Klizanje na ledu je poznato jako dugo civilizaciji, ali umetničko klizanje, kao vid sportske umetnosti, buknuo je sredinom devetnaestog veka. Uspostavljenu branu i ograničenja, svojom dovitljivošću i maštom, probio je američki klizač Džekson Hajns


Umetničko klizanje je način da umetnik na ledu, uz pažljivo odabranu muziku, iskaže svoje sposobnosti duha i fizičke spreme. Ali, ako posmatramo širu sliku, to je način da čovek svoju originalnost ureže kako u klizaljkama u led, tako i inovacije u istoriju. Iako je nekolicina ljudi to uspela, to je urađeno sa velikom gracioznošću i šokantnošću.
Led klizaču dozvoljava da na klizaljkama, pri izuzetno velikim brzinama, iskaže svoju gracioznost i veštinu. I, stoga, postoji nekoliko kategorija umetničkog klizanja. Prva je sportsko klizanje. Sportski parovi su sačinjeni od partnera – muškarca i žene. Cilj ovog takmičenja je da se prikaže sposobnost klizača na ledu u sportskim figurama pri neverovatno velikim brzinama. Postoje osnovni elementi koje svaki sportski par mora da ispuni prilikom klizanja od nekoliko minuta. To su standardni skokovi odbacivanjem, kada muškarac odbaci partnerku u dalj, a pri tom ona mora da se dočeka, graciozno, na nogama. Podizanje, kada muškarac partenrku podiže visoko iznad svoje glave u različitim figurama i stilovima. I sinhronizovana pirueta, kada se prave raznoliki oblici i figure.

Druga, izuzetno graciozna, disciplina su plesni parovi. Partneri, muškarac i žena, plešu na ledu i prikazuju svoje umeće uživanja i ispisivanja leda. Koreografija je obavezna u ovoj kategoriji, a muzika koja se pušta, koju prati koreografija, može da ima vokal. Parovi moraju biti izuzetno precizni, jer je to jedna od najzahtevnijih kategorija. Zbog svoje jednostavnosti i nemogućnosti da se ubace sportski elementi, sudije prilikom ocenjivanja posmatraju svaki detalj. Vodi se računa i o najmanjem pokretu i šta ta koreografija može da ispirča u tih nekoliko minuta. Plesni parovi moraju da prikažu sposobnost izvođenja skokova koji su vrlo prosti za izvođenje, ali su neki od njih i izuzetno komplikovani. Što veća jedisntvenost i komplikovanost koreografije donosi što više bodova, a samim tim i pobedu.

Još jedna, izuzetno zanimljiva kategorija za posmatranje, je sinhronizovano klizanje, sačinjeno od tima nekoliko klizača. Uglavnom od dvanaest do dvadeset. Oni posmatraču, preko koreografije i figura, pričaju priču. Ali, za bododve ili pobedu, najbitnija je sinhronizovanost klizača.

Pored ovih glavnih kategorija, postoje i mnoge druge. Najčešće su samostalno klizanje muške ili ženske kategorije, gde pokazuju umeće skokova, pirueta i ostalih obaveznih delova svoje kategorije. Manje zatupljeni, ali ništa manje interesantni, su balet na ledu preko kog se gledaocu prepričava bajka i akrobatsko klizanje, koje u sebi sadrži cirkuske elemente izvođene na klizaljkama.


Otkako su uspostavljena razna takmičenja, postoji čitava tradicija određenih zemalja na njima. Amerika je izuzetno uspešna na tom polju, sa osvojenih i više desetina medalja. Takođe su u jednom vremenskom periodu, početkom pedesetih godina dvadesetog veka, na sceni plesnih parova dominirali Britanci. Već sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, svetskom klizačkom scenom polako počinju da dominiraju ruski vrhunski klizači. Do dana današnjeg oni drže rekord u neprekidnom lancu osvajanih medalja. Postoji niz takmičenja, u nizu nabrojanih kategorija. Ali svakako da su najznačajnija Svetsko prvesntvo, Evropsko prvenstvo i, naravno, Zimske olimpijske igre. Međutim, nisu samo takmičenja aktuelna, takođe se pod uticajem javnosti, i pojavom televizije, pravi čitav niz predstava i šou nastupa za klizače, koji nakon završene takmičarkse karijere prelaze u profesionalce.


Oprema

Osnovna oprema klizača su dobre i kvalitetne klizaljke. Pravljene od kože u crnoj boji za muške klizače, ili bež ili bele za klizačice. One su jako elegantne i izuzetno opasne. Na čizmicu je pričvršćeno sečivo, koje je oštro kao žilet, da bi što bolje seklo led. Tako se postižu određeni uslovi za klizanje i izvođenje figura, ali se tako postiže i odgovarajuća brzina. Najgore povrede, koje su vrlo česte u ovom sportu, nastaju uglavnom od sečiva klizaljki. Pored obaveznih klizaljki, za takmičenja su neophodna i elegantna odela i trikoi. Ukrašeni cirkonima i dizajnirani specijalno za takmičenja i nastupe, mogu zbog svoje jedinstvenosti da dosegnu cenu i do više hiljada dolara.


Elementi

Skokovi, izuzetno lepi, rizični i teški. Cilj je da se klizaèčodbaci što više od leda i što većom brzinom u najmanjem mogućem vremenskom periodu napravi spin. Takođe, mora se dočekati, izuzetno graciozno, na nogama ili na jednoj nozi. Svako ko uspe da iskontorliše brzinu, pokrete i lepotu, pravi je virtuoz. Postoji šest vrsta skokova, između ostalih, Flip, Lutz i Aksel, i uglavnom su izmišljeni od strane starih klizača prilikom izvođenja svoje koreografije. Piruete su izuzetno divne za posmatrača, a poprilično naporne za klizača. Klizač mora da postigne da se na jednoj nozi vrti u određenoj pozi u smeru skazaljke na satu. Pri velikoj brzini mora da bude sposoban da iskontroliše vrtoglavicu i dotok krvi u mozak, zbog komplikacija izvođenja, i najmanji pokret može dovesti kako do povrede, tako i do promene kompletnog izgleda piruete.Ko je spreman da vežba i uvežbava ceo život i da se usavršava svakodnevno, može hrabro da zakorači u svet ledene umetnosti koja pleni i ostavlja bez daha ceo svet. Umetničko klizanje je zimski bajkovit sport koji je izrodio više desetina legendarnih imena.




creativeartmagazine.rs

Umetničko klizanje je zimski sport u kojima invidualci, parovi, ili grupe ljudi izvode skokove, piruete, i ostale poteze na ledu, često praćeni muzikom. Klizači se takmiče u više nivoa, od početnika do profesionalca, na nacionalnim i internacionalnim takmičenjima. Međunarodna klizačka organizacija (ISU) određena je za takmičenja i suđenja na njima. Umetničko klizanje spada u jedno od odabranih sportova na Zimskim olimpijskim igrama.

