Поред овог типа ножа јавља се и низ других, али особине код њих нису тако уједначне као што је то случај са саксом. Већина тих ножева која је била у употреби били су једносекли, заобљенијег врха сечива. Већина њих се у дршке усађивала исто као сакс уз помоћ трна, али се јављају и ножеви који имају једноделну дршку и насађују се на нешто дужи трн, као и ножеви који имају дводелне дршке које би биле закиване за њихов доњи крај.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Неколико словенских ножева нађених у данашњој Чешкој; сви се уз помоћ трна усађују у дршку.

Иако је малих димензија, нож не смемо занемарити као оружје тог доба. У борбама, поготову оним већег обима, он је имао секундарну улогу, али је избијао у први план када би у кркљанцу борбе услед недостака простора постало немогуће борити се дужим оружјем.

Мачеви

Сва од наведених оружја до сада - копље, секира, нож – користили су сви слојеви друштва, од оних најсиромашнијих до најбогатијих, и била су нашироко распрострањена међу словенским војскама оног времена; ипак прича са мачем је сасвим другачија.

Мач је сечно бодно оружје које карактерише дуго сечиво. Главни делови мача јесу сечиво и крсница. Главни делови сечива јесу оштрица, врх и жљеб, а главни делови крснице су накрсница, држак и јабучица. Реч мач готског је порекла.
Многи писани извори спомињу употребу мача од стране старих Словена, а археолошки извори то само потврђују. Од писаних извора Фредгар бележи речи словенског поглавара Дарвентија који одбија да призна aварску власт: „Који је то човек који се греје сунчевим зрацима, који ће учинити да се покоримо? Та ми смо научили да владамо туђом, а не други нашом земљом, а то другачије не може бити док траје ратова и мачева.“

Такође поред овог доказа јасно је да су већ у шестом веку Словени масовно као плаћеници ратовали на страни Византије, где су се засигурно могли упознати са коришћењем мачева, будући да су у византијској војсци они били знатно заступљенији него у војскама осталих европских народа. Такође и забрана извоза мачева и оклопа Словенима коју је успоставио Карло Велики говори нам у прилог томе да су Словени знали и користили ово оружје. Многи словенски богови представљани су са мачевима, а о томе нам не говоре само писани, већ и нађени материјални извори. Археолошки извори су много оскуднији, што донекле доказује да је мач био веома вредно и скупоцено оружје, уједно и статусни симбол. Мач је такође био један од највреднијих и најскупоценијих предмета које је човек могао поседовати.
Тако је нпр. сачуван спис који говори да је цена мача у Јорку у 10. веку одговарала цени двадесет мушких робова, док једна исландска сага говори да је вредност једног мача била једнака вредности 16 млечних крава. Будући да су представљали велико благо, мачеви су понекад били украшавани и у породицама преношени са колена на колено.
Што се типа мача који су користили стари Словени, ту и дан данас постоје недоумице. Да ли је постојао аутохтони тип словенског мача и у каквом је сродству он био са, меровиншким, каролиншким и осталим типовима мачева остаје питање које тек треба да се реши. Ипак, једна ствар је у потпуности сигурна, а то је да словенски народи јесу ковали и јесу користили мачеве.

Један од типова мачева који је засигурно био у употреби од стране словенских ратника јесте такозвани словенско-германски мач. Овај тип био је најчешће заступљен међу словенским народима, што доказују и археолошки извори. Ради се о једноручном типу мача чија је укупна дужина износила од 90 до 100 цм, дужина самог сечива је варирала, али је у суштини износила од 80 до 90 цм. Сечиво овог мача било је наоштрено са обе стране и по дужини ижљебљено. Функција овог жљеба или канала јесте да се њиме смањује тежина самог сечива, а да се очува његова чврстина, због овога тежина ових мачева скоро да није премашивала 1,5 кг. Врх самог сечива је најчешће скоро полуокругао, те је очито да је њихова главна намена била да се користе за „сечење.“ Накрсница ових мачева је водоравна и њена ширина тек за пар сантиметара прелази дужину сечива. Њена главна улога јесте да обезбеди бољи хват мача, али и да заштити руку борца од удара у непријатељски штит. Држак мача је најчешће раван, благо ваљкастог облика, док облик јабучице варира, а најчешће се среће полукружни облик.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Скица пар словенско-германских мачева, на којој се јасно виде делови овог оружја (обратити пажњу на жљеб који се пружао средином сечива).

