TROŠNOST,U KOJOJ DOGOREVAM

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.
I najlepši je maj procvali -
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

ŽBUN

1
Šta treba od mene žbunu?
Ne govor! Ne moj pasije
Čovječji udes, koji kunuć,
Glavu u njega krijem
(Njene sjedine postepene!).
Toj snazi, spletu, guštiku tome –
Šta treba žbunu od mene –
Od neimućne – imućnome!
A treba. Jer mi ne bi išao
U misli, u uši, u zjenu.
Da ne treba, ne bi mi cvao
Pravo u dušu razjapljenu
Što nije prazna tek sa žbuna:
Okna svakog mog nevidboga!
Šta, žbuna pehare punan,
Nalaziš sred praznog mjesta toga?
Šta ne vidje (sred tvoga granja
List niti jedan isti nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim znacima interpunkcije?
Šta ne ču (glasu, sred granja,
U muci se roditi nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim zvucima interpunkcije?
A evo i sad, dok se staram
Da besmrtna prijeđe sila
U rječnik, zar ja izgovaram
Što znah dok nisam otvorila
Usta, znah još na međi usana –
Toj iza koje su krhotine..
I, opet, u svoj punini, znano
Biće mi kad govor mine.
2
A ja od žbuna – ne šumi, ne,
Bar tren, svijete čovječji! –
A ja bih od žbuna – tišine:
Te – među šutnjom i riječi.
Te – zvane svim, i ničim, prema
Volji: duboke, do vječnosti.
Nejasnoće! naših poema
Posmrtnih – divne nejasnosti.
Nejasnoće starih vrtova,
Nejasnoće nove glazbe, uz to
Nejasnoće prvih slogova,
Nejasnoće Drugog Fausta.
Te – prije sveg, nakon sveg. S bukom
Mnoštva što na forum grede.
E pa – onaj šum ušni u kom
Na sjedinjenost sve se svede.
Ko kad bi svi vrčevi Istoka –
Na čeono gorje. Od žbuna
Tišina takva reći se, stoga,
Potpunije ne da: potpuna.

Viteže andjelu podobni



Dužnosti!-Nebeski stražaru!
Beli spomeniče nadgrobni
Na mojim grudima u požaru.

Za mojim leđima krilatim
Izrasli ključaru,
Svakonoćna uhodo,zlatni
Svejutarnji zvonaru...

Strast,mladost i gordost sinja
Sve se predalo bez bune, prosto
Zato što si ti robinji
Prvi rekao:-Gospo!

PESME
Iz „Stihova Bloku"

1.
Tvoje ime je ptica na dlanu,
Tvoje ime je led na jeziku.
Jedan jedini pokret usana.
Tvoje ime je — pet slova samo.
Loptica, u letu uhvaćena,
U ustima zvona posrebrena.
Kamen bačen, na jezeru tihom,
Bućnuće tvoje ime zvukom.
U noći se topot kopita čuje —
To tvoje ime odjekuje.
I doziva ga u slepo oko
Ovo za škljocanje zvonko.
Tvoje ime je… ah, ?tije to!
Tvoje ime je. poljubac u oko,
U očnih kapaka nežnu jezu,
Tvoje ime je poljubac u snegu,
Plavi gutljaj s izvora hladnog.
Sa tvojim imenom san je dubok.

2
Nežna sablasti,
Viteže bez mane,
Ko te pozvao
U moje mlade dane?
U plavoj magli,
U sneznoj rizi
Odeven, stojiš.
Lutam po gradu,
Ne zbog vetra.
Već treće veće
Slušam đavola.
Plavooki me
Pesnik snega
Urekao.
Labud snezni
Pod noge mi perje baca
Perje lebdi i lagano
U sneg pada.
Tako, po perju
Idem ka dverima
Iza kojih je smrt.
On mi peva
Za plavim prozorima,
On mi peva
Dalekim praporcima.
Dugačkim krikom,
Labudovim klikom
Zove.
Priviđenje milo!
Znam da sanjam sve.

Učini milost:
Amin,
Neka se raspe!
Amin.

