Мари́на Ива́новна Цвета́ева

Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева), ruska, prekasno otkrivena, boginja, bila je, kažu, nepodobna za vođenje domaćinstva i porodični život, jer je sebično sebe i poeziju stavljala na prvo mesto, verujući da je kompromis rezervisan samo za slabe i za one koji nisu umetnici.

Oduzevši sebi život u 49. godini, pogledala je smrti, kako i životu, u oči – dostojanstveno, suočivši se sa činjenicom da sebi i porodici više ne može da obezbedi osnovne uslove za život.


Ovaj život, pun strasti, patnje i ljubavi otpočeo je 1892. godine u Moskvi, u uglednoj, artistokratskoj porodici. Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

U mestu Pavla Visina (poznatom utočištu za pesnike i umetnike), upoznala je svog budućeg supruga – carskog višeg oficira Sergeja Efrona (Сергей Эфрон). Ubrzo su se i venčali, no Cvetajeva je celoživotno imala afere sa drugim muškarcima, bilo platonske, bilo “opipljive”. Navodno je imala i ljubavnu aferu sa pesnikinjom Sofijom Parnok (София Парнок).

Nakon što se Efron, sa kojim je tad imala dvoje dece, priključio Beloj armiji, Marina se vratila u Moskvu, gde je vladala beda, a kako nije imala kome da se obrati za pomoć – bila je prepuštena samoj sebi, pa je i obavljala sve poslove do kojih je mogla doći. Kada joj je umrla mlađa kćerka, ona biva izjedana grižom savesti, te suprugu, za kog i ne zna da li je živ, u pismima piše kako ju je “Bog kaznio”. Kada je, najzad, dobila vest da je Sergej u životu, i tada mu piše: “Moj Serioženka, ako se od sreće ne umire, onda se u svakom slučaju okameni.”


Ona sa kćerkom 1922. napušta Sovjetski Savez i ponovo se sreće sa svojim mužem. Živeći u Pragu, ali odvojeno, Marina otpočinje aferu sa bivšim vojnim oficirom – Konstantnom Rodzevčem (Константин Родзевич). Po završetku ove veze, počinju i njene prepiske sa Borisom Pasternakom (Борис Леонидович Пастернак) i Rilkeom (Райнер Мария Рильке).

Pisala je Borisu:

“Borise, ja ne bih mogla u julu mesecu da s tobom budem u Moskvi, jer bi se ti razbijao o mene.
Mnogo sam razmišljala o tome – i pre tebe – celog života. Vernost kao samosavlađivanje nije mi potrebna (ja kao odskočna daska, ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti, nerazumljiva mi je, tuđa. (Vernost kao nevernost – stavlja sve na svoje mesto!) Dovoljna mi je jedna za ceo život. (Možda je i nije bilo, ne znam, nisam pronicljiva, onda joj se približila nevernost, njen oblik.)
…Ja tebe razumem iz daleka, a ako bih videla ono što te očarava, zagrcnula bih se prezirom kao slavuj pesmom. Likovala bih od njega. I u trenu bih se izlečila od tebe. Kao što bih se izlečila od Getea i Hajnea čim bih ih pogledala…”

Kada je Rilke umro, gorko i grozničavo pisala je Borisu o njegovoj smrti:

“Ti si prvi kome ispisujem ovaj datum. Borise, on je umro 30. decembra, ne 31. Još jedan životni promašaj. Poslednja sitna osveta života – pesniku. Borise, mi nikada nećemo otići kod Rilkea. Taj grad više ne postoji.