Glavna internacionalna takmičenja većinom organizuje lično ISU. U to se uključuje Zimske Olimpijske igre, Svetsko prvenstvo u umetničkom klizanju, ISU Grand Pri , i Evropsko prvensto u umetničkom klizanju.

Sam sport je takođe usko povezan i sa šou biznisom. Glavna takmičenja uključuju egzibicije u kojima najbolji klizači izvode tačke po izboru, bez ikakvih zabrana i ograničenja pred publikom. Mnogi klizači danas, i tokom karijere, kao i posle nje, klizaju i učestvuju u klizačkim egzibicijama i predstavama obično po završetku godišnje klizačke sezone. (obično u leto i proleće)


Discipline

Olimpijski sport, umetničko klizanje obuhvata u sebi sledeće discipline:

Pojedinačno takmičenje za muškarce i žene. Pojedinačni klizači moraju obuhvatiti u svojim programima obavezno sledeće elemente jumps, spins, sekvencu koraka, i ostale elemente u svom programu.


Sportski parovi tim se sastoji od žene i muškarca. Par izvodi samostalne elemente kao i one specifične samo za tu disciplinu kao što su throw jumps, u kom muškarac baca partnerku visoko, dok se ona dočeka na led izvodeći skok.; lifts, u kojima se žena drži visoko iznad partnerove glave i to u raznim drugačijim varijacijama, zavisno od međusobnog dogovora.; pair spins, u kojem i partner i partnerka izvode sihronizovan spin; i spirala smrti, gde muškarac zabada vrh svoje klizaljke u led, dok dugu ispruži ispod partnerkinog tela, koju vrti u krug oko sebe, što je moguće niže ledu.


Plesni parovi, koji se opet sastoji iz mešovitog tima muškarac/žena. Plesni parovi se veoma razlikuju od sportskih parova, prvenstveno po tome što se više fokusiraju na komplikovane korake koje se striktno drže forme plesa i ritma muzike više nego na akrobatske skokove, bacanja i podizanja. Kao dodatak plesnoj disciplini, klizači osim što kližu uz muziku po izboru, moraju da izvedu i compulsory dances sa obaveznim koracima i uz obično klasične ritmove. Uprkos nedostatku očiglednih trikova, plesna disciplina se smatra da je disciplina sa naj detaljnijim mogućim ocenjivanjem uključujući u ocenu i veoma važne tehničke elemente. Jedino se u plesnoj disciplini mogu dozvoliti na takmičenjima muzičke numere sa vokalima.


Ostale discipline koje u sebe uključuju umetničko klizanje:

Sihronizovano klizanje, za izmešane grupe klizača može biti u grupi od 12 do 20. U takvom takmičenju sihronizovanost svih igrača najvažnija je, i veoma odlučujuća za ocenu. Zajedno prave formacije na ledu.


Compulsory figures, u kojima klizač koristi svoje klizaljke da bi crtao krugove,figure u obliku osmice, i slične oblike u ledu, i oceljivani su po čistini i jasnoći figura kao i po tačnom postavljanju i ponavljanju klizanja na određenoj figuri više puta. Figure na ledu so do 1990 godine uknjučivali i u normalno takmičenje umetničkog klizanja ali vrlo brzo je ukinuto. Danas su figure na ledu retke i skoro ih niko ne izvodi. SAD je poslednja država koja u sebi još uvek zadržala takav oblik klizanja, mada opet, poslednji put kada je održano takvo takmičenje bilo je 1999 godine.


Moves in the field je disciplina koja je napustila compulsory figures da bi predavala iste okrete i veštine ivica u kontekstu da bi ispunili slobodna izvođenja umesto da bi izvodili perfektno precizne figure i krugove na ledu.


Fours, je disciplina koja obuhvata dva para. U timu postoji dva muškarca i dve devojke koji izvode samostalne kao i plesne figure i elemente, koji bi bili tačni i ujednačeni i koji bi narano obuhvatali sva četiri klizača.


Theatre on ice, poznat i kao „balet na ledu“. Ovo je forma koja obuhvata grupu ljudi koji kližu manje strukturno a više sihronizovano i u toj disciplini je dozvoljeno korišćenje propratnih elemenata, kao i svih mogućih kostima.


Adagio skating, forma klizanja koju obično viđamo u klizačkim predstavama, gde klizač izvodi mnogo spektakularnih akrobatskih podizanja ali malo ili čak i nimalo nema pojedinačnih elemenata koje normalni takmičarski parovi moraju da urade.


Special figures, klizanje koje obuhvata početna istorijska izvođenja, normalna u prvim danima klizanja tokom istorije.

Akrobatsko klizanje, takođe poznato i kao "akrobacije na ledu" ili "Ekstremno klizanje", je kombinacija cirkuskih tačaka, tehničkih umeća gimnastičarskih umetnika, i umetničko klizanje. Akrobatsko klizanje ujedinjuje više sportskih disciplina i vremenom sve više postaje popuralno u svetu.



wiki

Skokovu u klizanju obuhvataju da klizač u toku izvođenja skoči odrazujući se što više od leda i munjevito se rotirajući što je više moguće u vazduhu, da bi na kraju što je najviše moguće pravilnije spustio na zemlju. Postoji mnogo vrsti skokova, ali svi se indentifikuju po tome što je neophodno da se klizač odbaci od leda i rotira u vazduhu.