3
Ti prolaziš u predvečerje,
I videćeš taj sjaj što jenjava.
Ti prolaziš u predvečerje,
A mećava tragove zavejava.
Kraj mojih prozora, bez strasti,
Proći ćeš u snezne tišine tvoje,
O, pravednice moj prelepi,
Tiha svetlosti duše moje!
Neću se zakopati u tvoju dušu!
Nerazrušive su staze tvoje.
U ruku, od poljubaca bledu,
Neću zakucati klinove svoje.
Ni ime tvoje neću izreći,
Niti ću za tobom ruke pružiti.
Voštanom, bledom liku tvom
Samo ću se iz daljine pokloniti.
I pod laganom vejavicom
Na kolena ću se spustiti,
I u slavu tvome imenu svetlom
Sneg ću večernji poljubiti.
Tu gde, korakom veličanstvenim,
Ti si prošao sred tišine gluve,
Tiha svetlosti slave svete,
Svedržitelju moje duše.

4.
Zverima — brlog,
Putniku — put,
Mrtvacu — sanduk,
Svakome — svoje.
Žena —- da se pretvara,
Vladar — da upravlja,
A ja — da slavim
Ime tvoje.

5.
U mojoj Moskvi kupole gore,
U mojoj Moskvi zvona zvone
I u redovima stoje grobnice, —
U njima počivaju carevi i carice.
Ti ne znaš da se u Kremlju jutrom
Lakše diše nego na svetu ćelom!
I ne znaš da na Kremlju mom
Ja se molim tebi do zore.
A ti šetaš nad svojom Nevom
U času kad nad rekom Moskvom
Ja stojim su glavom oborenom,
A svetiljke više ne gore.
Ja te volim nesanicom svojom,
Ja te osluškujem nesanicom svom —
U času kad se po Kremlju ćelom
Bude zvonari, zvona zvone.
Ali moja se reka sa tvojom rekom,
Ali moja se ruka sa tvojom rukom,
Neće sastati. Sa radošću tom
Živeću samo od zore do zore.

-
Ja ću te oteti od svake zemlje, od svakog neba,
Zato što je šuma moja kolevka i grobnica,
Zato što na zemlji stojim samo na jednoj nozi,
Zato što ću bolje od svih da pevam o tebi.
Ja ću te oteti od svih noći, svih vremena,
Od svih zlatnih zastava, od svih oštrih mačeva.
Ključeve ću tvoje bacit, oterati pse sa praga,
Zato Što u zemnoj noći ja sam vernija od psa.
Od svih žena i jedine žene ću te odvojiti,
Nećeš biti mladoženja, — ja nevesta neću biti,
U poslednjem okršaju uzeću te — samo ćuti! —
Od onoga sa Jakovom što je stajao u noći.
Ali sve dok na grudima ne prekrstim ruke tvoje —
O prokletstvo ! — ti ćeš biti sam gospodar
volje svoje. Krila su ti usmerena prema nebu, prema
letu,
Zato što ti je svet kolevka — grobnica ti je u svetu!
0916)

Pukotina
Kako se završio slučaj taj
Neće saznati ni ljubav ni druželjublje.
Svakog dana odgovaraš tiše,
Svakog dana, padaš sve dublje.
Ne uzbuđuje nas ništa više,
Samo se drvo njiše granama,
Kao pukotina ledena što se
Zbog tebe otvorila u grudima!
U riznici sličnosti, evo ti, o tom,
Nasumce, proročanstvo glasi:
Spavaš u meni, kao u kristalnom
Grobu, spavaš u meni, kao u rani
Dubokoj. Tesna je ledena pukotina!
Led je ljubomoran na svoje mrtve:
Prsten—pancir — pojas — i žig…
Bez povratka je i odjeka sve.
Uzalud kunete Helenu, udovice!
Lepa Helena nije vatra Troje!
Plavet ledene pukotine na čijem dnu će
Otpočinuti telo tvoje…
Sjedinivši se s tobom kao Etna
S Empedoklom… Spavaj, sanjaru,
A svojima reci da je uzaludno
Telo svojih mrtvih skrivati na dnu.
(1923)