… Vidiš, Borise: utroje, živi i svejedno ništa ne bi ispalo. Poznajem sebe: ne bih mogla da ne ljubim njegove ruke, a ne bih mogla da ih ljubim, čak ni u tvom prisustvu, možda čak ni u svom. Ja bih žudela, kidala bih se i raspinjala, Borise, zato što je to još ovaj svet. Borise! Borise! Kako mi je onaj dobro znan. Po snovima, po vazduhu snova, po rasterećenosti, po suštini snova. I kako ne poznajem ovaj, kako ne volim ovaj, kako sam uvređena u ovom…”


Sergej i Cvetajeva su se 1924. pomirili i napustili Prag, a potom dobili i sina, da bi već naredne godine otišli u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi. Po povratku u Rusiju, Efron je bio uhapšen zbog špijunaže, a ubijen je iste godine kada su Cvetajeva i njen sin evakuisani u Jelabugu.

Obesila se avgusta 1941. ostavivši pismo upućeno sinu:

“Murilga! Oprosti mi, ali dalje bi bilo sve gore. Teško sam bolesna, to više nisam ja. Volim te bezumno. Shvati da više nisam mogla da živim. Prenesi tati i Ali ako ih vidiš da sam ih volela do poslednjeg časa i objasni im da nisam mogla dalje.”

Slučajni “akter” njenog samoubistva, bio je upravo Pasternak (s kojim se pred kraj života konačno i upoznala). Pomagao joj je oko pakovanja i dok je konopcem vezivao kofer, kroz šalu je prokomentarisao kako je uže toliko jako da “kad bi čovek hteo, mogao bi njime da se obesi”. Kada je saznao da se Cvetajeva obesila baš pomoću tog užeta, dugo sebi nije mogao da oprosti nepromišljenu šalu.

Njeni stihovi nisu bili poželjni u Sovjetskom Savezu, te je, kada je izvršila samoubistvo, bila usamljena, bez para, gotovo zaboravljena. Na sahrani nije bilo nikog, a ne zna se čak ni gde je sahranjena.


Ovaj tragični život, prepun ljubavi i strasti, ostavio je, osim poezije, gomilu imena onih koje je Marina volela, ili bar mislila da ih voli. Pored njenih prepiski sa Pasternakom i Rilkeom, poznato je njeno druženje sa pesnicima Andrejem Belim (Андрей Белый) i Maksimilijanom Vološinom (Максимилиан Волошин). Bila je nemirna poput vetra, no u svojim ljubavima, i pored toga, predana i duboka. Kad je još jednog od svojih ljubavnika, Ivana Bunjina (Иван Бунин), pitala gde se nalazi, odgovorio joj je kratko: “Zašto?”, da bi mu rekla: “Zato što, ako si živ, znači da si moj.” U jednom pismu, pisala mu je i: “Bože, ne sudi, ti nikad na ovoj zemlji nisi bio žena.” Nije joj sudio. Sopstveni život uzela je u sopstvene ruke, one ruke, umorene, istrošene od teškog rada, one ruke kroz koje su prošla najlepša ljubavna pisma, one ruke koje su iza sebe ostavile poeziju, čija se lepota i vrednost mere jedino suzama – kako njenim, tako i suzama onih koji je čitaju, godinama kasnije.

Dijana Knežević wannabe

Putujući svetom sa svojim najbližima, Marina se radovala begu od moskovskog buržujskog života, ne sluteći da će jednom od njega i pobeći – u potpunu bedu.

"ОДБИЈАМ ДА БИВАМ МЕЂУ КУРЈАЦИМА И НЕЉУДИМА..."
МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА

ЦЕО СВЕТ КРОЗ МАГЛУ У СЕОБУ КРЕЋЕ
ТО ПО НОЋНОЈ МАГЛИ СКИТА СЕ ДРВЕЋЕ
ТО У ЗЛАНО ВИНО ГРОЖЂЕ ВЕЋ ПРЕВИРЕ
ЗВЕЗДЕ ТРАЖЕ КУЋУ ДА СЕ У ЊОЈ СМИРЕ,
РЕКЕ КРЕЋУ УЗВОДНО - ГЛЕ - САСВИМ!
ЈА НА ТВОЈЕ ГРУДИ БИХ - ДА ЗАСПИМ!