Dosta klizača se rotira u smeru kazaljke na satu pre skoka. Većina preferiraju smer klazaljke na satu, mada i jedan ali mali deo klizača sa podjednakom uspešnošću mogu da skoće rotirajući se pre njega u oba pravca. Zbog veće preciznosti, dozvoljena su oba načina skoka u klizačkom svetu.

Postoje šest glavnih skokova u klizanju. Dele se na kategorije skokova koji počinju sa skokom pomoći vrha oštrice i njegovog ravnog dela.

Skokovi koji se započinju pomoću vrha oštrice na klizaljki su (poređani od najlakšeg do najtežeg):

Toe loop
Flip
Lutz
Skokovi koji se rade uz pomoć ravnog dela oštrice na klizaljki
Salchow
Loop
Axel

Broj rotacija obavljenih u vazduhu tokom skoka zavisi od njih da li će skok biti pojedinačan, dvostruki, trostruki, ili čak čevorostruki. Većina elitnih muških klizača izvodi trostruke i četvorostruke kao svoje osnovne skokove dok elitne klizačice izvode sve trostruke osim aksela koji je obično samo dupli. Samo jako spretne klizačice mogu uspešno da izvedu trostruki aksel u takmičenju.

Jedna varijacija, poznata i kao Tano, je i više nego komplikovaniji od običnog skoka, zato što klizač drži jednu ruku podignutu visoko iznad glave dok izvodi skok. Ime je dodeljeno po klizaču Brian Boitano, koji je napravio trostruki lutz sa jednom podignutom rukom i tako ostao upamćen.

Postoji određeni broj skokova koje se izvode samo kao pojedinačan skok ali su zato tipični za kombinovanje i vidno pozitivno poboljšavaju određeni program dok prave uvod za sekvencu koraka. To su skokovi:

Half Loop
Half Flip
Walley jump
Split jump
Waltz jump
Inside axel
One-foot axel

Da bi skok bio što uspešniji i bolji, često se koristi u kombinaciji.

Da bi se serija skokova kogla nazvati kombinacijom svaki skok mora da se natsvi istog trenutka posle predhodnog, ne sme obuhvatati ni korake, ni okrete, čak ni promenu uglova između skokova. To limitira skoro sve skokove ali ima izuzetaka i u toj priči. Ponekad je i dozvoljeno da sekvenca skokova ponekad može da umeša korake kao i promenu uglova između dva skoka tokom izvođenja.

Postoje više vrsti pirueta, intentifikuju se i razlikuju po različitosti pozicije ruku, nogu, i uglu povijenosti leđa. Piruete se obavljaju na ravnom delu oštrice. Uprkos popularnom mišljenju, pirueta se ne obavlja na zaobljenom vrhu klizaljke—one su tu prvenstveno samo za skokove.

Piruete se mogu izvoditi na bilo kojoj nozi. Za klizače koji se rotiraju u smeru kazaljke na satu, i vrše spiralu na levoj nozi obično se naziva forward spin, dok se spirala na levoj nozi naziva back spin.

Leteća pirueta je povezana sa skokom. Ona se može razno izvesti i ima nazive kao što su flying camel, flying sit spin, death drop, and butterfly spin. Obično one počinju od a forward spirale, pa do back spirale.

Spirale su obavezni element u svakoj disciplini.

Sekvenca koraka je obično jedan od važnih i potrebnih elemenata u takmičarskim programima. U sebi sadrže i, korake, poskoke i promenu uglova, izvodeći ih u punoj liniji na ledu, u krugu, ili dok kližu u obliku latiničnog slova s. Postiji puno okreta koji kllizač može koristiti tokom izvođenja:

Three turns
Bracket turn
Rockers and counters,
Mohawk
Choctaw

Twizzle, putujuće i dugotrajne, višestruke rotacije na jednoj nozi

Spiral i njihove sekvence i takođe obavezne (ali samo u ženskom pojedinačnom izvođenju), i obuhvata podizanje slobodne noge visoko iznad kuka u poziciju sličnoj arabeski u baletu, ili skali u gimnastici. Spirale se mogu izvoditi i dok se kliza unapred, kao i unazad , i uspešnost njenog izvođenja najviše zavisi od ugla oštrice pod kojom se kliže.. Neke spiralne sekvence obuhvataju i Biellman spirals, side-spirals, i ostale pozicije.

Međunarodna klizačka organizacija (ISU) je glavna u organizovanju internacionalnih amaterskih klizačkih takmičenja. ISU je glavni posmatrač na svetskim prvenstvima i ostalim glavnim klizačkim događajima kao što su Zimske Olimpijske igre.

U pojedinačnim i parovskim takmičenjima, takmičari moraju ispoštovati dve rutine, takozvani "kratki program", u kojima klizač mora ispuniti listu potrebnih elemenata koje se sastoje od skokova, koraka i okreta; i takozvani "slobodni program" ili "dugačak program", u kojima lizač ima malo više vremena i izbora u izvođenju elemenata. Takmičenja plesnih parova obično obuhvataju tri faze: to su "compulsory dances"; "originalni ples" po baletskim ritmovima (mada nije obavezno) koji je po takmičenju unapred pripremljen; i naravno "slobodan ples" koji obuhvata muziku koju klizači izaberu po sopstvenom slobodnom izboru.

Sistem 6.0 ocenjivanja

Klizanje se formalno ocenjivalo po "tehničkim merilima" (za slobodan program), "potrebni elementi" (za kratki program), i "prezentaciju" (u oba programa). Ocene za svaki program bile su od 0.0 do 6.0 i svaki sudija ju je donosio pojedinačno; Sudijske preference su kombinovane da bi se na kraju odlučilo na koje mesto dotični takmičar stoji u svakom programu..

Kod poena

Godine 2004, 2 godine posle skandala koji je usledio na Zimskim Olimpijskim igrama 2002, ISU je prihvatio novi sistem ocenjivanja, koji je od tada prihvaćen na svim glavnim klizačkim takmičanjima, uključujući i u to Zimske Olimpijske igre u Torinu.

