Hajka na književnog vuka

KNJIŽEVNIK, dramaturg, novinar i lekar Mihail Bulgakov, čiji će se roman “Bela garda”, u izdanju Kompanije “Novosti”, od srede prodavati na kioscima, smatra se jednim od najvećih ruskih prozaista dvadesetog veka. Živeo je i umro proganjan u najmračnijim godinama staljinizma.
- Bezumlje poslednje dve godine gurnulo nas je na užasan put, i više nema zaustavljanja, nema odmora. Počeli smo da ispijamo svoj pehar i ispićemo ga do dna. Tamo, na Zapadu, svetlucaće bezbrojne električne svetlosti, piloti će probijati pokoreni vazduh, tamo će ljudi da grade, istražuju, štampaju, uče - napisao je 13. novembra 1919. godine u listu “Grozni”, koji je u doba građanskog rata izlazio na Kavkazu.

Kada je Bulgakov 1929. godine upoznao svoju treću suprugu Jelenu Sergejevnu, koja je inspirisala nastanak lika Margarite (“Majstor i Margarita”), delio je sudbinu svojih sunarodnika. Živeo je u gladi i nemaštini. U to vreme počela je i hajka kritike i štampe na njega. Zbog romana “Bela garda”, optuživali su ga za antisovjetizam. Njegova supruga ga je tada upitala zašto ne napiše dramu o Crvenoj armiji. Pričala je da ju je pogledao razrogačenih očiju i rekao:
“Kako ne razumete, veoma bih želeo da napišem takvu dramu. Ali ja ne mogu da pišem o nečemu što ne razumem.”
Bulgakov i Staljin su bili ideološki suprotstavljeni. Ta pritajena igra mačke i miša ličila je na izopačenu bliskost. Bulgakov je želeo da pobegne, a Staljin ga nije puštao. Sistematski ga je uništavao. Pisac je spaljivao rukopise, ali oni nikako “nisu hteli da izgore”. Napisao je dramu “Batum” o Staljinu, ali je ubrzo “sa vrha” stigla direktiva “da nije dozvoljeno prikazivati Staljina u jednoj imaginarnoj situaciji”.
- Na širokom polju ruske literature ja sam bio književni vuk - govorio je pisac. - Savetovali su me da prefarbam dlaku. To nije lep savet. Prefarbani ili ostriženi vuk podseća na pudlicu.

ISPUNJENA ŽELJA
LEŽEĆI na samrtničkoj postelji 1940, Bulgakov je zamolio suprugu Jelenu Sergejevnu da kad-tad objavi roman “Majstor i Margarita”, koji je pisao od 1929. godine. Zavet je uspela da ostvari tek 1966. godine, posle Staljinove smrti. Tek tada je prvi put u punoj verziji objavljen i njegov roman “Bela garda”, čija su prva dva dela, pre završetka, za piščevog života objavljena u časopisu “Rusija”.

novosti

1. „Чињеница је најтврдоглавија ствар на свету”.

Ову фразу изговара Воланд обраћајући се одрубљеној Берлиозовој глави на балу. Те речи су одавно постале крилатица, а сам роман је најпознатије пишчево дело. „Мајстор и Маргарита” ("Мастер и Маргарита") спада у незавршена Булгаковљева дела. После пишчеве смрти су остали делови, које је његова жена саставила у једну целину. Роман има две паралелне радње. Једна се одвија у 20. веку у Москви, а друга су догађаји из романа који је написао Мајстор (везани су за доба Понтија Пилата). Дело је у више наврата екранизовано и постављано на позоришну сцену. Анджеј Вајда је 1971. године први снимио филм по мотивима овог романа. „Мајстора и Маргариту” је 1994. снимио Јуриј Кара, али због неслагања између редитеља и продуцената гледаоци читавих 17 година нису имали прилику да виде ово остварење. Редитељ Владимир Бортко је 2005. године снимио своју верзију „Мајстора и Маргарите”.

2. „Нешто злослутно се крије у мушкарцима који избегавају вино, игре, друштво лепотица и разговоре за трпезом. Такви су или тешко болесни или тајно мрзе људе око себе”.

3. „Тачно, човек је смртан. Али камо среће да је само смртан. Незгодно је што је он понекад изненадно смртан! Е, у томе је трик!”

