispod...
Sigurno nije ništa bolje.

Za razliku od mene.

Pogledaj je,
Stoji kao kečer,
Koji je upravo odneo pobedu
Na važnom takmičenju.

Za razliku od mene.

Buđenje Jovanke Orleanke ili Ja se budi(m)

Ako sam bila Jelena Trojanska, zaboravila sam i Troju i Grčku.
Ako sam bila Marija Stjuart, zaboravila sam sebe na gubilištu.
Ako sam učestvovala u rvačkim takmičenjima, u lovu,
Ako sam govorila u rimskom forumu,
Branila klijentelu po sudovima,
Ako sam se kupala u javnim kupatilima,
Prodavala kitice maka i perunike po tržnicama.
Ako sam služila za zabavu gospodi Atinjanima,
Zaboravila sam.
Ako sam šetala ispod maslina,
Ako sam gazila po pirinčanom polju,
Ako sam svlačila stolu, ako sam oblačila hiton,
Zaboravila sam.

Samo dok gledam to nebo nad Ruanom
Prepoznajem njegove zakrvavljene oči.
Mora da sam to ja gorela na lomači
One 1431. godine.

Doroti Parker bluz


Nevoljena. Nemazena dugo.
Zaboravljena kao rublje na zici.
Ni ludaca ni streberka.
Zardjale pice, postrizenog kojecega -
Tebe zelim sada.
Tebe koga jos nisam srela.

Oblacim crne gacice,
Prekrivam jos neolinjalu cubu.
Mazem usne, pirlitam kosu,
Na stikle se penjem.
Spremna sam za tebe.
Jos samo usku haljinu da obucem,
Pa da pretrnes,
Da ti se noge odseku,
Kada me ugledas takvu.

Srescemo se slucajno- namerno
Tamo gde jedino mogu biti,
Tamo gde inace ne idu takvi kao ti.
A takav mi treba, takav ti,
Koji ce me odmah povesti kod sebe
Znajuci zasto to cini.
e trebaju mi nikakve zvake,
Tipa: jesi li citala tog i tog ?
Da ti pustim Baha ili Dzegera?
Toga se naslusah,
Ko vremenske prognoze i tacnog vremena.

Nego da predjem na stvar:
Dajem ti vizu
Za moje telo-moju domovinu.
Nekad dobro parce,
Ni sad nisam za bacanje.
Koza mi je iznutra plisana,
Kao u perunike.
Omirisi. Probaj.
Cim zakljucas vrata
Stisni me uz njih,
I pocni da me ljubis
Sve nize i nize.
Ako to ne usinis ti, ucinicu ja.
Moje do malocas zimsko telo
Sad je grm pun divljih pcela.

Pocerdah stosta.
Al sad znam sto znam:
Dvanaesti je cas, hvata me frka.
Brzim stigle godine
Natovarene svakojakim prtljagom.
Jos romansa ili dve, i poneki flert,
Pa u starudije ili antikvitet.
Ti mi trebas seceru,
Dajem ti sansu.
Potri, precrtaj!
Kao kredu sa skolske table,
Obrisi dane tmurne i dane prazne.
Tu gde sam stavila tacku
Dopisi sta treba.
Otkljucaj gde bejah zamandaljena.

Ne treba mi nikakvo pice,
Nikakva muzika, ni bla-bla-bla.
Ono sto hocu to je dobra seva,
Mrak ili svetlo, svejedno.
Ispisujem svoj zivot sat po sat.
Fucka mi se za price, citate, refrene...
Cef mi je da grabim i grebem,
Kao ona macka na limenom krovu
Usijanom od zelja.

O, ne umem da drzim jezik za zubima,
Mnogo brbljam, kevcem, o licnim stvarima.

CULNOST

Radost i uteha mog života
jest sjecanje na sate
u kojima uživah strasti kakve žudjeh.
Radost i uteha mog života jest,
što sam izbegao,
svaki užitak iz same navike

Bolje je biti mrtav pesnik nego ziv.
Zivog pesnika najvise voli on sam.
Mrtvog pesnika vole svi.

