Борбена заштитна опрема старих Словена

Упоредо са развојем оружја, човек је проналазио начине да се заштити од њих, а опет по проналаску одређеног заштитног средства тежило се да се створи ново оружје које це га надјачати. На овај начин стварала се непрекидна трка у наоружању која траје већ вековима. Што се коришћења оклопа и заштитне опреме тиче стари Словени нису заостајали за осталим „варварским“ народима тог доба. То потврђују многи писани и археолошки извори. Ипак, када је реч о овој врсти опреме треба посебно објаснити пар ствари.
Прво оклопи за тело оног времена били су прилично вредни предмети, а неки комади далеко су надмашивали цене оружја. Због овога оклопе су куповали искључиво они коју су се бавили ратним „занатом“ и коме је рат био посао. Како сој стајаће војске у ово време међу Словенима није постојао, или је био ограничен на мање дружине које су стално биле под оружјем, схвата се зашто су оклопи били веома ретки. Оклопи су, због своје велике вредности, представљали породичну драгоценост, вредан дар и преношени су са колена на колено.
Остатак војске који је у случају ратова био регрутован из становништва ређе је користио оклопе, поготову оне скупље, док су они јефтинији као што су штитови били веома чести, чак и међу таквом војском.

Штитови

[You must be registered and logged in to see this image.]

Прелеп цртеж на коме се виде сви детаљи округлих штитова са умбом и централним хватом.

Шлемови


Шлем је врста оклопа који служи за заштиту главе борца. Главни делови шлема су калота, носник и вратник, мада је калота основни део самог шлема. Реч шлем готског је порекла. У периоду од 6. до 10. века шлем је био један од заступљенијих делова оклопа, али ипак није свако могао да га приушти. У прилог овоме говори и да је код Нордијаца реч „styraesman“, која у преводу значи „онај који носи шлем“, означавала капетана брода или касније официра, што је свакако виши и богатији сталеж. Ипак свако ко се бавио војничким „занатом“ могао је (или морао) да приушти шлем понајвише због тога што је, чак и поред употребе штита, глава прилично незаштићен део тела.
И писани и археолошки извори потврђују употребу шлема од стране старих Словена. У ''Чудима св. Димитрија'' стоји да су словенски војници опремљени оклопима и шлемовима. Велики број шлемова који се приписују Словенима пронађен је у Русији и то у Осколу (VII в), Чернигову (IX в), Смоленску (IX-X в) итд.
Шлемови које су користили стари Словени били су прављени од неколико металних (гвоздених делова) који су били занитовани један за други, овакви шлемови најчешеће се у стручној литератури називају „спангенхелм“ што би у дословном преводу значило „занитовани (закивени) шлем“. Овај тип шлема био је лак и брз за производњу, био је доминантан тип шлема у целој Европи, а може се наћи и шире.
Овакви шлемови били су израђивани тако што би се за металну основу, која се састојала од металних трака, закивале веће плоче које би попуниле простор међу њима. Били су коничног облика и често су имали носнике различитих облика и димензија.



Носник, тј. део шлема који је служио да заштити нос али и лице, најчешће је био продужетак металне траке која се пружала попреко у правцу носа и потиљка, али су неретко посебно обликовани носници били закивани за шлем. Под нордијским утицајем међу источним Словенима био је веома популаран вид носника у облику наочара, који је пружао веома добру заштиту носа и очију, а састојао се из посебног металног дела који је био закиван на предњи део шлема. Овакав носник има и пронађени викиншки шлем из Гјермунда (Норвешка). На шлем се често додавао и вратник, тј. део који је служио за заштиту врата, а могао је био израђен од брње (карика плетених од жице) или од кожних и металних плочица, а могао је покривати само задњи део врата или цело лице и врат, скоро све до половине груди. Наравно, овде су варијације честе, поготову ако је овај део био прављен од брње, јер се заиста јављају разни видови покривања лица и врата са шлема.
Унутрашњост шлема била је најчешће обложена тканином, а за њу је често могла бити закивана и подкапа која је била начињена од тканине пуњене вуном или неким другим материјалом. Ово је омогућавало како удобније ношење, тако и одређену амортизацију самог шлема приликом удара оружја о њега.
Под источњачким утицајем, поготову код источних Словена (и ако се овај стил касније преко Византије раширио по Балкану) јавља се нешто шиљастији, тј. купастији облик шлема са извученим шиљастим врхом који се звао шишак. Металне плоче ових шлемова често су биле закиване једна за другу без металних трака, а шишак се могао закивати накнадно. Такође и код коничних шлемова касње се почињу напуштати металне траке и површине се закивају једна за другу. Пред сам крај периода о коме говоримо постају популарни шлемови који су били израђивани из једног комада метала, али у периоду о ком говоримо нису били истисли „закивене шлемове“.



