Filozofija kao lek – može li filozofija biti primenjena nauka?
- Aleksandra M. Lalić
Još od vajkada ljudi su isticali važnost zajednice: porodice, plemena, čopora, društva, države… Čovek u svojoj osnovi jeste društveno biće tako da, naizgled, u takvom nametanju nema problema. Ali ono što je loše je to što se pojedinac podređuje zajednici više nego što je potrebno i što se od davnih dana neguje nesamostalnost i zavisnost čoveka.

Nijedno vreme nije negovalo ideju samostalnog, samodovoljnog, intelektualno jakog i superiornog bića.

Platon je u svojoj Državi svaki čovekov korak podredio upravo državi gde je njen interes uvek iznad pojedinčevog. Srednji vek nam je nametnuo sveštena lica kao božije izaslanike koji su vedrili i oblačili u zajednicama. Vekovima je negovana zavisnost pojedinca i on je bogobojažljivo za sve pitao lokalnog sveštenika. Ili lokalnu vračaru. Maga.

Iako je danas i dalje živa religijska dominacija, mada ne kao nekad, u građanskim krugovima se stvorila jedna druga religija. Psihoterapeuti, lajf kouč treneri i ostali (pre)prodavci magle i magli koji nam kao nekad placebo prodavci skupo prodaju Ništa. Zajedničko svima nabrojanim je što svoje usluge čuvanja naših duša skupo naplaćuju, bilo direktno ili indirektno.
Gde se krije rešenje?
Često se u kolokvijalnom govoru mogu čuti rečenice kao koja je tvoja životna filozofija?; nije mi jasno, kakva ti je to filozofija?; filozofija življenja… U svakom slučaju, filozofija.

Kada pogledamo biografije slavnih filozofa uočićemo da su mnogi od njih bili dugovečni. I da su kroz bavljenje filozofijom pronašli ne samo teorijske postavke nego i neku vrstu spokoja.

Kad Dekart kaže mislim dakle postojim on ignoriše dotadašnje teocentričko gledišto verujem dakle postojim i kao sredstvo opstanka nudi mišljenje kao aktivnost. Mišljenje, razmišljanje i analiziranje sadržaja nas približava rešenju zagonetke života. Jer samo analitičkim pristupom možemo da razumemo svet oko sebe i sebe. To je uvek lični pristup, bez pomagača, raznoraznih autoriteta koji bi trebalo da nas vode.

On kaže: Nemamo moć nad bilo čime osim nad svojim mislima. A ja dodajem da su upravo te misli osnova toga da li ćemo se osećati dobro ili ne. Ne treba i, na kraju krajeva, ne može niko drugi da misli i oseća umesto nas. Kao što niko ne može da preuzme naš bol. Zato smo mi ti koji treba da izgradimo naš svet, a ne da vučemo za rukav sveštenike i psihijatre.

Normalno je da će neko ko ima užasne halucinacije i ozbiljne probleme posegnuti za lekovima, ali problem je što su oni postali navika. Što ljudi u velikoj meri odbijaju da iskoriste vlastite resurse. Što se ne istroše tehnike samopomoći nego indolentno posežemo za guruima, vođama i tableticama.

Filozofija je primenjena nauka ako umemo da je primenimo. Filozofija ima duboko humanistički karakter i služi ljudima. Ako je istorija učiteljica života, filozofija je učiteljica življenja i zaštitnica. Veština je osmisliti kontekst, motiv i svoj put, a ne menjati okolinu.
Ne postoji jedna istina nego putevi koji nas vode do spoznaje. Nema istine, ima spoznaje.

Treba prošlost povezati sa sadašnjošću i uspostaviti jedan primenjeni odnos. Filozofija je odnosna. Ne obraća se vudu lutkama nego ljudima.

Obično neke teške situacije prinude čoveka da se osloni na vlastitu mentalnu snagu kao zatvori i tragedije.

Po Epikuru filozofija je delatnost koja razmišljanjima i istraživanjima ostvaruje blažen život. On nas sa svojom teorijom skretanja atoma uči da čovek ne dela isključivo po nužnosti nego da pojedinci utiču na vlastitu sreću. Za Epikura se i bogovi sastoje od atoma. I čovek je skup atoma, kao i njegova duša. Duša je telesna.

Za razliku od Platona smatrao je da je duša smrtna. Vrednost je zadovoljstvo, a najveće zlo bol. Za Epikura filozofija je tehnika uživanja.

Nijedno zadovoljstvo nije po sebi zlo. Ali ono što izaziva neka zadovoljstva donosi sa sobom raznovrsne tegobe koje prevazilaze osećaje zadovoljstva, kaže on.

Polazi od Leukipa i Demokrita, od atomizma. Svet se sastoji od praznine i atoma. Atomi se kreću. Oni imaju različitu težinu i svojstva, beskonačni su, prevazilaze granice ovog sveta tako da su mogući drugi svetovi. Jedni se sudaraju i odbijaju, drugi padaju pravo, a treći koso.

Duša je sitnodelno telo koje se prostire na ceo telesni sastav.

Duša nije nešto netelesno.

Ni kad je neko mlad neka ne okleva da se bavi filozofijom, ni kad je star neka ne sustaje u filozofiranju. Jer ni zakoga nije suviše rano i ni za koga suviše kasno da se stara za zdravlje svoje duše, uči nas Epikur.

On kaže da se smrt nas ne tiče jer dok mi postojimo smrti nema, a kad dođe smrt nas neće biti.

Nevažno je da li su Onfre, Epikur i Dekart stepenice do našeg vlastitog sistema koji nas vodi do spoznaje i sreće ili je to neka druga detalnost. Važno je da naučimo da samo sami sebi možemo pomoći i da od toga kakav sistem utvrdimo takav će nam biti život. Zagonetka je u čoveku, ali i odgonetka je u njemu.