Volt Vitman donirao je svoj mozak u medicinske svrhe.Nespretni laboratorijski
radnik nije obratio pažnju jednog dana i njegov mozak je slučajno izbačen sa smećem.

„Alisa u zemlji čuda“ je bila zabranjena u Kini zbog životinja koje govore.

Markes nikada nije dozvolio da „Sto godina samoće“ postane film.

„Gordost i predrasude“ su originalno nazvane „Prve impresije“

Pre nego što ga je sustigla slava knjige Lovac u žitu, Dejvid Selindžer je bio kontraobaveštajni oficir u Drugom svetskom ratu, i zbog kojeg je završio
u bolnici usled nagomilanog stresa. Tvrdili su da je ćerki rekao kako generacije
koje su kasnije stasavale i koje nemaju iskustvo rata ne mogu da podele njegovo osećanje koje je opisao na sledeći način: „…nikada se iz nozdrva neću osloboditi
mirisa spaljenih ljudskih tela“. Nakon ’65. se povukao iz javnog života i one koji
nisu poštovali njegovu volju jurio je puškom.

Marsel Prust sam sebe je zatvarao u spavaću sobu obloženu plutom, kako bi neutralisao zvuke bučnog pariskog života.Poslednje tri godine života spavao
bi danju a pisao noću, imao samo jedan obrok dnevno i insistirao na besprekornoj čistoći sobe u kojoj je boravio. Oni koji su ga poznavali tvrdili su da je ličio na
kakvog pustinjaka koji nije planirao da napusti svoju pećinu.

Rembo 127 godina posle smrti i dalje dobija pisma
Francuski pesnik Artur Rembo, koji je preminuo pre 127 godina, i dalje dobija pisma koja mu ubacuju obožavaoci u požutelo poštansko sanduče na ulazu u groblje Šarlvil-Mezijer gde je pesnik sahranjen.

Grobar Bernar Kolen održava Remboov grob 37 godina, i kako je rekao najmanje tri pisma nedeljno budu ubačena u poštansko sanduče sa imenom pesnika.

Kolen je u izjavi Frans presu pročitao neka od pisama u kojima se pored velikog poštovanja prema pesniku navode i svakodnevne aktivnosti, čak i neprilike kroz koje ljudi prolaze.

„Pronalazio sam pisma koja su me malo uplašila. Ljudi se poveravaju Rembou, govore mu o patnji i obraćaju mu se kao da je živ“, rekao je grobar.

Kolen je rekao da od poznatih umetnika, američka pevačica Peti Smit redovno posećuje grob kada je u prolazu.

Grobar u starim kutijama za cipele čuva sve što ostave posetioci, od medalja, bižuterije, do paklica cigareta i boca alkohola.

Rembo (1854-1891) bio je predstavnik pokreta dekadencije i imao je jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost. Autor je pesme „Pijani brod“ i sve njegove pesme koje su ušle u antologiju francuske književnosti, napisane za vreme tinejdžerskog doba pesnika.

Izvor: Danas.rs

JEDINA PRIČA Džulijana Barnsa – opscenost ili eliksir
(O romanu Jedina priča Džulijana Barnsa u izdanju Geopoetike, Beograd, 2019)

Poslednji roman Džulijana Barnsa se opet zanima ljubavlju i njenom preživljavanju u vrtlozima sudbinskog nepredvidljivog poretka. Priča koju prepričava Barns događa se između mladog devetnaestogodišnjeg Pola i trideset godina starijoj Suzan. Ljubav koja ne poznaje vremenske granice i koju Barns stavlja na iskušenje, ljubav koja bukne i za kratko vreme od te vatre ostane samo pepeo koji se posle malo više od deset godina rasprši okolo ostavljajući iza sebe samo sumornost usamljenosti.

Jedina priča je roman koji je podeljen na tri dela jednostavno naslovljenih sa Jedan, Dva i Tri. Velika ljubav koju sredovečna Suzan doživljava kao svoju renesansu odvodi je u London. Suzan ostavlja svog hedonističkog muža Gordona misleći da je za nju počeo novi život. Pisac vremensku distorziju u svom narativu ocrtava kao senku koja se nadvila iznad para gde ljubav ima očito različiti prevod i gde mladi Pol pun životne radosti sve ovo doživljava kao avanturu i pored toga što se to u glavi Suzan ocrtava kao ljubav njenog života. Prvi deo je napisan u prvom licu dok se u ostala dva prožimaju i narativi u drugom i trećem licu.