МАРИНА ЦВЕТАЈЕВА

14. ЈАНУАР 1917.

Marina Ivanovna Cvetaeva, ruska pesnikinja, rođena u Moskvi 8. oktobra 1892. godine a sama sebi oduzela život 31. avgusta 1941. godine, za vreme evakuacije u Jelabugi. Otac joj je bio ugledni profesor Moskovskog univerziteta i osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka pijanistkinja, nemačko-poljskog porekla. Nije prihvatala Oktobarsku revoluciju i, na svoj način se priklanjala na stranu belih, gde je pripadao njen suprug Sergej Efron, carski i belogardejski viši oficir. Godine 1922. se našla u Pragu a od 1925. godine u Parizu, da bi se 1939. godine vratila u SSSR.Obična fasada skriva dom ruske pesnikinje koja je uvek bila i ostala jedinstvena. Unutra, neočekivani niz stepenica, pasaža i soba pretrpanih knjigama na ruskom, nemačkom i italijanskom čine dom Marine Cvetajeve, pesnikinje danas obožavane u Rusiji a zaboravljene u inostranstvu. “Bez sumnje Marina Cvetajeva je jedna od najvećih pesnikinja 20. veka,” kaže agenciji Rojters Elena Feinstajn, jedna od malobrojnih engleskih prevodioca Cvetajeve. Cvetajeva je napisala 2.000 pesama koje obuhvataju period revolucije i više od deset godina egzila u Berlinu, Parizu i Pragu. NJenom delu divili su se pisci poput Borisa Pasternaka i Rajnera Marije Rilkea. Pesnik Osip Mandeljštam bio je jedan od njenih ljubavnika. Ali, njeni stihovi, mnogi otvorene izjave ljubavi i želje, nisu bili poželjni u Staljinovom Sovjetskom Savezu. Kompleksne rime i ritmovi kao i idiosinkrazijski rečnik plaše prevodioce. Kada je izvršila samoubistvo 1941. u zabačenom gradu u Tatarstanu, stotinama kilometara udaljenom od Moskve, Cvetajeva je bila bez para, usamljena i gotovo zaboravljena. Jedna od velikih pesnikinja “Srebrnog doba Rusije” – zajedno sa Mandeljštamom, Pasternakom i Anom Ahmatovom – predugo je bila zapostavljana. “Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. U Rusiji su na nju nepoverljivo gledali kao na emigranta, a na Zapadu nije bila poznata. LJudi je danas vole na Zapadu samo ako uspeju da je otkriju,” kaže Fenistajn. Kuća koja je bila dom Cvetajeve od 1914. do 1922. godine sada je njen muzej i nalazi se u nekada boemskoj četvrti Moskve – Arbatu. Pre revolucije kuća je bila ispunjena umetnicima, glumcima i piscima koji su se divili mladoj ženi koja je naglo postala slavna u 18. godini sa objavljivanjem prve knjige pesama. “Bila je nepodesna za vođenje domaćinstva i sebična. Uvek je stavljala poeziju na prvo mesto a kuću je zapostavljala,” kaže Feinstajn. Život Marine Cvetajeve uzdrman je iz temelja revolucijom 1917. NJen suprug Sergej borio se protiv revolucionara, Cvetajeva je ostala bez novca i njihova dvogodišnja kćerka je umrla od gladi 1920. Cvetajeva je tada otišla u dug egzil. Godinama posle smrti Cvetajeve, njeni sledbenici odlučili su da ponovo uspostave njen ugled. Posle nekoliko decenija zabrana njena poezija je napokon objavljena u Rusiji 1961. za vreme Nikite Hruščova. Muzej i biblioteka Cvetajeve otvoreni su pre deset godina a dnevno ih obiđe na desetine posetilaca. Poezija Marine Cvetajeve našla je svoje mesto u ruskoj pop kulturi kroz pesme Ale Pugačove, pop dive koja peva pesme Cvetajeve – “Ogledalo” koje govori o vezi sa Sofijom Parnok i “Rekvijem” o smrtnosti. “Danas ona ima novu publiku, staru i mladu. Ona je jedna od naših najvećih pesnikinja,” kaže kustos muzeja. “Ona je najstrastvenija i najmuzikalnija od svih pesnika,” rekao je jedan stariji posetilac. Brojni ljubitelji dela Marine Cvetajeve žele da ona dobije veću publiku izvan Rusije. Ovaj zadatak dodatno komplikuje složenost njenih stihova. Samo je deo njene poezije preveden u inostranstvu. “Najteže je što ona izmišlja reči, što se može na ruskom. Ona veoma slobodno izmišlja”, rekla je Feinstajn čiji mali opus stihova Cvetajeve neki smatraju najboljim engleskim prevodom. “Tu su i pauze i ritam koji teče i koje je teško uhvatiti ako želite da zadržite rimu i značenje,” dodala je ona. Za one koji otkriju Cvetajevu, Feinstajn kaže, citirajući njene stihove: “Ona duboko grize. Morate počupati njene korene da bi ste se je otarasili”.