Просечна дебљина метала од кога су се шлемови израђивали кретала се од 1,5 до 2 мм, а најчешће се њихова тежина кретала око 2 кг, мада су већи шлемови са деловима (носником и вратником) који су осигуравали и додатну протекцију могли имати и преко 4 кг.

Шлемови су пружали одличну протекцију тако да ни једно од ручних оружја тог доба није могло да их пробије, мада остаје дискутабилно да ли би се удар оружја као што су дуге секире могао издржати, а да се не доживи озбиљна физичка траума врата или главе.

Шлемови су због своје цене представљали вредан део опреме који се брижљиво чувао, поправљао и преносио са колена на колено, и могло је проћи и до стотину година пре него што би се одређени комади избацили из употребе. Такође вреднији комади често су били богато украшени.

Брња

Брња је врста оклопа за тело који је сачињена од многобројних међу собом спојених прстенова од жице. Прстенови су били спајани системом 4 у 1, што значи да је сваки прстен спајао четри најближа, што се понављало изнова и изнова. И ако се данас у литератури за ову врсту оклопа користи израз „верижњача“, тај термин није био коришћен у средњем веку. Такође израз панцир или панцерија, дошли су много касније из италијанског и немачког језика. Израз који се од старине Словена користио у периоду који обрађујемо, а и касније, јесте „брња“ и потиче од готског „бруња“. И дан данас брњица означава карику, или танак прстен од жице. 
Ова врста оклопа била је масовно раширена по Европи у целом средњем веку. Још су је стари Гали користили, а од њих касније је преузели Римљани код којих је опстала као главна врста оклопа све до пада царства.[/size][/justify]
[You must be registered and logged in to see this image.]

Начин повезивања прстенова брње системом 4 у 1. 
На слици се јасно види место и закивак на сваком прстену.

Просечна брња прављена је у облику слова Т, тачније тако да понајвише подсећа на дуге тунике које су тада биле одевни предмет. Биле су из једног комада и најчешће би досезале до мало испод струка борца, а дужи комади могли су досезати и до мало испод колена. Дуже брње имале су један или два шлица, било са бокова или напред и позади, како би олакшале кретање. Рукави су најчешће били кратки и ретко кад су досезали до испопод лакта. Брња просечне дужине могла је тежити од 11 до 15 кг и имала је и десетине хиљада прстенова (познати су комади који имају око 30.000 прстенова).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дугачка брња какву су носили и словенски ратници.

Шлицеви који омогућавају бољу покретљивост су напред и позади.
Прстенови би по спајању били закивани да би се осигурало да се не отварају, чиме би се оклоп учинио чвршћим. Просечна дебљина жице од које су прстенови били израђивани била је око 1,2 мм, али су честе варијације између 1 до 2 мм. Пречник прстенова такође је варирао од 5 мм па све од 1 цм, а на већини налаза износио је око 8 мм. Наравно, дебља жица намотавала се у прстенове већег пречника. 