Kao i u svom prvom romanu Metrolend, a i u romanu Osećaj za kraj Barns ljubav analizira sa njene sagorele strane. Naime, ostatak ljubavne strasti i njen gorki ukus su aspekti u koje on ponire problematizirajući taj fluid koji je svima nama najvažniji da bismo mogli da živimo, tako da razlozi razlaganja ljubavne energije i hladnoću iznevere i usamljenosti postaju glavna tema i ovog romana. Drugi deo odmah prelazi na koliziju i na nesporazume koji obično klijaju kad se u strast umeša svakodnevica. Pisac upozorava na postojanje poroka u našim venama i na njegovo buđenje kada se jedan od dvoje partnera za trenutak oseti usamljenim.

Drugi deo ove gorke ljubavne priče odvodi jadnu Suzan u pakao alkoholizma, a Pola tamo gde ga i mladost nosi: u zagrljaje drugih, mlađih žena. Tu se postavlja pitanje: koliko svakodnevnica ugrožava ljubav i koliko se mane i poroci ljubavnog partnera mogu tretirati glavnim razlozima udaljavanja od ljubavnih igara, generalno od fluida koji okreće svet, a u isti mah postaje i velika pošast kad jenjava ili kad ga nema između dvoje ljubavnika. Zato pisac ovde i u trećem delu vodi priču u drugom, a i u trećem licu. Distanca koju Barns zagovara najviše u ova dva dela je ona koja otkriva tamnu stranu ljubavne igre, izmamu koju ne hoteći, ljubavnici sami pletu zaslepljeni strašću i željom da odu iz neželjene situacije u kojoj se nalaze. U ovim igrama najgore prolazi begunac, u ovom slučaju to je jadna Suzan kojoj kad ljubav iščili shvata da je napustila porodicu i da joj preti velika samoća i sramota.
Poroci ne dolaze niotkuda. To je stav ovog mudrog autora koji racionalnost suprotstavlja zaslepljenoj strasti i u svojim romanima pravi duboku analizu usamljenih zatvorenika nerealizovanih ljubavnih želja. Velika razlika u godinama između Pola i Suzan otvara dilemu da „ljubav ne poznaje godine“. Distorzija ljubavnog nesporazuma uvek započinje visokom strašću i prividom da će to trajati vrlo dugo, a za jadnu Suzan možda ostatak njenog života. Različiti pogledi na ljubav donose različita stradanja. Ljubavni „jadi“ prema Barnsu imaju svoju poetiku neminovne emotivne smrti pa tako treći deo ove storije obrađuje temu smisla ljubavi, njene racionalnosti i da li uopšte ljubav ima racionalni aspekt. Suzan završava u mentalnoj bolnici, a Pol postaje žrtva svoje vlastite indolentnosti i nebrežnosti. Putujući naokolo i vodeći ljubav sa mnogim ženama, imajući kratke veze, ovaj lik je ogledalo jedne drugačije racionalnosti – nesputane palanačke logike da se život konzumira sada i ovde, ne vodeći brigu o posledicama i ne gledajući dalje od nosa i od hedonizma. Pisac u trećem delu svog Pola preobražava u masnog Gordona, tj. u jednoj malo podnošljivoj fazi gde on hedonizam zamenjuje promiskuitetom. Suzan u ovom slučaju beži i od oba svoja muškarca postajući i dementna, najverojatnije od velike želje da sa svoje memorije izbriše najveća ljubavna razočaranja koja su uništila njen život.

U najnovijem romanu Džulijana Barnsa ljubavna ekstaza rađa opscenost koja se u životima oba lika otvara kao ponor i oni (i Suzan i Pol) ne mogu da se udalje sa njegovog ruba. Srljajući u nepovrat, njihova, u početku čista ljubav, postaje gorka patetika od koje nema povratka. Tu slatkogorku propast pisac pretvara u filozofiju koju glavni lik pripoveda kao basnu, ovog puta u tećem licu, kao da se sve dogodilo nekome drugom, kao da su to neka bića od čijih se pehova i nesreća trebaju izvući pouke. Ali, u trećem delu romana te pouke su pomalo farsične. U stvari, nema pouka, to su samo neopozive konstatacije o jednom životu unapred osuđenim na propadanje koje, nažalost niko od njih ne može da oseti na početku strastvene romanse koje oni nose na sebi kao loše sašiveno odelo, nešto što njih sve vreme vuče i steže, a oni to smatraju neobuzdanošću i devičanstvom.