Sahara

Lepotani, ne jezdite !
Peskom tišine
Duša neće odati
Bez traga izgubljene.
Zaludna su traganja
Lepotani sada!
Izgubljeni spava
U grobnici nada.
Stihom, kao zemljom
Čuda i vatre,
Stihom, kao zemljom,
Ušao je u mene:
U suhu, u peščanu,
Bez dna i bez dana.
U mene, u bezdanu
Pao je do dna.
Slušajte bez zavisti
Ovu povest duša.
U oazama očiju
Peščana je suša…
Adamova jabuka,
Drhtaj, zvona glas.
Celog ga je uzela,
Kao bog i strast.
Bezimen i ugrabljen
Ne tražite! Pade.
U pesku zaborava
Spavaju hiljade!
Tišina je vrenje
Penušavog vala.
Pesak je pokrio
Tvoj grob, Sahara.
(1923)

Drevne magle ljubavi
1.
S rukama u džepovima stojim.
A plavi se put vodeni.
Odlaziš — zora se rumeni.
Opet nekoga treba da volim ?
Vatrena izmaglica Site
U tvojim očima se gusne…
Ja ću pamtiti samo usne
I strasnu tvoju reč:
— Živite
2.
Besni vetar šal nadima.
Taj čas je moja sudbina.
U grlu i u očima
Gnezdi se tuga zverinja.
Klecaju kolena slaba.
To je ta gospodnja strela
Kakav sjaj! Ja ću danas
Ko Karmen biti besna.
Stojim s rukama u džepovima.
Među nama okean plavi.
A nad gradom — magle, magle,
Te drevne magle ljubavi.
(1917)

Stenjka Razin
1.
Sa vetrom zaspala zlatna zora,
Noć se približava ko kamena gora,
Sa kneginjom svojom iz žarkih krajeva
Besni ataman otpočiva.
Kao pod teretom ramena je zgrbio,
Sav se u slušanje udubio —
A nad njegovim toplim šatorom
Grmi slavujski grom.
2.
A nad Volgom — noć,
A nad Volgom — san.
Na ćilimu, na šarenom,
Odmara se sa kneginjom ataman,
Sa crnovedom Persijankom.
I zvezde se ne vide, i talasi se ne čuju, -
Samo vesla kroz noć tamnu paklenu
I odnosi u noć atamanov čun
Grešnu dušu persijansku.
I čula je noć
Takve reći:
— Zar nećeš, je li,
Pobliže leći?
Medu našim ženama si
Zrno biserno!
Lik moj zar te tako plaši?
Rob sam večni tvoj, robinjo,
Persijanko,
Polutanko !
A ona — obrve natmurila,
Obrve tanke,

A ona — oči oborila
Persijanske.
I s usana njenih —
Samo uzdah jedan:
Džal — Edan!
A nad Volgom — zora rumena,
A nad Volgom — raj.
I galami gomila pijana:
Atamane, ustaj!
Dosta si se nalezao s kučkom
muslimanskom !
Gle, oči lepotice su uplakane!
A ona — kao smrt.
Usta krvava. —
I podiže se atamanova stroga obrva.
— Ti nisi prihvatila našu postelju —
Onda, kučko, prihvatićeš našu krstionicu !
Vedrina neba,
Tama dna.
Na krmi crvena
Papuča ostala.
I stoji, stoji Stepan poput strašnog hrasta,
Pobledeo Stepan sav, čak i rujna usta.
Zaljuljao se, pokleknuo. — Oh, malaksao !
Pridržite, nevernici, — mrak na oči pao !
Evo ti, Persijanko, Polutanko.
3.
(Razinov san)

I sanja Ražin san:
Kao da plaču čaplje barske.
I sanja Ražin san:
Kao da kaplju kapi srebrne.
I sanja Ražin dno —
Cveće na marami izvezeno.
I sanja lice jedno —
Crnoveđo, zaboravljeno.
Sedi kao bogorodica,
I niže na nit zrna bisera.
On bi joj hteo nešto reći,
Ali jedva usne pomera…
Pritiska ga, da jedva diše,
Komadić stakla na grudima.
Kao pospana straža se njiše
Stakleni baldahin medu njima.
Kormilar je ladu usmerio
Niz Volgu reku zorom.
O, zašto si me ostavio
Samo sa jednom papučom?
Ko će hteti, prijatelju,
Bosonogu lepoticu?
Ja ću ti doći, prijatelju,
Za drugu papučicu.
I zvone, zvone, grivne, zvona:
— Potonula si i ti, srećo Stepanova!
(1917)

