ТИЦИ У ЗАТВОРУ

Гледам тебе, тицо мала
И скучене твоје дворе,
Па се питам: како ти је
Без твог друга и без горе?

У тавноме сјену круга,
Гдје се бол и туга слама,
Зар ти срце јоште живи
Милим гласом у пјесмама?

Лахки полет твога крила
Свезала је жица пуста;
Мјесто горе над главом ти
Тврдих жица мрежа густа.

Изумрли слатки часи
Кад се оно сунце роди,
Ти са гране поздрављаш га
Слатком пјесмом у слободи.

А сад туде, у закутку,
Међ' зидинам' мрачног двора,
Нити знадеш кад је вече
Ни кад сунце буди зора.

Иста увијек тавна сјенка
На жичани двор ти слијеће,
А ти пјесму милу пјеваш
Кô да ј' срце пуно среће.

Ко ми може пјесму узет
Што потиче из мог срца,
Са пламена мог огњишта,
На ком надом врије крвца?!

Ко ми може пјесму узет
Кад љубави извор текне,
По таласи мог извора
Моја пјесма да зајекне?!

Ланац! Гвожђе! Ломно тијело
Малаксаће у том бијесу,
Дух мој чили слободан је,
Мисли моје слободне су.

Што год живи изумријеће:
Неко с тугом, неко сладом;
Ја ћу с пјесмом на устима,
А у срцу врелом надом.

1888.

ГЛЕДАО САМ


Гледао сам поток бистри
Како складно бруји,
А прате га раздрагани
Са пјесмом славуји.

Па ми срце задрхтало
Од тог складног хора,
Задрхтало, а ја кликнух
Кроз тишину гора:

"Чуј ме небо, чуј ме Боже,
На престолу гори!
Чуј, што срце млађано ти
Србиново збори:"

"Дај и нама таквог склада,
Ка'но склад славуја,
Па да с' онда не бојимо
Никаквих олуја!"

У Дубровнику, 17. августа 1888.

ТИЦИ У ЗАТВОРУ (II)



Тицо моја, тицо мала
У затвору,
Зар ти срце, мало срце
Јад не мори?

Зар те боли не сломише,
Што те туди
Затворише, усамише
Гр'јешни људи?

Зар ти јоште и у ропству
Сија нада?
Зар је жица злокобница
Не савлада?

Та зар ти је пјесма јача
Од свих зала,
Те још и ту пјеват' можеш,
Тицо мала?

"Та зар може љубав
Затрт' која сила,
Љубав што се у горици
Разавила?

Зар и пјесму може когод
Да загуши,
Догод траје искре жара
Још у дужи?

Зар ко може ишчупати
Мирис цв'јету? -
Зар без нада може живит'
Роб на св'јету?

Над и љубав пјесме моје
Снажају ме, -
Богу лете, Бог их чује,
Бог разум'је".
1888.

АКО ХОЋЕШ...



Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!...
1889.

ЛАВ



Из слободне горе миле, домовине њему свете,
Нагнаше га безбожници у гвоздене шипке клете.
Немилосно немилосних фијучући бич на њ пада,
Да му лавску снагу свлада.

А он само поносито узгореном главом стоји,
Без јаука и без писке фијучући бич он броји;
Нијемо стоји, трпи, сноси, а у оку искра сијева
Праведнога светог гњева.

Хај, бијте га и мучите, справљајте му јаде нове,
Безбожници без милости, гадне душе демонове,
Ал' пузити никад неће лав пред вама сред прашине,
Воли херој да погине.

1889.

ПЈЕСНА ПЈЕСНИ


Шта би она тица мала у тавноме сјену круга,
У сплетеној мрежи жица без слободе горског луга?
Шта би онај поток мали што долином вијуга се
Сваке зоре, сваког дана, да не прати твоје гласе?
Зар би тако слатко снивô испод дрвља пастир млади,
Да му звуком божанскијем пјесма душу не заслади?
Шта би она дивна мома кад залива мирис цвијеће,
Кад јој око жарке душе слатка нада облијеће?
Шта ли момче кад угледа запламтјело око њено,
Бујне груди, мирис-косу, бијело лице и румено?
Зар би могô винути се сури орô више свега?
Ти му силом кријепиш крила, ти висини дижеш њега!
Шта би онај слијепац тужни у вјечитом мраку ноћи,
Да му срце не загрле божанствене твоје моћи?
А роб шта би кад га душман туче ланцем и ханџаром,
Да му срце не згријеваш твоје ријечи светим жаром?
Шта би онај што у тами тужи, чами петсто љета, -
Шта би Србин с тол'ко јада, да те нема, пјесмо света?

У Мостару, 5.маја 1890.

