antique knife firesteel celtic knotwork sheath leathercraft vonlind

Oružje starog sveta


Katapult je bio izum koji je osmišljen u doba Dionisija Starijeg iz Sirakuze, 399. pre naše ere
Katapult je bio superiorna vojna tehnologija drevnog sveta

Godine 399. pre naše ere Dionisije Stariji, vladar grčke kolonije Sirakuze, na Siciliji, pripremao se za rat sa Kartaginom. Finansirao je velika istraživanja kako bi se proizvela nova oružja. Najveći uspeh tog velikog programa bio je izum katapulta, ključnog oružja drevnog sveta.

Čak su i u tim ranim danima katapulti ispaljivali strele mnogo dalje nego što je to i najsnažniji čovek ikad uspeo. Dodatna istraživanja pokrenuo je kralj Filip II Makedonski (359–336. pre nove ere), što je dovelo do pojave velikih katapulta sa konopcima od životinjskih žila koji su mogli da odapnu strele duge 3,9 metara, više nego dvostruko duže od onih koje su odapinjale Dionisijeve naprave. Filipov sin, Aleksandar Veliki, koristio ih je u osvajanju najbolje branjenih gradova Persijskog carstva, kao što je Tir u Libanu. Pravljeni su ogromni katapulti, kao onaj koji je osmislio Arhimed, izgrađen krajem III veka pre nove ere. Ovi ogromni katapulti su mogli da bacaju kamenje težine do 80 kilograma na daljinu od 100 metara. Oni su bez sumnje mogli da razbiju svaki neprijateljski brod koji bi bio pogođen.

Ovakvi katapulti bili su korisni i kada se opsedao grad. Filon Vizantinac je u svom priručniku mehanike iz oko 200. pre naše ere pisao da bi zidine morale da budu široke bar petnaest stopa da bi podnele udarac katapultiranog kamena teškog do 130 kilograma, dok bi duboki šančevi morali da budu iskopani oko grada kako bi zidine bile van dometa neprijateljskih katapulta.

Jedan od značajnijih napredaka Rimljana jeste postavljanje manjih katapulta na gvozdene ramove sa točkovima, tako da mogu da se pomeraju po bojnom polju. Oni su ispaljivali uglavnom strele standardnog tipa od 68 santimetara na nekih 350 metara. Neverovatna snaga ovog rimskog oružja je u velikoj meri potvrđena nalazom iz brdskog utvrđenja Mejdn, koju je zauzeo budući imperator Vespanzijan početkom osvajanja Britanije, što je dokazano četvrtastom rupom koju je napravila šipka (strela) iz katapulta koja se sigurno kretala velikom brzinom, čim je tako probila kost. Keltski ratnici nisu imali nikakve šanse protiv rimskih legija pod budućim imperatorom Vespanzijanom, 43. godine nove ere. Njihovu dobro branjenu tvrđavu vrlo brzo je zauzeo neprijatelj sa daleko superiornijom vojnom tehnologijom.


M. M.

BACAČKE I OPSADNE SPRAVE


Pored ovog “ručnog”, tj. oružja izrađenog za pojedince, postoje i veće, složenije sprave koje zahtevaju saradnju većeg broja ljudi kako bi ostvarila svoje dejstvo. Tu spadaju opsadne i bacačke sprave, bojna kola i ratni brodovi.

Opsadna sprava je uređaj napravljen u svrhu razbijanja ili zaobilaženja gradskih zidina i drugih oblika fortifikacije prilikom opsada, odnosno tvrđavskog ratovanja. Neke od njih su se koristile blizu fortifikacija, dok su se druge koristile za napade iz daljine. Od vremena antike opsadne sprave su najčešće izrađivale od drva te koristile mehaničke principe kako bi bacale kamenje i druge projektile. S razvojem baruta i napretkom metalurgije, opsadne sprave postaju vatreno oružje, odnosno opsadna artiljerija.