Pod novim sistemom, tehničke ocene se sabiraju i nagrađuju pojedinačno za svaki odklizani element. Takmičarski programi su postali tako konstruisani da moraju u sebi imati određeni broj elemenata. Svaki element prvo pcenjuje tehnički specijalista koji je prvo indentifikuje. Tehnički specijalista takođe koristi i instant video riplej da bi potvrdio svoju odluku ili je ispravio; Na primer: tačna pozicija noge prilikom početka skoka i dočeka na led. Odluka i oceljivanje sujije i tehničkog specijaliste zavisi od uspešnosti i preciznosti datog elementa. Grupa od 12 sudija na kraju nagrađuje ili oduzima poene i to od -3 poena do +3 poena.

Broj i izbor elemenata u klizačkom programu zavisi od događaja i nivoa takmičenja. U seniorskom internacionalnom nivou, pojedinci, kao i parovu u svoj kratkom programu sadrže do osam tehničkih elemenata. Jedinstvenih osam elemenata su posebno detaljno naznačena za pojedinačne klizače po pravilu ISU broj 310. Svaki kližač mora da pokuša daodraditi jednu kombinaciju skokova, dva samostalna skoka, tri piruete, i dve klizačke sekvcence. Osam elemenata obuhvata seniorske parove u sportskom klizanju koje obuhvata dva lifts, dva skoka, dve piruete, jednu sekvencu koraka, i jednu spiralu smrti (ISU pravilo br. 313).

Slobodni program ima u sebi 14 elemenata za parove i muškarce, a 13 elemenata za žene. Detalji o pravilima elemenata propisao je ISU pravilima u priručniku pod brojem 320 i 321. Parovi rade 4 lifts, 4 skoka, i 6 pirueta, korake, ili spiralu. Muškarci rade 8 skokova, i 6 pirueta kao i sekvencu koraka. Dame rade do 7 skokova, 6 pirueta, korake i spirale.

Skokovi urađeni u kombinaciji su markirani kao samostalni element, with a sa osnovnom ocenom jednakom sumi osnovne ocene za invidualne skokove. Mada, neke kombinacije mogu biti i degradirane kao "sekvence", u kojem je slučaju osnovna ocena 0.8 ѕa sumu od invidualnih skokova. Skokovi i elementi seniorskih takmičenja i njihovih osnovnih ocena daje se za, quad toe loop (9), Trostruki Aksel (7.5), trostruki lutc (6), trostrukie flip (5.5), trostruki loop (5),trostruki Salchow (4.5), triple toe loop (4) i za dupli aksel (3.3).
Ranije prezentacionalne ocene su bile zamenjene i podeljene u pet kategorija, gde su nazivani kao programski elementi. Te komponente su (1) klizačka veština, (2) tranzicija, (3) perfomansa, (4) koreografija, i (5) interpretacija. Detaljniji opissvake komponente je više dato u ISU pravilniku pod brojem 322.2. Svaka komponenta je nagrađivana ocenom od 0 do 10, sa markom od 5 being koja je definisana kao "prosečna". Tih pet ocena se kasnije transformišeu programske ocene određujući ih pri tom faktor koji zavisi od težine programa i nivoa težine. Za dame seniore, osnovni faktor je 0.8 za kratki program i 1.6 za duži program. Ocenjivanje u umetničkom klizanju je subjektivno i zavisno od sudije do sudije. Uprkos generalnom izboru da jedan klizač izgleda "mnogo bolje" od drugog, tehnički je veoma teško reći šta jednog od drugog klizača razlikuje da bude markiran ocenom od 5.5 a drugog 5.75 za određene klizačke elemente. Kao i sudije, tako i treneri, kao i klizači dobijaju više iskustva sa novim sistemom ocenjivanja, i pridaju sve više pažnje na tačnosti i preciznosti izvođenja

Plesni parovi i njihovo ocenjivanje je donekle isto kao i kod parova i pojedinaca, samo što su kod njih podeljena pravila vezane za ocenjivanje. U compulsory programu, koraci su specifični i postaju "elementi" i definisani su za svako izvođenje. U compulsory programu, nepostoji ocena koja će biti data za koreografiju. Umesto toga postoje ocene vezane za klizačku veštinu i tranziciju i deli se sa ocenom 1.5. U originalnom plesu postoje 5 tehnikih elmenata. U slobodnom plesu, taj broj se podiže na 9 tehničkih elemenata.

Novi sistem ocenjivanja pomera umetničko klizanje bliže ocenjivanju kako imaju sportovi kao što su ronjenje i gimnastika. Takođe ima pretenciju da postane mnogo bolji, precizniji, i profesionalniji. Mada u svakom slučaju, još uvek se postavljaju pitanja da li je novi sistem ocenjivanja zaista bolji od starog. Pod ISU pravilima, sudijske ocene su anonimne, što isključuje mogućnost saznanja i simpatiziranja jednog sudije za određenog predstavnika neke države. Ali opet, postoji pritužba da tehnički specijalisti po mišljenju nekih sada imaju suviše moći da kontrolišu klizačke ocene.

Ostala takmičenja

Postoje takođe klizačka takmičenja organizovana za profesionalne klizače od nezavisnih promotera. Ova takmičenja obuhvataju pravila koja postavljaju ljudi koji su organizovali takmičenje. Tu ne postoji "profesionalna liga".

Klizački institut (ISI), i Međunarodna klizačka organizacija, organizuje svoja sopstvena takmičenja i testove. Sedište im je originalno u Minesoti, ali se nedavno preselila u Dalas, u državi Teksas. ISI takmičari su slobodni da se takmiče kod njih ali samo pod uslovom ako prođe njihova testiranja. Postoji jako malo "kvalifikacionih" takmičenja, ali prvo plasirani klizači u većim takmičenjima uvek upadaja direktno u takmičenje bez kvalifikacije. ISI takmičenja su posebno popuralna u Azijskim zemljama koje još nisu pošele da sarađuju sa ISU federacijom i nespadaju u njene članove.

