Predstavu o Deda Mrazu, najvažnijem čoveku Laponije, danas diktira jedna od najvećih svetskih kompanija, "Koka Kola". Kada toliki novac stoji iza jedne ličnosti, onda ne čudi što Deda Mraz može da pravi igračke, da zna svu decu na svetu, da ima sanke i irvase koji mogu da lete. On je nasmejan i dobroćudan i uvek stiže nekako iznenada. Kao sneg u Beogradu usred decembra, tako nas svake Nove godine iznenadi i Deda Mraz. Ali to su samo savremeni detalji. O Deda Mrazu razmišljaju ne samo menadžeri "Koka Kole", već i brojni naučnici, etnolozi, istoričari. Postoji čitava nauka koju možemo da krstimo kao dedamrazologija.

Gospodin Mraz nije uvek bio to što je "Koka Kola" smislila da jeste. U velikom broju zemalja u svetu Deda Mraz je postao poznat kasno, tek posle Drugog svetskog rata, i to kao sveti Nikola. Profesor BU Ljubiša Rajić priča nam da se u poznom srednjem veku i ranom novom veku javlja se u različitim vidovima i ima različita imena. "Javlja se u Nemačkoj kao Berteluk, Nehtrupert, Vajnachajmn. Bio je neka vrsta poluživotinjskog, polučovečjeg, jedna vrsta antropomorfmnog pratioca Isusa Hrista, koji je išao za njim. Nekad se taj lik vezivao za rituale tipa naših poklada. U Engleskoj se javljao pod imenom Klaperboki i Oldhog u vrlo sličnoj ulozi. Tako da naše poklade predstavljaju jednu sponu između Božić Bate, kakav je danas i onoga kakav je nekada bio. U skandinavskim zemljama se javljao kao jedna vrsta patuljka, transformacija patuljka iz vrlo starih vremena. I tada je imao ulogu nekoga ko, sa jedne strane predstavlja Isusovog pratioca i to je dakle, pokušaj ponajviše urađen još za vreme reformacije. Martin Luter je svesno razdelio Isusa i Božić Batu na neki način da bi markirao Isusa u središte. Pokušaj transformacije jednog lika koji bi pripadao etnografiji, a ne religiji. Taj pratilac Hristov je u jednoj ruci nosio poklone za dobru decu, u drugoj ruci nosio prut da kažnjava decu koja su bila zla. Onda je taj deo sa poklonom, sa nagradom izvučen, i vremenom je, kroz nekoliko stoleća transformisan u stvari u jedan lik koji treba da nagradi one koji su bili dobri u prethodnoj godini, pa se sada nagrada dece polako proširila na nagrađivanje odraslih. Sve negde do 30-ih godina prošlog stoleća. Od tada na dalje počinje jedna drastična komercijalizacija tog lika, da bi se danas taj lik pretvorio otprilike u zaštitnu marku Koka Kole".

Ali posle Drugog svetskog rata kominističkoj vlasti je, kaže profesor Rajić, lik i delo Deda Mraza dobro došao kako bi novogodišnje, a pre svega božićno slavlje preorijentisali na potpuno svetovne likove. Ovo je u velikoj meri uspelo. Istovremeno se međutim dogodilo da oko novogodišnjih praznika Srbi imaju tri praznika, Svetog Nikolu, koji je ishodišni praznik, zatim Božić čiji su običaji vezani za predhrišćanski period kada nema poklona i Novu godinu i Deda Mraza koji donosi poklone. Tako da ono što je kod protestanata vezano za jedan praznik za Božić, kada se spajaju svi elementi u jedan - kod nas je razdvojeno u tri dela. Etnolog Jasna Mijalković primećuje da je period posle Drugog svetskog rata ključan za dolazak Deda Mraza među Srbe. "Kada je došao Deda Mraz, tada je došla i jelka, jer do tada mi nismo znali za taj običaj kićenja nekog zimzelenog drveta. Znači, ranije je bio običaj da se badnjak na Božić okiti kolačima, voćem, a jelku je ustvari zamenjivalo bilje kojim su ljudi kitili kuće, jer su na taj način ustvari hteli da povrate tu neku životnu snagu, u onim mračnim, hladnim zimskim trenucima".

