Nesto, davno za Tebe napisano,

uvek dobijem neverovatnu inspiraciju, kad pomislim na Tebe. Kad tako ceznem mogao bih da pisem satima, danima, godinama.

Zelim te, zelim u svakom trenutku mog praznog i bezsmislenog zivota.
Iako sam svestan da nikada necu moci da Ti pridjem na blize od dva koraka u prolazu, iako znam da nikada necu pomirisati tvoju kozu, da nikada necu osetiti slatke usne tvoje na svom vratu.

Ipak mastam, ipak pisem.....

a tako bih Te voleo zagrliti oko struka, neznog, uzanog, da ti dodirnem svaki predalj tela, prislonim usne na nadlanicu, da poljubim Ti prelepe prstice.

Pisem, sanjarim i uzdisem ...misli me obaraju..
Uh, kako bih zeleo da je samo moja....Da je moja i Bozija...U meni ima toliko ljubavi prema njoj, da bih mogao da je volim bar dvesta godina vise.... Imala bi ljubavi, dovoljno da moze njom da se hrani...

A za osmeh, njen, da za osmeh njen...
koji izgleda kao sunce u smiraj dana, uvek siri neki mir i pozitivnu energiju na sve oko sebe.....da, ja bih isao do pakla i nazad

Vrativsi se iz misli prokapale su mi kapi suza na dlan. Svaku suzu sam pokupio prstima i zelim tebi u srce staviti... da osetis sve sto se skriva iza mojih muskih vrelih suza.

Koji san, koja slova, koji dan kad znam da ne mogu da Te imam

..... Nikad


Nepoznati autor

Onore de Balzak
(1799-1850)


Grofici Evelini Hanjskoj

Oh! Kako bih voleo da pola dana klecim kod vasih
stopala i oslonim glavu na vase krilo, sanjam pre-
divne snove, govorim vam svoje misli do iznemoglo-
sti, s ushicenjem, ponekad ne govoreci nista, ali usana
priljubljenih na vase skute! O, najvoljenija moja Evo,
danu mojih dana, svetlosti mojih noci, nado moja,
obozavana moja, najljubljenija, jedina moja dragana,
kada vas videti mogu! Je li to iluzija? Jesam li vas vi-
deo? O, boze, kako volim vas akcent, samo bledi na-
govestaj, vase ljupke, pohotne usne-dopustite mi
da vam kazem, moj andjele ljubavi. Radim i nocu i
danju kako bih dosao i video vas na dve nedelje u
decembru. Proci cu kroz departman Zura prekri-
ven snegom. Ali mislicu na sneznobela ramena moje
ljubavi, moje najljubljenije. Ah! Da dahcem u vasu
kosu, da vas drzim za ruku, da vas uzmem u naru-
cje- upravo mi to daje hrabrost! Neki moji prijatelji
ovde zacudjeni su zestinom i snagom volje koju po-
kazujem u ovom trenutku. Ah! Ne znaju oni, draga
moja, onu cija je slika dovoljna da raspali zar patnje.
Jedan poljubav, andjele moj na zemlji, jedan poljubac
u kojem cu lagano da uzivam, a onda laku noc!

Ovo me bas lepo nasmejalo i podsetilo na skolske dane

Љубавно писмо, одушак заљубљених

ТИ СИ ЗА МЕНЕ,
И ЈА САМ ЗА ТЕБЕ

...писао је славни писац Ерих Марија Ремарк жени коју је обожавао, филмској глумици и сународници Марлени Дитрих у једном од три стотине писама колико јој је послао током трогодишње везе




Oна је била немачка филмска дива, а он један од најпознатијих књижевника свог времена. Када су се Марлен Дитрих и Ерих Марија Ремарк први пут срели, севнуле су љубавне варнице. Догодило се то у Паризу, непосредно после Ремарковог одласка из родне Немачке и доласка у Швајцарску.
Међутим, шест година касније, када су се поново видели, обоје је обузела љубавна страст која ће трајати следеће три године. Љубав, коју је писац романа преведених на готово шездесет страних језика најчешће исказивао пишући писма вољеној. Више од три стотине. Иако Марленини одговори нису сачувани, сва је прилика да су писма велике глумице била једнако упечатљива. Можда чак и упечатљивија! Можда и због чињенице што она није бринула да ли ће, као писац, наћи праве речи.



Pођен у Доњој Саксонији 1898. године, Ерих Марија Ремарк постао је познат после објављивања романа „На западу ништа ново”. Непосредно пре другог сусрета с Марлен Дитрих, јунакињом филма „Плави анђео”, 1936. године објавио је роман „Три ратна друга”. На венецијанском Лиду, Марлен и Ремарк срели су се 7. септембра 1937. године. Глумица је била у друштву Јозефа фон Штернберга, редитеља „Плавог анђела”, филма који ју је 1930. године прославио. Видевши шта се догађа, Штернберг је оставио двоје немачких избеглица да причају до зоре.
Последица овог судбоносног сусрета била су – љубавна писма. Своју вољену Марлен, Ремарк је називао је слатким срцем, плавим небом, љупком дугом, делфином на хоризонту, Богородицом његове крви...
Међутим, иако је волела славног писца, тридесетпетогодишња Марлен убрзо је схватила да не успава да му остане верна. То је схватио и Ремарк. Већ 1938. године, очајан, писао је: „Бежим, бежим од пуме!” Ипак, љубавна веза окончана је тек 1940. године.




Aли, осећања према Марлен изгледа да су и даље опседала писца. Године 1942. тражио је да му врати сва његова писма. Марлен је то и учинила. У писму у коме јој захваљује што је то учинила, чувени приповедач је написао:
„Додирнути их, било би светогрђе...”
Затим је поново спаковао сва писма и послао на Марленину адресу. Нажалост, њени одговори нису сачувани. Ни на једно писмо. Претпоставља се да их је све бацила Ремаркова друга супруга, славна глумица Полет Годар којом се писац оженио 1958. године. У заоставштини Ериха Марије Ремарка (1898–1970) остало је сачувано само двадесет писама која је написао Марлени Дитрих (1901–1991). У последњем писму, које потиче из шездесетих година прошлог века, стоје речи зрелог пријатеља:
„С времена на време видим твоју слику у новинама. Како је дивно што смо обоје живи!”
Сасвим други тон имају писма написана између 1937. и 1941. године када је Ремарк био страсно заљубљен у чувену глумицу:
„Ти си ми, вољено небо моје, написала тако дивна писма. Увек понављам: писци никада не би требало да пишу писма. Онима који нису писци то боље полази за руком. Одјек који дише! – када би такве речи мени уопште пале на памет!? А тек остатак! Ти умеш да недвосмислено објасниш некоме колико га волиш, а мени то никако не успева у потпуности.

Kако је дивно што ми кажеш да си мирна, иако сама. Нашао сам баш данас нашу Гетеову песму и прочитао сам је поново, што је изазвало читаву бујицу осећања. Део младости који ми је рат отргнуо вратио се с тобом, и сада се та младост удвостручила. Искуство које су ми године и очи оставиле, сазнање о томе колико си драгоцена, а још и свежина пустоловине и сјај младости. Тако си ти све у једноме – и пустоловина и невеста. Ти си за мене, а ја сам за тебе. Не може бити другачије. Ти ниси одјек који дише (ах, да сам ја пронашао тај израз!), и ја сам то. Огледало које хвата твој сјај, сажима га и поново одашиље теби.
Понекад ми се чини да сам паук који плете светлуцаву мрежу пуну иња и сучевих одсјаја. То је мрежа мисли, осећања, речи, нежности, мрежа која те хвата и представља твоју кућу пуну свега што ти недостаје; мрежа разапета између ружа и олеандера, мрежа нежна, али издржљива, мрежа под плаветнилом неба, над водом, мрежа на коју се можеш бацати колико год пута будеш желела, јер ће те држати и бацати поново увис”.

Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn

Milano, 27. mart 1901.

Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka...

Šafhauzen, 28. novembar 1901.

Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto...
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju.Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu...

Šafhauzen, 28. decembar 1901.

Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko... Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom...

Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj

12.-13. novembra 1856, Petrograd

Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.

Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.

13. novembar

Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz početka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.
Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...

U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.

Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.

Vaš gr. L. Tolstoj

Džordž Gordon Lord Bajron - Kontesi Terezi Gvičoli



Bolonja, 25. avgust 1819.

Draga moja Tereza,

pročitao sam ovu knjigu u tvojoj bašti - ljubavi moja, nisi bila ovde, inače je ne bih mogao pročitati. Ovo je tvoja omiljena knjiga, a njen pisac je bila moja prijateljica. Nećeš razumeti ove engleske reči, a neće ni drugi - upravo i zato ih ne pišem na italijanskom. Ali poznaćeš rukopis onoga koji te je strasno voleo, i shvatićeš da je nad tvojom knjigom mogao misliti jedino o ljubavi. U toj reči lepoj na svim jezicima, ali najlepšoj na tvome - amor mio- sadržan je sav moj život, i sada i ubuduće. Osećam da ovde postojim, a plašim se da ću postojati i posle ovoga; a ti si žena, osamnaest ti je godina i pre dve godine si izašla iz manastira. Žalim, iz dubine duše, što nisi tamo i ostala - ili što te barem nisam sreo pre nego što si se udala.

Ali, sve je prekasno. Volim te i ti mene voliš - tako bar kažeš, i ponašaš se kao da je tako, što je za mene u svakom slučaju velika uteha. Ali ja prema tebi osećam i nešto više od ljubavi, i ne mogu prestati da te volim.

Seti me se, ponekad, kad nas Alpi i more budu razdvajali, ali to se neće desiti osim ako ti to budeš želela.

Bajron

Anton Pavlovič Čehov - Olgi Leonardovnoj Kniper

Nica, 2.januar 1901.

Dušo moja, jesi li sad mrzovoljna ili vesela? Ne budi mrzovoljna, mila moja, radi i što češće piši svom starcu Antoniju. Odavno nisam dobio ništa od tebe, ako ne računam pismo od 12. decembra, koje sam primio danas i u kojem opisuješ kako si plakala kad sam otišao.Uzgred budi rečeno, to je čudesno pismo! To nisi pisala ti, nego sigurno neko drugi na tvoju molbu. Sjajno pismo...

Opiši mi bar jednu probu "Tri sestre". Treba li šta dodati ili oduzeti? Igraš li dobro, dušo moja? Jaoj, pazi se. Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Ljutito da, ali tužno ne. Ljudi koji u sebi dugo nose nesreću i navikli su na nju, samo zvižduću i često se prepuštaju svojim mislima. tako i ti, za vreme razgovora na sceni često budi zamišljena. Shvataš?

Naravno, shvataš, ti si pametna. jesam li ti u pismu čestitao Novu godinu? Zar je moguće da nisam? Ljubim ti obe ručice, svih deset prstiju, ljubim te u čelo i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta ti misliš, može li biti takve ljubavi? S moje strane da, a s tvoje - ne. No ja te grlim bez obzira na sve...

Tvoj Toto

Jovan Jovanović Zmaj - Eufrosini (u jesen 1861.)

Mila gospođice Ružo,

Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se recima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni recima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, precutati, nikako.

Vi čitajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osecajuci da Vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoci ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi...

... Budite mi zdravi - sam se čudom čudim odkud sam nehotice pismo ovo poljubio.



Eufrosina - Jovanu Jovanoviću Zmaju

Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.

Ruža

Najdraža,

Ova tiha noć kao da je sazdana od mnoštva stihova što se lagano razastiru po obroncima moje duše. Osećam u sebi talase Svemira i kako mi prožimaju svaki kutak sobe meni nepoznatom silom, a koja se vešto snalazi u mojim grudima izmamljujući istovremeno i bol i osmehe.
Prestajem postavljati pitanja, posmatram i upijam jednu novu stvarnost oko sebe zureći hodnicima gole nade. Misli plove, ja ne znam gde, ali znam da sam sad s njima tamo. Znam da si i ti sad… u mislima, tamo gde sam i ja…
Odblesci ljubavi. Tu u mojoj sobi. Posmatram ih u tišini dok razmišljam o nama. Ne mogu ti opisati svoje misli, svetove kojima plovim dok sanjam kako zagrljeni obuhvatamo prostranstva u kojima nemoguće ne postoji.
Pomalo se vraćam u ona vremena kad me je ljubav prelivala svojom vatrom ne štedeći me ni na tren, čineći čašu mog srca prepunom. Znam, zvezde su videle tragove dima iz moje duše koji su potom nastajali… i istovremeno mi slale signale koji su se činili poput sna. Video sam ili sanjao jedne oči. Čini mi se da je to bio prvi put da sam te vidio. U snu. Znao sam da postojiš negdje. Da si moja stvarnost koja tek treba biti. I iako nepoznata, ti mi se čini najpoznatijom jer si sve ove godine tu sa mnom, u meni, duboko sakrivena od svih i najbolje očuvana.

Ti si cvet u mojim grudima, u mojim mislima, koji nema imena što bi se dalo izgovoriti. Ali ja ga znam, jer sam ti ga dao te iste noći kad sam te očima svojim prepoznao. U ovom životu isprepletenom snom i stvarnošću.
Možda se čini ludost da ti sve ovo pišem, ali znam da ćeš prepoznati moje reči, jer te noći i ti si mene videla na onom istom mestu u dubini duše. Pamtiš me i nosiš u sebi. To je pečat vremena, najdraža, kad suza utone u more i postane deo njega. I dok se lagano provlači kroz masu vode traži svoj odsjaj koji je u istom moru. To smo ti i ja. I onog dana kad se sretnemo, reči neće biti potrebne. Jer pod ovim nebom već smo šaptali bezbroj puta, već smo osetili talase koji su nas nosili prema našim obalama. To je naš put. I zato, kad ti je teško, znaj da sam ti blizu i da me ovi osmesi tebi vode.

Spusti dah sa svojih usana u toplu ljetnu noć. Kad približim se svojim koracima lutalice, osnažiću svoje srce mirisima jutra kojima me budiš.
Te oči u divljini duše moje, te oči tvoje, prate me. I noću dok se u snovima grlimo, znam sve ono što ove reči ne mogu reći, ali što čini moj otkucaj srca takvim kakav jeste. Možda neće drugi razumeti, ali ti hoćeš. Ti talasii isti su kao i tvoji, ova Zemlja spaja naša srca nevidljivim nitima.

Ne boj se, tišine, najdraža. Jer znaš da ćeš me u njoj naći.

Ljubim te.

Tvoj.

Najdraža,

Slušam neke pesme ljubavne koje me podsećaju na dane naše neproživljene stvarnosti, susretanja u snovima, vetrova što milovali su nam lica, Meseca što se nije ni pokušavao skrivati pred naših licima, podsećaju me na sve ono u čemu se kriješ ti. A ja te pronalazim svakog trena. Da bih bio s tobom, da bi disali ovaj isti vazduh i noćnim svetlima obavili tajne naše ljubavi.
I hteo bih ti izgovoriti sve te reči koje znam da pripadaju tebi. Ljubavi moja, da, tako te zovem. Noću kad sklopim oči, preda mnom se pojaviš ti, onako lepa. Najprije mi se oči zacakle i dah stane, a onda se srce prepusti prekrasnim talasima koji jednostavno zarobe moju dušu.
U sebi osećam tebe i dah vetrova što nose mirise ljubavi u kojima usnula dolaziš mi ti. I volim kad mi topli vazduh reže lice, to su tvoji poljupci i tragovi koji ostaju na meni. Možda ni ne znaš koliko sam tvoj i koliko je nebo nada mnom veliko. Ponekad kao da sam ptica i letim. U naručje ti dolećem i šapućem stihove ljubavi.