Prikovana…

Prikovana na sramnome stubu
Prastare slovenske savesti, —
Zmija u srcu i žig na čelu
Svedoci su moje nevinosti.
Ja znam sve te blažene spokoje
Što pričesnice u sebi nose,
Ali nisu krive ruke moje
Kad na trgovima sreću prose.
Pogledajte celo moje blago,
Recite — da li sam oslepela?
Gde mi je srebro ? Gde mi je zlato.
Na mom je dlanu trag pepela!
To je sve što sam nežnošću i molbom
Isprosila od srećnih ljudi.
To je sve što ću poneti sa sobom
U kraj ljubljeni što mir nudi.
(1920)

Iz tragedije „Arijadna"

TEZEJ
(nad zaspalom Arijadnom)
Spava, ona koja skrivenu Istinu duša, poznade.
Spava, miljem zasićena.
Spavaj! — muž ti bdi.
Grana, vodom nošena!
Strast, poštuj je — spava!
Samo zbog toga ne spavam ja
Što nisam sit blaženstava.
Zar istom tom gorčinom
Pritisnut, slavuj ne bdi?
Kao da more pijem
Svaki čas sve slanije!
Spava, nežnošću zapljusnuta,
Spava, ružama okićena.
Mojom čežnjom neutaženom
Tako je brzo zasićena!
Kad na pučini kao biseri
Iščeznu reći pregršti,
Spavaj, mlada ženo!
Krv će pamtiti.

ARIJADNA
(u snu)
Volim !
TEZEJ
Kroz božje drvce sna —
Slušaj, zavet tu stoji:
Zemlja je u nama ugašena,
Besmrtnost ne postoji.
Bez dna je naših nada žban,
Misao veća od lobanje!
Tela su naša zasićena
Sokom besmrtne čežnje!
Ko borac obamrli,
Zadnji se uzdah gubi —
Spava. Znaj da će ponovo
Da bukne borba…
ARIJADNA
(u snu)
Ljubi!
TEZEJ
Kroz vezenu zavesu sna
Srcem ću se probuditi.
Duša je naša neumorna,
I malo joj je usne ljubiti,
I malo joj je ogledala,
Svetkovina i milja jek.

Spavaj, mladice smrtna,
Smrt će proći.
ARIJADNA
(u snu)
Zauvek.
Vi, što prolazite pored mene
I mojih sumnjivih čarolija, —
Kada bi' znali koliko paklene
Strasti i života se probekrija,
Kakav su smeli žar odneli
Ta slučajna senka i taj šum plah.
I kako mi srce ispepeli
Uzaludni, izgubljeni prah.
O, vozovi, što jurite sada
I u noć odnosite san stanice…
Znam, shvatili ne biste ni tada
Kad biste znali tajne klice —
Zašto su moje reči grube
Kroz cigareta dim večno plavi, —
Koliko je tamne i gorke tuge
U mojoj plavokosoj glavi.
(1913)

***
Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica.
Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.
Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja —
Crna zemlja i bela hartija.
(1918)

Ljubav
Jatagan? Vatra?
Skromnije od groma!
Bol, poznat kao očima dlan,
Kao usnama
Ime svoga deteta.

***
Svetska seoba se u magli začela:
Noću drveće zemljom luta,
U zlatnom vinu grozde pluta,
Iz kuće u kuću zvezde putuju,
Ka izvoru reke teći počinju!
I ja bih htela na tvojim, grudima
Spavati, otpočinuti.

***
Ciganska strast rastanka!
Trenutni susret i već moraš poć.
Zagnjurila sam čelo u šake
I mislim gledajući noć.
Niko iz naših pisama mnogih
Nikad do kraja shvatio ne bi,
Kako smo verolomni, to jest —
Kako smo verni sami sebi.
(1915)

Prvo sunce
O prvo sunce iznad prvog čela!
O oči te zamagljene
Pod suncem ko dva crna kratera,
Velike oči Adamove.
O prva radosti, prvi otrove,
O zmijo ispod sise leve!
U nebo gledaju Adamove
Oči sto videše čari Eve!
O rano uzvišenih duša,
Zavisti moja! O ljubomoro!
Mužu što sve Adame nadmaši.
O sunce krilato, prastaro!
(1921)