ЦРВ


Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.

Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.

Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.

Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт!
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!
У Дубровнику, 1890.

ВИ...


Ви, те вам слаба душа у мору сујете тоне,
У кругу што се чује ваш родољубља глас,
Ви, те вам у малом срцу пусте се жеље гоне
Снивајућ славу, час', -

Покаж'те вашим радом, прегнућем вашим, дјелом,
Дому, народу своме ваш родољубља мар,
Стан'те на браник права узгоренијем челом
За општу свету ствар.

Бацајте маску с лица, отвор'те ваше груди
Чистој истини неба. Маните празан глас
И разметање ваше. Будите дјелом људи,
И народ славиће вас.

У Мостару, 25. марта 1891.

***

Ниси само срцу мила,
Што ти чедност лице краси,
И што дахом рајског цв'јета
Миришу ти меке власи;

Ниси само срцу мила,
Што ти око сунцем грије,
Што су твоје р'јечи благе
Анђеоске мелодије;

Ниси само срцу мила,
Што осмејак уста твојих
У дубини душе младе
Диже олтар нада мојих;

Ниси само срцу мила,
Што си чедо раја света,
Већ и стога, што си пупољ
Српске гране, српског цв'јета!

Мостар, 4. јуна 1893.

ЦВИЈЕТАК У РОСИ


У пламу рујне боје
Даљни се исток сјао,
С љубављу пјесме своје
Славуј је ружу звао;

Вечерњег звона звуке
Вјетрић је носио широм -
Ти си скрстила руке
С побожним, слатким миром.

Молила ти се благо
За боље рода свога,
За своје Српство драго
Звала си Спаса Бога;

Твоје су усне мале
Шаптале р'јечју тајном,
И чисте сузе сјале
У твоме оку сјајном;

А ја сам у теби, чедо,
У теби, зв'јездо чиста,
Најљепши цв'јетак глед'о
У роси како блиста.

Мостар, 19. јула 1894.

ЧЕЛА


Гле како је ситна, мала,
Тек је чујеш кад полети,
Мала чела, ал' је зато
Величанствен рад јој свети.

Хајд', завири скромну кућу
Гдје челица вр'једна живи,
Хајд' погледај, па се чуди
И великом дјелу диви!

У кошнице радне челе
Нико благо метн'о није.
Сама чела својим трудом,
Слатким медом напуни је!

Никад није чела марна
"Дај ми!" као просјак рекла,
Рано ранећ', касно каснећ'
Сама себи благо стекла.

Па хајд', браћо, к'о челица
Да смо ув'јек духа чилог,
Да збирамо слатке плоде
У кошницу рода милог.

1895.

НЕ МОГУ...


Ја никада тебе мрзити не могу
Тебе, б'јели св'јете, ком је многи дао
Име црног пакла, а на подсмјех Богу,
Што те светом мишљу ускрснути знао.

Не могу те мрзит'! Ту под небом твојим
Ја осјећам љубав, што ме с тобом спаја,
Ја пред твојим ликом с побожношћу стојим
Као чисти анђ'о пред дверима раја.

Јест, на брзој струји, којом живот броди,
Често испих пехар пун јада и туге, -
Ал' кад златно сунце на небу се роди,
Ил' кад спазим тамо величанство дуге;

Кад прољеће младо дарове донесе
И кад росом преспе љубичице плаве,
Па се с лаком шевом душа ми узнесе
Далеко, далеко, у висине плаве:

Ја у томе часу заборавим боле
И све сузе мајке, што их душа рони,
Моје усне шапћу, тихо Бога моле,
И ја чујем како глас небеса звони.

Па утјешен вјером загрлит' бих хтио
Небо, сунце, брда завичаја мога,
Па да с њима зборим и шапућем ти'о
И љубим их тако до издаха свога!

1897.

ЈА НЕ МОГУ ОВДЈЕ...


Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.

Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род Богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.

Женева, 1902.

НЕ ЗАСТАНИ...


Не застани! Све даље и даље,
Тамо гдје те твоја вјера зове!
Бог, који ти своју милост шаље,
Водиће те на подвиге нове.

Не дај срцу да га слутња свлада,
Нити оку да га суза роси;
Тамо куд те зове снага млада
Свој крст тешки на плећима носи!

Благо оном кога провиђење
Под бременом пут Голготе спрема!
На њ свијетло чека васкрсење
И његовој слави конца нема.

Пред њиме ће поникнути злоба,
Што му негдје оштри вијенац сплела,
Кад он силан дигне се из гроба,
А зâр божји загрије му с чела.

Не застани! Кроз маглу дубоко
С крстом ступај уз голетну страну!
Своје чело подигни високо
И радуј се васкрсноме дану!