Dok su se ljudi klizali već vekovima, umetničko klizanje je nastalo tek sredinom 19 veka. 1772 godine englez Robert Jones, je bio prvi poznati klizač u umetničkom klizanju, ali forma klizanja i stil izmislio je američki klizač Jackson Haines (koji se smatra ocem umetničkog klizanja) predstavio svoje slobodne i zadivljujuće tehnike sredinom 1860-ih. Uprkos popuralnosti u Evropi, Haine-ov "Internacionalni stil" nije došao do Amerike sve do kasno posle njegove smrti.

Međunarodna klizačka organizacija je osnovana 1892. Prvo evropsko prvenstvo,tada samo za muškarce, je održano 1891 a prvo Svetsko prvenstvo, takođe tada samo za muškarce je održana 1896 godine gde je pobedio Gilbert Fuchs. 1902, jedna žena, Madge Syers, ušla je u takmičenje po prvi put, gde je završila kao drugolasirana učesnica. ISU je odmah posle toga zabranio ženama takmičenje protiv muškaraca, ali je zato osnovao odvojeno takmičenje specijalno za dame, godine 1906. Sportska disciplina je prvi put uvedena 1908 na Svetskom prvenstvu, gde su prvu pobedu odneli Anna Hübler & Heinrich Burger. Prva olimpijada sa umetničkim klizanjem kao standardnom disciplinom održala se iste godine 1908.

Madge Syers - The First Women's Olympic Figure Skating Champion

Tokom 20. marta, 1914 međunarodno klizačko takmičenje je održano u New Haven, Konetikat predak internacionalnog amerilkog kao i kanadskog današnjeg modernog nacionalnog takničenja. U svakom slučaju takmičenje je bilo prekinuto,i nikad do kraja održanog zbog izbijanja Prvog svetskog rata.

Tokom 1920 i 1930 godina, klizačkom scenom je dominirala odrežena dama po imenom Sonja Heni, koja je razvila i iskoristila takmičarski uspeh da bi započela i profesionalnu karijeru filmske zvezde i klizača na turneji.. Henie je takođe osnovala modu za ženske klizačice uvodeći kratke haljinice i bele sličuge. Tih godina u muškoj konkurenciji najbolji su bili Gillis Grafström kao i Karl Schäfer.

Klizačka takmičenja su opet bila prekinuta zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Posle rata, dok se Evropa još oporavljala obnavnjala od bitki i gubitaka, klizačkom scenom su počele da dominiraju klizači iz SADa i Kanade koje su uvele neke nove tehničke inovacije u dotični sport. Dik Baton, 1948 i 1952 Olimpijski šampion, je bio prvi klizač koji je izveo dvostruki aksel kao i triple loop jumps, kao i tada nepoznatu piruetu flying camel.
Prvo Svetsko prvenstvo u disciplini plesnih parova održalo se tek 1952. U prvim godinama, u plesu su ubedljivo dominirali Britanski klizači. Prvi osvajači klizačkih titula u plesu bili su Jean Westwood & Lawrence Demmy.

Dana 15. februara, 1961, ceo tim umetničkih klizača Sjediljenih američkih država je poginuo u avionskom udesu Sabena Flight 548 iznad Brisela, Belgija na putu ka Svetskom prvenstvu koji se tada održavao u Pragu. Ova tragedija znatno je unazadila američku klizačku scenu koja je morala opet da se nanovo izgrađuje.

Sonja Henie - 1928, 1932, and 1936 Olympic Figure Skating Champion

U istom trenutku, Sovjetska unija postaje dominantna figura u celom sportu, naročito u sportskim i plesnim disciplinama. Na svim Zimskim Olimpijskim igrama od 1964 do današnjeg dana, Sovjetski (kasnije Ruski) parovi osvajali su zlato, što se smatra najdužom uzastupnom pobedom jedne države u modernoj istoriji sveta. (Tokom 2002 godine, Rusi Yelena Berezhnaya i Anton Sikharulidze podelili su zlato sa kanatskim parom Jamie Sale i David Pelletier, uspevši da ne prekinu lanač konstantnih pobeda Rusije.)

Compulsory figures formalno je obuhvatalo 60% od cele ocene u pojedninačnom klizanju, što je nažalost značilo da bi klizači koji naprave sebi veliko vodjstvo na početku takmičenja mogli osvojiti zlato, čak i ako su bili mediokriteti u slobodnom programu. Kako je televizija počela da prati i izveštava sa klizačkih događaja, čitavo klizanje je postalo više od ozbiljnog sporta. Početkom 1968, ISU počinje rigoroznije da kontroliše telesnu težinu takmičara, a 1973, uveden je prvi put kratki program. Vremenom su figures potpuno eliminisane iz čitavog sporta 1990, Midori Ito je izvela trostruki aksel ušavši u istoriju kao prva žena koja je to uspela, dok je Kurt Browning kao muškarac prvi izveo quadruple skok.

Televizija takođe igra važnu ulogu ignorišući i brišući naziv amaterski sport i pravila koja su ga pratila. U nameri da zadrže klizače koji bu sigurno vrlo brzo digli ruke od svega i odustali od profesionalnih klizačkih takmičenja, godine 1995 ISU komitet je uložio veoma veliku količinu novca za veća takmičenja, da bi im se to vratilo u oba smisla prodavajući prava za tv prenose.

Umetničko klizanje je veoma popuralan i važan deo Zimskih Olimpijskih igara, u kojima elegancija i gracioznost, što učesnika, a što i njihovih pokreta privlači i dan danas veoma veliku pažnju i oduševljenje ogromnog broja navijača. Ono što takođe nije iznenađujuće je da je činjenica da najbolji klizači pokazuju iste psihičke i psihološke atribute kao i gimnastičari. Većina najboljih klizača dolazi baš iz Rusije i SAD koje su već tradicionalno jake u toj vrsti sporta.


wikipedija

Dok su se ljudi klizali već vekovima, umetničko klizanje je nastalo tek sredinom 19 veka. 1772 godine englez Robert Jones, je bio prvi poznati klizač u umetničkom klizanju, ali forma klizanja i stil izmislio je američki klizač Jackson Haines (koji se smatra ocem umetničkog klizanja) predstavio svoje slobodne i zadivljujuće tehnike sredinom 1860-ih. Uprkos popuralnosti u Evropi, Haine-ov “Internacionalni stil” nije došao do Amerike sve do kasno posle njegove smrti.

