Branko Radičević je po rođenju i krštenju dobio ime Aleksija. Ime je promenio u Branko, pred objavljivanje svoje prve knjige. Imao je brata i sestru. Sestra Amalija je umrla u drugoj godini života, a nakon smrti brata Stevana, Branko se zbratimio sa Đurom Daničićem, koji je, baš kao i on sam, bio verni pristalica Vuka S. Karadžića i njegove reforme. Preminuo je u 29. godini života u Beču, na rukama Vukove supruge Ane.

Osman Đikić, bosanskohercegovački pesnik, bio je musliman iz Mostara. Tokom celog svog života izjašnjavao se kao Srbin. Zbog toga je izbačen iz petog razreda gimnazije. Školovanje je nastavio u Beogradu, Carigradu i Beču. Jedan je od osnivača društva „Gajret“ koje je okupljalo muslimansku omladinu prosrpski orijentisanu.

Džordž Bernard Šo, irski dramski pisac, je smatrao da je srpska ćirilica najsavršenije pismo na svetu i jedan zaokružen i logičan sistem. U svom testamentu je ostavio £367,233 Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu (jedno slovo jedan glas).

Ernest Hemingvej je bio američki pisac i novinar. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman „Starac i more“ kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine. Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je sa sobom nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani. Aktivno je učestvovao u Prvom svetskom ratu, Grčko-turskom ratu, Španskom građanskom ratu i Drugom svetskom ratu. Tokom života, Hemingvej je bolovao od malarije, raka kože, upale pluća, dijabetesa i mnogih drugih bolesti. Takođe je dva puta preživeo pad aviona. Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je želeo da živi, izvršio je samoubistvo svojom omiljenom lovačkom puškom 1961. godine, završivši kao i njegov otac 1928. godine.

Momčilo Đujić, sveštenik i četnički vojvoda, izdao je 1931. godine u Srpskoj pravoslavnoj štampariji u Sremskim Karlovcima zbirku pjesama „Emilijada“. ​

Peter Askarti je napisao i dao u štampu svoj prvi roman. Međutim, kupaca romana uopšte nije bilo i neprekidno je razmišljao šta da uradi kako bi prodao štampane primerke knjige. Sinula mu je ideja i dao je oglas veoma zanimljivog sadržaja. U novinama je pisalo: Milioner, visok, elegantan, obrazovan, rado bi se oženio s gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji romana „Ljubav je pobedila“ koji je napisao Peter Askarti. Roman je ubrzo rasprodat.

Petar Kočić je osnovnu školu pohađao u manastiru Gomionica gde mu je otac, zakaluđerivši se kao udovac, bio iguman. Gimnaziju je počeo učiti u Sarajevu, ali je zbog srbovanja isteran iz trećeg razreda te prešao u Beograd i tu završio gimnaziju. Filozofiju je učio u Beču. On je od onih u nizu srpskih pisaca i intelektualaca, kojima je ropstvo i pravdanje pravde na slobodu odnosilo glavninu snaga. Uoči Prvog svetskog rata na njemu su primećeni znaci duševnog rastrojstva. Oboleli Kočić umro je 27. avgusta 1916. u beogradskoj duševnoj bolnici za vreme okupacije.

Jovan Jovanović Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.

Ivo Andrić je 1961. godine u Stokholmu primio Nobelovu nagradu uz zvuke srpske narodne pesme „Marš na Drinu“. On je staru, predratnu ploču poneo sa sobom u Švedsku i insistirao da mu nagrada za roman „Na Drini ćuprija“ bude uručena uz ovu pesmu. Šveđanima se melodija dopala, a pesma se munjevitom brzinom proširila po celom svetu.

Pravo ime Marka Tvena je Samjuel Langhorn Klemens. Tven je ovaj pseudonim prvi put iskoristio 1863. godine potpisavši se tako na kraju jednog članka. On je u mladosti bio kormilar na parabrodu koji je plovio rijekom Misisipi. Prolazeći svakodnevno kroz neki tjesnac, kapetan broda mu je govorio „mark twain“, što na engleskom znači „dva hvata duboko“ (hvat je mjera za dužinu). Samjuel se kasnije sjetio tog izraza i odlučio da ga koristi pseudonim. Takođe, bio je prijatelj Nikole Tesle.

Na engleskom dvoru Mark Tven je bio na večeri pored neke dame koja je visoko dizala nos i žalila se što su ga postavili da sedi pored nje. On joj jednog trenutka prošapta:

-Milejdi, da li biste spavali sa mnom za milion funti?

Ona pomisli na nagomilane dugove, na bal na kome neće imati novu haljinu i nakit i uzdišući kaže DA.

-A da li biste za1 funtu?

-Šta vi mislilte, ko sam ja?

-Ko ste, to sad znamo, još da se dogovorimo oko cene, odgovorio je Tven!

Godine 1833. Petar II Petrović Njegoš primljen je u dvor ruskog cara Nikolaja u Petrogradu. Kada je ruski car ugledao visokog, kršnog i mladog crnogorskog monaha, iznenađen, a i sam visok, on tada reče Njegošu: „Pa vi ste viši od mene!“ Njegoš mu na to odgovori sledećim riječima: „Samo je Gospod Bog viši od ruskog cara!“ Zahvaljujući Njegoševoj snalažljivosti i dosetljivosti, Crna Gora je kasnije u mnogome uživala čast ruskih privilegija.