izvor:Stranica jovicaletic.com

BELEZI

Ko u skutu da preneh goru -
Bolna sam čela !
Ja i ljubav poznam po bolu
Duž celog tela.
Ko od mene da neko čini
Za oluje tle.
Ja ljubav poznam po daljini -
Bliska za sve.
Ko da u meni rov su rili
do samog vrela.
Ja i ljubav poznam po žili
Duž celog tela.
Bolnoj. Kao kad vetrić puhne
Grivu na Huna:
Ja i ljubav poznam kad pukne
Najčvršća struna.
Glasa – kad rđa glasne žice
živa so bela.
Ja ljubav poznam po glasnici,
Ne ! – po ge-žici
Duz celog tela !

BORISU PASTERNAKU

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

BABI

Tvrdoća duguljastog ovala.
Crna haljina ko zvono pada.
Čija su usta vam cjelivala
Nadmene usne, babo mlada?
Ruke, koje su sred dvorca mnoga
Šopenove valcere svirale…
Sa strana tog lica ledenoga
Lokne u vidu spirale.
Pogled prav, taman, zahtjevan jako,
Pogled što se braniti želi.
Mlade žene ne gledaju tako.
Mlada babo, ko ste vi, je li?
Koliko mogućeg odnijeste –
I nemogućeg – u tmice
Zemlje što nezasitljiva jeste,
S dvadeset ljeta Poljkinjice?
Dan bješe nevin, a vjetar svjež,
Tamne zvijezde zgasle začas.
Babo! Da ovaj žestoki metež
U srcu mome – nije od vas?

ISTINU ZNAM


Istinu znam! Bivše istine na stranu!
Neka Čoveka , čoveka na zemlji ne glođe!
Gledajte- veče! Gle- skoro i noć banu!
O ČEMU – pesnici, ljubavnici i vođe?
Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.
Skoro će mećava zvezda u nebu stati.
Pod zemljom ćemo evo usniti i mi
Što na njoj nedadosmo jedno drugom spati.

Iz ciklusa “NESANICA”

U ogromnom gradu noć je – teška
Iz sanjiva doma idem bez – smeška
I ljudi misle: žena ili ćerka
A ja samo pamtim: noć je teška
Julski vetar mi mete put
I negde muzike u oknu – prut
Do zore vetar postaće – žut
Kroz tanke zidove grud u – grud
Eno crne topole u oknu – blesak
I zvon s tvrđave, u ruci – cvet
I korak za tobom što nije – klet
I ta senka moja, a mene – nije
Svetiljke kao zlatan đerdan
Noćnog listića ukus – slan
Skinite sa sebe što nosi dan
Shvatite, ljudi, ja sam vaš – san