Ima te svuda u meni. Moji koraci… moji pogledi… moji uzdasi… skrivena si u svim mojim pokretima, onako tajanstveno, i u očima mojim možeš prepoznati sebe… jer ja, ispunjen sam tobom u svakom delu svoga bića… i tiho ti šapućem dok zvezde se prikradaju, sve one reči koje imam tebi reći.
Vidim te i kad te niko ne vidi. Vidim kad si sretna, vidim kad si tužna, vidim kad ti duša poprimi sjaj… i znam da te nitko ne oseća tako kao ja, i da u nikome nemaš toliko ljubavi, nade, toliko privrženosti i toliko pripadnosti… jer, kao da sam izgrađen od tebe, toliko te osećam u sebi. A divan je to osećaj, i ja ga čuvam, čuvam bolje od samoga sebe. Da, zaljubljen sam. Tvoje postojanje čini da sam beskrajno radostan.
Priznajem, potajno ti se nadam, ali u srcu znam da sam tvoj i da mi se zvezde smeše dok posmatraju gibanja talasa u mojoj duši…
Srećo, nazvat ću te i srećom, moje srce bi ti neprekidno pričalo. Neprekidno davalo sebe. Moje srce voli tebe. I s tim se budi. S tim ide u san. I stvarnost i san moj si. Sve moje si. I neverovatno je koliko te ima u meni.

Stoga, ne boj se, jer ja čuvam te. Samo zagrli me i poleti u svetove gdje ljubav vlada.
Ljubim te.

Tvoj.

Jedina,

Još jedno veče otvaram knjigu svog života i pronalazim te u njoj, lepu i nežnu, kako to samo srce može poželeti. Sanjam, tvoje ruke u rukama mojim. Sanjam, kraj mene si i zagrljeni stojimo pod nebom ljubavi. Zamišljam, svi tvoji koraci vode te k meni. Zamišljam, samo ti si na stazama mojim koje nas vode u naše nebo beskrajne radosti… ti i ja, jedno smo, ti i ja večno spojeni u jednom zagrljaju.
Tu sam, da ti pričam najlepše reči, da budem ono što jedino vredi biti. Ljubav. Velika i beskrajna. Tu sam, da te obavijen nebom i zvezdama, da te sačuvam od svih nemira i povedem tamo gde disati znači voleti.
Ove reči u meni, kako ih samo duša zna oblikovati, kako ih samo srce zna izgovoriti, sve su one za tebe, moje najdraže…
Još zamišljam kako grlim te, dok se noć oko nas stidljivo provlači. Moje oči na tvojim očima, moje usne na tvojim usnama, moj život u tvom životu… i ljubav koja ne prestaje nikada…
Ti i ja, u meni ulica… ti i ja, u meni svet s bezbroj boja… ti i ja, sad koračamo istim stazama. Ti sigurna i ja siguran. Ti ljubljena i ja ljubljen. Sve u meni tebi pripada, tobom diše, tebi se raduje… znaš li? Osećaš li?
Kad je hladno i mraz poljima šara, osećam te kao sunce koje me puni toplinom i žarom. Tvoje usne uklanjaju led s mojih usana, tope inje sa srca. Kad je noć ti si moje svetlo i ja vidim kuda idem, radujem se stazama na koje stupam… svaki korak bliže tebi, bliže sam sebi… svaka reč u meni isijava tobom.
U mom srcu su riječi. I ti ih osjećaš. Noću kad pođeš u san, čim sklopiš oči znaš da ću ti doći. Sanjaš me dok sanjam te. Pratiš me dok pratim te.
Sretan zbog tebe sam, znaš li? I želim ti doneti sreću… da ti osmeh putuje licem… svakog jutra kad se budiš… i vidiš me kraj sebe… da znaš kako uvek sam tu i samo za tebe… i kad krenem na put sveta, da znaš u mojim mislima i srcu samo ti imaš ono mesto koje nitko drugi ne može imati u meni.
Jedina moja, reči me ponesu i onda bih samo da ti pričam. Da ti izgovaram ove reči koje postoje u meni zato što u meni postojiš ti…
Ti znaš da si mi sve, i svakog trenutka da mislim na tebe. Jer deo si mene kao i ja što sam deo tebe. I čuvam te. Najbolje u sebi.
Samo da znaš. A znam da znaš.
Ostavljam ti poljubac. Koji samo tebi pripada.
I ljubim.

Tvoj.

Najdraža,

Danas me činiš tako srećnim da se topim poput leda pred osmehom sunca, da sam uzburkan kao more valovima, duša mi je puna prelepih nota života u kojima prolazim i tebe i sebe i nas.
Lepo je znati kako u kutku ovog Svemira dišeš za mene, kako svoje srce bojiš bojama ljubavi, kistom na kojem je moje ime. Lepo je znati sve što znam o tebi, a najlepše znati za taj osećaj koji imaš prema meni.
Svakog jutra se budim s mišlju o tebi, svakog dana se pojavljujem pred suncem tvoje radosti, da ti dam osmeh koji trebaš, da ti poklonim reči koje će te voditi i ispuniti ovaj vazduh u kojem dišemo ljubav.
Toliko nežnih reči putuje oko nas lagano prekrivajući površinu mog srca i dajući mu snagu da kuca svaki put sve jače i jače, i u svakom otkucaju da tiho izgovori tvoje ime kojeg talasi potajno nose pred zvezde ljubavi kao svedoke vremena u kojem sam tvoj i u kojem si moja.
Svaki put kad spomenem tvoje ime, svet u meni zadrhti… jer tako si u meni da ne nalazim reči kako to izreći. Ne nalazim ništa u sebi osim tebe. Jer to je najvažnije. I ova ljubav koja nas neopisivo ispunjava radošću života.
Kad me pogledaš, sve znaš, jer u mojim očima piše sve što ljubav želi i čini za tebe. I to u meni, to me pokreće, da te s velikom radošću zagrlim, da s tobom putujem do kraja sveta i upoznam sve krajolike beskraja…
Ljubavi moja, tako sretan sam kad ti moje srce izgovara volim te i izgovara bezbroj puta u toku dana. Jer osećam te u svakom svom koraku, ti si sa mnom gdje god sam i ja, jer moje misli pripadaju tebi i ova duša što je pronađena u odrazu tvojih očiju.
Osećaš me, znaš me… i nije mi potrebno govoriti… samo te blago stisnuti uz sebe… a u tom zagrljaju osetićeš sve ono što je u meni. Da svakim danom živim za tebe.
Tvoja ljubav čuva me, tvoja ljubav vodi me… tvoja ljubav je deo mene. A ja, tvoja sam ljubav, tvoje svetlo u tmini, tvoj osmeh u tuđini, tvoje disanje u ljubavi. Osećamo se, osećamo ljubav u sebi i ljubav oseća nas.

Prelepi je to osećaj. Koji delim s tobom.
Prelepi je ovaj život. Koji delim s tobom.
Prelepo je sve. Što delim s tobom.


I ovo pismo ću završiti jednim velikim VOLIM TE!

Tvoj.

Franc Kafka - Mileni Jesenskoj



Dva pisma su stigla istovremeno danas u podne: ona nisu za čitanje, već da se rasprostru, da se u njih zarije lice i izgubi pamet. Ali ispada da je dobro, kad je čovek već delimično izgubio jer onda ono što mu preostane drži čvrsto da se ne rasturi. I zato mojih 38 jevrejskih godina u odnosu na Vaše 24 hrišćanske vele: Kako je to? I gde su zakoni vasione i cela nebeska policija? ...

Dobro, i sad te zove Milena glasom koji jednakom snagom prodire u razum i srce. Dabome, Milena te ne poznaje, nju je zasenilo nekoliko priča i pisama; ona je kao more, sa svim svojim vodenim masama, a ipak u nesporazumu juri svom snagom ka njemu kad mrtvi i pre svega daleki mesec to zaželi. Ona te ne poznaje i možda sluti istinu kad hoće da ti dođeš. Da je tvoje stvarno prisustvo neće zaseniti, u to moraš biti siguran. I najzad, možda ti, nežna dušo, baš zato nećeš da odeš, jer se upravo toga pribojavaš...