Nedoumice i rasprave oko domovine Deda Mraza bile su dugo sporne u naučnim krugovima. Na kraju je izabrana Laponija, carstvo irvasa, objašnjava Ljubiša Rajić. "Pošto je vezan za područje koje poznaje zimu, dakle, severnu poluloptu, i to severni deo severne polulopte, i dolazi na zimsku kratkodnevicu. I spoljnim elementima Deda Mraz je na neki način vezivan za zimu, pošto ranije nije imao nikakvo prevozno sredstvo, nije jahao, nije koristio sanke ili bilo šta drugo u tom periodu, prebačen je na krajnji sever, ustvari nastanjen je na Severni pol. Dakle, u područje večitog leda, ali pošto ima veoma veliku komercijalnu ulogu, došlo je prosto do neke rasprave gde bi to mogao fizički da bude. Potencijalna mesta su bila sever Kanade, Grenland, sam sever Skandinavije i severni deo Sibira.

Izvor:Z&L

Kako je Sveti Nikola postao Deda Mraz

Lik veselog dede u crvenom kostimu krajem svake godine uđe u naše domove na najrazličtije načine. Međutim, malo njih zna kako je zapravo nastao Deda Mraz a naročito ko je bio njegov predak



Prvi zapisi o Svetom Nikoli, episkopu i dobročinitelju poreklom iz Male Azije, potiču iz četvrtog veka nove ere. Poznat po nesebičnoj pomoći i humanosti, Sveti Nikola bio je svešteno lice iz kojeg su proistekle brojne legende i priče o današnjem Deda Mrazu, piše „Daily Mail“.

Posebno je bio naklonjen deci, a zabeleženo je da je pomogao trima devojčicama kako bi ih zaštitio od prostitucije. Legenda kaže da je tri večeri zaredom prolazio pored njihove kuće i kroz prozor ubacivao vrećice sa novcem, ne bi li im poklonio dovoljno novca kako bi preživele bez prostituisanja.



Njegov grob danas se nalazi u Bariju u Italiji i godišnje ga obiđu hiljade posetilaca iz celog sveta. Na priloženoj fotografiji vidi se ruska ikona iz 1924. godine na kojoj je Nikola prikazan kao svetac. Za razliku od zapadnog sveta koji je dobrim delom prihvatio Deda Mraza, izgrađenog upravo na priči o Svetom Nikoli, istočni deo Evrope, mahom pravoslavno stanovništvo, proslavlja ga kao jednog od najvećih svetaca.

U Srpskoj pravoslavnoj crkvi Sveti Nikola slavi se 19. decembra i za njega se smatra da je zaštitnik putnika i moreplovaca, dece i studenata. Upravo je Nikoljdan uz Aranđelovdan i Đurđevdan, jedna od najčešćih krsnih slava kod nas.



Ukoliko se pomerimo nekoliko meridijana zapadno i nekoliko vekova unapred, do Velike Britanije i 1686. godine, ovog plemenitog dobrotvora pronaćićemo u liku "Božić Bate" (Father Christmas) koji je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora, povezan sa tradicijom darivanja i prazničnog radovanja.



Koren anglosaksonskog termina kojim je označen Deda Mraz (Santa Claus) mogao bi se naći i u tradiciji holandskih doseljenika koji su naselili predele Severne Amerike, donoseći sa sobom kovanicu „Sinterklass“



Čak je i nekadašnji Novi Amsterdam, današnji Njujork, 1804. godine za svog sveca zaštitnika izabrao baš Svetog Nikolu. Upravo se u tom periodu Sveti Nikola „preobrazio“ u Deda Mraza, a kao jedan od „krivaca“ pominje se Aleksandar Anderson. Upravo je on bio zamoljen da naslika Svetog Nikolu za prvu večeru održanu u čast tog sveca u Njujorku 1810. godine.



Od tada je duga bela brada i oreol oko glave postao zaštitni znak sveca. Krzneni ogrtač dobio je u drugoj polovini devetnaestog veka kada je njegov lik počeo da se pojavljuje u pesmama, a sada već tradicionalna crvena boja, zamenila je prvobitnu žutu 1868. godine kada su Deda Mrazu dodate kočije i irvasi.



Početkom dvadesetog veka Deda Mraz je postao stalni "posetilac" knjiga, časopisa i brojnih reklama, polako poprimajući izgled koji danas poznajemo. Presudnu ulogu u tome odigrala je kompanija „Coca Cola“ koja je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka osmislila praznične reklamne kampanje čiji je glavni junak bio deda rumenih obraza i duge bele brade u crvenom ogrtaču – Deda Mraz.