Iz zbirke JATO GALEBOVA

***
- Gde su labudovi? – Oni su odleteli.
- A vrane? – Ostale su vrane.
- Kuda će labudovi? Kuda i ždrali.
- Zašto su otišli? – Da krila olagane.
- A tata gde je? – Spavaj, spavaj, evo ga san,
San na stepskom konju samo što nije.
- Kuda će nas povesti? – Na labudov Don.
Moj labud beli, znaš, tamo ti je…
***
Plišava ko nebo dubina,
I srebrne ruke dve.
Časak vremena – četvrta godina:
Ti i ja – sred reke Moskve.
Barke su klizile, sirene jecale,
Brljavio je vojnik pjani.
Delije se drale i pevale
Na žalobni način znani.
Na boga Marsa pristalice
Ti si pritajeno stezala usne.
Ledenim očima panterice
Ti si gledala sred mase gnusne.
Bese tvoj lik, između onih mrkih,
Do sijanja, do bleska beo.
Neću zaboraviti – a ti si zaboravila
- Kako je jedan tebe gledao.
***
Iznad crkvice male – plavi oblaci,
Gavranova krici…
A prolazi – boje pepela i peska
- Revolucijska vojska.
Oh, ti boljarska, ti, tugo moja carska!
Nemaju lica oni, ni imena -
Pesme ne poju!
Zabludilo si se ti, zvono kremaljsko,
U tom olujnom zastava roju.
Moli se, Moskvo, utoni,
Moskvo, u sna spokoju!
***
Za otroka – za Sina – za tića,
Za mladoga Aleksija carevića
Pomoli se, Rusijo, verna!
Oči anđeoske mu umij,
Seti se kako je pao u trona
Golub uglički – Dimitrij.
Nežna si, Rusijo majko, ti!
Ah, zar u tebe sad manjka
Za njega krotke milosti?
Greh očev ne meći na potomka.
Ne zaboravi, Rusijo, težačka,
Aleksija – carskoselskog anđelka!

Iz ciklusa –ŽICE

Crni mag nisam! Poput bijele knjige,
Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,
Ma gdje se obreo, ima da te stignem,
Da te istradam – i da te natrag vratim.
Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –
Osmatram svijet – plove lađe, pratim
Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra
Da izvratim – i sa dna da te vratim.
Pa prepati me. Nema gdje me nije:
Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog
Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem
Usne – ko što će dušu dobiti Bog.
Kroz disanje – u času hropca tvoga –
I kroz ogradu arhangelskoga
Suda – o bodljike ću usta modra
Sva da iskrvavim i vratim te s odra!
Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!
Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…
Predaj se! Još niko ne nađe spasa
Od onog koji uhvati i bez ruka.
Kroz disanje… Prsa su uzletjela,
Kapci ne vide, liskun oko usana…
Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela
Prevarom izvući – i vratiti se sama:
Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije
Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.
Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem
Dušu – ko usne što će dobiti usta.

Iz Poeme KRAJA

Iza grada! Iza! Razumiješ?
Pređimo bedeme ove.
Život je mjesto gdje ne smiješ
Živjeti: kvart za – Žid –ove…
Zar nije stoput dostojnije
Postati Vječni Židom?
Jer za svakoga ko gad nije,
Jevrejski je pogrom –
Život. Za krštene ga ima
Jedino. Vjeruj Judama!
Na otoke sa gubavima!
U Ad! – i svuda! – ama
Ne u život – samo pokrštene
Trpi, tek ovce – klaču!
Dozvolu boravka za mene –
Zgaziti nogama ću!
I utapkati! Za štit Davidov –
Osveta! – U glib tijela!
Nije li zanosno to što Židov –
Živjeti – ne zahtijeva?
Geto izbranstva. Bedema, rova.
Milost ne čekaj. U ovom
Najhrišćanskijem od svjetova
Svaki je pjesnik – Židovom.

