ВИШЊИЋЕВЕ ПЈЕСМЕ
"Кад се шћаше по земљи Србији"...

Вишњићеве пјесме читам. Извор врео
Слушам срца јаког... И горим, и пламтим,
И дижем се, растем, и високо спрам тим
Врховима стојим, горд, силан и смјео...

Овдје је повијест мог рода и роба
Што замахну ланцем и збаци тегобу,
И згази у крв, и полети гробу,
И с барјаком славе ускрсну из гроба...

Вишњићеве пјесме читам. И стих сваки
Ја слушам гдје бије као удар јаки
Громова, с којима рађа се сјај врео
Прољећа... И читам, и горим, и пламтим,
И дижем се, растем, и високо спрам тим
Врховима стојим, горд, силан и смјео.

1912.

ПРИЗРЕНЕ СТАРИ....



Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни -
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,

Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С песмом српскога усташа,
Жезло то носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!...

Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори,

Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју -
Призрене стари, капије раствори!

1912.

ОТАЦ


Где сте? Вашу песму не чујем из луке,
А то, децо, љуто боли ме и вређа.
Непрестано мотрим, испод сухе руке,
Хоћете ли доћи са далеких међа.

Орању је доба. У плавоме небу
Поздрави се чују ластавица рани'.
Старати се треба о насушњем хљебу,
А ја сам оронô. Ко ће да нас храни?

Момчило, Милојко, Мргуде, мој диве,
Хоћете ли скоро узорати њиве? -
Хоћете ли жњети кô што лани жњесте?

Еј, плугови ваши без вас пусти стоје...
С болом на темена унучади своје
Суху руку спуштам... Моја дјецо, где сте?

1913.

ПОВРАТАК (а)


Мрем... Са мојих њива ено други жање...
Тамо више нема старе куће моје -
Под очевим кровом страна чељад стоје,
И шљемена српских све је мање, мање...

О лијепа поља! О лијепе луке!
Не носим вам ништа доли душе голе,
Жуљева и рана, што пеку и боле,
Невоље и глади и скрхане шљуке...

У теби ми неће, моје родно село,
Погладити нико руком мрачно чело,
Нити ли ће чути вапај биједан...

Ја знам, ништа више за ме немаш тамо,
Али једну жељу испуни ми само:
Под гранама твојим о дај ми гроб један.

1913.

БАЛАДА


"Кажи ми, дете, што си се покрио
Земљом и травом? Зар ти хладно није?"
"Не, мати. Овде тако топло ми је
Кô да уз наше огњиште бих био."

"Прени се. Пођи својој родној луци -
Кућа те чека, моја славо жива."
"Не могу. Ту се тако слатко снива
Кô да на твојој заспао сам руци."

"Вај, рано ли те сан студени срете!
Када ћеш из те постеље оловне
Устати, сине?" - "У моравске чете
Када ме, мајко, нова труба зовне."

"Сунце се враћа. Ево тица, гнезда,
А тебе нема. Шта ћу твојој дјеци,
Шта љуби рећи?" - "Отишô је, реци,
На небо, за вас да набере звезда"...

1913.

МОЛИТВА


Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: "Пркоси вихорима зала!"

Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик'о...

Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди...

1913.

ЈУТРО НА КОСОВУ


Пробуђене трепте даљине и међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе...

Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије',
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -

Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

1913.

КАЈМАКЧАЛАН


Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!

Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.

Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!

Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

1920.

ПРОЉЕЋЕ

Гле красоте, гле љепоте
Што се сада створи!
Гле како се љупка, мила
Тица пјесма хори.

Пупољци нам са свих страна
Своје главе дижу,
А мириси разног цв'јећа
У груди нам стижу.

Љубичица красна, мила,
Шири листе своје,
А славујак код ње стао,
Умиљато поје.

Челица нам лака, хитра,
Око цв'јећа л'јеће,
Прољеће је мило дошло,
Мировати неће.

Забруј'о је већ и поток
Студени и 'ладни,
Весел'те се сада и ви,
Сиромаси јадни.

