Grčka vatra
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

[You must be registered and logged in to see this image.]
Prikaz broda koji Grčkom vatrom pali drugi brod

Grčka vatra (starogrčki Ὑγρὸν Πύρ, higron pir, novogrčki Υγρό Πυρ, igro pir, „tečna vatra“) je vizantijski izum koji su koristili kao oružje u pomorskim bitkama. U Vizantiji bila je poznata isto kao „morska vatra“ ili „rimska vatra“ (pošto su Vizantinci sebe smatrali Romejima, tj. Rimljanima). Radi se o tečnom plamenu koji se izbacivao iz neke vrste sifona koji su se nazivali strepte. Nikada se nije saznao pravi hemijski sastav ove zapaljive tečnosti, ali se smatra da je sigurno jedan od osnovnih sastojaka bila šalitra

Grčku vatru je, prema Teofanu, izmislio arhitekta Kalinik iz grada Heliopolja koji se tada nalazio u Siriji ili Egiptu i doneo ju je u Carigrad nešto pre početka prve arapske opsade (674—678). Zahvaljujući grčkoj vatri, Vizantinci su uspešno odbili napade Arabljana na Carigrad, i to ne samo 674—678, nego i drugu veliku opsadu Arabljana 717. godine.

Dugo vremena neprijatelji Vizantije jednostavno nisu nalazili načina da se odbrane od ovog ubojitog oružja. Prema Jovanu Kinamu, vizantijskom istoričaru 12. veka, tek nekoliko vekova kasnije flote itaijanskih republika su pronašle načina da zaštite svoje brodove oblagajući ih tkaninama natopljenim u sirće. Georgije Pahimer, vizantijski istoričar iz 14. veka, kaže da su Đenovljani svoje brodove štitili osušenim volujskim kožama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Keltski šljem prije restauracije

[You must be registered and logged in to see this image.]

I poslije

[You must be registered and logged in to see this image.]

Keltski ratnik

Оружје Старих Словена

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пре него што укажемо на неке од основних карактеристика, врсте и типове оружја које су користили стари Словени, треба нагласити да већина старих Словена нису били ратници по занимању, али да су то у случају потребе постајали, бар привремено. Већина ондашњег оружја еволуирала је из оруђа и алата, па се чак и касније многа оружја и алатке веома слабо разликују. У периоду о коме говоримо, алати и оружја од гвожђа су према вештини и труду који је био уложен у њихову израду били вредновани тако да су поједини комади оружја били далеко од приступачности за просечног Словена. Ратно оружје куповало се ако би за њим постојала потреба, а и чак тада се куповало оно најприступачније. Ипак, увек у ратну сврху су могла бити коришћена оруђа као што су секире и ножеви али ако се тежило се да се у ту сврху користе модификације истих чије су одлике много више одговарале сврси. Претпоставља се да је свака просечна кућа могла да одвоји новца бар за копље или штит који и јесу били најзаступљенији у словенским војскама.

(Немања Слепчевић)

Копља

Копље је врста бодног оружја које се састоји из два дела, зашиљеног врха илити бодила и дрвеног дела (дршке) тј. копљишта. Врх копља - бодило се такође састоји од два дела, оштрице тј. оштрог врха који има функцију пробадања и тулца, најчешће левкастог доњег дела који служи да се у њега уметне копљиште, тј. дрвени део. Будући да је копље једно од најстаријих врста оружја, кроз историју су се у његовој изради користили многи материјали, а и јављале разне врсте модификација и типова. Прва копља су још у најранијим данима човекове историје била израђивана само од дрвета које је било шиљено на врху, да би се касније прешло на уметање камених и других врста врхова у дрвену основу (копљиште). У металном добу врхови копља се почињу лити од разних метала, прво су се израђивали од бакра, затим бронзе и на крају од гвожђа, што се наставља кроз цео средњи век.

Скоро сви извори који спомињу Словене у војничком контексту обавезно наводе да су користили копља. Прокопије у свом делу „De Bellis“ наводи како Словени користе „мале штитове и копља.“ И остали византијски извори наводе употребу копља код Словена, али не дају прецизније описе до „велика или мала.“ Позната је чињеница да су словенски народи вршили и предвиђања ратних исхода уз помоћ коња и копља пободених у земљу, када се пратило на који ће начин коњ прећи преко тако постављеног оружја, што се накнадно тумачило. Народно предање такође врло често помиње „бојна копља.“ Ипак важнији од ових извора јесу археолошки, који обилују налазима копља на свим просторима који су Словени насељавали. Све ово говори у прилог чињеници да је копље било веома заступљена врста оружја. То и не треба да чуди, копље је било релативно лако и јефтино произвести, а својом дужином и убитачношћу у борби оно је и необученом борцу пружало добро оружје, лако за коришћење, са којим је са дистанце могао угрозити противника. Због свега овога копље је било најчешће оружје словенских ратника и било је коришћено од стране већине њихове војске.
У периоду о ком говоримо код Словена (као и у Европи) јавља се више врста копља. Најчешћа подела копаља јесте на копља за блиску борбу и копља за бацање, која су била често доста краћа од ових првих. Ова подела се поклапа са поделом коју су давали историчари на - „дуга и кратка“.
Копље је реч словенског порекла, као и израз „сулица“ којим се често означавало копље, али се тај израз касније углавном односио на кратко копље за бацање. Од ових израза изведене су и речи копљаник и суличник.

Копља за блиску борбу која су користили стари Словени су најчешће била нешто виша од просечног војника. Дужине варирају али се најчешће крећу од 200 до 220 сантиметара. Бодило ових копља било је израђивано од гвожђа ковањем, а облици му се крећу од игличастих и шиљатих па све до оних чији облик понајвише подсећа на лист врбе. Дужина ових бодила креће се у распону од око 20 па до 30 – 35 цм, мада се ретко могу наћи примерци који иду и преко 40 цм дужине. Такође, многи од нађених бодила на тулцу имају пар малих „ребара“ који су, како се претпоставља, служили да зауставе даљи продор у меку мету и на тај начин олакшају извлачење копља из исте. Ова модификација приписује се Францма; наравно овај тип копља се касније знатно раширио, а из ’’Капитуларија Карла Великог’’, које у деловима говоре о забрани продаје мачева и оклопа Словенима (Диеденхоферски капитулар), јасно се види да је трговина оружјем раније постојала.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пар словенских копаља махом нађених на територији данашње Русије, Пољске и Украјине.
На слици се поред дужине и облика може видети и попречни пресек копаља.

Бодило копља било је причвршћивано за дрвено копљиште малим ексером, који се у дрво копљишта закуцавао кроз рупицу на тулцу. Постојао је још један тип копља код кога тулац није био левкастог облика већ је наликовао трну. Тај дугачки трн је служио да се усади у рупу која се бушила на дрвеном копљишту. По овоме рупа би се заптивала лепком или смолом, а око врха копљишта би се вероватно стезао канап како би га очврснуо. Овакав тип копља ређе се јављао у варијантама копља за блиску борбу, већ је најчешће био примењиван код копља за бацање. Дрвени део копља, копљиште, најчешће се израђивало од јасеновог дрвета будуће да је ово дрво пружало оптимум чврстоће и гипкости, а и веома је правог раста.

Копља за бацање - сулице најчешће су била доста краћа од копаља за блиску борбу. Њихова просечна дужина се кретала у распону од 1,1 до 1,5 м, мада је најчешћа дужина износила око 1,3 м. Ово оружје могло је бити добачено и до дужине од тридесет метара, мада му је ефикасан домет био краћи - између 10 и 20 м. И у овом случају постоје две основне врсте бодила - она са тулцем у облику трна или у облику левка. Ипак, сам облик оштрице је друга прича пошто се јавља мноштво облика и величина. Најчешћи облици су троугаони, ромбоидни и листасти, а дужине бодила варирају од 10 до 20 цм, мада се налазе и примерци са веома дугачким бодилом (и преко 30 цм). Мања копља за бацање најчешће су била ношена у тоболцу, тј. у посебном виду вреће који је био прављен од коже или неке друге јаче тканине. Ово је ратницима омогућавало да носе више копља (како се претпоставља 6 до 8, али бројке варирају) што је знатно побољшавало њихову ефикасност у борби.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Пар врхова копаља за бацање.
Копља 3,4,5,6,7 уместо левкастог тулца имају трн који се поставља у рупу на копљишту.

Словенски ратници се у изворима спомињу као веома вешти са сулицама, један од најпознатијих извора долази нам од византијског писца Агатија, 556. године. Он говори како се у једном боју на страни Византинаца истакао Словен по имену Сварун. Наиме током борбе непријатељ је Византинцима задавао велике губитке тукући по њима из једне од ратних справа, ипак у одсудном тренутку, на једног од управитеља те справе копље је бацио Сварун на месту га усмртивши, што је довело до промене стања на бојишту и византијске победе.

Секире

Борбена секира је врста сечног, ударног оружја које се употребљавало у борби прса у прса. Секира се састоји од сечива, ушица, затиљка и секиришта (тј. дрвене држаље). Реч секира касније је дошла у употребу, а вуче корене од скитског „сагарис“, док је израз топор старији и вуче корене из иранског језика. Поред народног предања и многобројних археолошких извора, веома су бројни и писани извори који спомињу употребу борбених секира од стране старих Словена. Павле Ђакон пише да се Словени служе секирама као оружјем. У чудима светог Димитрија Солунског се наводи иста чињеница. Такође, на бронзаној статуети словенског ратника из северне Грчке види се ратна секира. У словенским гробовима у Великој Горици нађено је доста секира.

Секира као алат била је веома широко распрострањена; и најсиромашнија домаћинства су морала имати бар по једну за сечење дрва и остале послове. Захваљујући својим особинама, секира је можда и најубитачније оружје оног времена. Због свега тога често је постајала ратно оружје не само оних који нису имали другог оружја већ и богатијих ратника. Неких већих разлика између секира као оруђа у домаћинсту и ратних секира нема. Ипак ратне секире су обично елегантније израде, тање али са дебљим врхом сечива. Често се тежило да сечива ратних секира буду шира, али има изузетака. Украшене секире представљале су симбол достојанства и власти, па не чуди да је секира често била атрибут словенских богова, у првом реду Перуна. Такође, у многим религиозним обредима који вуку корене из многобожачких времена секира има култно место и заштитни статус. Налази минијатурних глава секира који су се носили као амајлије по старословенским стаништима само потврђују ову теорију.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Велики број секира нађен је на просторима који су настањивали Стари Словени.

Ипак, неку основну поделу секира можемо извршити по дужини секиришта које су користиле. По тој подели постоје две врсте секира: кратке, тј. оне које се махом користе једном руком и дуге, које се користе уз помоћ две руке. Наравно, најчешће су секире са дужим секириштем имале и већу главу.
Кратке, тј. једноручне секире имале су секиришта дуга до једног метра, док су дворучне имале држаљу дугу и до 1,80 метара. Овакве секире имале су способност да наносе веома велике повреде и могле су пробити већину ондашњих оклопа.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Главе велике дворучне и мање једноручне секире.

Интересанто је да Ана Комнина наводи како су гардисти њеног оца „Варјашка гарда“ махом наоружани дугачким секирама. Варјашка гарда основана је у 10. веку од војске које је руски кнез Владимир послао византијском цару Василију II - око 6000 војника, вероватно нордијског и словенског порекла. Од ових војника пар година касније цар је основао своју личну гарду, а неоспорно је да су бар део тог људства чинили Словени.

Ножеви

Нож је врста сечно-бодног оружја са веома кратким сечивом. Реч нож је старословенког порекла. Главни делови ножа јесу оштрица и дршка, а човек га корист од најстаријих дана своје историје. Као и секира, тако је и нож био широко распрострањено оруђе у домаћинству који се на исти начин без икакве преправке могло користити и као оружје. Ипак, оно што је карактеристичније за ножеве који су се користили у борбене сврхе јесте да имају дужу оштрицу. Многобројни археолошки извори потврђују употребу ножа код старих Словена. Ипак, јасно можемо направити разлике између пар врста ножева који су Словени тада употребљавали.

Као прво, по скоро целој Европи тада је био раширен тип ножа германског порекла, сакс. То је нож паралелних ивица, она оштрија је дужа, тако да је његов врх обично имао облик правоуглог троугла. Дршка код овог ножа израђивана је од једног комада дрвета и била је ваљкастог облика. Доњи крај сечива сакса завршавао се у трн који се уметао у рупу на дршци и тако фиксирао. Обично дужина сечива саксова се кретала од 17 до 35 цм. Истог облика, само дужег сечива, био је и скрама сакс тј. дуги сакс код кога се дужина сечива кретала од 35 па до 66 цм. Ипак, већина саксова имала је дужину сечива између 15 и 25 цм; велики број ових ножева нађен је у словенским некадашњим стаништима и гробницама. Тако на пример један сакс је нађен у Паскову а има дужину сечива од 25 цм. Сакс нађен на локалитету Левy Храдец (некадашња Велика Моравска) има дужину сечива од 23 цм. Ови и још многобројни археолошки докази потврђују да је овај тип ножа био доста коришћен од стране Словена.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Саксови нордијског порекла; скоро су индентични са онима које су користили Стари Словени.