IMA SREĆNIH LJUDI I ŽENA

Ima srećnih ljudi i žena
Lišenih pjeva. Suze liti
Njino je. Što zna bol, izlivena
U prolom oblaka, slatka biti.
Čak nešto zadrhti ispod kama.
A meni – ko bič priznanje to je –
Među nadgrobnim tužaljkama
Nalaže dužnost da zapojem.
Nad svojim je drugom i David
Pjevao, mada raskoljen väs.
Ako Orfej ne bi u Aid,
Sišao, već svoj poslao glas,
Tek glas poslao u tamu kletu,
A sam, izlišan, ispred praga
Stao, po njemu, ko po užetu,
Izišla bi njegova draga,
Ko po užetu i ko na svjetlo,
Slijepo, i nema natrag više,
Jer ako ti je glas dat, poeto,
Ostaloga si – lišen.

JEDAN OFICIR

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici
jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika
u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.
Njegova subdina je nepoznata.
( iz septembraskih novina 1938 )
Šumsko mesto
češko, posno
Leto – devetsto
trides osmo
Dan i mesec? – vrhovi u ehu:
- Dan kad Nemac dode Čehu
Šuma – dika
Dan i – mir
Dvaest vojnika
jedan oficir
Okrugla čela, okrugla lica
Cvetinja mu – ta granica
Šuma moja tu je
Žbun moj tu je
Kuća moja tu je
Moja je kuća to!
Šumu ne dam
Kuće ne dam
Kraja ne dam!
Pedalj ne dam!
Lišće sumrak
Duša grca
Pruski korak?
Kucanje srca?
Šumo, zbogom!
Živote, zbogom!
Kraju, zbogom!
Voli vas mnogo!
Nek sav kraj
Dušmanu preda
Pod nogom ja
Ni kamen ne dam!
Čizma urliče
- Nemci! – lišće
Železa puno
- Nemci! – šumom
- Nemci! – grme
Pećine i strane
Ostavi oficir
Vojnike same
Šumom – sopstvenm smerom
Na masu – s revolverom!
Pucanj tamni
Šumu – rani!
Šuma – to slavi!
Aplauz pravi!
I dok mecima Nemaca skrozira
Cela šuma – aplaudira!
Klenom, borom
Žbunom, listom
I čitavom
Šumskom gustinom -
Pronesena je
Vest u glas
Da spasena je
Češka cast!
Zemlja ipak
Prodana nije
Rat je, zapravo
Skoro dobijen
Moj kraj je dika!
Fric, ti si papir!
Dvadeset vojnika
Jedan oficir.

JA SAM STRANICA

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.

KAO DESNA I LEVA RUKA

Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.
Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.
Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.

MOJIM PESMAMA

Mojim pesmama pisanim izrana
Kad nisam ni znala jesam li poeta
Pesmama što liče na mlazove fontana
Na iskre raketa
Što se pokraše kao đavoli zlosti
U svetilište tamjana i snova
Mojim pesmama o smrti i mladosti
Punim nepročitanih stihova!
Razbacanim po podrumima i prašini
Gde ih niko ne čita i ne prelistava
Mojim pesmama kao starim vinima
Doći će dan slavlja.

NOĆNA MESTA

Najtamnije od noćnih
Mesta: most. Ustima u usta!
Zar ćemo svoj krst
Nositi na mesta ružna i pusta.
Tamo: u uveseljavajuću plimu plina
U očima, u plinu…U Sodomu gde sve se plaća?
Na postelju, gde toliko nas ima.
Na postelju, gde nismo samo par.
Ni mi, ni iko…Gasi se svetiljka.
Savest će usnuti-moćda!
(Od svih mesta noćnih je najsigurnija
-Smrt!) Od plaćenih teskoba
Noćnih- blaža je voda!
Voda-glatka, bez neravnine!
Voleti-o, kakav hir i beda!
Onamo- put hladne modrine!
Da nam je da u veri veka
Ustanemo! Ruke sklopimo!
(Telu je laka-reka,
I bolje da spavamo-no da živimo!)
Ljubav: groznica uz hrbat goli!
Ljubav: usijanja bela!
Voda- svršetke voli.
Reka-voli tela.