Međunarodna klizačka organizacija je osnovana 1892. Prvo evropsko prvenstvo, tada samo za muškarce, je održano 1891 a prvo Svetsko prvenstvo, takođe tada samo za muškarce je održana 1896 godine gde je pobedio Gilbert Fuchs. 1902, jedna žena, Madge Syers, ušla je u takmičenje po prvi put, gde je završila kao drugolasirana učesnica. ISU je odmah posle toga zabranio ženama takmičenje protiv muškaraca, ali je zato osnovao odvojeno takmičenje specijalno za dame, godine 1906. Sportska disciplina je prvi put uvedena 1908 na Svetskom prvenstvu, gde su prvu pobedu odneli Anna Hübler & Heinrich Burger. Prva olimpijada sa umetničkim klizanjem kao standardnom disciplinom održala se iste godine 1908.

Tokom 20. marta, 1914 međunarodno klizačko takmičenje je održano u New Haven, Konetikat predak internacionalnog amerilkog kao i kanadskog današnjeg modernog nacionalnog takničenja. U svakom slučaju takmičenje je bilo prekinuto, i nikad do kraja održanog zbog izbijanja Prvog svetskog rata.



Tokom 1920 i 1930 godina, klizačkom scenom je dominirala odrežena dama po imenom Sonja Heni, koja je razvila i iskoristila takmičarski uspeh da bi započela i profesionalnu karijeru filmske zvezde i klizača na turneji.. Henie je takođe osnovala modu za ženske klizačice uvodeći kratke haljinice i bele sličuge. Tih godina u muškoj konkurenciji najbolji su bili Gillis Grafström kao i Karl Schäfer.

Klizačka takmičenja su opet bila prekinuta zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Posle rata, dok se Evropa još oporavljala obnavnjala od bitki i gubitaka, klizačkom scenom su počele da dominiraju klizači iz SADa i Kanade koje su uvele neke nove tehničke inovacije u dotični sport. Dik Baton, 1948 i 1952 Olimpijski šampion, je bio prvi klizač koji je izveo dvostruki aksel kao i triple loop jumps, kao i tada nepoznatu piruetu flying camel.

Prvo Svetsko prvenstvo u disciplini plesnih parova održalo se tek 1952. U prvim godinama, u plesu su ubedljivo dominirali Britanski klizači. Prvi osvajači klizačkih titula u plesu bili su Jean Westwood & Lawrence Demmy.

Dana 15. februara, 1961, ceo tim umetničkih klizača Sjediljenih američkih država je poginuo u avionskom udesu Sabena Flight 548 iznad Brisela, Belgija na putu ka Svetskom prvenstvu koji se tada održavao u Pragu. Ova tragedija znatno je unazadila američku klizačku scenu koja je morala opet da se nanovo izgrađuje.

U istom trenutku, Sovjetska unija postaje dominantna figura u celom sportu, naročito u sportskim i plesnim disciplinama. Na svim Zimskim Olimpijskim igrama od 1964 do današnjeg dana, Sovjetski (kasnije Ruski) parovi osvajali su zlato, što se smatra najdužom uzastupnom pobedom jedne države u modernoj istoriji sveta. (Tokom 2002 godine, Rusi Yelena Berezhnaya i Anton Sikharulidze podelili su zlato sa kanatskim parom Jamie Sale i David Pelletier, uspevši da ne prekinu lanač konstantnih pobeda Rusije.)

Compulsory figures formalno je obuhvatalo 60% od cele ocene u pojedninačnom klizanju, što je nažalost značilo da bi klizači koji naprave sebi veliko vođstvo na početku takmičenja mogli osvojiti zlato, čak i ako su bili mediokriteti u slobodnom programu. Kako je televizija počela da prati i izveštava sa klizačkih događaja, čitavo klizanje je postalo više od ozbiljnog sporta. Početkom 1968, ISU počinje rigoroznije da kontroliše telesnu težinu takmičara, a 1973, uveden je prvi put kratki program. Vremenom su figures potpuno eliminisane iz čitavog sporta1990, Midori Ito je izvela trostruki aksel ušavši u istoriju kao prva žena koja je to uspela, dok je Kurt Browning kao muškarac prvi izveo quadruple skok.

Televizija takođe igra važnu ulogu ignorišući i brišući naziv amaterski sport i pravila koja su ga pratila. U nameri da zadrže klizače koji bu sigurno vrlo brzo digli ruke od svega i odustali od profesionalnih klizačkih takmičenja, godine 1995 ISU komitet je uložio veoma veliku količinu novca za veća takmičenja, da bi im se to vratilo u oba smisla prodavajući prava za tv prenose.

Umetničko klizanje je veoma popuralan i važan deo Zimskih Olimpijskih igara, u kojima elegancija i gracioznost, što učesnika, a što i njihovih pokreta privlači i dan danas veoma veliku pažnju i oduševljenje ogromnog broja navijača. Ono što takođe nije iznenađujuće je da je činjenica da najbolji klizači pokazuju iste psihičke i psihološke atribute kao i gimnastičari. Većina najboljih klizača dolazi baš iz Rusije i SAD koje su već tradicionalno jake u toj vrsti sporta.









Izvor: Markovicmarija's Blog (markovicmarija.wordpress.com)

Клизачи Марија Петрова и Алексеј Тихонов

Уметничко клизање је зимски спорт у којима инвидуалци, парови, или групе људи изводе скокове, пируете, и остале потезе на леду, често праћени музиком. Клизачи се такмиче у више нивоа, од почетника до професионалца, на националним и међународним такмичењима. Међународна клизачка организација (ISU) одређена је за такмичења и суђења на њима. Уметничко клизање спада у једно од одабраних спортова на Зимским олимпијским играма.