Ova nesrećna ljubavna storija ima isto tako čudno okruženje. Barns uspeva da ovu priču smesti u mali konglomerat likova kao što su Džoan, Suzanina bivša partnerka za tenis čija je majušna ambicija ka alkoholu mikrosvet koji je posve smešan i nekrofiličan. Čak i Polova ljubavnica Ana koja isto živi u nekakvom neambicioznom promiskuitetnom svetu, a sam Pol kao mladi britanski momak razvija jednu ironiziranost uvlačeći se u život sredovečne napaljene žene i usuđujući se da njene kćerke Martu i Klaru nazove „mrzovoljnom“ i „manje mrzovoljnom“ devojkom.Roman Jedina priča je stvarno „jedina priča“ koja ima miris paradigme ne zbog toga što bi mi pomislili da nema druge priče pripovedane na isti način i sa istom sadržinom, nego zato što se u estetskom i u moralnom smislu ta priča nastavlja drugom, „jedinom“ konsekvencom koja je realitet vrlo tanano perpetuiran u književnost. Naime, Barns s ovom pričom preskače preko umišljenih romantičnih i patetičnih konstrukcija i roni u tamne krugove nesreće koja prouzrokuje iracionalnost strasti i njena neminovna survavanja ka dnu ljudske nesreće.

Nekonvencionalni stil Džulijana Barnsa tokom celog romana navodi na razmišljanje o održivosti ljubavnog fluida u braku i uopšte u bilo kojem vidu veze. On ovim romanom postavlja pitanje da li je uopšte ljubav održiva i u šta se ona pretvara kad strast jenjava, a svakodnevnica preti otvaranjem poroka i ljudskih nedoslednosti. Da li se čovek kome je ljubav usahnula pretvara u čudovište ili ubija svoj duh onako kao što jadna Suzan ubija sebe u mentalnoj bolnici sva dementna i usamljena.

Jedina priča je jedan od najinteresantnijih romana britanskog pisca Džulijana Barnsa dobitnika Bukerove nagrade, pisca sa filozofski nadahnutim storijama i sa stilom koji je posve originalan, ali u isti mah i dostupan široj čitalačkoj publici.

Autor: Sašo Ognenovski

Viktor Igo, pisac “Zvonara Bogorodičine crkve”, se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji.

Remarkov rukopis za roman „Na zapadu ništa novo“ bio je odbijan čak 14 puta. Inače, ovaj roman je za 18 mjeseci prodat u tri i po miliona primjeraka.

Franc Kafka je bio unuk jednog kasapina i strogi vegeterijanac

Čarls Dikens svakog dana je pisao po 4000 riječi najmanje.

Prema nekim izvorima Bajron je imao 250 ljubavnih afera u Veneciji tokom samo jedne godine.

Čuvena anegdota vezana je za Tina Ujevića poznatog po nekonvencionom ponašanju. Možda sebi ne bi nikada kupio novo odijelo da ga konobari hotela „Moskva“ jednog dana zbog neurednosti nisu izbacili iz restorana rekavši mu: „Upristoji se, pa dođi.“ Ujević je kupio bijelu košulju i frak, ali sakrivene u torbi, ponio je i svoje stare stvari. Ušao je u hotel lijepo odjeven i naručio odmah pet litara kuvane rakije. U toaletu se presvukao i ponovo se pojavio u uobičajenom izdanju sa frakom koji je potopio u šerpu sa rakijom, a zaprepašćenom kelneru poručio: „E, a sad prodaj ovaj frak, pa naplati piće“

U Stendalovoj sobi pronađena je škrinja puna starih rukopisa sa kojom niko nije znao šta da uradi. Tu su škrinju poslali u Stendalov rodni kraj gdje je ona čamila u zabačenom uglu u jednoj biblioteci. Škrinju je pronašao poljski student koji je ostao očaran ljepotom stila kojim su pisani rukopisi. Među tim rukopisima bile su i stranice “Crvenog i crnog”.

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Ive Andrića postojalo nešto više od prijateljstva .

Truman Kapoti sa pet godina je imao koeficijent inteligencije 215, najviše u istoriju škole za koju se testirao. U jednoj minuti imao je 50 opažanja, dok su druga djeca imala samo 5. On je čitao u prosjeku 5 knjiga nedjeljno.