NOVOGODIŠNJA

Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !
I prvo pismo tebi na novom
Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)
mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna,
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prijanja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).
Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.
(Prozor u granju jele. Čarsav.)
Zar ne vidite novine, jel’te ?
Članak dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…
Psss…po navici, eto omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo bez senke i odjeka, lako
Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?
Kako se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz “Orla”,
koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah-ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim to se može
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve
Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,
Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.
tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al’nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa-zar ne?
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zaneta
U njoj) i poslednje planete,
Samo jednom i date tebi-u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom.
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,
I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,
Mermera tebe s tobom travkom,
Ne rastankom i ne sastankom
Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,
Odjednom. Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,
nad razinom kristalnom
Sredozemnog i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub loze, na lakat,
Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:
Belvi. zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz dvorac himere galske
Na Pariz i na malo dalje, bar se…
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti “mora biti” smešan (kome) taj stub,
(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj
S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće
Nema ni života, ni smrti već nešto treće
Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom-dvadeset šestom
Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucanjem tihim
Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o tu, što sliveni daju rimu:
Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta-izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?
Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!
Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
što slavuju još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa-toliko po meri i prostoru
Našem-da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)
a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći? Pripev večni:
Bas ništa na nešto nečim
Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!
Nista što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno:ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev
Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!
Srećno ti najneizgrađenije predgrađe
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatarima
Raj ne može da amfiteatar Ne bude.
(A zavesa nad kim je spuštena…)
Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten
Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije
Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, pravilno tumačeći reči iz
Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Da se ne razliju, držim dlanovima.
Iznad Rone i iznad Garone,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge
Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

PSIHA

1.
Nisam samozvanka – dolazim doma.
I nisam služavka – ne idem
za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj
nedeljni odmor,
Tvoj sedmi dan, tvoje sedmo nebo.
Tamo na zemlji davahu mi groše,
Njihove žrvnje oko vrata svih:
- Voljeni! Zar me ne pozna jošte?
Ja sam golubica tvoja – Psiha!
2.
Evo ti, premili moj, evo rita!
To je nekad nežna plot bila.
Sve sam iznosila, prnja sam sita,
Ostaše jedino ova dva krila.
Odeni mi velebne svoje halje,
Pomiluj i spasi.
A jadne istrulele tralje -
U riznicu saspi.

PJESNICI

Šta da radim ja, slijepac i pastorak,
U svijetu gde svak očev je i oka zračna
Gde svi – anatemama, ko po nasipima
Strasti! Gde su nazvali?
Kihavicu – plač!
Šta da radim ja, pomišlju i rebrom
Pojna! – Ko dert, Sibir, kabel sa bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svijetu tegova.
Šta da radim ja, pjevač i prvijenac
U svijetu gdje najcrnji – sivo smjera!
Gdje nadahnuće drže – ko u termosu!
S ovom bezmjernošću
U svijetu mjera?!

POSLEDNJA ZDRAVICA

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja -
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled žena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

STIHOVI POSVEĆENI BLOKU

Ti odlaziš na sunčev zapad,
sjaj ćeš večernji videti blag.
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sneg će tvoj zavejati trag.
Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti -
proći kroz nemi snežni kraj,
ti, moj pravednik božji, prekrasni,
ti, moje duše tihi sjaj.
Na tvoju dušu – nemam prava!
Neizmenljiv tvoj je hod.
U ruku, bledu od milovanja,
neću zabiti čavao svoj.
Neću pružati ruke ni zvati,
nećeš od mene čuti krik.
Pokloniću se samo, već kad ti
promine voštani, sveti lik.
I, dok polako pahulje lete,
u prečisti ću kleknuti sneg,
i u tvoje ću ime sveto
predvečernji poljubiti sneg -
onde gde sred grobne tišine
tvoj uzvišeni prođe hod,
tihi sjaju – pun veličine -
svedržitelju bića mog.