Главна међународна такмичења већином организује лично ISU. У то се укључује Зимске Олимпијске игре, Светско првенство у уметничком клизању, ИСУ Гран при, Европско првенство у уметничком клизању и првенство Четири континента.

Сам спорт је такође уско повезан и са шоу бизнисом. Главна такмичења укључују егзибиције у којима најбољи клизачи изводе тачке по избору, без икаквих забрана и ограничења пред публиком. Многи клизачи данас, и током каријере, као и после ње, клизају и учествују у клизачким егзибицијама и представама обично по завршетку годишње клизачке сезоне (обично у лето и пролеће).

Клизаљке уметничких клизача се видно разликују од хокејашких. Осим што су много мање и једноставнијих сечива, оне на врху имају такозване “зубце toe picks или "toe rakes" које се првенствено налазе ту да би олакшали и омогућили скокове и одређене фигуре које би биле немогуће обавити без тог дела клизаљки.

Сечиво клизаљке је заобљено на врху прстију у радијусу од два метра. Данас оне су дизајниране да одржавају што већу могућу клизачку стабилност. Оштрица клизаљки је око 4mm танка. Оштрица је најважнија у читавом спорту, оштра је као жилет (да би могао да сече лед, која је нажалост највише доприносила у повреди клизача), и од ње зависи читав исход такмичења.

Клизаљке уметничких клизача су негде око инч мање тј ниже од осталих клизача у другим дисциплинама, да би могли више да контролишу рад ногу (што је веома важно у плесној дисциплини) као и да би имали више контроле у извођењу других фигура.

Клизаљке се по традицији израђују ручно од више слојева коже. Али скорашњих година, често се могу наћи и оне од синтетичких материјала са термоизолацијом које последњих година постају све више популарне међу клизачима зато што су комбинације снаге и јачине клизаљке а уједно су и тање и лакше и пружају више осећаја од кожних које су више пуцале од данашњих. Последњи дизајн у изради клизаљки доносе издигнутију пету које дозвољавају већу флексибилност и више слободе. Типична и уобичајена боја клизаљки за мушкарце је обично црна, док девојке најчешће носе беле или боје меса. (мада постоје и дуге боје, али ове су једноставно стандардне). Такође увек постоји опција навлачења чарапа преко клизаљки (што због боје костима, што због сигурације од пертли), тако да ни боја није увек нужна.

Оштрица је снажно причвршћена за ципелу шрафовима. Понекад професионални клизачи у оближњим шоповима могу наручити специјалне клизаљке направљене само за њих.

Остала опрема коју клизачи користе укључује и улошке које штите клизача од падова, ублажавајући му пад, и бол, нарочито кад учи нови скок. Још један део опреме је и штитник за клизаљке, који се ставља на оштрицу кад клизач жели да прошета (нпр. до подијума) када није на леду. Штитник штити оштрицу од прљавштине и оштећења као и пед под којим хода да га не би оштетила оштрица. Soft blade covers или soakers служе да заштите клизаљку од рђе док се клизач загрева.

Одећа за клизање обухвата хаљину и сукњу за жене. Што се тиче такмичења ови делови одеће могу бити компликовано дизајнирани и могу достићи цене од хиљаду долара што све зависи од врхунског дизајнера. За вежбу, клизачи оба пола користе гамашне или танке флексибилне панталоне. Дебеле специјалне најлонке у боји меса се такође носе у комбинацији са сукњом или хаљином због додатне топлоте и боље естетске квалитете. Женски такмичари су најчешће они који практикују те најлонке, а њихови костими откривају много мање него што се у првом утиску види. Такмичарска одећа и за мушкарце и за жене, нарочито у плесној дисциплини, су театрална и откривајућа, и упркос силним жалбама и молбама да се забрани таква одећа које дају утисак „претеране голотиње“ и да нису одговарајуће за један такав спорт, опрема је још увек таква, и за сада се на срећу уопште не прича о забрањивању

Дисциплине



Улрих Салков, Појединачно мушкарци (1908)



Синхроно клизање.

Олимпијски спорт, уметничко клизање обухвата у себи следеће дисциплине:

Клизање појединаца, за мушкарце и жене. Клизачи на такмичењима изводе прогаме уз музику чији су основни елементи: Скокови, Пируете, Кораци, (и Спирале за жене и спортске парове).

Спортски парови тим се састоји од жене и мушкарца. Пар изводи самосталне елементе као и оне специфичне само за ту дисциплину као што су throw jumps, у ком мушкарац баца партнерку високо, док се она дочека на лед изводећи скок.; Лифт, у којима се жена држи високо изнад партнерове главе и то у разним другачијим варијацијама, зависно од међусобног договора.; pair spins, у којем и партнер и партнерка изводе синхронизован спин; и спирала смрти, где мушкарац забада врх своје клизаљке у лед, док другу испружи испод партнеркиног тела, коју врти у круг око себе, што је могуће ниже леду.

Плесни парови, који се опет састоји из мешовитог тима мушкарац/жена. Плесни парови се веома разликују од спортских парова, првенствено по томе што се више фокусирају на компликоване кораке које се стриктно држе форме плеса и ритма музике више него на акробатске скокове, бацања и подизања. Као додатак плесној дисциплини, клизачи осим што клижу уз музику по избору, морају да изведу и compulsory dances са обавезним корацима и уз обично класичне ритмове. Упркос недостатку очигледних трикова, плесна дисциплина се сматра да је дисциплина са нај детаљнијим могућим оцењивањем укључујући у оцену и веома важне техничке елементе. Једино се у плесној дисциплини могу дозволити на такмичењима музичке нумере са вокалима.

Остале дисциплине које у себе укључују уметничко клизање:

Синхроно клизање, за измешане групе клизача може бити у групи од 12 до 20. У таквом такмичењу синхронизованост свих играча најважнија је, и веома одлучујућа за оцену. Заједно праве формације на леду.