Tven pisao je ležeći, a Šiler držeći bose noge na komadu leda.

Pisac koji je zbunio špijune

Žerard De Vilije je bio francuski superstar. U periodu od 1965-2013. godine, uzbuđivao je čitaoce svojim SAS („Son Altesse Serenissime“ Njegovo Blagougodno Visočanstvo) romanima, serijalom o njegovom superšpijunu Malku Linžu. Austrijski aristokrata, koji u slobodno vreme radi za CIA-u, Malko živi u zamku, govori više jezika i nosi šivena odela od najfinijeg kašmira. Kada je seks u pitanju, Džejms Bond pored njega izgleda kao Majka Tereza.

De Vilije je objavio 200 romana pre smrti u 83. godini, objavljujući četiri do pet knjiga godišnje. Zahvaljujući nabijenoj akciji i neverovatnim scenama seksa, SAS serijal se prodao u preko 100 miliona primeraka pre De Vilijeove smrti.

Francuska književna scena nije volela De Vilijea, ali dok su ga kritičari zanemarivali, romane je posebno volela jedna grupa čitalaca: pravi špijuni. Oni su pažljivo razmatrali svaku stranicu, a agenti CIA-e su predlagali da analitičari pregledaju priče. Čak su i francuski funkcioneri, poput Ibera Vedrina i Nikole Sarkozija bili veliki ljubitelji. Brojni bitni ljudi su bili zainteresovani za ove knjige, jer čitanje romana o Malku Linžu, je bilo kao da čitate novine... pre nego što se vesti nađu na naslovnicama.

De Vilije je 2012. objavio roman fokusiran na terorističke ćelije u Libiji, posebno one u Bengaziju. Knjiga je takođe otkrila tajne podatke o CIA bazi. Šest meseci kasnije, stvarni teroristi su napali bazu u Bengaziju, jezivo podsećajući na De Vilijeov roman.

To nije bilo prvi put da je De Vilije predvideo budućnost ili razotkrio tajne informacije. U jednom svom romanu iz 1980. godine predvideo je ubistvo Anvara Sadata. Drugi je precizno profilisao nekoliko tajanstvenih pripadnika sirijske vlade i prorekao napad na vladine zgrade. Treći je detaljno objasnio stvarnu sirijsku zaveru da se ubije libanski službenik, a čak je sadržao i listu ubica. Niko sem službenika informativne agencije nije znao njihova imena. Niko dok De Vilije nije objavio knjigu.

Dakle, kako je De Vilije znao sve o CIA bazama i zaverama Hezbolaha? Verovatno tako što je njegov život bio jedna špijunska priča. U pedesetim godinama prošlog veka, De Vilije je bio reporter koji je zamalo poginuo nakon što je francuski agent u Tunisu iskoristio nesvesnog novinara u pokušaju ubistva. Preživeo je, ali susret sa svetom špijunaže na njega je ostavio jak utisak.

Konačno, De Vilije je odlučio da počne da piše fikciju, i tokom godina, zahvaljujući neverovatnoj mreži špijuna i diplomata, uspeo je da u svoje priče ubaci intrige iz stvarnog sveta. De Vilije je bio u kontaktu sa afričkim vođama, ruskim špijunima i najpoznatijim političarima sveta. Upoznao je teroriste, sprijateljio se sa ekspertima za bombe i intervjuisao vojnike širom sveta. Čak je i lik Malka zasnovan na tri čoveka koje je De Vilije upoznao: francuskog špijuna, nemačkog barona i austrijskog dilera oružjem.

U zamenu za informacije, De Vilije je kreirao fiktivne likove zasnovane na stvarnim izvorima. De Vilije je razmenjivao mogućnost da se neko pojavi u njegovom romanu za državne tajne. Špijuni vole da čitaju o sebi, baš kao i svako drugi.

Izvor: listverse.com

Miroslav Krleža i njegova žena Bela su do kraja života persirali jedno drugo.

Truman Kapoti sa pet godina je imao koeficijent inteligencije 215, najviše u istoriju škole za koju se testirao. U jednoj minuti imao je 50 opažanja, dok su druga djeca imala samo 5. On je čitao u prosjeku 5 knjiga nedjeljno.

Džejms Frejzer je morao da se iseli iz svog stana jer je pod polako popuštao pod teretom njegove biblioteke.

„Gordost i predrasude“ su originalno nazvane „Prve impresije“.