***
Tu sumornu mladu šumu —
Drvoseča je isekao.
To što je bog imao na umu —
Čovek je preinačio.
Već se šuma ne povija, —
Samo panjevi tu su tamni.
U glasu bližnjih se izvija
Tvoj glas čudni, glas nejasni.
I priviđaju mi se divni,
Očiju tvojih tamni krugovi.
Mi smo postali nerazdvojni
Neprijatelji, kao drugovi.
Kao topla suza —
Kap je u oči kanula.
Tamo, na nebu visokom,
Neko plače nada mnom.
1920)

• * *
  

Moj prozor se uzdiže visoko!
Nećeš ga dosegnuti prstenom!
Sunce je krst napravilo
Na zidu tavanskom.
Tanki krst od prozorskog rama.
Mir. Za večna vremena.
I čini mi se kao da sam
Na samom nebu sahranjena.
1919)

Htela bih da živim sa Vama
U nekom malom gradu,
Sa večnim sutonima
I večnim zvonima.
U maloj seoskoj gostionici —
Tanani otkucaji
Starog časovnika, kao kapi vremena.
Ponekad, u noći, sa mansarde
Flaute zvuk,
Kraj prozora flautist
I veliki tulipani na prozoru.
Možda vi mene i ne bi* voleli…
U sobi velika peć,
Na svakoj pločici slika:
Ruža, srce, lađa.
A u jedinom prozoru
Sneg, sneg, sneg.
Vi bi' leškarili, kao što Vas volim:
Lenjivi, ravnodušni i bezbedni.
Ponekad bi se čuo
Reski zvuk šibice.
Cigareta dogoreva
I dugo, dugo, treperi
Sivi stub pepela na rubu.
Vi i ne pokušavate da ugasite
Cigaretu
I ona se u pepeo pretvara.
(1916)

***
Moj put me ne vodi kraj tvoje kuće.
Moj put me ne vodi ni kraj čije kuće.
A ipak skrećem s puta
(Naročito u proleće),
A ipak medu ljudima lutam,
Kao pas po mesečini.
Svuda željena gošća:
Nikom spavati ne dam!
Sa dedom se kockam,
A sa unukom pevam.
Zbog mene nisu ljubomorne žene:
Ja sam samo glas i pogled zalutao.
Meni nijedan zaljubljeni
Nije palatu sazidao.
Trgovci, ja se smejem
Na vaše darove!
Sama za jednu noć podižem
Palate i mostove.
(Ne verujte u to što govorim!
Sve je površnost ženska!)
Sama ću u zoru da razruŠim
Zdanja sopstvena.
Hramovi kao snop slame izgore!
Moj put me ne vodi kraj kuće tvoje.
(1920)

PESNICI

3
Šta da radim ja,slepac i pastorak,
U svetu gde svak očev je i oka zračna,
Gde svi-anatemama,ko po nasipima
Strasti!Gde su nazvali
Kijavicu-plač!
Šta da radim ja,promišlju i rebrom
Pojna!-ko dert,Sibir,kabl s bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svetu tegova.
Šta da radim ja,pevač i prvenac
U svetu gde najcrnji-sivo smera!
Gde nadahnuće drže-ko u termosu!
S ovom bezmernošću
U svetu mera.

22 april 1923

NOVOGODIŠNJE

Srećna ti Nova - nov svet - i kraj - pod novim krovom!

I prvo pismo tebi na novom
- Nesporazum je da je na rodnom -
(Rodnom-plodnom) mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna.
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde ... Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prianja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
Čovek je ušao - bilo koji - (nežno
Voljeni - Ti). Najbolnije od zbitija svih.
- U Novosti i Danu. - Članak il' stih?
- Gde? - U planini. (Prozor u granju jele.
Čaršav). - Zar ne vidite novine, je l' te?
Članak, dakle? - Ne. - Al' ... Poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
- U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
- Dan? - Juče, prekjuče. - Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? - Ne prolazim tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al' ne Juda.

Srećna ti Nova! (Rodilo se Sutra!) -
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da ...
Pssst ... Po navici, eto - omaklo mi se.

Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo, bez senke i odjeka, lako -
Delotvorno!

A sad: - Kako si putovao? Kako
Se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Ko što na kasačima iz Orla,
Koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah - ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa -
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio - onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim - svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte -
Zvezdana!)

Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
Što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim - to se može -
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav (nišči) pojesti sve -
Ne trepnuvši! - već zato što onaj svet,
Naš - trinaesti, u Novodevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već - sve jezički.

Tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.