Pisanjem se stiču i slava i honorari, priča Branko Ćopić, ali uverio sam se da je i to prolazno. Nalazio sam se u Splitu kada sam predložen za redovnog člana Srpske akademije nauka. Odmah sam seo u avion i pošao za Beograd da saznam rezultate glasanja. Odjednom, avion se u vazduhu zapalio. Uplašen, pogledao sam dole da odmerim visinu i tada primetim jednog seljaka kako spokojno jaše magarca. Nije čuo kad sam mu viknuo: „Daj ti meni to magare, a ja ću tebi članstvo u Akademiji…“

U jednoj skadarliskoj kafani hvali se „novopečeni“ gazda Stevanu Sremcu: – Kad sam počeo poslove, nisam imao ni dinar kapitala, samo svoju inteligenciju. – Onda ste zaista počeli sa malim kapitalom – primeti Sremac.

Jovan Dučić je, kao diplomata, često dolazio u Beograd i odsedao u hotelu. Jednom ga prijatelj upita „Duka, što stalno odsedaš po hotelima, kad možeš u Beogradu sebi da kupiš kuću?” A pesnik odgovori: „Šta će mi kuća, u Beogradu ću dobiti ulicu”.

Tokom bombardovanja Sarajeva, aprila 1941. godine,majka Mome Kapora – Bojana je poginula, zaštitivši telom četvorogodišnjeg Momu i tako ga spasila sigurne smrti. Tada je poginulo 40 ljudi, koji su boravili u toj kući, čak i malo mače koje je mali Momo držao u rukama.

Meša Selimović je u gimnaziji u Tuzli sedeo u klupi zajedno sa patrijarhom Pavlom.

Edgar Alan Po je bio oženjen rođakom
Danas je Edgar Alan Po najpoznatiji predstavnik američkog romantizma, a naročito mračnog romantizma, kao i jedan od najuticajnijih ličnosti svetske književnosti. Uprkos tome što je danas slavljen i obožavan, tokom života mu baš i nisu cvetale ruže.
Njegov biološki otac napustio je porodicu kada je Po bio svega jednu godinu star, majka je preminula godinu dana nakon toga, da bi ga kasnije napustili i njegovi hranitelji.

Po je bio alkoholičar, kritika nije bila naklonjena njegovom radu, a imao je problema da objavi svoja dela zbog brojnih neprijatelja u branši koje je sa lakoćom stekao.

Uprkos svemu, Po je uspeo da pronađe sreću u romantičnoj ljubavi koju je želeo da kruniše brakom. Kada je podneo zahtev za sklapanje braka izabranica njegovog srca, rođaka Virdžinija Klem, imala je svega trinaest godina dok je Pou u tom trenutku bilo čak dvadeset i šest.

Iako su u braku proveli jedanaest godina ni tu bračni par nije imao mnogo sreće. Virdžinija je zbog tuberkuloze postala invalid, a poslednjih pet godina života je provela iskašljavajući krv. Preminula je u dvadeset i četvrtoj godini života. Njena smrt bila je inspiracija za nastanak besmrtne pesme Anabel Li.
Uprkos svemu, Po je uspeo da pronađe sreću u romantičnoj ljubavi koju je želeo da kruniše brakom. Kada je podneo zahtev za sklapanje braka izabranica njegovog srca, rođaka Virdžinija Klem, imala je svega trinaest godina dok je Pou u tom trenutku bilo čak dvadeset i šest.

Iako su u braku proveli jedanaest godina ni tu bračni par nije imao mnogo sreće. Virdžinija je zbog tuberkuloze postala invalid, a poslednjih pet godina života je provela iskašljavajući krv. Preminula je u dvadeset i četvrtoj godini života. Njena smrt bila je inspiracija za nastanak besmrtne pesme Anabel Li.

Današnja kritika veliki broj mrtvih žena u Poovim delima tumači kao odjek piščeve patnje zbog preminule supruge. Prisustvo krvi i tela koja krvare u Poovim delima takođe je posledica njegovog života sa Virdžinijom.

Njeno telo prvo je pokopano na lokalnom groblju koje se nalazilo u blizini porodičnog imanja, da bi, nakon Poove smrti, bilo iskopano i sahranjeno pored supruga u Baltimoru gde i danas zajedno počivaju.

Momčilo Đujić, sveštenik i četnički vojvoda, izdao je 1931. godine u Srpskoj pravoslavnoj štampariji u Sremskim Karlovcima zbirku pjesama „Emilijada“. ​

Peter Askarti je napisao i dao u štampu svoj prvi roman. Međutim, kupaca romana uopšte nije bilo i neprekidno je razmišljao šta da uradi kako bi prodao štampane primerke knjige. Sinula mu je ideja i dao je oglas veoma zanimljivog sadržaja. U novinama je pisalo: Milioner, visok, elegantan, obrazovan, rado bi se oženio s gospođicom koja bi bila u svemu slična junakinji romana „Ljubav je pobedila“ koji je napisao Peter Askarti. Roman je ubrzo rasprodat.

Jovan Jovanović Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.

Godine 1833. Petar II Petrović Njegoš primljen je u dvor ruskog cara Nikolaja u Petrogradu. Kada je ruski car ugledao visokog, kršnog i mladog crnogorskog monaha, iznenađen, a i sam visok, on tada reče Njegošu: „Pa vi ste viši od mene!“ Njegoš mu na to odgovori sledećim riječima: „Samo je Gospod Bog viši od ruskog cara!“ Zahvaljujući Njegoševoj snalažljivosti i dosetljivosti, Crna Gora je kasnije u mnogome uživala čast ruskih privilegija.

Svaki put kad bi Branko Ćopić prolazio ulicom, raja bi uzvikivala “Hej, eno Branko Ćopić, gle, Branko Ćopić”. Piscu je to dosadilo, te je jednom prilikom odbrusio jednoj ženi: “Pa šta ako je Ćopić, nije međed.”