Ali recimo: imaš stotinu drugih unutrašnjih razloga da ne pođeš(zaista ih imaš), a uz to još jedan spoljni, naime, da nećeš biti u stanju da govoriš s Mileninim mužem, čak ni da ga vidiš, a isto tako da nećeš biti u stanju ni s Milenom da govoriš, ni da je vidiš, ako njen muž ne bude prisutan - i, recimo, da je sve i tako, ipak nasuprot tome stoje dve mogućnosti:

Prva, kad budeš rekao da dolaziš, možda više Milena neće ni želeti da dođeš, ne iz kolebljivosti, nego što se sasvim prirodno zamorila i pustiće te drage volje s olakšanjem da putuješ kad hoćeš.

Druga, rešio si se, putuješ odista za Beč! Milena misli samo na to kad će se otvoriti vrata. I vrata se otvaraju, a onda? ...

Eto vidite, Milena, ja govorim otvoreno. A Vi ste pametni, Milena Vi sve vreme dok ja to razlažem primećujete da ja doduše govorim istinu( celu, bezuslovnu istinu, sve u dlaku tačno), ali suviše otvoreno...



Vaš F.

Jovan Dučić - Magdalini Magi Živanović



Žitomislić, 29. XI. 1894. godine

Draga Mago,

Došao sam opet u moju milu samoću. Vratio sam se ovamo. Bez igde ikog i moje tuge koja me neprekidno prati!

Juče sam ti pisao i znam da si primila moje pismo, a da li si ga pročitala ili turila u vatru, ja ne znam. Oprosti mi što ti evo opet dosađujem mojim pismom jer...

Dakle dozvoli mi da ti reknem još ovo.
Sinoć sam ti rekao: ništa ne biva bez povoda. To se nekad govorilo za me i Mirkovićku, a to se danas govori za tebe i onog lijepog što si ga onda na slici viđela i begenisala.

Kako čujem o meni io tebi ne govori se više. Svijet je kao i ti zaboravio da u ovom bijelom svijetu ima jedna grdna zemlja, što se zove Jovan Dučić. Okrenula se nova pjesma, a stara pala u zaborav.

Istina draga Mago, to mene reže po mom srcu. Ja sam još živio, ali nikad još nisam bio tako obmanut, no ipak znaj da ću ja biti opet živ i zdrav. Vidjet ćemo ko će bolje proći.

Ja moju reč ne bih pogazio, a što više održao bih je s radošću. Ja ne govorim nikad svoje riječi, pa ne bi ni ovaj put...

Samo mi je jedno čudno, draga Mago, čudno mi je da si mene toliko nisko mogla smatrati da nisam ni jednak, a kamoli veći od tog gospodina. Pa ja toga gospodina poznajem. O poznajem bolje nego tebe.

Vjeruj ja sam dolazio u bolja ženska društva u Mostaru, pa ipak ne zaljubih se. Šta više nisam ni želio sa djevojkama da dolazim u dodir. A znaš zašto? Uvek mislim: Oh, neću. Zašto da joj činim krivo (tj. tebi Mago) kad ona ne izlazi iz svoje kuće i na svjetlost, zašto da ja činim to.

Tako sam radio.

Kad sam otišao iz Bjeljine i poljubio se s tobom, a ja sam se zarekao Bogom i životom da moja usta neće poljubiti nikog više, dok tebe ne poljube kao svoju...

Anton Pavlovič Čehov - Olgi Leonardovnoj Kniper



Nica, 2.januar 1901.

Dušo moja, jesi li sad mrzovoljna ili vesela? Ne budi mrzovoljna, mila moja, radi i što češće piši svom starcu Antoniju. Odavno nisam dobio ništa od tebe, ako ne računam pismo od 12. decembra, koje sam primio danas i u kojem opisuješ kako si plakala kad sam otišao.Uzgred budi rečeno, to je čudesno pismo! To nisi pisala ti, nego sigurno neko drugi na tvoju molbu. Sjajno pismo...

Opiši mi bar jednu probu "Tri sestre". Treba li šta dodati ili oduzeti? Igraš li dobro, dušo moja? Jaoj, pazi se. Ne pravi tužno lice ni u jednom činu. Ljutito da, ali tužno ne. Ljudi koji u sebi dugo nose nesreću i navikli su na nju, samo zvižduću i često se prepuštaju svojim mislima. tako i ti, za vreme razgovora na sceni često budi zamišljena. Shvataš?

Naravno, shvataš, ti si pametna. jesam li ti u pismu čestitao Novu godinu? Zar je moguće da nisam? Ljubim ti obe ručice, svih deset prstiju, ljubim te u čelo i želim ti sreće i mira, i malo više ljubavi, koja bi potrajala malo duže, jedno petnaest godina. Šta ti misliš, može li biti takve ljubavi? S moje strane da, a s tvoje - ne. No ja te grlim bez obzira na sve...

Tvoj Toto

DA LI JE LJUBAV SUŠTINA SVAKE OSOBE



Vjerujem da si ti osoba za mene. Volim te, iako ti mene ne voliš. Volim te, iako u tome nema ništa za mene. Ima samo moja ljubav prema tebi, što mi je sasvim dovoljno. Smatram te jednom od najzanimljivijih ljudskih bića koje sam ikad upoznao, a poznavanje tebe je sve što mi treba da te volim. Ne treba mi ništa zauzvrat. Upoznavanje s tvojom inteligencijom, dubinom, razumijevanjem, izdržljivošću, humorom, mudrošću (mogao bih nabrajati i dalje), je ono što znači ljubav, i zato sam izabrao da te volim ovako ludo.

Hvala ti što si me voljela kad ja nisam volio sebe. Odbacio sam je jer sam mislio da nisam vrijedan ljubavi. Vratio sam se samo zato što sam mislio da si ti jedina osoba kojoj je bilo stalo.

Ali to nije bilo tačno onda, a ni sada. Bez obzira na to, ti si osoba u koju sam se najintenzivnije zaljubio. Ti si posegnula u mene i naučila me da osjećam. S tom tvojom ljubavi je svaki djelić mog neizliječenog srca i duše isplivao na površinu. I sve je ostalo među nama. Vjerujem da sam mnogo toga izliječio, ali još toga ima. Suština je u sljedećem: zahvalan sam ti što si bila katalizator mog unutrašnjeg preobražaja. Hvala ti, hvala ti.

Vjerujem da je ljubav suština svake osobe. Ali u kontekstu postojanja između dvoje ljudi, ljubav je istovremeno i glagol. A djelovanje je stvar izbora. Fizička osjećanja su samo to – fizička. Ali privlačnost uma, srca, duha – to je magično. I kad izabereš da voliš drugu osobu bezuslovno, bez prosuđivanja i bez obzira da li u svemu tome ima nešto za tebe, dobiješ bajku.

Mislim da ti moraš naučiti da voliš sebe podjednako kao i mene. I nadam se da ćeš uspjeti u tome. Ja ću uvijek biti u blizini, bez obzira koliko bio udaljen. Ja sam od tebe u svakom trenutku udaljen samo jedan telefonski poziv ili prisjećanje, voleći te, nadajući se da ćeš pronaći mir, ljubav, sreću i šta god ti treba da se ispuniš i učiniš svoj život vrijednim življenja. Hvala ti što si uljepšala moj život. Molim te da ovo prihvatiš kao zalog moje ljubavi i zahvalnosti, i znaj da je ono što smo mi zajedno imali bilo izvan svega što jezik može opisati. U mom životu do sada nisam našao bolji način da ovo opišem.

Onore De Balzak, Evelini Hanskoj

"Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedjelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledom? Misli te vrste gube riječima. Hteo bih da predam iz duše u dušu plamenima jedan pogled! A sada, moja obožaana, ma što ti pisao gonjen vremenom tužan ili veseo, znaj da u mojoj duši postoji beskrajna ljubav, da ti ispunjavaš moje srce i moj život, da ništa neće izmeniti tu ljubav iako je uvek dobro ne izrazim; da će cvetati sve lepša, novija, ljupkija, jer je to prava ljubav a istinska ljubav stalno raste. Ti si moja snaga, ti to vidiš."

Pismo jačem

Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.

Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović

ANDJEO IZA OGLEDALA - Antologija ljubavnih pisama [odlomak]
Autor: Žaneta Đukić Perišić (priredila)


Eloiza - Abelaru

11. vek

Svom jedinom poslije Krista,

njegova jedina u Kristu



Začudila sam se, predragi moj, kad sam u tvom pismu vidjela da si, napuštajući običaje i prirodni red, iz obzirnosti moje ime postavio ispred svojega: žena pred čovjekom, supruga pred suprugom, službenica pred gospodarom, redovnica pred redovnikom i svećenikom, đakonica pred opatom! Red i pristalost traže, kad pišemo višima od sebe ili sebi jednakima, da njihovo ime stavimo ispred svojega; ali, kad se obraćamo nižima, redoslijed imena mora poštovati red dostojanstva.

Još je nešto pobudilo moje čuđenje u tvojem pismu. Očekivale smo da će nam donjeti utjehu - ono je, međutim, još više povećalo naše boli. Ruka koja je trebala obrisati naše suze, učinila je da one poteku još i više. Koja bi između nas mogla suhih očiju pročitati ono što pišeš pred kraj poslanice: »Ako me Gospod preda u ruke mojih progonitelja i ako padnem pod njihovim udarcima...«. O dragi, predragi moj, kako si mogao doći na takve misli? Kako su ih tvoja usta mogla izraziti? Neka se ne dogodi da Gospodin toliko zaboravi svoje bijedne službenice da ih pusti da prežive tvoju smrt. Neka nam ne ostavi život koji bi teže bilo podnijeti nego bilo kakvu smrt. Ti si onaj koji nas mora pokopati, koji će naše duše Bogu preporučiti, koji će Bogu predvesti one koje si u njegovo ime sakupio, kako ne bi bio ni u kakvoj brizi za njih već ćeš ih moći slijediti miran i radostan što si siguran za njihovo spasenje. Š…Ć

Jedini i predragi moj, ako kakva nesreća, kažeš nam, prekine nit tvoga života daleko od onih koje te vole, neka prenesemo tvoje tijelo u naše groblje kako bi naše molitve, potaknute stalnom uspomenom na tebe, mogle na nebu što više i što rječitije posredovati za tebe. Jao, jao, zar možeš misliti da bismo bile kadre zaboraviti te? Ali koje bi vrijeme mogle posvetiti molitvi, kad naša duša ranjena i bezglava od neizmjeme boli ne bi sama sebe mogla prepoznati, kad bi nam kruti udes oduzeo i razum i riječ, kad bi se naš očaj digao, tako da kažem, protiv samog Boga, jer bi se vodio bijesom više nego krotkošću i kad bi naša uzludjela srca prije ozlojedila Stvoritelja svojim tužbama nego ga umirila svojim molitvama! Jad i plač, eto što bi ostalo nama bijednicama, jad i plač a ne molitve. Više bi nam bilo stalo da idemo u grob za tobom nego da ti grob pripremimo. Bit ćemo same zrele za grob, a ne za tvoj pogreb. S tobom ćemo izgubiti svoj pravi život, a ako se život odijeli od nas, kako ćemo moći živjeti?

Ali, nadamo se da Nebo neće do tada odugovlačiti naše postojanje. Sama pomisao na tvoju smrt, već je smrt za nas. Što će biti dakle ako nas izvjesnost tvoje smrti zateče još na nogama? Ne, Bog će se smilovati i neće nikako dopustiti da ostanemo na ovom svijetu da izvršimo tu kobnu dužnost i da ti ukažemo žalobne počasti koje mi od tebe očekujemo kao posljednji znak tvoje pomoći nama. Dat će Bog i mi ćemo pred tobom, a ne za tobom u hladan grob.Š…Ć

Samo, čemu da se ja nadam ako tebe izgubim? Čemu i dalje koračati na ovom zemaljskom putu na kojemu si mi ti bio jedina potpora. A, na kraju, što mi je ostalo od tebe? Znam da si živ i to mi je jedina utjeha. Mrtva sam za svaki drugi užitak. Tvoja prisutnost mogla bi me katkada povratiti meni, ali tvoja prisutnost mi je uskraćena.

Oh, kad bih samo smjela uzdahnuti: »Bog je prema meni bio iznad svake mjere okrutan«. O neblaga blagosti! O nesretna srećo! Sudbina je na mene sasula svekolike svoje strijele i sad me već nema čime strijeljati. U tobolcu njenu nema više sulica, a luk njene srdžbe nije više pogibeljan ni za koga. Da joj je i preostala još koja strijela, gdje bi mogla na mom tijelu naći neranjeno mjesto za novu ozljedu? Jedino od čega se boji usud svih mojih nedaća jest da smrt ne nadođe i označi im kraj: i premda me svakodnevno ubija, plaši se tog kraja koji sama požuruje.

Oh, bijedne li mene među bijednicama! nesretne među nesretnicama! Ti si me odveć izdigao iznad meni sličnih. I kad sam srušena, sve sam ispaštala zbog visine s koje sam strovaljena i patila sam i u svojem i u tvojem tljelu. Što se čovjek više izdiže, više i trpi kad pada. Među ženama plemenita i moćna roda, ima li jedna kojoj je sudbina bila, neću reći nesklonija, već toliko nesklona koliko meni? Da li je jedna jedina pala s tolike visine i u tako dubok ponor? Kakvu mi je slavu sudbina udijelila s tobom? Kakav udarac mi je s tobom nanijela? I uspon i pad bili su bez mjere. Dobra i zla, svega je bilo krajnje mnogo.

Ista ta sudbina dovela me je do nečuvene sreće kako bi me pretvorila u najjadnlju bijednicu, kako bi mi dala da uzmognem sagledati raspon svog pada, da nađem plač suglasan svojim bolima i da okusim gorčinu žaljenja za izgubljenom slasti užitaka. Htjela je ugasiti u sjeni tuge i očaja blistave dane mog ponosa i mojih strasti.

Da uvreda bude bolnija, a srdžba još gorča, za nas su svi zakoni pravednosti bili stubokom okrenuti. I zaista, dok smo uživali u nasladama nemirne ljubavi ili, da se poslužim manje skladnom, ali zato više rječitom riječi, dok smo se predavali bludu, nebeska nas je strogost poštedjela. Ali, onog dana, kad smo ozakonili tu nedopuštenu vezu i kad je ženidba svojom časnom koprenom prekrila sramotu naše zabludjelosti, gnjev je Gospodinov otežao ruku njegovu nad našim glavama i naša bračna ložnica nije uzmogla postići da se oproste nedužne slasti onima koji su je tako dugo u bludu kaljali.

Za čovjeka zatečena u preljubu kazna kojom su tebe mučili ne bi bila nepravedna kazna. Ono što drugi zavrijede preljubočinstvom, ti si na se navukao ženidbom, a mislio si da će ti baš ženidba otkupiti prošle krivice. Kazna što je preljubnice navlače na glavu svojih sudionika u razvratu, tebi je došla od tvoje zakonite žene. I taj nas udarac nije zadesio u času kad smo slušali samo glas strasti, već u vrijeme kad smo bili odvojeni i kad smo živjeli odvojeni i čisti, ti u Parizu upravljajući svojom školom, a ja u Argen-teuilu, slušajući tvoje zapovijedi u društvu svojih sestara redovnica. Taj svojevoljni rastanak morao nas je očuvati, jer smo ga sami sebi nametnuli, ti da se posvetiš sa više mara svojoj školi, a ja da se sva slobodno predam molitvi i razmišljanju o svetim knjigama. Zar je tada moglo biti nešto nevinijeg i čišćeg od našeg življenja? I tada si ti sam u svojoj krvi platio gri-jeh koji je bio naš zajednički. Sam si bio u kazni, a u grijehu smo bili oboje. Ti si bio manje kriv, a podnio si svu kaznu.