Vremenom je Deda Mraz na reklamama počeo da pije koka-kolu a koju godinu kasnije uz pomoć umetnika Hadona Sendbloma dobio je džakove pune igračaka i radosna dečja lica kojima ide u susret. Njegov lik ubrzo je prihvatila celokupna istorija zabave pa danas skoro i da nema deteta koje ne zna ko je bradati čiča u crvenom kaputu.

b92

Božić, Božić bata!



Deda Mraz je ikona zapadnog i sekularizovanog potrošačkog sveta a Božić Bata je simbol pravoslavne vere i milosrdja


Božić Bata ili Sveti Nikola Mirlikijski kao Deda Mraz

Većina ljudi zna da je savremeni Deda Mraz nastao u okvirima kompanije Coca Cola kao njihova marketinška ikona. Medjutim, to i nije u potpunosti tačno. Coca Cola je samo već postojeće folklorne i narodne mitove o poklonima koje za Novu Godinu i Božić donosi deka sa Severa, iz Laponije, osmislila u jednoj jednostavnoj formi debelog i bradatog dekice u crvenoj boji Coca Cole koji deli poklone deci za Novu Godinu. Snažna marketinška kampanja koju je kompanija Coca Cola sprovodila da nametne svoja pića kroz ikonu novogodišnjeg darodavca stvorili su kod ljudi mit da je Deda Mraz oduvek bio takav kakav je sada. Naprotiv!

U pravoslavnoj tradiciji ne postoji Deda Mraz, odnosno postoji Sveti Nikola Mirlikijski Čudotvorac ili Božić Bata, veliki hrišćanski svetitelj koji se proslavio svojim Bogougodnim delima i milosrdjem. Tajno poklanjanje i darivanje koje je Sveti Nikola za života činio su osnov mita o savremenom Deda Mrazu. I dok je savremeni Deda Mraz ikona modernog potrošačkog društva u kome je cilj kupiti što više poklona i tako se pokazati, dotle je naš Božić Bata simbol darežljivosti i tajnog milosrdja da se pomogne onima kojima pomoć istinski i treba. Božić Bata je u pravoslavnoj tradiciji simbol naše dužnosti i potrebe da pomognemo onima koji nemaju i kojima je pomoć potrebna: nezbrinutoj deci i siročadima, beskućnicima, bolesnima i usamljenima.

Ko je Božić Bata?

Božić Bata je izvorno hrišćanski svetac Sveti Nikola Mirlikijski (Saint Nicolas – Sant Nikolaus – Santa Claus) za koga se vezivao običaj da se uoči Nikoljdana 19 decembra ili za Božić, siromašnoj i bolesnoj deci ostavljaju novčići i slatkiši u čizmama ili čarapama koje deca, tom prilikom ostavljaju pored prozora ili pored ognjišta.

Žitije Svetog Nikole kazuju da je, sveti Nikola svojim tajnim dobročinstvom spasao tri devojčice čiji bezdušni, naglo osiromašeni otac, htede da ih proda u roblje jer nije mogao da ih hrani i gaji. Da bi ih spasao, sveti Nikola je noću, krijući se od sveta, kroz prozor kuće u kojoj su živele tri unesrećene devojčice, ubacio svežanj dukata kako bi ih spasao. Zlatne kovanice su upale u njihove čizmice i otuda dolazi ovaj običaj. Po drugoj verziji, sveti Nikola je isto to učinio ali je dukate ubacio kroz dimnjak a oni upadoše u čarapice koje su devojčice tu ostavile da se noću osuše.

Sveti Nikola je vremenom kombinovan sa drugim likovima, naročito onim iz predhrišćanske tradicije starih Slovena i starih Germana; sa germanskim Bogom Odinom i slovenskim zlim starcem Mrazom koji je otimao i odnosio nevaljalu decu – Deda Moroz, Deda Mraz …

Vremenom se Deda Mraz, pod uticajem hrišćanstva, preobratio u dobrog dekicu koji je poprimio lik i odelo Svetog Nikole. Po pravilu, slavio se, i danas se slavi zimi i dolazi deci počevši od dana i slave svetog Nikole pa do Nove godine, kako kod pravoslavaca i katolika, tako i, u novije vreme, kod svih ostalih religija i konfesija.

