Узгој људских резервних делова

Поводом Нобела 2012, подсећамо се како од ћелија из крви пупчаника добити јетру или срце?



Текст: Марија Видић

Једно од контроверзнијих открића савремене медицине на додели Нобелових награда 2012. добило је потврду свог значаја. Јапанац Шиња Јаманака и Британац Џон Б. Гурдон освојили су Нобелову награду за свој пионирски рад на матичним ћелијама. Јаманака је професор на Универзитету у Кјоту, у Јапану, док Гурдон тренутно ради на Гурдон институту у Кембриџу. Они су награду освојили за истраживања процеса у ћелијском једру, којим се зрелим ћелијама шаље инструкција да стварају младе матичне ћелије. Те матичне ћелије се потом могу користити за формирање ткива било ког типа.



Гурдон и Јаманака

Лечење захваљујући матичним ћелијама већ годинама се врши у великом броју здравствених установа у свету, а у мањој мери се успешно спроводи и у Србији. Списак болести које се могу лечити захваљујући матичним ћелијама или се очекује да ће такви третмани ускоро бити уведени, из месеца у месец се продужава: реч је о више од 75 врста болести, укључујући леукемију, урођене метаболичке поремећаје, болести централног нервог система, мултипла склероза, остеопороза, одређени облици рака дојке и неке друге врсте канцера, болести имуног система… Најуспешнија употреба матичних ћелија, која је постала рутинска, обавља се код трансплантације коштане сржи која се врши у поступку лечења леукемије.

Матичне ћелије су основне ћелије људског организма од којих настају сва ткива у нашем телу. Могу се наћи у најразличитијим деловима организма. Њихов главни задатак је обнављање оштећеног ткива. Неонаталне матичне ћелије налазе се у крви пупчане врпце и узимају се на порођају, безболно и једноставно. Само у Србији сачувано је на хиљаде узорака крви из пупчаника, који се сада налазе у разним европским складиштима матичних ћелија. Како су то младе ћелије, имају способност да дају око 200 типова ћелија – панкреаса, јетре, срца итд. У односу на „одрасле“ матичне ћелије, имају значајно већи потенцијал и деле се много брже.

Примера ради, матичне ћелије панкреаса могу дати само ћелије панкреаса, док матичне ћелије узете из пупчаника могу дати око 200 типова ћелија. Одрасле матичне ћелије су „специјализоване“, оне су одређеније, смањен им је потенцијал и углавном могу да регенеришу искључиво онај орган у коме се налазе.



Ћелије из пупчаника се прикупљају одмах по окончању порођаја, чим се пресече пупчана врпца. Пошто се обаве вирусолошка и микробиолошка испитивања и утврди се да је узорак одговарајући, крв се замрзава на -180 степени Целзијусових. Такве ћелије потпуно се подударају само са новорођенчетом из чијег су пупчаника узете. Међутим, оне се могу користити и код других особа, најчешће блиских сродника – родитеља, браће и сестара, а могу се и донирати компатабилном непознатом тражиоцу.

Трећа врста, ембрионалне матичне ћелије, настале из људског ембриона, користе се за истраживања мада у неколико држава служе и у терапеутске сврхе (у САД су клиничка испитивања одобрена још 2009. године). Те ћелије припадају ембрионима старим свега четири или пет дана, који се састоје укупно од 50 до 150 ћелија. Због контроверзе у вези са прикупљањем ембрионалних матичних ћелија, у већини земаља терапија овим ћелијама ипак је најстроже забрањена. Један од предлога за решавање овог питања је увођење правила да се могу користити искључиво ембриони настали in vitro оплодњом од дониране јајне ћелије и сперматозоида, мада се ни ту не завршава етичка дебата.



Научнопопуларна брошура о првим експериментима са матичним ћелијама, под насловом „Калемљење живота“ објављена је на руском језику 1916. године у Петрограду.

Матичне ћелије могу се наћи и у амниотској течности, која окружује фетус. У овој су течности, осим воде, и делови ткива фетуса (ћелије коже), затим протеини, угљени хидрати, масти, урин фетуса… Ћелије су изузетно потентне с обзиром на то да се могу развијати у мождано и коштано ткиво, ткиво јетре и нека друга. Према неким ауторима, врло су безбедне јер није било случајева развоја канцерогеног ткива. Међутим, са њиховим могућностима тек се експериментише. Као и код ембрионалних ћелија, и овде се поставља питање етичности убирања, јер се, мада на мање штетан начин, и даље користи плод као извор „материјала“.

Но, најзанимљивије питање је: како од ћелија из крви пупчаника, на пример, добити јетру?

Истраживачи успевају да многоструко умноже ћелије из узорка, и до 50 пута. Занимљиво је да се у многим поступцима, рецимо када је реч о ткиву срца или јетре, намерно оштећују како би се изазвао процес природне репарације и ослобађање фактора раста оштећеног ткива. Матичне ћелије се могу убризгавати лумбалном пункцијом или у крвоток, а често се процес потпомаже употребом различитих хемијских компоненти.

Ево једног врло пластичног описа употребе матичних ћелија: када је 2009. влада Сједињених Америчких Држава одобрила клиничка испитивања са ембрионалним матичним ћелијама човека, њихова употреба најпре је тестирана на животињама: „Дали смо животињама анестезију, отворили смо кичмену мождину и изазвали веома прецизне повреде сличне онима добијеним у саобраћајним несрећама. Око две недеље касније, убризгали смо им људске ћелије добијене из ембрионалних матичних ћелија. После неколико недеља установили смо значајна побољшања у покретима животиња, њиховој контроли тела и покретима удова. И та побољшања су трајна“, објаснио је тада Томас Окарма, директор корпорације Герон из Калифорније.

Међутим, матичне ћелије у свету медицине још важе за велику непознаницу, а константно се понављају питања о евентуалним негативним последицама оваквих третмана: шта ако ново ткиво које добијамо постане канцерогено? Шта се дешава када се обави трансплантација новог ткива добијеног из матичних ћелија? Да ли са сигурношћу можемо да контролишемо дељење матичних ћелија? Како се понашају матичне ћелије у додиру са оболелим ткивом? Хоћемо ли ускоро моћи да узгајамо резервне органе ван нашег организма?

У овим правцима данас се и воде главна истраживања у области матичних ћелија. У међувремену се број пацијената који су прошли кроз најразличитије успешне третмане матичним ћелијама увећава, можда не оном брзином коју смо очекивали пре неколико година, али таквом да нам бољи доказ – уз Нобела с почетка текста – није потребан.

Elementarium