Радостан је сада пастир,
Па уз фрулу свира,
Око њега мило стадо,
Па травицу бира.

Ратари се са свих страна
Журе својим ралом,
- Сада има и лептира,
Благо Ники малом! -

Долетјела хитра ласта,
Кроз зрак се вијуга,
Поносито стао славуј,
Гледа је из луга.

Хвала теби, мили Боже,
На оваком дару!
Још Србину уз прољеће
Пошљи славу стару!...

1887.

БОГ СЕ СМИЛОВАО

Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с' цв'јећа мирис бајни.

Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.

У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с' смилује,
Да јој шћерку излијечи.

Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.

А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; -
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.

1887.

ЗВИЈЕЗДА ЈАТО

Тиха ноћца наступила,
Поче благо ширити се,
Небо плаво, без облачка,
Стаде зв'јездам' китити се.

Гледао сам како мило
Свака своје зраке даје,
Ал' сам глед'о најрадије
Јато од њих, што ту сјаје.

Упоредо све су стале,
Вођа им је прва била,
Па су небом путовале
Ширећ' своја златна крила.

Тад помислих: мили Боже,
Србадија кад ће тако,
Поћи скупа? А одговор:
- Кад неслогу спржи пак'о...

У Мостару, 1. новембра 1887.

НА ГРОБУ МИЛЕ МИ СЕСТРЕ

Милина се бјеше разавила,
Са цвијећем се гора окитила,
Природа се заодјела бајом,
Прољеће је обасјало сјајом: -
Кад се ђенух ја са тобом тамо
Да мирисом груди напајамо,
Да слушамо поточића зуја
И глас љупки умилног славуја.
Ми иђасмо. Бјеше данак сванô,
Зрак сунашца на цвјетиће панô,
А по њима росица се блиста -
Љубљаше им руменога листа.
Ти с' их брала, ао љута рано! -
А весело ја те гледах станô;
Ти китице савијати узе,
Па низ лице падоше ти сузе.
"Шта је сестро? Што ти срце пара
И на оку сузе ти отвара?
Шта је сестро?" - ја ти рекох тако...
Ао црна, ао хладна рако!

"Видиш киту овог шарног цвијећа,
Што је добих на дар од прољећа?
'Ваку киту више никад нећу
Ја убрати... Ацо, умријећу,
Јер ми боља моје груди мучи -
Грка боља, грка попут жучи.
Сваки дан ми моје тијело слаби,
Скоро ће ме смрт црна да зграби".
То ми рече, а то се испуни.
Шеснаес' година живила си пуни',
И ето те сада земља крије,
Црни "кордун" на крсту ти с' вије.
Са вијенца, што те мртву краси,
Сићани ми сад долазе гласи
Од листића веће пожућели'.
Кô да један сад ми од њих вели
"Та не тужи, заман туговање,
Гробница је сваком вјечно стање.
Ко се рађа тај мријети мора:
Био сирак ил' из царског двора,
Загрлиће сваког ледна смрти,
У пепео жиће му сатрти.
Ништа стално на свијету није:
И сунце ће једном да се скрије,
Кроз вијекове све ће бити тама;
Звјездице ће остати без плама.
Бог је вјечан, а остало што је -
То вијекови у нестанак броје.
Сека т' спава, пробудит се неће;
С анђелима душица јој лијеће".

Још на гробу зборит бих ти стио,
Ал' сунашца зрачак се већ скрио;
Помрчина, ено, шири крила,
По обзорју свуд их је развила.
Збогом, селе, ја одлазим сада.
Спавај мирно, сестро моја млада!

1887.

ЉУБИМ ЛИ ТЕ?

Љубим ли те, ил' су гласи
Пјесме моје пуста варка?
Ја те љубим, српско чедо,
Из љубави огња жарка.

Зори, када јутром свиће
И пурпурни плашт свој шири;
Лахорићу, кад несташно
Кроз ружице мале пири;

Звјездицама, тихом ноћи
Кад појезде у висини;
Славујићу, када сјетан
Прижељкује у тишини;

Поточићу, бистром врелу,
Нека гором, дољом гласи;
Чистој роси, што круницу
Миришљавог цвијећа краси;

И тичици, кад пјевуши
Вијући се лаким летом; -
Свему велим да те љубим
Вјерне душе ватром светом.

1887.

У СЛАЂАНОМ ГЛАСУ...

У слађаном гласу твоме
Сами анђ'о миља збори;
А у оку премиломе
Пламен светог раја гори.

Топлим жаром тога плама
Ја слабачке згр'јевам груди; -
Загрљено милинама
У срећи се срце буди...

Порушени двори нада
У души се опет дижу;
Мјесто туге, бола, јада
Ружичасти санци стижу...

Како су ми топла крила,
Ох, како се кр'јепи жиће!
К'о челица када мила
Спусти крило на цвјетиће.

Ох, па ходи, рајски створе,
Да пламеном ока твога
Снажим душу, дижем дворе
Порушеног нада мога...

1887.

ГЛЕДАО САМ


Гледао сам поток бистри
Како складно бруји,
А прате га раздрагани
Са пјесмом славуји.

Па ми срце задрхтало
Од тог складног хора,
Задрхтало, а ја кликнух
Кроз тишину гора:

"Чуј ме небо, чуј ме Боже,
На престолу гори!
Чуј, што срце млађано ти
Србиново збори:"

"Дај и нама таквог склада,
Ка'но склад славуја,
Па да с' онда не бојимо
Никаквих олуја!"

У Дубровнику, 17. августа 1888.

ПЈЕСНА ПЈЕСНИ


Шта би она тица мала у тавноме сјену круга,
У сплетеној мрежи жица без слободе горског луга?
Шта би онај поток мали што долином вијуга се
Сваке зоре, сваког дана, да не прати твоје гласе?
Зар би тако слатко снивô испод дрвља пастир млади,
Да му звуком божанскијем пјесма душу не заслади?
Шта би она дивна мома кад залива мирис цвијеће,
Кад јој око жарке душе слатка нада облијеће?
Шта ли момче кад угледа запламтјело око њено,
Бујне груди, мирис-косу, бијело лице и румено?
Зар би могô винути се сури орô више свега?
Ти му силом кријепиш крила, ти висини дижеш њега!
Шта би онај слијепац тужни у вјечитом мраку ноћи,
Да му срце не загрле божанствене твоје моћи?
А роб шта би кад га душман туче ланцем и ханџаром,
Да му срце не згријеваш твоје ријечи светим жаром?
Шта би онај што у тами тужи, чами петсто љета, -
Шта би Србин с тол'ко јада, да те нема, пјесмо света?

У Мостару, 5.маја 1890.

ALEKSA ŠANTIĆ - MILANU SAVIĆU


Poštovani i dragi Gospodine,

Primio sam pjesme Šefelove(1) i pročitao ih na dušak. Hvala Vam što ste mi pribavili rijetko uživanje, jer su pjesme u istini odlične. No da li ću ih i prevesti, to ne znam(2), jer su u njima mnoge poteškoće a pri tom i dosta su duge. Ja ću Vam ih svakako u svoje vrijeme sa zahvalnošću povratiti.
Primite pozdrav i poštovanje od Vašeg odanog

(Mostar 1898)
A. Šantića


(1) JOZEF VIKTOR ŠEFEL (1826-1886) njemački književnik iz prelaznog perioda od pozne romantike u realizam. Pisao je i popularne studentske vinske pjesme. Glavna djela su mu: zbirka pjesama "Gaudeamus", ep "Trubač iz Sekingena", roman "Ekahard", "Putne slike" i dr.

(2) Među stihovima koje je Šantić preveo s njemačkog nisu pronađene Šefelove pjesme.