Предност брње над осталим оклопима овог доба јесте што је она омогућавала добру покретљивост борца, а уједно пружала најбољу заштиту. Тежина брње би се „обуздованала“ тако што би се око ње качио појас у висини струка, тако да се тежина равномерно распоређивала на рамена и кукове. 
Многе од нађених брња на себи имају и незанитоване или прстенове других димензија, што јасно показује да су ови оклопи временом били репарирани. Овакав оклоп био је веома скуп и могли су да га приуште само богатији. Брња је пружала одлучну заштиту од сечења, али је била слабија на убоде; и поред тога, већина тадашњег оружја није успевала да је пробије.

Ratna oruđa za koja nikad ne biste rekli da su postojala

Istorija je puna primera ljudske kreativnosti koja se otrgla kontroli. Konstruisanje naoružanja u tom pogledu ne predstavlja nikakav izuzetak. Istorija ratovanja nudi brojne primere vrlo domišljatih, ali u isto vreme nepraktičnih borbenih sredstava.

1. Slepi miš bomba

[You must be registered and logged in to see this image.]

Razvila ju je vojska SAD, za borbu protiv Japana u II svetskom ratu, i doslovno je ono što joj i ime kaže. Mogla je da sadrži do 40 slepih miševa u hiberniranom stanju, pri čemu bi za svakog bili prikačeni mala napalm bomba i tajmer.

Bomba je imala sopstveni padobran, što je slepim miševima ostavljalo vremena da odlete i potraže mesto za da se ugnjezde. Nakon toga bi trebalo da eksplodiraju, i spale mesto koje su izabrali za svoj novi dom.

2. Protivtenkovski psi

[You must be registered and logged in to see this image.]

U očajničkom pokušaju da zaustave nacističko napredovnaje na svojoj teritoriji, Sovjeti su pse opremili eksplozivom i dresirali ih da se zavlače pod nemačke tenkove. Sovjetska propaganda je tvrdila da je na taj način uništeno oko 300 tenkova. Program je obustavljen tek 1966.


3. Podmornice nosači aviona

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na vrhuncu II svetkog rata, japanska mornarica aktivirala je podmornice klase Sen Toku I-400. Bile su dovoljno velike da pod vodom nose tri aviona “aiči” M6A “seiran”, da izrone, puste ih da uzlete, i opet zarone. Podmornice su bile opremljene i torpedima i bilo ih je ukupno tri.


4. Nukelarna artiljerija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konvencionalno nukelarno oružje u stanju je da uništi čitave gradove. Tokom Hladnog rata javila se, međutim ideja o “taktičkom” nukelarnom oružju. Male nuklarne granate i rakete kratkog dometa bile su ispaljivane sa Zemlje, na ciljeve na bojnom polju.


5. Sovjetski ekranoplan

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ekranoplan klase “lun” bio je dug 90 metara i konstruisan tako da leti samo nekoliko metara nad zemljom ili vodom, zahvaljujući efektu koji su stvarala njegova krila. Trebalo je da bude revolucionarno trasnportno sredstvo - veći od bilo kog aviona i brži od svakog broda. Mogao je da nosi i nuklearne bojeve glave, ali nikada nije ušao u široku proizvodnju, niti je upotrebljen u akciji.


6. Torpeda kaiten

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konstruisala ih je mornarica Japana i bila su u upotrebi od 1944. do 1945. Imala su ljudsku posadu, i predstavljale su jednu varijantu samoubilačkih oružja kojima je Japan pribegao pri kraju rata.

Torpeda su ispaljivana iz podmornica, a u njima je sedao čovek koji je po potrebi mogao da ih navodi, kako bi nanela maksimalnu štetu.


7. Rakete navođene pomoću golubova

[You must be registered and logged in to see this image.]

Razvio ih je bihejviorista B.F. Skiner, tokom projekta Golub. Projekt je konačno ukinut zbog nepraktičnosti, ali ideja je obećavala.

Raketa je spreda imala niz sočiva, koja su pojektovala sliku mete na unutrašnji ekran. Golubovi su bili uslovljeni da kljucaju metu na ekranu, čime su ispravljali putanju leta rakete.

Biznis insajder/DM

Povijest samostrela - oružje koje je obilježilo srednji i novi vijek

[You must be registered and logged in to see this image.]