Ponižavajući se za mene, a mene i moju obitelj uzdižući do visoke časti naše ozakonjene veze, udovoljio si i Bogu i ljudima i nisi se trebao plašiti kazne koju su ti bijedni izdajnici nanijeli. Zar sam ja morala doći na svijet da budem uzrokom tako strahovitog zločina! O, prokleti spole, uvijek ćeš biti propast i zator najvećih muževa! Zato nas i Mudre izreke opominju da se treba čuvati žene: »Sine moj, slušaj mudrost moju, ustima mojim prigni uho svoje... Neka tvoja duša ne kroči putovima njezinim, neka ne zabludi stazama njezinim. Jer ona je mnoge ranila i oborila. I najsnažnije je ubila. Kuća njena put je paklu i ona vodi u bezdanje smrti.«Š…Ć

Zahvaljujem ipak Bogu za jednu stvar, a to je da nisam nalik na one žene o kojima sam maločas govorila. Napasnik se mogao za svoje opako djelo služiti ljubavnim sklonostima mojega srca, ali ga nikako nije mogao navesti na izdaju. Pa ipak, koliko god me opravdava čistoća mojih nakana, iako moja volja nije uzela baš nikakva učešća u tom ogavnom napadu, ipak sam prije toga počinila mnoge opačine koje mi oduzimaju pravo da se držim sasvim nevinom. Podložna zarana putenim strastima, već sam tada zavrijedila ono od čega danas trpim i kazna za moje grijehe je samo njihov pravi učinak. Ništa zlo ne svrši što nije loše počelo.

Neka Bog učini da ja ispaštam svoj grijeh i da duljina mog ispaštanja bude bar nekako primjerena bolima koje si ti u svojoj muci prepatio. Ono što si ti na svojem tijelu jednog časa pretrpio, ja hoću čitava života ispaštati u mukama svoje duše, kako bih barem udovoljila tebi ako ne mogu Bogu.

Ako ti i mogu otkriti svu slabost svojeg bijednog srca, ne mogu u sebi naći kajanja koje bi Gospodina umirilo. Duboko ozljeđena nepravdom koja ti je nanesena, svakog časa krivim Nebo s velike njegove okrutnosti. Uvijek protivna njegovoj volji, umjesto da ga udobrostivim kinjenjem i kajanjem, ja ga samo vrijeđam mrmljajući o svojoj uvrijeđenosti. Može li se to nazvati pravim pokajništvom, ma kakva bila stega kojom mučim svoje tijelo, ako moja duša još uvijek s ljubavi sanja o svom grijehu i ako još uvijek izgara od nečistih želja? Lako je ispovjediti svoje grijehe i optužiti se za njih ili čak podvrći svoje tijelo izvanjskom trapljenju, ali ono što je najteže baš je iščupati iz svoje duše osjećaj žaljenja za neizrecivim slastima. (…)

Ova gorčina istinskog kajanja veoma je rijetka i sveti Ambrozije kaže: »Više sam sreo pravednika koji nisu nikad zgriješili nego grešnika koji su se pokajanjem izbavili od prokletstva.« Ali, jao! ljubavne slasti koje smo zajedno okusili toliko su mi slatke da ih ne mogu zamrziti niti ih iz sjećanja otjerati. Motaju se među mojim koracima, slijede me u stopu, progone moje poglede njihovim voljenim prizorima i prodiru u moju uzavrelu krv s vatrom vruće želje. Vječito priviđenje lebdi nada mnom sa svojim slikama i muči moje besane noći. Za vrijeme same svete mise, u času kad bi molitva trebala biti najgorljivija i najčišća - stid me je to priznati - razbludne slike toliko zaokupljaju ovo jadno srce, da sam više zaokupljena s njima nego sa svetom molitvom. Daleko od toga da plačem zbog grijeha koje sam počinila, ja plačem zbog onih koje više ne mogu počiniti. Ne samo da su naši pokreti ostali duboko urezani s tvojom slikom u mojem sjećanju, već se sjećam časa, mjesta i svake prilike koji su bili svjedocima naših brzih užitaka: sve nanovo počinje, ja ponovo padam u naše ludovanje i ta prošlost koja me obuhvata i potresa ne pušta me ni u snu i ne da mi počinka. Nehotični pokreti, riječi koje mi bježe iz usta često izdaju razuzdanost mojih misli.Š…Ć

Ova je milost, predragi moj, sišla na tebe: jedna jedina tjelesna rana bila je dovoljna da te izliječi od svih rana duše i onoga časa, kad ti se je Bog otkrio u svojoj najvećoj prividnoj strogosti, onoga časa ti je bio najskloniji. Postupio je kao vrijedan ranar koji ne štedi boli ranjeniku samo da bi mu spasio život.

Kako sam ja daleko od tvog mira! Ludilo čula i strasti, mladost koja još uvijek drhti i gori, doživljenost i slatko iskustvo koje imam o tolikim slastima, neprestano me progone. Ne daju mi mira i uzastopna njihova navaljivanja pospješuju moj slom, a krhkost moje prirode njihov je saveznik.

Hvale moju čistoću jer ne znaju koliko je himbena. Veličaju suzdržljivost puti i smatraju je krepošću a ne znaju da prava krepost potječe od duha, a ne od puti. Čašćena sam od ljudi, ali pred Bogom nemam nikakve zasluge, jer On ponire u našu utrobu i u naše srce i ništa mu nije skrito.

Hvale moju vjeru u vrijeme kad je licemjerje znatan dio vjere, ikad je dovoljno, ako hoćeš hvalu, da ne diraš u ljudske predrasude. Bez sumnje pohvalno je, i Bog će nam to upisati u dobro, da ne sablažnjujemo Crkvu lošim primjerom mada tu nema čistoće u nakani; tako bar ne dajemo nevjernicima priliku da hule ime Gospodinovo, a slaboumnicima razloga da u svijetu kleveću redovnički život koji je naše zvanje. To je još jedan dar milosti božje koja nam jedina može dati moć da činimo dobro, ali i snagu da se suzdržimo od zla. Ali i tada uzalud činimo prvi korak ako nakon njega ne dolazi drugi, jer je napisano: »Kloni se zla i čini dobro«. Utaman ćemo slijediti oba savjeta ako nas u tome ne vodi ljubav božja.

Bog zna, Bog sam zna da sam više zazirala od toga da uvrijedim tebe nego da uvrijedim njega i da sam se više trsila da budem draga tebi nego njemu. Tvoja zapovijed, a ne glas s neba, pognula je moj vrat pod jaram redovnički. Eto u tome su nevolja i očaj moje sudbe: za mene su ovdje dolje uzaludne sve patnje i boli, kad za njih odozgo neću primiti nikakve nagrade. Moje hinjenje te je dosada varalo kao što je varalo i druge: vjerskom zanosu si pripisivao ono što je u stvari bila samo himba i licemjerje; eto zašto se stal-no preporučaš za moje molitve: od mene tražiš baš ono što ja tražim od tebe. Prestani, molim te, precjenjivati moje snage, ali nemoj prestati pomagati me u svojim molitvama. Ne, nisam izliječena i zato me ne lišavaj slasti liječenja. Ne, nisam pohođena milošću i zato ne odgađaj da priskočiš u pomoć mojoj bijedi. Ne, nisam jaka i zato ne kasni, kako bi me mogao podržati da ne padnem prije nego mi pružiš ruku.Š…Ć

Zato te i preklinjem da prestaneš s hvaljenjem da ne bi zavrijedio pokudu koja se upravlja kovačima laske i laži. Ako misliš da je u meni još koja mrvica kreposti, boj se da ne nestane pod dahom taštine. Vješt liječnik vidi skritu boljeticu mada je nikakav izvanjski znak ne izdaje. A Boga je malo briga za sve ono izvanjsko što je zajedničko odbačenima i pravednima. Zato je u pravih pravednika malo izvanjskih znakova koji svakome padaju u oči, a nitko ih više ne ističe nego licemjeri.

Š…ĆJa sam sretna s tvoje hvale i moje joj se srce odveć rado prepušta, a da mi ne bi bila presudna. Nažalost, ja sam i previše spremna da se opijem njenim slatkim otrovom, jer je moja jedina želja da ti u svemu ugodim. Hrani u svom srcu, kad se o meni radi, više bojazni nego povjerenja i tako će tvoja brižnost biti uvljek spremna da mi pritekne u pomoć. U ovom času pogibelj je veća nego ikada, jer moja bludnost ne nalazi više u tebi lijeka.