Pri opsadi nekog utvrđenja vojska je najlakše mogla da iskoristi izgradnju nasipa do zidova, podizanje merdevina uz zidove i korišćenje pokretnog zaklona kako bi se vojnici približili građevini koja se opseda, ali ove tehnike ne uključuju zaista izgradnju bilo kakve “sprave”. Najstarija opsadna sprava jeste tzv. Ovan, koji su izmislili još stari Asirci. Posle njega se javlja Katapult, čiji izum prisvajaju stari Grci. Kartaginjani su zatim bili prvi koji su koristili Opsadne tornjeve. Onager (naprednija vrsta katapulta) je glavni rimski doprinos razvoju oružja u ovoj oblasti. Oni su takođe prvi masovnije koristili Baliste, neku vrstu ogromnog luka koji je ispaljivao veće projektile. Srednji vek bio je svedok primeni Trebušeta, vrlo značajne opsadne sprave na principu protivtega koja je mogla da baci krupne projektile na do tada nezamislive daljine.

Bič



Bič je oruđe/oružje koje ljudi koriste da bi prisilili na određenu radnju ili stanje životinje ili druge ljude, izazivajući bol, strah i patnju. Bič se javlja u dva tipa:

1. Od čvrstog elastičnog materijala sa tanjim završecima kojima se udara direktno po žrtvi;

2. Od savitljivog dugačkog materijala kojim se mora zamahnuti na određeni način da bi se ostvarilo dejstvo.

Postoje takođe bičevi koji kombinuju ova dva tipa, poput lovačkih bičeva.

Kada govorimo o kontroli životinja bič se koristi i da bi se proizveo karakterističan zvuk “pucanja” bičem, koji je obično najava i za direktan udarac.

BIČ U ODNOSU NA DRUGA (SLIČNA) ORUŽJA



Bič se može posmatrati i u kontekstu konstrukcije i sličnosti/različitosti sa drugim hladnim oružjem. Bič se tako ne može u potpunosti razdvojiti od nekih tipova mlatova (mlatilica), a dodatni problem se  javlja zbog toga što u srpskom jeziku postoji samo spomenuta reč “bič” dok u ostalim postoji više različitih reči za različite tipove oružja/alatki, kao što je na primer engleski gde imamo reči poput whip (generalno označava “bič” bez konkretnije odrednice), bullwhip (jahaći bič za teranje stoke), scourge (bič za povređivanje ljudi), flagrum (rimski tip biča), flail (mlat, mlatilo) itd.

Ako bič posmatramo kao hladno oružje za vršenje tupih udaraca možemo ga povezati sa običnom toljagom, koja je u jednom pravcu evolutivnog razvoja dobijala fleksibilne (pokretljive) delove da bi se dobili buzdovani, mlatovi (mlatilice) i salme, da bi na kraju upravo taj pokretljivi deo (konopac, veza, lanac, kožna traka) postao glavni deo oružja koji se nanosi udarac, čime se efektivno dobija bič kao novi tip oružja. Na taj način možemo zamisliti da postoji jedna linija razvojnog kontinuuma gde se sa jedne strane kao ekstrem nalazi toljaga naćinjena od potpuno krutog materijala, a sa druge strane bič načinjen od potpuno savitljivog materijala.


Primeri različitih tipova tupog udaračkog oružja koji se mogu postaviti na liniji kontinuuma gde je sa jedne strane kruta toljaga a sa druge fleksibilni bič, sa mnoštvom međutipova.

BIČ U PRAISTORIJI


Bičevi se izrađuju od kože, što je lako propadljiv materijal, pa tako nemamo direktne i pouzdane dokaze o primeni ovog oružja u praistoriji. Međutim on se vrlo lako pravio a sve ono što čovek može lako da napravi on će to i napraviti, kad tad, tako da sa velikom sigurnošću možemo tvrditi da je bič korišćen u najranijim danima praistorijskog čoveka, od onog trenutka kada je takav čovek shvatio da od kože ubijenih životinja može napraviti trake, a da zatim pomoću tih traka može povređivati druge životinje i ljude.

U mnogim kasnijim kulturama i civilizacijama primena biča je osvedočena, kao što je na primer bila kod Rimljana koji su bič koristili na bezbroj načina, i kojima je on bio jedan od glavnih pomagala/oružja u svakodnevnom životu. U Bibliji je naravno najpoznatiji onaj bič kojim je kažnjen Isus Hrist nakon hapšenja u Jerusalimu.