Samostrel je jedno od najpoznatijih oružja srednjeg i novog vijeka makar postoji još od antike. Preteča je ručnog vatrenog oružja, a korišten je u dugom vremenskom razdoblju od feudalnih srednjovjekovnih borbi prsa u prsa do bitki regimentnih pješadijskih jedinica.
Samostrel (lat., arucs balistus, manus balistus, poznat u Нjemačkoj kao Armbrust, Rusiji kao самострел, Engleskoj kao crossbow, Francuskoj kao arbaléte, Italiji kao balestra) je oblik ručnog bacačkog oružja za borbu, lov i sport. Njime se izbacuju gvozdene i zapaljive strjele, kamene i metalne kugle. Sastoji se od drvenog kundaka s dijelovima za zapinjanje (zatezanje) i odapinjanje tetiva, luka (drveni, rožni i čelični) te tetive. Za borbu oko tvrđava samostreli su imali i postolja.

U odnosu na luk samostjel je imao veći domet (u prosjeku oko 500 m) i veću probojnost oklopa (mogao je probiti kacigu na udaljenostima do 300 koraka, a prsni dio oklopa do 125 koraka), lako se zapinjao pa su ga mogli upotrebljavati i nevješti i fizički slabiji strjelci (učenje vještine luka i strijele zahtijevalo bi bar dvije godine).

Problem je bio što je brzina gađanja bila manja, pa su obično strjelci lukom i strjelom mogli u minuti ispaliti oko sedam strjela, a samostrel samo dvije. Također, bio je neprecizniji zbog manje kontrole na pravilnosti leta strjele. Naposlijetku bio je teži i zahtijevniji za rukovanje. Pri gađanju se samostrel oslanjao na rame borca ili na naslon.

Kratka povijest moćnog oružja na napinjanje

Nastao je od luka, a onjemu prvi piše rimski povjesničar F. Vegecije u Epitoma rei militaris, M. Amijam u Rerum gestarum navodi da ga posjeduju Goti u 4. stoljeću nakon Krista. Njegova uporaba raširila se tek oko 10. stoljeća. Rusi ga 991. masovno koristi u borbama kod Novgoroda, a Bizant ga poznaje kao tzangra. U 12. stoljeću koriste ga već gotov sve vojske u Europi. Katolička crkva pokušava na drugom Lateranskom saboru 1139. zabraniti njegovu upotrebu protiv kršćana no na zabranu se nitko nije obazirao.

Do 13. stoljeća samostrel se ručno zatezao prek otetive, no u 14. stoljeću dobio je stremen i kuku. Pri zapinjanju samostrelac bi nogom pritisnuo stremen i u sagnutom stavu zakačio tetivu za kuku privezanu o pojas, a zatim se ispravio i time zategnuo i zapeo tetivu. To je povećalo snagu hica, ali je brzina gađanja ostala i dalje mala. Od 15. stoljeća usavršava se mehanizam za zapinjanje da bi se povećala brzina gađanja, pa se kao rezultata javljaju samostreli s polugom različitog oblika te samostreli sa čekrkom.

Samostreli su važni jer se od njih razvilo prvo ručno vatreno oružje. Prijelazni tipovi bili su samostreli s žlijebom i sa cijevi, a postojale su i kombinacije samostrela i vatrenog oružja bez šire primjene. Turska je također imala janjičarske jedinice naoružane samostrelima - teški samostreli koji su upotrebljavani u borbama oko tvrđava zvali su se zenberk, zenburk, čangra. Zbog prednosti (veći domet, veća brzina gađanja i bešumnost) nad prvim streljačkim vatrenim oružjem (arkebuze i muskete) samsotreli su ostali do 18. stoljeća u upotrebi.