ALEKSA ŠANTIĆ - MILI PAVLOVIĆU


Dragi Mile,

Kao što ti je poznato moj brat Jakov(1) nalazi se tamo u Biogradu. Ja sam ga uputio na protu Pješčića(2) da on s njime rukovodi. No kako vidim i kako mi se čini (između nas budi rečeno) taj se čovjek malo brine oko moga brata Jakova. Za to te ovim bratski i prijateljski molim, da odma po prijemu ovoga pisma nađeš moga brata Jakova i da ga primiš u svoj stan pa neka se kod tebe hrani i da mu ti budeš ono što bi mu ja bio da sam tamo.
Dragi Mile! Ja te molim da mi ovu molbu ne odbiješ i da mi na svaki način ispuniš želju. Jakov je dosta razuzdan i dosta nastran pa te molim kao brata i kao boga te molim da ti nad njim bdiješ i da ga uputiš kud treba.
Nekijeh dana poslao sam na protu Pješčića Jakovljevu svjedodžbu od I razreda Novosadske gimnazije kao i krsni list. I potom Jakov može stupiti tamo u II razred tamošnje gimnazije.
Molim te ako se primiš Jakova, odmah mi piši koliko ću ti slati svakog mjeseca. Samo te molim neka Jakov živi skromno i bez ikakvog raskoša, jer pravo ti kao bratu kažem, nebih rad bio da njegovi troškovi nadmašuju njegov prihod od zemalja. - Ja sam proti poslao da isplati za Jakova za mjesec septembar f. 30.- Piše mi Jakov da nema haljina i rublja, te kad ga ti primiš kod sebe i kad mi odgovoriš za to, ja ću odma Jakovu odovud poslati haljina i sve što mu treba. Danas pisao sam proti Pješčiću da sam Jakova tebi povjerio; takođe i Jakovu pisao sam.
Ja te evo i opet molim, da odmah odeš kod Jakova te da ga primiš kod sebe i da se njegove stvari kod tebe prenesu. Ovijem ćeš me jako obavezati i biću ti blagodaran do groba. - Ja ću tamo - ako bog da, doći kroz 15 dana i u tom slučaju brzojaviću ti.
Molim te ako Jakova primiš odma mi brzojavom dostavi da budem miran. Jakov stanuje u Balkanskoj ulici, kraljeva pivara, Katarina Ružić.
I opet molim te ispuni mi želju.
Pri tom primi iskren pozdrav od tvog vazda odanog prijatelja i brata

Mostar3/15/9 - 1898
Alekse Šantića


(1) JAKOV ŠANTIĆ (1882-1905), pjesnik, najmlađi brat Alekse Šantića. Nemirna duha, plahovit, a uz to sanjar, Jakov je proveo neobičan i pomalo pustolovan život. Poslije nekoliko razreda gimnazije, on se 1900. godine otisnuo sa jednom putujućom družinom glumaca koja je gostovala u Mostaru, i u toku godine dana, zlopateći se i potucajući, proputovao gotovo cijelu Srbiju. Ova "avantura" narušila je njegovo inače slabo i načeto zdravlje. Poslije toga dolazi Ženeva, gdje je prijateljevao sa Jovanom Dučićem, zatim Lezen i život u bolnicama i sanatorijumima za grudobolne, pa Boka, Dalmacija i kraj u Malom Lošinju. Njegova pjesnička ostavština nije mala, s obzirom na trajanje njegova života i vrijeme koje je utrošio na pisanje: preko stotinu dužih i kraćih pjesama (uključujući i splet pjesama "Oblaci"), koje su, najvećim dijelom, objavljene još za njegova života u "Bosanskoj vili", "Brankovu kolu", "Zori", "Delu", SKG i u maloj zbirci "Pjesme", štampanoj 1904. u Mostaru.

(2) Prota Savo Pješčić predavač vjeronauke na Višoj ženskoj školi u Beogradu

ALEKSA ŠANTIĆ - MILI PAVLOVIĆU


Dragi Mile!

Primio sam više dopisnica od tebe. Ja sam brate bolestan, te ne mogu pera prihvatiti da ti napišem pjesmu. No da ti nije na me žao, otiđi kod uredništva "Dela"(1) pa uzmi spjev "Na tuđoj grudi"(2) i uvrsti ga u kalendar. Ako je slučajno uredništvo "Dela" uvrstilo već koju pjesmu, iz tog spjeva, to ne mari ništa; ti ga u kalendaru donesi u cjelini, pa sam ti se na taj način odužio. Ja ovih dana ne mogu ništa stvoriti jer sam vrlo, vrlo rastrojen u duši i bolestan... Odgovori mi odma za ovo. Pozdravi svu braću a ti primi iskreni pozdrav od tvoga

U Mostaru 22/6/4/7/99
Alekse
Kaži uredništvu "Dela" da to činim samo za to da se tebi odužim.



(1) "Delo", mjesečni časopis za nauku, književnost i društveni život. Izlazio od 1894. do 1899. i od 1902. do 1915. u Beogradu i Nišu (samo poslednje sveske). Okupljao je istaknute književnike i društvene radnike iz Srbije i Hrvatske. Uređivali su ga: Ilija Vukičević, Stojan Protić, Lazar Marković i drugi. Iza njega je stajala radikalna stranka.

(2) Spjev "Na tuđoj grudi" nije objavljen u "Delu" 1899. Prvi put pod tim naslovom nalazimo devet pjesama u "Zori" (5/1900, 3, 85-91), mada je u toku 1899. "Brankovo kolo" štampalo petu pjesmu istog ciklusa (br. 31, 961-962), a 1900. u dva maha, donijelo također pojedine pjesme (br. 5, str. 129-130. "Vizija", i br. 31-32, str. 961. "Kao crna jata"). I "Zvezda" je 1900. objavila šestu pjesmu ("Noć", 4/1900, 7, 49). Kasnije se ovaj ciklus javlja pod naslovom "Izgnanik".

POD MUŠEBACIMA


Dođi u moj čardak!... Samu mi je zima...
Svi dušeci moji za te su prostrti...
Hoću poljubaca u kojima ima
I vatre, i sunca, života i smrti!...

Tvoji zagrljaji neka budu zmije,
Neka stežu divlje uz vihore žara!
U njima da umrem, Šerifa, što prije,
Mirišući bašte, tvojijeh njedara...

Žedan sam ljepote, i ženskoga stasa,
Grčeva i slasti, smijeha i vriska,
Pomame i ognja, i milošte tajne...

Hodi! Neka ti se sva duša zatrese,
I po mojoj sobi, kô procvale rese,
Svog proljeća prospe pahuljice sjajne...

KRAJ


I svršeno je bilo... U velu i beloj svili,
Silazila si mirno niz stepenice hrama,
Pod krunom mirta... Svi su pogledi na tebi bili.

Pred crkvom žagor i teska. A kao stena sama,
Uz onaj stari jablan ja sam prislonjen bio,
I ćut'o... Na moje čelo studena padaše tama.

Uz melodiju čežnje praznički dan je lio,
Toplo i blago sunce. Pod grozdovima behara,
Mirisale su bašte. Jedan je leptir mio

Svrh tebe kružio lako, pun svetlih duginih šara.
I kada svati počeše bacati limune žute,
I skladno svirači vešti, uz ćemaneta stara,

Počeše toplu pesmu -: još jednom pogledah u te
Sjajnu, kao jabuka sunca u vencu grana...
I moja duša zadrhta; i s bolom smrtne minute

Zlatno se kube sruši svrh njenih šedrvana...


Godina nepoznata

KOBNA VEČE


Ja htedoh da budeš ti čuvarka tajne
Lepote i blaga u dnu duše moje -
I pružih ti ključe gradina gde stoje
Moje nimfe bele i arkade sjajne.

Ja sam hteo tako da utone u te
Moje biće celo, i da tvoje ime,
Kô zlato rušpija, urežem u rime,
I sva stabla svoja, i sve svoje pute.

No večeri jedne ja videh gde lepe
Sve gradine moje, kô pećine slepe,
Puste zjaju... Gde su zlatne alke s vrata?...

Gde su nimfe bele? Gde su harfe? Gde je
Plod rumeni?... Ništa. Samo što sneg veje
Na krvave brazde tvojijeh nokata...


1922.