1902.

ПРОЉЕЋЕ


Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!

1906.

БОКА


Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.

Никада се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се господ јави,
Кад орлови наши високо заброде

И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе!

1906.

ХЉЕБ

Пароброд спреман. Море се колеба.
Пошљедњи пламен на западу трне;
Сутон се рађа и с јесењег неба
Полако пада на хридине црне.

Палуба пуна. Руке уздигнуте
Поздраве шаљу и рупцима машу.
У мноштву овом видим чељад нашу,
Наслонили се на перваз па ћуте...

Земљаци моји, докле ћете, докле?
"Тамо далеко! Јер нас усуд прокле
И на нас паде тврда туча с неба..."

А зар вам није завичаја жао?
"Жао је брате... Бог му срећу дао...
Но хљеба неба... Збогом! Хљеба...хљеба..."

1906.

НАШ СТАРИ ДОМЕ...


Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...

1906.

ХРИСТОС ПЛАЧЕ


Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива -
Ја не видим нигдје рала и орача...

Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.

Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.

У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.

О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче...
1907.

ХРИСТОВ ПУТ

Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал' мени се чини преко ових страна
Да сам господ ступа и благослов лије.

Пољима се овим свето сјеме сије -
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.

Овдје нема храма. Ал' света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста...

О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!

1907.

***


Обешчашћено и кукавно доба,
Епохо мрља и ругобе трајне
У дубокијем тамницама гроба,
Гдје леже сунца и истине сјајне,

У твоме мору блата разум грца,
И нигдје копна и обала тврди'!
Лешино гњила расцрвана срца,
Са твога смрада траг богова смрди.

Плодови твоји златни су кумири,
Издајство мисли, тортуре, синџири,
Губа и пород гнојевијех груди.

И ја се, ево, твојим смрадом трујем,
И свој нос стискам и на тебе пљујем,
Ругобо гнусна без части и људи.

1908.

ВОЗАРЕ, ПОХИТИ...


Возаре, похити! Распни једро, ходи!
Одвези ме, тамо, на острво мирно!
Као бели галеб, низ море прозирно,
Нека лети барка!... Вади ленгер, броди!

Знадеш ли на жалу, крај кућице саме,
Где врт један сања, где шедрван прска,
Уз бокоре ружа и високих трска?
Онде с чежњом слатком она чека на ме...

Ове ноћи, кад се позни часи јаве,
Ја ћу миловати њене косе плаве,
Уз бистру фонтану при сребрној луни...

Ено, сунце просу задњи сјај по води!...
Возаре, похити! Распни једро, броди!...
Месечино, грани!... Хитри ветре, дуни!...

1908.

КРАЉ И ПРЕПЕЛИЦА

"Препелице, стани, не развијај крила,
У моме би двору тако срећна била!"

"Најљепши су двори с кровом од звијезда,
Моје среће нема без мојих гнијезда".

"Пазио бих на те што бих знао боље -
Имала би хране све до миле воље".

"Просјаци су они што их други храни;
Моја храна само плод је богом дани".

"У мене је блага, све хрпе на броју,
Обасућу благом сваку пјесму твоју".

"Моја пјесма није пусто робље с лађа, -
Моја пјесма, краљу, слободно се рађа!"

1908.

ЈА И МОЈ ПРИЈАТЕЉ


Све ме срце моме пријатељу вуче!
Он је бачвар. Овдје станујемо оба.
Још од ране зоре па до глухо доба
Он теше и бије и маљима туче

Ми смо једно исто - људи са занатом,
И с нама се само чедне мисли друже:
Ја стихове гладим, а он дúге струже,
Па велика дјела стварамо алатом.

Међу нама сасвим разлика је слаба,
Само то толико: док он своје ствари
Продаје за новце и поштено ћари,
Ја стихове своје вазда дајем џаба...

Мој сусједе мирни, нек благослов Духа
Увијек те прати да си добре воље.
Само, ја те молим, одсад лупај боље,
Јер оглухнух, брате, на обадва уха.

1910.

БЕГОВИМА


Овамо, доли са шиљтета! Доли
У пук и народ гдје пуцају ребра
Суха и муком измучена себра,
Што с црним хљебом само смочи соли.

Овамо! Чујте невоље и боли
Оног што никад среће ружу не бра,
Док ви за оке свог злата и сребра
Градите лонџе... Доли! Доли! Доли!

Ако сте вјерни прописим' курана,
Сунца што блиста сред ноћи и дана,
Овамо, гдје се ломи снага мушка

Невољног брата, што рад сухе коре
За драчу хвата, стење, вуче, оре,
Док вас на шиљти мирно сан љуљушка.

1911.