Обавезни ликови, у којима клизач користи своје клизаљке да би цртао фигуре на леду, најчешће у облику осмице, као и сличне облике на леду. Ликови су оцењивани су по геометријској тачности кругова, као и по правилности и чистоћи окрета који се изводе, као и по томе да ли је клизач тачно поновио исту фигуру унапред предвиђени број пута. Обавезни ликови су 1990. године били обавезан део такмичења у уметничком клизању, када су укинути на европским и светским првенствима, и затим убрзо нестали и са свих осталих такмичења. Данас се обавезни ликови ретко тренирају и још мање се изводе на такмичењима. САД је последња држава која је задржала такмичење у обавезним ликовима, мада опет, последњи пут је такво такмичење одржано 1999. године.

Moves in the field је дисциплина која је напустила compulsory figures да би предавала исте окрете и вештине ивица у контексту да би испунили слободна извођења уместо да би изводили савршено прецизне фигуре и кругове на леду.

Fours, је дисциплина која обухвата два пара. У тиму постоји два мушкарца и две девојке који изводе самосталне као и плесне фигуре и елементе, који би били тачни и уједначени и који би нарано обухватали сва четири клизача.

Theatre on ice, познат и као „балет на леду“. Ово је форма која обухвата групу људи који клижу мање структурно а више синхронизовано и у тој дисциплини је дозвољено коришћење пропратних елемената, као и свих могућих костима.

Adagio skating, форма клизања коју обично виђамо у клизачким представама, где клизач изводи много спектакуларних акробатских подизања али мало или чак и нимало нема појединачних елемената које нормални такмичарски парови морају да ураде.

Посебни ликови (Special figures), ликови који нису били категорисани као обавезни ликови (и нису били задати на такмичењима), а такмичари су се надметали у томе ко ће да измисли и што тачније изведе оригинални лик - фигуру.

Акробатско клизање, такође познато и као „акробације на леду“ или „Екстремно клизање“, је комбинација циркуских тачака, техничких умећа гимнастичарских уметника, и уметничко клизање. Акробатско клизање уједињује више спортских дисциплина и временом све више постаје популарно у свету.

Скокови у клизању обухватају да клизач у току извођења скочи одразујући се што више од леда и муњевито се ротирајући што је више могуће у ваздуху, да би на крају што је највише могуће правилније спустио на земљу. Постоји много врста скокова, али сви се идентификују по томе што је неопходно да се клизач одбаци од леда и ротира у ваздуху.

У скоку клизачи ротирају у једном смеру, било у смеру казаљке на сату, било у смеру супротном казаљци на сату. Клизачи могу да изводе и скокове у оба смера, али то није уобичајено на такмичењима.

Постоје шест основних скокова у клизању. Деле се на две категорије:

Скокови који се почињу помоћу врха оштрице на клизаљки (помоћу шпица) су (поређани од најлакшег до најтежег):

Тулуп (Toe-loop)
Флип (Flip)
Луц (Lutz)

Скокови који се раде уз помоћ равног дела оштрице на клизаљки

Салхов (Salchow)
Ритбергер (Loop)
Аксел (Axel Paulsen)

Од броја ротација изведених у ваздуху током скока зависи од њих да ли ће скок бити једноструки, двоструки, троструки, или чак четвороструки. Већина врхунских клизача мушкараца изводе троструке и четвороструке скокове док врхунске клизачице изводе све троструке скокове и двоструки аксел. Само врло мали број клизачица успешно изводи троструки аксел на такмичењу.

Постоје и варијације скокова. Једна од варијација, позната и као Tano, подразумева да клизач током скока држи једну руку подигнуту високо изнад главе. Име потиче од клизача Brian Boitano, који је скочио троструки луц са једном подигнутом руком.

Постоји одређени број скокова које се не изводе као појединачан скок али се користе у комбинацијама и секвенцама скокова или корака. Неки од њих су:

Ојлер (half-loop)
Полу-флип (half-flip)
Вали (Walley jump)
Скок „шпага“ (Split jump)
Кадет (Waltz jump)
Аксел са унутрашње ивице (Inside axel)
Аксел са доскоком на одскочну ногу (One-foot axel)


Скокови се често изводе у комбинацији скокова.

Да би се серија скокова могла назвати комбинацијом, други (и сваки следећи) скок мора да се изведе непосредним одскоком из доскока претходног скока, не сме обухватати ни кораке, ни окрете, чак ни промену ивице доскочне ноге између скокова. Серија скокова се назива секвенцом скокова, када осим основних, садржи и помоћне скокове.

Пируете

Постоје више врста пируета, интентификују се и разликују по различитости позиције руку, ногу, и углу повијености леђа. Пируете се обављају на равном делу оштрице. Упркос популарном мишљењу, пируета се не обавља на заобљеном врху клизаљке—оне су ту првенствено само за скокове.

Пируете се могу изводити на било којој нози. За клизаче који се ротирају у смеру супротном од казаљке на сату, и пируета на левој нози обично се назива предња, док се пируета на десној нози назива задња.

Ускочена пируета је пируета која почиње скоком. Има различитих ускочених пируета - ускочена ласта, ускочена доња, прескочена доња и сл.

Пируете су обавезни елемент у свакој дисциплини клизања.

Кораци и спирале

Секвенца корака је обавезан елемент у такмичарским програмима. У себи садржи кораке, поскоке и разне врсте окрета, који се изводе по путањи која може бити облика (приближно праве) линије, круга, или у облику латиничног слова с. Постији више врста окрета који кллизач може користити током извођења:

тројка
противтројка
окрет
противокрет
Mohawk корак
Choctaw корак
Twizzle, вишеструке ротације на једној нози по линијској путањи

Спирале и њихове секвенце су такође обавезни елемент (у женском појединачном извођењу и слободном саставу спортских парова), и обухватају клизање у позама са слободном ногом подигнутом изнад висине изнад кука у позицију сличној арабески у балету, или „ваги“ у гимнастици. Спирале се изводе клизањем унапред и уназад, на обе ивице, а успешност извођења спирала највише зависи од угла оштрице под којом се клиже.. Неке спиралне секвенце обухватају и спиралу типа „Билман“, подизање ноге у страну, и остале позиције.