Nemoj me hrabriti na krepost, ne bodri me na borbu rlječima: »Krepost je najjača u slabosti«, »vijenac će pripasti samo onome koji se bude borio do kraja.« Ja ne tražim pobjednički lovor. Dovoljno mi je da izbjegnem pogibelji. Mudrije je udaljiti se od pogibelji nego izazvati boj. Neka me Bog smjesti u najzabačenlji kutak neba i bit ću zadovoljna. Tamo je nenavidnost nepoznata i svak je sretan s onim što je dobio.

Zar je potrebno da svoje mišljenje potkrijepim snagom svetih otaca? Ako jest, počujmo svetog Jeronima:

»Svjestan sam slabosti svoje, ne želim se boriti u nadi da ću pobijediti, da mi se ne bi dogodilo da budem pobijeđen.« Čemu, dakle, napustiti siguran put i zakročiti u traženje nesigurna cilja?



Preveo Vojmir Vinja



Abelar - Eloizi

11. vek

Vjerenici Kristovoj,

sluga istog Isusa Krista

Izlaganje onoga što mi uzbuđeno predbacuješ u posljednjem pismu može se sažeti u četiri tačke. U prvom redu tužiš se da sam postupio protiv običaja i obrnuo prirodni red postavljajući u pozdravu tvoje ime prije svojega. Drugo, da sam razjario jade koje sam morao ublažiti i da sam izazvao obilate suze umjesto da sam ih obrisao kad sam dodao: »Ako me Gospodin preda u ruke progonitelja mojih i ako padnem pod žestinom njihovih udaraca« ... dolaze zatim tvoja stara i stalna mrmljanja protiv Providnosti o razlogu našeg obraćenja i o okrutnoj izdaji kojoj sam pao žrtvom. Na kraju, optužuješ samu sebe, suprotstavljajući se mojim hvalama i usrdno me moliš da ti više hvale ne upućujem.

Odgovorit ću na svaku od tvojih zamjeraka ponaosob i to ne da sebe opravdam već da ti pružim pomoć svojeg nauka i da te u njemu učvrstim. Moja traženja bit će ti prihvatljivlja kad budeš uvjerena da počivaju na razboritosti. Bit ćeš voljnija saslušati me o onome što se odnosi na tebe kad vidiš koliko malo zaslužujem prigovora. Imat ćeš prema mojim riječima više poštovanja i povjerenja kad spoznaš da mi se ne može pokude upraviti.

Najprije o onom pozdravu koji vrijeđa tvoje uši. Ako bolje pripaziš, vidjet ćeš da sam učinio ono što ti želiš. Zar nije tačno i zar to sama nisi rekla da se u poslanicama upućenim odličnijima od sebe, njihovo ime mora napisati prije našega? Shvati da si ti odličnija od mene i da si počela biti mojom gospođom onog časa kad si postala vjerenicom mog Gospodara.Š…ĆPreostaje mi još da ti govorim o staroj tvojoj tužbi na koju se stalno navraćaš, a koja se odnosi na okolnosti pod kojima smo se zaredili. Umjesto da zbog toga hvališ slavu božju, kako bi bio red, ti to Bogu neprestano predbacuješ. Mislio sam da je ta rana već odavna zacijelila, toliko su očite namjere božje Providnosti prema nama. Sto god ona više izjeda tvoje tijelo i tvoju dušu tim je ona pogibeljnija po tebe, a za mene je nepravedan izvor boli. Ako imaš, kako kažeš, jedinu jednu brigu i to da meni ugodiš, preklinjem te, ako hoćeš da mi prikratiš teške muke i da stekneš svu moju ljubav, preklinjem te, odbaci od svog srca tu žuč koja ga izjeda. Dok je god ona u tebi, nećeš mi ni ugoditi ni sa mnom zavrijediti carstvo nebesko. Zar bi mogla podnijeti da u vječno blaženstvo uđem bez tebe, ti, koja kažeš da bi me slijedila do usijanih ralja zemljinih. Pozovi vjeru u pomoć da ne budeš odvojena od mene kad se, kako ti reče, približavam Bogu. Zar se moramo toliko siliti da krenemo na put vječnog blaženstva? Zar te ne opaja misao da zajedno pođemo prema božanskoj sreći koja nam je obećana i da se više nikad ne rastanemo? Š...Ć

Pa ipak, hoću na još jedan način ublažiti tvoju jetkost prema Nebu i pokazati ti pravednost i korist svega što nas je snašlo. Pokazat ću ti da je kazna božja izvršena pravednije nakon naše ženidbe nego što bi to bilo, da nas je snašla dok smo živjeli u stanju bluda.

Nedugo nakon vjenčanja, sjećaš se, kad si se već bila povukla u samostan u Argenteuilu, došao sam te krišom pohoditi. Moja neobuzdana pohota našla je s tobom svoje zadovoljenje u jednom kutu blagovaonice, jer drugog mjesta za to nlje bilo. Vidiš, dakle, da našu bestidnost nije zadržalo ni poštovanje prema mjestu koje je posvećeno Bogorodici. Ta sve da smo prije toga bili bez grijeha, samo ovo oskvrnuće moralo je navući na nas još strašniju kaznu. Čemu da spominjem našu staru raskalašenost, našu besramnost, naš razbludni život prije vjenčanja? Ili nedostojnu prevaru kojom sam se ogriješio prema tvom ujaku, ja, njegov gost, koji je s njim za istim stolom sjedio i njegov kruh dijelio, a u isto vrijeme zaveo njegovu nećakinju?

Tko bi se usudio reći da sam ja nepravedno izdan i to od onoga koga sam ja prvi sramotno izdao? Zar misliš da je kratkotrajna tjelesna bol koja mi je za-dana mogla dostajati da se tolik zločin izbriše? Radije se pitam: zar su tolike opačine zaslužile ovakvu blagost? Koja bi rana mogla pred očima božanske pravde oprati svetogrdni napad nanesen veličanstvu mjesta posvećenog Njegovoj materi? Odista, ako se ne varam, ova je spasonosna rana manje udovoljila osveti Gospodinovoj nego neprekidnost zala koja trpim.

Sjećaš se isto tako kako sam te dok si bila bremenita poslao u Bretanju. Tada si se prerušila u opaticu i s tim si drzovitim pretvaranjem nanijela uvredu ustanovi kojoj danas pripadaš. Sudi, dakle, koliko je božanska pravda ili prije milost božja imala pravo da te usprkos tvojoj volji privuče u vjerski red koji se nisi plašila izvrći ruglu. Kao kaznu nametnula ti je isto ono ruho koje si obeščastila, kako bi istina bila lijek tvojoj laži i protivotrov njenim posljedicama.

Takvi su bili putevi pravde nebeske: ako gledaš samo na našu korist, morat ćeš priznati da nam je Bog više udijelio milost nego što je izvršio pravdu. Misli na to, predraga moja, iz kojih su nas dubina na ovom uzburkanom moru moćne mreže milosrđa Gospodinova privele spasenju. Od kakve proždiruće Haribde oslobodi Gospod svoju djecu od potapanja, stvorenja svoja koja su već bila zahvaćena vrtlogom, a opirala su se ruci spasiteljici! Zar tako očita zaštita nije morala iz naših grudi izmamiti povik ljubavi i divljenja:

»Gospod se moj brine za mene.« Razmišljaj o opasnostima koje su odasvud vrebale na nas i od kojih nas je Gospodin oslobodio. Ne prestaj govoriti o velikoj milosti koju je Gospodin udijelio našoj duši i ne prestaj slaviti hvalu njegovu. Tješi našim primjerom grešnike koji su izgubili nadu u Njegovu dobrotu. Pokaži što se sve može postići kajanjem i molitvom, pokaži to na primjeru nepokajanih i okorjelih. Misli na očinsku skrb koju je Gospodin nama ukazao i na pravednost ublaženu milosrđem! Kaznivši nas, on nas je preporodio; zle je učinio sudionicima našeg budućeg blaženstva i njegova prividna strogost nosi u sebi najdirljivije oproštenje, jer samo jedna rana postade spasenjem dviju duša. Usporedi opasnosti u kojima smo bili i naše čudesno oslobođenje. Usporedi bolest i ozdravljenje. Pitaj se sada koliku su kaznu zavrijedile naše opačine i divi se milosrđu božjem i božjoj ljubavi.