LUK I STRELA NA SEVERNOAMERIČKOM KONTINENTU



Severnoamerčki Indijanci nisu znali oduvek za luk i strele. Iznenađujući arheološki nalaz je da ovo oružje nije korišćeno sve do 500. godine nove ere, nekih 12,000 godina nakon prvog naseljavanja većeg dela kontinenta i mnogo kasnije u odnosu na indijanske civilizacije iz Centralne i Južne Americi.

Od tog doba primena luka u lovu je bila široko rasprostranjena praksa među plemenima Sev. Amerike, a postojala je i igra gde se gađao obruč na određenoj razdaljini. Pripadnici plemena Velikih ravnica (eng. Great Plains) postali su vrlo vešti u gađanju lukom i strelom sa konja, jednom kada su se ovi pojavili na američkom kontinentu.

Indijanci su koristili luk i strele da ubijaju životinje svih veličina, pa čak i one velike poput bizona i losa, ali i u borbi i ratu. Strelci bi prilazili svom plenu iz zasede ciljajući ranjive delove tela poput vrata i  plećke.

IZRADA LUKA



Severnoamerički Indijanci su posle dugih vekova svog postojanja konačno naučili kako da izrađuju lukove i strele i to je bio veoma težak i vremenski zahtevan posao. Obično je za izradu jednog kvalitetnog luka bilo potrebno i do mesec dana strpljivog rada. Mnogi ratnici su u izradu svog oružja unosili i lične elemente ili stil, kako bi svoje oružje lakše prepoznali i njime se podičili. Da bi znali kolika dužina strela odgovoara njihovom luku oni su pravili strelu-prototip koja bi najviše odgovarala a zatim njenu dužinu urezivali na parče konopca koji su nosili stalno sa sobom.

Luk i strela nije sasvim jednostavno oružje. U pravljenje ovakvog oružja bilo je potrebno uložiti vreme i znanje koje je sticano milenijumima i generacijama, kako bi se dobilo oružje koje je efikasno u lovu i ratu. Svaki element oružja mora biti u proporciji sa ostalima a praistorijski Indijanac morao je da koristi sofisticirane alatke. Luk dejstvuje kao par opruga povezanih drškom. Kada se povuče tetiva materijal (drvo) sa unutrašnje strane luka se sabija, dok se spoljašnji deo rasteže. Time se dobija potencijalna energija koja se zatim koristi za ispaljivanje projektila—strele. Kada se tetiva pusti krajevi luka se brzo vraćaju u svoje nezategnuto stanje i otpuštaju potencijalnu energiju. Na taj način se snaga luka može meriti pomoću snage koja je potrebna da se zategne tetiva.

MATERIJAL ZA IZRADU LUKOVA I STRELA



Izbor materijala nije bio nasumičan, kao ni način na koji se luk pravio. Na izbor materijala je ipak ponajpre uticalo ono što se nudi u prirodi. Indijanac koji je pravio luk i strele morao je u obzir da uzme i vremenske uslove u kojima je živeo poput temperature i vlažnosti. U izradi je takođe bila bitna i namenjena svrha, to jest način korišćenja. Lukovi za ratnike na konjima bili su kraći od onih za ratnike pešadince. Ovo je dalje sa sobom nosilo druge posledice u izboru. Kako dužina luka određuje stepen zatezanja koje drvo trpi kraći lukovi pravili su se od većeg broja materijala (tzv. kompozitni lukovi) dok su duži lukovi mogli biti napravljeni od jednog komada drveta.

PREDNOSTI LUKA I STRELE KAO ORUŽJA



Glavne prednosti luka i strele nad kopljem na primer jesu veća brzina projektila, bolja preciznost, i manje dimenzije oružja, pa se ono zbog toga lakše nosilo. Glave za strele zahtevaju takođe znatno manje materijala (u ovom slučaju kamena ili kosti) od glava koplja. Dobar obrađivač kamena mogao je da napravi vleiki broj glava od jednog osrednjeg komada kremena ili opsidijana.

Slika br.2—Za izradu indijanskih lukova i strela korišćeni su osnovni prirodni materijali, poput drveta, kamena, kosti, kože i perja ptica


Akitnak—strela sa tupim vrhom