Interesantno je i to da u Srbiji Deda Mraz deci dolazi za Novu godinu ali ne pravoslavnu tj. Julijansku – 13 januara, već međunarodnu 1 januara, onu po Gregorijanskom kalendaru, kao i to da je starac Božić Bata, ranije dolazio za Božić, odakle mu dolazi i ime Božić Bata, a ne na dan svetog Nikole. Objašnjenja za ovu pojavu je mnogo ali nismo jedini kod kojih je tako. Slično je i u većini drugih evropskih zemalja dok se u nekima, npr. U Holandiji i Poljskoj, tradicija striktno poštuje pa tako „Sinterklas“ (u Holandiji) odnosno „Švjenti Mikolaj“ (u Poljskoj) deci u pohode dolaze baš na dan svetog Nikole.



Božić, Božić bata!

Danas celim svetom

Heruvimi lete

Danas će se rodit

Hristos malo dete

Danas nema tuge,

Danas boli ćute,

Sve su danas misli naše

Nebu podignute.

Današnja je noćca

Od suhoga zlata

Božić, Božić, bata!

Danaske se brišu

Nehotični gresi,

Danaske se duša

Rajskim mirom resi,

Danas melem sveti,

Svaki nedug celi,

Danaske se oproštenje

I prima i deli.

Danaske je svetu

Nova svetlost data

Božić, Božić, bata!

Topla nam je soba,

Tople su nam grudi

Svud su naša braća,

Gde su dobri ljudi.

Voštanica gori,

Slama je prosuta,

A „Roždestvo“ pevaćemo

Po stotinu puta,

Evo, već i vertep

Otvarajte vrata

Božić, Božić, bata!



J.J.Zmaj

Odakle je došao i gde ide Deda Mraz?



U većem delu zapadnog sveta danas se proslavlja Božić, a sa njim dolazi i omiljena dečija maskota ovog praznika - Deda Mraz.

Mnogi istoričari su se bavili vezom između Sv. Nikole Miriklijskog, poznatog i kao Sveti Nikola Čudotvorac, i analizirajući čak i crte lica, ustanovili da postoji velika sličnost između ovog sveca iz 1. veka nove ere i prvih formi Deda Mraza. Od njihovih svedočenja mnogo su zanimljivije legende koja povezuju ova dva lika. Poznati svetac nije bio ni veseo ni debeljuškast kao Deda Mraz, ali je bio čuven po svojoj pravednosti, darežljivosti i časti. Kako je mediteranski episkop postao deka sa Severnog Pola koji donosi darove? Smatra se da su dve legende o životu Sv. Nikole imale udela u nastanku ove veze.

Prva govori o tri siromašne devojke koje su bila na pragu da se odaju nečasnom životu. Jedne hladne zimske noći, legenda kaže, episkop Nikola je na prag kuće njihovog oca spustio tri vrećice zlatnika. Ovi darovi su bili namenjeni za miraz siromašnim devojkama, koje je udaja spasila od moralne propasti.

Druga priča danas nije toliko poznata, ali je tokom srednjeg veka bila jedna od najpoznatijih legendi. Po njoj, Sv. Nikola je ušao u krčmu čiji je vlasnik ubio tri dečaka i sakrio njihova izmasakrirana tela u bačve u podrumu. Ne samo da je predosetio da se desio zločin, nego je Sv. Nikola i oživeo nesrećne dečake. Po mišljanju istoričara Gerija Bolera, autora knjige „Deda Mraz: Biografija“, ova legenda učinila da Sv. Nikola bude proglašen za svetog zaštitinika dece.


Do 1200. godine, Sv. Nikola je bio univerzalno prihvaćen kao zaštitinik mornara i brojnih nacija širom sveta, a običaj darivanja dece na dan njegove smrti je postao rasprostranjen. Međutim, nakon protestantske reforme, javio se problem. Pokušano je da se običaj darivanja preda bebi Isusu, koga je pratio opasni deda, motreći koja se deca ne ponašaju dobro i ne zaslužuju poklone. Lik opasnog starca je često poistovećivan sa likom Sv. Nikole, naročito u germanskoj mitologiji gde nalazimo Ru-Klausa (Opasnog Nikolu), Aschenklasa (Nikolu iz pepela) i Pelznickela (Krznenog Nikolu).