Dobro znaš u kakvo su tužno robovanje zahtjevi moje razuzdane strasti bacili tvoje i moje tijelo. Ni sram, ni poštovanje prema Bogu nisu me vadili, čak ni u dane svetačke ni na dan njegove smrti, iz kaljuge u kojoj sam se volio valjati. Koliko li sam se puta, usprkos tvojim odbijanjima i tvojoj bojažljivosti i prigovorima, koristeći se slabošću tvog spola, utekao prijetnjama i udarcima da iznudim tvoj pristanak. Sjeti se moje bezumne požude i mojih pomamnih ludovanja! Zaslijepljen bijesom pohote sve sam zaboravljao, i nebo i svoju dušu, gubeći se u tim jadnim strastima koje se danas ne usuđujem ni imenovati. Što je drugo preostalo božjem milosrđu ako je htjelo da sprječi moju propast nego da mi same te strasti zauvijek onemogući?

Strahovito izdajstvo što ga je počinio tvoj ujak bilo je učin pravde i dobrostivosti božje: Kad sam bio lišen tog dijela svog tijela koji je bio sijelo razbludnih želja i glavni uzrok moje raskalašenosti, mogao sam rasti na sasvim drugi način. Moje udo koje je griješilo bilo je kažnjeno: u boli je platilo svoje grešne slasti. Zar nije tako bilo pravo? Izvukavši me iz ogavnog kala u kojem sam bio ogrezao, Bog me je obrezao u tijelu i duhu. Tako sam postao tim podobniji za službu svetim žrtvenicima što me nikakva putena zaraza nije više mogla napasti ni okaljati. Vidiš koliko je dobrostivosti prema imeni pokazao kad je udario samo po jednom udu i oduzevši mi ga dao spas mojoj duši. Poštedio me od svakog drugog sakaćenja koje bi mi bilo izobličilo tijelo i učinilo me nesposobnim za obavljanje mojih dužnosti. Naprotiv, sve što je čestito bilo mi je olakšano jer sam bio oslobođen teškog jarma požude.

Milost božja me učinila čistim, odstranjujući s mog tijela jedno udo vrijedno prezira koje je baš zbog niskosti njegove službe prozvano ljudskim stidom i koje se nitko ne usuđuje nazvati pravim imenom. Na taj me je način milost božja oslobodila nečistoće zla i sačuvala mi nevinost duše.Š...Ć

Ti si veća od nebesa, ti se veća od zemlje, ti za koju je otkupnina bio sam Stvoritelj svijeta. Ali što je on vidio u tebi, pitam te, on kojemu ništa ne nedostaje, kad je za tebe pristao na sve muke svog posljednjeg hropca, na svu sramotu svoje muke? Što li je drugo mogao tražiti u tebi ako ne tebe samu? Eto, to je tvoj istinski ljubitelj, onaj koji hoće samo tebe, a ne ono što ti pripada. To je onaj koji je uzviknuo dok je umirao za tebe: »Nitko ne može više voljeti nego onaj koji daje život svoj za one koje voli.« On te je istinski volio, a ne ja. Moja ljubav, koja nas je oboje survala u grijeh, bila je samo pohota i zato ne zaslužuje da je zovemo imenom ljubavi. Ja sam u tebi vidio način kako da zadovoljim svoje bijedne strasti i to je sve što sam ja volio u tebi. Kažeš da sam za tebe trpio. Možda je tome doista tako. Ali bilo bi tačnije reći da sam trpio poradi tebe i čak protiv svoje volje. Ne iz ljubavi prema tebi već zbog sile koju su upotrijebili protiv mene. Ne za tvoj spas već zbog tvoje boli. Naprotiv, za tvoj spas je Krist svojevoljno pretrpio svoju muku i s njom je našu dušu nadahnuo novim životom i oslobodio je od svake boli. Zato upravi k njemu, a ne k meni, preklinjem te, svu svoju odanost, sve tvoje sažaljenje i svu svoju skrušenost. Plači nad nepravednim zločinom i nad strahovitom okrutnosti kojima je bio izložen nevini čovjek, a ne nad pravednom kaznom koja je mene stigla, jer je to za nas oboje bila milost za koju moramo Nebu zahvaliti.

Nepravedna si što ne voliš pravdu, a još nepravednija kad se hotimice suprotstavljaš volji božjoj i dobročinstvima Milosti. Plači svog Spasitelja, a ne svog zavodnika. Plači onog koji te je otkupio, a ne onog koji te je upropastio; svog mrtvog Gospodina, a ne živog slugu njegova koji je upravo oslobođen od smrti vječne.Š...Ć Ova dobrostivost Gospodinova prema tebi plod je samilosti njegove prema tvom spolu, ali u neku ruku i pravedno je tako. Iako slabija i nježnija pokazala si više suzdržljivosti i više kreposnosti, znači da je i tvoja krivica manja. Zahvaljujem Gospodinu koji te je lakše kaznio i pripremio ti vijenac. Sve bure nečistoće koje su harale po mojoj nekad nemirnoj duši sad su se stišale, a oluje požude ne potresaju moju ohlađenu grud: Gospod me pretvorio u mramor kako bi spriječio da se slomim. Naprotiv, ostavljajući u tebi greben mladosti, vrućih snova i neprestano uzburkanih valova, očito te je predodredio za vijenac mučenički. Iako si uvijek odbijala da čuješ ovu istinu i meni branila da je izgovorim, ipak je ta istina očigledna. Vijenac je nagrada onome koji se bori bez predaha i nitko ga neće zadobiti ako se ne bude »do kraja borio«.

Meni nije očekivati vijenac jer više za mene nema borbe. Koga u mesu njegovu ostan požude ne podbada, nikakvu napast ne mora savladavati. Pa ipak, iako vijenca neću zadobiti, znam da mi je velika povlastica dana time što nikakve kazne neću podnijeti i što sam s prolaznom boli izbjegao vječnim bolima. Ljudi koji se predaju strastima ovog jadnog života slični su životinjama, jer je napisano: »Stoka gnjije na balegi svojoj«.

Tješim se što vidim da se zasluge moje umanjuju dok tvoje rastu. Zakon ženidbe učinio je od nas jednu put i jedno biće u Kristu. Ništa što je tvoje meni nije tuđe. A Krist je tvoj jer si postala njegovom vjerenicom. A ja, evo, postadoh sluga tvoj, kao što ti rekoh, postadoh sluga a držala si me prije za gospodara. Na službu tebi obvezuje me duhovna ljubav, a ne potiče me na nju strah. Š...Ć

Budi pozdravljena u Kristu, zaručnice Kristova. U Kristu budi jaka i živi za Krista. Amen.

Lejlino pismo Medžnunu

"...Ovo pismo započinjem u ime Vladara Koji duše oživljava i mudrosti utočište pruža. On je Znalac nad svim znanim. On je Taj Koji je na svijetu rastavio svjetlo i tminu, i svakom stvorenju, od ptice na nebu do ribe u vodi, nafaku odredio. Njegovo veličanstvo je bez početka i kraja. On je stvorenjima darovao dušu i svjetlom razuma je prosvjetlio, a potom za oboje ovaj svijet upalio…
…

Šta nam ostaje?! Strpljivost i nada! Šta je život na ovom svijetu?! Samo žurba ka konačistu u kom se kratko zadržavamo. Kako brzo prođu dani između dolaska i odlaska. Ko je mudar taj neće svakom dozvoliti da mu u dušu zaviri. Mudar svoju bol prikriva da se loši od takve hrane ne goje.
Ne gledaj u sijača koji sjeme prosipa, vec razmišljaj o onome što ce jednom iz sjemena proklijati. Gdje danas trnje put obilježava sutra ćeš hurme brati. Pupoljak koji je još danas u boldlji skriven, upućuje na ružu koja će procvjetati…"