Kada postane mrtav pesnik,
Mnogi tek onda saznaju
Da je uopste bio pesnik.
Do juce muz i brat, "uja"
"Komsa" i kum,
Sada je Pesnik.

Sahranjen o drzavnom trosku
I hvaljen na grobu,
Mrtav pesnik postaje
Veliki pesnik,
Ili bar "jedan od najvecih".
Pesnik naseg naroda,
I drzave u nastajanju.

O mrtvog pesnika
Svi se otimaju.
Svojataju ga drzave i nacije,
Gradovi i mesne zajednice.
Niko se nije odrekao mrtvog pesnika.
Svaki grad i selo bi da je zavicaj
Mrtvom pesniku.
Tako ce uci u istoriju,
Biti upisan u geografsku kartu,
Dobiti donacije, manifestacije...

Dok je ziv pesnik
Moze biti nenagradjen,
Kada umre knjizevna nagrada
Nosi njegovo ime.
Mrtav pesnik dobija ulicu
Sa svojim imenom.
Istu onu kojom je isao
Sam i neprimecen.
Do juce bez stana,
Kada umre osiguran mu je dom
I mir – vecni.
Mozda i Aleja velikana –
Ako je bio clan, ili bar simpatizer,
Ovih na vlasti.

Dok je ziv pesnik moze biti sam,
I nevoljen,
Kada umre nikad voljeniji.
Staju u red
Bivse zene i ljubavnice;
One odbacene,
I one nikad zaboravljene.
Ne znas kojoj da izjavis saucesce.
One koje su ga ostavile
Postaju najprivrzenije –
Ucveljene udovice.

Kada umre pesnik
Prijatelji se mnoze
Kao pecurke posle kise.
Nikad vise prijatelja.
Slucajni poznanik,
Saputnik iz voza,
Sapatnik iz kafane,
Kolege-pisci.
Neprijatelji postaju lanjski snegovi.

Oni koje je pesnik izbegavao govore
O danonocnom druzenju.
Oni koji su ga izbegavali
Stampaju nedovrsene razgovore s njim.
Nekrolozi, izjave,
Feljtoni u nastavcima,
Tirazne biografije, fotografije...
Mrtav pesnik se umnozava.
Nikad zivlji pesnik
Nego kada je mrtav.

Kada umre pesnik
Prica se o njemu kao da je ziv,
Tek zamakao za ugao.
"Bitanga", "skriboman" i "debeovac",
Sad je uklet i neshvacen, patriota,
"nesrecnik".

Kada postane mrtav Pesnik
Sve njegovo postane dragoceno,
Sve cega se dotakao,
Sve sto ga je taklo...
Ljubavna pisma,
I pisma mladim pesnicima.
Tuzbe i prituzbe,
Placeni i neplaceni racuni... sve se cuva.
Radni sto bez stolice,
Pesnikovo pero s uzeglim mastilom,
Fotelja u kojoj je dremao,
Noksir, nocna kapa... vec zavisno od veka
U kom je krepao.

Zaostavstina se uvecava iz dana u dan.
Nikad vise imovine nego kad te nema.
Ako slucajno nemas sobu
Sagradice ti spomen-sobu,
Samo ti budi mrtav.


"Mrtav pesnik"

U prolece 2005. neocekivano pocela sam da zapisujem stihove koji kao da nisu bili moji. Desavalo se to pred spavanje. Posto se tesko uspavljujem, to produzeno vreme dok ne zaspim obicno provodim u razmisljanju o onome sto mi se dogadjalo, ili sto je davno bilo, o procitanom, vidjenom... I u tim trenucima izmedju "sna i jave", ili mozda vise na rubu sna, poceli su da mi dolaze stihovi u vidu svedenih slika, kratkih rezova, neocekivanih obrta...

Emocije su vukle na jednu stranu, znanje na drugu, a isplivavalo je nesto savim trece. Iz mene su isplivavali, meni savim nesvojstveni stihovi. Bilo je zacudjujuce...

To tako pronadjeno poetsko stanje potom sam pocela sama da izazivam, da na njemu "radim" i da mu se prepustam...

"Davni covek" postoji u svakom pesniku, reci su Valerija. Drukcije ne umem da objasnim neke stihove.


Radmila Lazic