Poklonici rock muzike su imali šta da slušaju u to doba, jer je i ponuda bila neuporedivo veća, posebno na domaćoj, ali i na stranoj sceni. Muzika je utoliko bila vrednija, jer nije bilo moguće na torrentima naći bilo šta u svakom trenutku, nego ste se za ploču ili kasetu istinski morali potruditi, često plaćajući malo veće sume i prateći svoj omiljeni bend, gdje god se oni kretali. Tada se masovno slušao i radio, top liste su imale svoju svrhu, jer biste tada pjesmu čuli ponovo, a onemogućavanje snimanja na kasetu, kvarili su glasovi voditelja, koji bi negdje usred uskočili i kazali «slušate radio Dvjesto dva» ili o kojem se već mediju radilo.

Komisija za šund

Broj prodatih primjeraka ne može biti neko mjerilo, jer danas ljudi imaju internet, ali može pokazati koliko su neki muzičari bili popularni, te koliko je scena bila kvalitetna. Takođe, postojala je i komisija za šund, koja je ocjenjivala koliko neki bend treba platiti poreza ukoliko se radi o šundu. Komisija je ponekad šundom ocjenjivala i rock bendove, a ne samo folk muzičare, posebno kada se radilo npr. o Prljavom kazalištu, čiji su članovi jedva dočekali raspad države, iako im je ona sve dala. Kasnije su ti gmazovi pjevali na HDZ skupovima širom Hrvatske i BiH, te postali i službeno ustaški bend, pjevajući o Blajburgu i «teškim porazima». Iako danas danonoćno lažu kako je u to vrijeme cenzura bila prejaka, Prljavci su sve svoje najbolje albume izdali upravo tada, u to grozno «doba mraka i cenzure».

Ipak, sasvim je sigurno da naša generacija neće shvatiti šta je izgubila i šta je potrebno da se unormalimo, da se naš dio svijeta urazumi i opameti. Budući da to nećemo doživjeti, ostalo nam je da stvaramo svoje mikrosvjetove, u kojima ćemo biti sa svojim istomišljenicima, kojih, hvala Bogu, i danas ima, te da budemo građani svijeta, a da se kao kod kuće osjećamo i u Prištini, i u Skopju, i u Beogradu, Ljubljani, Splitu, Zagrebu, Mostaru, Ulcinju i drugim našim gradovima. Sve ostalo na šta pristanemo, a na šta nas kvazi elite tjeraju i spinuju, je poraz, i odgovara upravo njima, jer će se naš glas tako utopiti u blejanje ovaca koje za njih glasaju i orvelovski ponavljaju «nismo mogli ići u crkvu / džamiju u to vrijeme», «danas imamo bosanski / hrvatski / srpski jezik», «imamo nezavisnu državu», i ostale gluposti koje su 99,99% laž i samo laž. Pošto se vrijeme koje smo imali se za našeg vijeka neće vratiti, ostaje nam još samo da se sjećamo lijepih trenutaka, i da ih, barem u našem mikrokosmosu, pokušamo povremeno vratiti, sa našim prijateljima iz svih dijelova Balkana. Ko to ne može ili ne želi, neka se ucrva u svom toru, dijeleći iste priče sa svojim istomišljenicima. Mi ćemo uživati koliko je to moguće, a neka ove fotogalerije, koje objavljujemo i ovdje, zahvaljujući e-novinama, posluže da se dobri ljudi prisjete da je nekad definitivno bilo bolje.



text i fotke preuzete sa sajta novinar.

Snimak koji sigurno niste videli: Ovako Branko Kockica objašnjava kako će se dogoditi raspad SFRJ


Čak je i političkim analitičarima i istraživačima danas teško da objasne fenomen 'stare' Jugoslavije. Ipak, pogledajte kako je to nekada radio čuveni Branko Kockica.

„Kocka, kocka, kockica” je legendarna emisija obrazovnog programa Televizije Beograd sa Brankom Milićevićem (Brankom „Kockicom”) u ulozi vaspitača koji decu uči i objašnjava im svet oko njih.

Snimljeno je više od 250 epizoda. Serija je bila popularna u svim delovima SFRJ, emitovana je od 1974. do 1993. godine i ponovo 2004. U međuvremenu, odrasle su generacije dece, a SFRJ se raspala.

Na sledećim snimcima možete pogledati kako je čuveni Branko u dva narvata objašnjavao deci zemlju u kojoj su živeli.



Sa stanovišta događaja koji su usledili skoro proročki zvuče Kockicine reči da „složnu braću niko ne može da slomi”. Međutim, „ako nas zavade, onda mogu da nas skrckaju kao od šale”.

– Mi smo mala, siromašna zemlja i moramo biti zajedno jer neka jaka, ekonomski silna zemlja može da nas pregazi, da nas zgromi, da nas slomi – objašnjavao je Branko okupljenoj deci slikovito koristeći već poznatu metaforu usamljenog štapa i štapa u snopu.



Ironično, upravo su ta deca, samo koju deceniju kasnije, dorasla da vide raspad Jugoslavije i krvavi rat koji je usledio.

dnevno

Kućice su nam krasili gobleni koje su vezle naše vredne bake..mame..

Goste smo služili domaćem slatkom od smokava ...

I rakijicom iz raznoraznih kompleta..

Momci su mirisali na ..Pino silvestre..

Išli u vojsku..

Pisali smo duga pisma..ljubavna..strasna..


Neka od njih čuvam i danas..

Zima, zima, e pa šta je... I ova sadašnja hladna je kao i one nekadašnje, ali se umnogome razlikuje od zima našeg detinjstva i mladosti, pre svega po onome što se nosilo i što smo svi tada manje-više imali.

Da li se sećate ovoga?


Akiak čizme

Bile su više nego popularne, a imalo ih je svako dete jer, jednostavno, nije bilo drugih da se kupe. Bile su gumene sa krznom unutra, u tri boje - plave, crvene i žute. Praktične i tople, to je bilo sve što nam je trebalo za sankanje i grudvanje. Najvažnije, pošto su svi nosili isto, niko nikog nije zagledao šta je obuo niti razmišljao da li je firmirano i koliko košta.

Olimpijski Vučko


Te sada već davne 1984. godine cela Jugoslavija ludovala je za Vučkom, maskotom ZOI i jugo zimskim olimpijcima poput klizačice Sande Dubrovčić i srebrnog skijaša Jure Franka kome je raja ispred Skenderije uglas klicala: "Volimo Jureka više od bureka!".

Klisko


Dan kada su Elanove sanke dobile konkurenciju jeste dan kada je "rođen" klisko - parče plastike u obliku jabuke na koje se sedne i kojim se sa zaleđenog brdašca spustiš dole za tren. Jeftino, lako i praktično. Klinci ga i danas koriste.

Marsovke


Sredinom osamdesetih među boljestojećom decom pojavile su se i prve čizme marsovke donete, naravno, iz inostranstva. Bile su pufnaste, mekane, sive, bele, roze i šuškale su lepše od milion dolara. Taj zvuk se nikad ne zaboravlja. Ko ih je imao, bio je glavna faca u razredu.

Jakna montara


U ono vreme pravi statusni simbol. Mekana i puna paperja, do tada nikada viđena, šivena je u Sloveniji. Brzo je osvojila Jugoslaviju i bila je skupa ko đavo, ali je vredela svaki devalvirani dinar.

Nije bilo Mekdonaldsa. 

Tvoji su imali siguran posao i sasvim lepo živeli (iako nisu baš mnogo radili)