Slične aršine imao je i holandski Sinterklaas, koji je u pratnji opasnog Zwarte Pieta darivao za praznike dobru decu, a nevaljalu trpao u džak i nosio da sobom. Za razliku od germanskog verovanja, ovo je bilo šaljivog karaktera i mali Holanđani su znali da će dobiti slatkiše u svojim cipelicama koje ostavljaju za Sinterklaasa, ma kakvi da su bili prethodne godine.

Deda Mraz, kakvog ga danas znamo, rodio se 1822. godine u severnoj Americi kada je profesor orijentalne i grčke književnosti Klement Klark Mur napisao priču „Poseta Sv. Nikole“, poznatu i kao „Noć pre Božića“. Iako je priču napisao za svoje šestoro dece, bez želje da doprinese Deda Mraz fenomenu, desilo se da je priča postala veoma popularna.

Tokom XIX veka, lik Deda Mraza je menjao izgled, boju odeće i godište, ali je polako postajao simbol Božića za decu širom sveta. Krajem XIX veka, „standardizovan“ je kao krupan, nasmejan starac, duge bele brade, obučen u karakteristično crveno odelo. Živeo je na Severnom polu, vozio se u saonicama koje su vukli irvasi, ali je i dalje preferirao da dariva dobru i poslušnu decu.

Negde u isto vreme, „oživeo“ je i slovenski Deda Mraz. Zanimljivo je da je i u slovenskoj mitologiji on prvobitno bio opasni starac koji je donosio zimu i sneg. Postepeno, Djed Moroz je postajao pozitivna ličnost, darežljivi starac kojem se deca raduju.

Tokom XIX veka nastao je i autentični srpski lik, Božić Bata, čiju je ulogu u darivanju dece obično preuzimao najstariji ukućanin. U zavejanim srpskim selima, prerušen do neprepoznatljivosti sa velikom tamnom šubarom, kožnim gunjem, kapom i šalovima on bi darivao decu drvenim igračkama, suvim voćem i pletenom odećom.

Djed Moroz

Ipak, i pored masovne ekspolatacije Deda Mraza u komercijalne svrhe, njegov lik nije zaživeo u nekim delovima sveta, ili predstavlja sekundarni simbol praznika.

Hotei-osho

U Japanu, lik budističkog sveštenika po imenu Hotei-osho je pandan zapadnjačkom Deda Mrazu. Po legendi, on ima oči na leđima, predstavlja blagostanje i dobru sreću, a u novogodišnjim noćima posećuje porodice donoseći darove. Nova godina se slavi 4 dana, od 31. decembra do 4. januara i predstavlja najveći sezonski praznik, jer budistička kultura ne proslavlja Božić kao religijski praznik.

La Befana


U Itaiji, dobra vila La Befana, ostavlja poslušnoj deci slatkiše, suve smokve i ostale lepe poslastice, dok onima koji nisu bili dobri ostavi zagorele kolaćiće. Mališanima koji su stvarno zabrljali tokom prethodne godine ostavi - komad uglja! La Befana, kažu, voli vino, pa joj roditelji ostavljaju čašu vina 5. januara, u bogojavljenskoj noći, umesto šolje mleka i kolačića koji se obično ostavljaju za Deda Mraza.

Jultomten


U Švedskoj, patuljak po imenu Jultomten sa crvenom kapicom na glavi, u pratnji svojih koza tokom novogodišnje noći posećuje domove skandinavaca i ostavlja darove. Deca nikada ne zaborave da mu ostave činijicu ovsene kaše pre odlaska na spavanje na Badnje veče, jer nju Julto najviše voli.

Babuške


U Rusiji, svakog 5. januara, žena po imenu Babuška posećuje malene Ruse i daruje ih slatkišima i drugim poklonima. Legenda kaže da je Babuška po Hristovom rođenju promašila put i nije stigla na vreme u Vitlejem da daruje bebu Isusa. Zato ona svake godine daruje svu decu, nadajući se da će joj njena davna nespretnost biti oproštena.

Bilo da praznike provode uz Deda Mraza, ili neku od njegovih varijacija, deca širom sveta im se raduju. U svetu gde je sve komercijalizovano i podređeno potrošačkom mentalitetu, ni institucija Deda Mraza nije pošteđena. Na nama je da najmlađe naučimo da čarolija darivanja nije u materijalnim stvarima, nego u ljubavi i pažnji kojom ih obasipaju oni koji ih vole.


medias