Izvan Europe on je korišten dugo, pogotovu Kini, Burmi i Vijetnamu gdje su samostreli bili ključno oružje, a korišteni su i u Zapadnoj Africi. U Dubrovniku se samostrel javlja u 14. i 15. stoljeću pod nazivom balestra, balistra, balista i širi u ostale krajeve. Po dubrovačko mstatutu (1272) svaki brod veće nosviosti morao je imati samsotrele ili lukove. U ostatku Hrvatske samostrel se prvi put spominje 1275. (zanimljivo u Srbiji tek 1386.).

(Dnevno.hr)

NEVEROVATNO: Pronađeno smrtonosno oružje glinenih vojnika!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada su rekonstruisani samostreli, utvrđeno je da je ovo oružje vojnika od terakote bilo 20 vekova ispred drugih naprava tog doba

Cara čuvalo 8.000 vojnika... Otkrivena grobnica
Najsavršenije oružje... Kineski samostrelPrethodna stranicaSledeća stranica
PEKING - Zagrobni ratnici.

U grobnici prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga pronađeno je 8.000 glinenih vojnika u prostoru koji je veći nego što se ranije verovalo. Novim otkrićem potvrđeno je da je oružje iz grobnice, za razliku od vojnika, ne samo pravo već i da je decenijama naprednije od ostalog oružja iz tog perioda pre 2.200 godina.

Napredni

Ratnici iz Sjena, kako ih još nazivaju po gradu u Kini u kojem su pronađeni, bili su smrtonosne vojne formacije sa naprednim borbenim sredstvima kojima su pustošili sve što se pred njima nađe. Detaljno istraživanje sprovedeno na grobnici koja je otkrivena još 1974. pokazalo je da tamo pronađeni samostreli i drugo oružje nisu replike, već najpreciznije smrtonosne alatke tog vremena.

Naučnici su na osnovu novootkrivenih informacija konstruisali identične strele i samostrele koje su 200 godina pre nove ere koristili kineski ratnici i pokazali da je samo jedan hitac bio dovoljan da se probije ratnički oklop iz tog perioda.
- Samostreli su bili dva milenijuma ispred svog vremena - rekao je istoričar Majk Louds, ekspert za drevno oružje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Kurir)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Napinjanje samostrela, reljef na katedrali St. Sernin u Tuluzu, 11 stoljeće

Samostrel

Povijest samostrela počinje oko 600 god. pr. Kr. u Staroj Kini. Grci i Rimljani također su poznavali ovo oružje, a isto tako je  jedno od karakterističnih oružja srednjeg vijeka. Njegova izrada temelji se na upotrebi konstrukcije kratkog luka. Strelice za samostrel bile su manje od običnih strijela, a usto i smrtonosne. Raspon samostrela bio je 350-400 jarda (1 jard = 0.9144 m), ali su se iz njega mogle ispaliti samo dvije strelice u minuti. Ovo oružje bilo je jednostavno za uporabu i zahtijevalo je minimalan stupanj obuke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Samostrel je imao drvenu osnovu, uglavnom od jasena, lijeske i slično, premazanih ljepilom ili materijom sličnom laku. Luk samostrela bio je izrađen od drveta, željeza i čelika. Žice su izrađivane od vlakana konoplje, najčvršćih i najmanje elastičnih tada dostupnih vlakana. Bile su natopljene u ljepilu koje je služilo kao neka vrsta zaštite od vlage. Za napinjanje žice nije bila potrebna posebno velika fizička snaga, tako da je ovo oružje bilo idealno za mladiće, starce ili vojnike koji bi se razboljeli.
Strelice bi se položile u utor na vrhu baze samostrela i povukao bi se okidač. Samostrelom je mogao upravljati čak i neobučeni vojnik, a oružje je, za razliku od dugog i kratkog luka, moglo biti napunjeno do kraja. Smrtonosni samostrel mogao je ubiti vojnika u punom oklopu i strelica je lakše dolazila do cilja nego kod dugog i kratkog luka. Vojnici kojima je u borbi bio povjeren samostrel nosili su odjeću ojačanu komadima kože, metalnim trakama ili prošivanom tkaninom.

(Arheološki portal)

(Немања Слепчевић ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМA СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ)