Остале врсте оклопа

Што се осталих врста оклопа тиче, за њих имамо врло мало доказа да су били у упореби међу Словенима раног средњег века. Претпоставља се да су се испод брње најчешће носили пуњари или памуклије, тј. одећа која је имала улогу да апсорбује део удара и тиме појача заштиту. Оваква одећа прављена је тако што би се два слоја тканине зашивала, а потом пунила вуном, затим се одећа опет прошивала како би се осигурало да се пуњење неће сабијати само у одређене делове. Византинци су масовно користили ову врсту оклопа, а често су је пунили памуком, па се цео овај оклоп називао „бамбикион“ или „бамбикон“, од арапске печи „бамбук“, што значи памук.

Као што је већ речено, није познато да ли су Словени користили овај оклоп у пероду од 6. од 10. века, али га користе после овог периода, а и многобројна врсте одеће које се праве на овај начин указују на то да нешто слично јесте било у употреби.

Такође претпоставља се да су у употреби били и могобројни видови кожних оклопа за потколенице и подлактице који су прављени од дебеле коже. Изгледа да је такође био познат и оклоп за потколенице и подлактице од металних трака које су биле закиване за кожну поставу.

(Немања Слепчевић ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМA СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Представа словенских дружиника на коњима, реконструисана на основу материјалних и писаних извора

[You must be registered and logged in to see this image.]


Опрема словенских коњаника

[You must be registered and logged in to see this image.]


Илустрација из књиге И.Дзыся, "Киевская Русь".
На слици је верно реконструисана опрема коришћена од стране Словена у Кијевској Русији у десетом веку

Буздован


[You must be registered and logged in to see this image.]


Буздован, топуз или топузина, (од руског Буздыган и турског топуз) је ручно ударно и бацачко хладно оружје. Развио се од оковане палице, па се може се сматрати унапређеном батином. Буздован може бити направљен од јаког дрвета (за дршку) са металним ојачањима, мада постоје и буздовани направљени од метала чија је глава обложена каменом, бакром, бронзом или челиком.

Други називи за буздован су базирани на броју металних пера (латица) које има. По броју пера назива се и троперац, шестоперац или шестопер, десетопер и друго. Ови називи су чести у српским епским песмама. Војник наоружан буздованом звао се буздованлија, а који носи буздован старешине буздованер.

Глава буздована је истог или незнатно већег пречника од дршке. Направљена је у облику избочине или облика чвора што омогућава велику пробојну моћ кроз оклопе. Дужина буздована може бити врло различита, пешадинци су користили кратке буздоване дужине 1-1.5 метра. Буздовани који су користили коњаници су били доста дужи и посебно обликовани за ударце са коња. Дворучни буздовани били су већи чак и од коњаничких. Млат у заблуди доста људи назива буздованом.

(Wikipedija)

Srednjevekovni ratni čekić

DEFINICIJA RATNOG ČEKIĆA

Ratni ili bojni čekić (malj) je tip oružja iz kasnog srednjeg veka namenjen za blisku borbu prsa u prsa, sa izgledom koji podseća na običan čekić—alatku za mnogobrojne namene. Konstrukcija ratnog čekića je relativno jednostavna i ovakvo oružje sastoji se od drške i glave. Drška sa svoje strane može biti različitih dužina, pa tako najduži ratni čekići mogu po tome nalikovati helebardama dok najkraći nalikuju buzdovanima.

Dugački ratni čekići računaju se kao oružje na motkama (eng. Pole weapons) i koriste protiv konjanika, dok se kraći naravno više koriste u bliskoj borbi pešadije, ili sa konja.  Kasnije varijante ratnih čekića često su imale šiljak sa jedne strane glave, čime je oružje dobijalo raznovrsnije primene (pored tupog udarca moglo se vršiti i probadanje, probijanje oklopa i slično).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki od mnogobrojnih i vrlo raznovrsnih varijanti ratnog čekića koji se koristio u kasnom srednjem veku Evrope i Azije (1300-1500 god) , sa glavama različitih oblika i veličina



(Hladno oružje)

POJAVA I PRIMENA RATNOG ČEKIĆA

Ratni čekići su se javili kao rezultat sve jačih i otpornijih punih čeličnih oklopa na bojištima kasnog srednjeg veka tokom 14. i 15. veka. Površina ovakvih oklopa bila je tvrda baš kao i ivice tadašnjih napadačkih oružja i sečiva, pa se sečivo pri udaru u ovakav oklop odbijalo i odskakalo (rikošetiralo).

Mačevi ili glave bojnih sekira mogle su da ostvare tek površni udar, gubeći mnogo od svog efekta, posebno na vrlo zakrivljenim šlemovima tog doba. Ratni čekić sa druge strane, zbog pljosnatog oblika jedne strane glave omogućavao je prenos pune snage udara na metu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još nekoliko primera ratnih čekića iz realne istorije srednjeg veka ili mašte savremenih ljudi. Na dugačkom primerku sleva vidimo da je glava mogla da se sastoji iz čak tri dela: gornjeg vrška poput koplja, šiljka za probijanje i glavne udarne strane koja nije morala da bude baš pljosnata već da ima nekoliko udarnih tačaka. Središnji primerak je očigledno namenjen za borbu prsa u prsa i vrlo je masivan.

MALJ I DRUGE VARIJANTE RATNOG ČEKIĆA

Malj je još jedan naziv/sinonim za varijantu ratnog čekića, oružja sa dugačkom drškom i teškom metalnom glavom. Malj je sličan po izgledu i funkciji kovačkom čekiću. Od klasičnog ratnog čekića kakav smo opisali u gornjem delu stranice možemo ga uslovno razlikovati po tome što nema šiljati kraj već samo pljosnatu udarnu glavu.

Korišćenje malja kao oružja datira od kraja 14. veka. 1382. godine pobunjeni građani Pariza zaplenili su 3000 komada maljeva iz gradske oružarnice, što je dovelo do pobune koja je nazvana maljotina. Kasnije iste godine zabeležno je da su francuski vojnici koristili maljeve u Bitci kod Rozebeka, što znači da to nije bilo prosto oružje nižih društvenih slojeva već efikasno oružje koje je pronalazilo svoju primenu i u ozbiljnim ratnim okršajima.

Maljeve su, zanimljivo, koristili konkretno i strelci tokom 15. i 16. veka. U Bitci kod Aginkurta, engleski strelci sa dugim lukovima (eng. Longbowmen) bili su opremljeni olovnim maljevima, koje su prvobitno koristili za pobijanje kočeva, ali kasnije i kao oružja u borbi prsa u prsa, kada bi se neprijatelj već približio. Zabeleženo je da su ih koristili i strelci tokom Tjudorovskog doba (od 1480. do 1610. godine).

Lucernski čekić je tip oružja na motki koji je bio popularan u Švajcarskoj tokom 16. i 17. veka. To je kombinacija koplja/helebarde i tupog ratnog čekića.

Naziv potiče od otkrića mnogih ovakvih komada u Lucernu, Švajcarska. “Čekić” je u stvari glava sa šiljcima koja se postavljala na dugačku motku od dva metra. Glava je imala kopljasti vrh odozgo i šiljati kraj sa jedne strane, kao i manju udarnu glavu sa druge.  Pretpostavlja se da je lucernski tip čekića bio vrlo efikasan u proboju i lomljenju oklopa, kao i za hvatanje i skidanje jahača sa konja.