Словенско-германски мач по својим карактеристикама најсличнији је германском и „викиншком“ мачу, од који се разликује једино у детаљима. Највећа предност мачева над осталим оружјем јесте што су борцу омогућавали већу слободу у борби, као и могућност задавања сечних и бодних удараца. Такође, иако су се мачеви тог времена користили једном руком, док се у другој носио штит, њима се такође могло парирарати ударцима противника. Поред свега овога, мачеви овог доба нису могли пробити тада најчешће врсте оклопа; али ако се узме у обзир да је огромна већина ондашње војске била неоклопљена, схвата се зашто је ово оружје било толико хваљено.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Разноврсни типови крснице словенско-германских мачева.

Сабљe

Сабља је врста сечно-бодног оружја чије је сечиво у одређеној мери извијено. Сечиво код сабљи наоштрено је по испупченој страни, док је друга страна тупа или наоштрена само близу врха. Ова тупа страна сабље назива се телућ. Главна одлика сабље јесте да пружа много боље и лакше сечење од мача, што је нарочито од користи ако се употребљава са коња, што опет донекле указује на номадско-источњачко порекло овог оружја.
Нажалост, археолошких налаза сабљи који се могу приписати јужним и западним Словенима нема, али се претпоставља да су засигурно знали за ово оружје. Авари који на Балкан долазе у шестом веку и који потчињавају велики број словенских племена у многоме су користили ово оружје, што потврђују и археолошки извори. Ипак, вероватно да у поменуто време сабља код јужних и западних Словена није имала неку значајнију употребу, и ако су ови народи знали за њу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аварска сабља из Бродског Дреновца; увеличана крсница.

Код источних Словена, поготову кијевских Руса, неоспорна је употреба сабљи, иако није била бројније коришћена, свакако се налазила у употреби првенствено коњаника. Такође, забележен је догађај у коме су током једних преговора словенски кнез и печењешки хан 968. године разменили дарове. Тада је, између осталих поклона, кнез добио и сабљу.

Праћка

Праћка је врста пројектилног оружја чија је намена да избаци пројектил на даљину. Праћка се састоји из лежишта које је било направљено од коже или тканине и за које су на два краја били привезана два подужа канапа (око 40-50 цм дужине, али и више). Као пројектил најчешће се користило камење око 100 до 150 грама тешко, иако се претпоставља да је могло бити и тежих. Поред овога, има доказа да су се понекад пројектили изливали од олова, најчешће жирастог или елипсоидног облика, што је давало додатну брзину пројектилу.
Праћка се користила тако што би се пројектил сместио у лежиште, а затим би се праћка узимала за крајеве и цела вртела док се не створи потребна сила, па би се у жељеном моменту канап отпуштао и пројектил ослобађао великом брзином. Домет пројектила је варирао, али је најчешће износио око тридесетак метара, мада су остали забележени и екстремни случајеви који премашују домет од 50 м.

Реч праћка словенског је порекла и ово оружје било је у масовној употреби, будуће да је било веома јефтино и лако за производњу (чак и скоро свако дете би умело да направи ово оружје од онога што нађе у домаћинству), налазило се масовно и у већим и боље опремљеним војскама тог доба, у првом реду Византије где је скоро сваки пешак био опремљен праћком.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Савремена реконструкција праћке нешто компликованије израде.

Још приликом прве опсаде Солуна, наводи се да Словени користе ово оружје. Павле Ђакон 705. године казује да се Словени боре „секиром и каменом.“ Наравно, под каменом подразумева се да се исто избацивало из праћке. Ово оружје представљало је озбиљну претњу јер је поред тешких повреда могло и да усмрти на поменутим даљинама. Такође, хици из праћке у великом броју ометали су и успоравали непријатеља и уносили немир међу његову војску.

Лук и стрела


Лук са стрелама је врста пројектилног оружја које се користи за борбу на већим даљинама. Захваљујући својој еластичности и снази током натезања, лук сакупља у себи енергију која се ослобађа у моменту пуштања тетиве преко које се избацује стрела.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Изглед аварског лука без тетиве, са тетивом и у натегнутом стању.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Изглед стрела и распоред пера.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Технике напињања тетиве које су биле у употреби у поменутом периоду.
На доњој скици се види посебан прстен који се носио приликом напињања тетиве палцем.