4. „Достојевски је умро. – Ја протестујем! Достојевски је бесмртан!”

Михаил Булгаков са женом Јеленом.

Бела гарда
5. „Ма он је нитков! – са мржњом настави Турбин (о Петљури). – Он ни сам не говори тај језик! Зар не? Ја прекјуче питам ону хуљу, доктора Курићког... Он је прошлог новембра одједном заборавио руски језик. Раније се презивао Курицки, а сад је Курићки... Е па питам га лепо како се на украјинском каже „мачак”? Он каже: „кит” [за разлику од руског „кот” – прим. прев.]. Ја га онда питам а како се каже „кит”. А он стао, само се избечио и ћути. И сад ми се више не јавља на улици.

Николка се звонко насмеја и рече:

– Реч „кит” код њих не постоји, јер у Украјини нема китова. А у Русији свега има напретек. У Белом мору има китова...”

Булгаков је роман „Бела гарда” ("Белая гвардия") објавио 1925. године. Књига је посвећена догађајима грађанског рата у Украјини 1918. године и судбини породице руских интелектуалаца и њихових пријатеља. То је у великој мери аутобиографски роман, у коме су као прототипи јунака послужили рођаци и пријатељи Михаила Афанасјевича. По мотивима романа постављене су позоришне представе, а екранизација се појавила тек 2012. године (редитељ Сергеј Сњешкин), додуше са много недоследности и одступања од оригиналног текста.

Симон Петљура, који се помиње у цитату, био је актер политичких и ратних збивања, један од организатора Централне раде и Директоријума Украјинске Народне Републике и његов руководилац од 1919. године, а такође главни атаман армије и морнарице.

6. „Ја бих вашег хетмана првог обесио за то што је организовао овако фину Украјину! – викао је старији Турбин. – Живела слободна Украјина од Кијева до Берлина! Пола године је он вређао руске официре, све нас је вређао. Ко је забранио формирање руске армије? Хетман. Ко је терорисао руско становништво тим гнусним језиком, који у стварности уопште и не постоји? Хетман. Ко је расплодио сав овај олош са реповима на главама? Хетман”.

7. "Звезде ће остати и када сенки наших тела и дела више не буде на земљи".

Дани Турбиних

8. „Хетман.

Већ одавно планирам да вама и другим ађутантима ставим на знање да одсада треба говорити украјински. То је стварно безобразлук! Ниједан мој официр не говори званични језик ове земље, а то крајње негативно утиче на украјинске јединице. Прохам ласкаво.

Шервински.

Изволте, ваша светлости! Дежурни ађутант, корнет... кнез... (Себи у браду.) Ђаво би га знао како се на украјинском каже ’кнез’!.. Нека иде дођавола! (Наглас.) Новожиљцев, привремени вршилац дужности... Мислим... мислИм... мислујем...

Хетман.

Говорите руски!

Шервински.

Разумем, ваша светлости! Корнет кнез Новожиљцев, који је дежурао пре мене, очигледно се изненада разболео и отишао је кући још пре мог доласка..."

Позоришни комад „Дани Турбиних” („Дни Турбиных”) Михаил Афанасјевич је написао на основу свог романа „Бела гарда” на предлог МХАТ-а (Московског уметничког академског театра). У комаду, као и у роману, Булгаков заснива причу на сопственим успоменама из Кијева за време грађанског рата. У септембру 1926. године дозвољено је да се „Дани Турбиних” поставе на сцену. Касније је ово дело у више наврата прерађивано. Представу „Дани Турбиних” много је волео да гледа Јосиф Стаљин (према званичној верзији, совјетски вођа је одгледао ову представу преко 15 пута). Комад је 1976. године екранизовао редитељ Владимир Басов.

Псеће срце


9. „Ако водите рачуна о својој пробави, ево вам користан савет: не говорите за ручком о бољшевизму и медицини. И Боже сачувај да пре ручка читате совјетске новине!”

Роман „Псеће срце” ("Собачье сердце") Булгаков је написао 1925. године. Прича о експерименту професора Преображенског, у коме он псу луталици пресађује људске органе, ушла је у руске хрестоматије. Многи историчари књижевности сматрају да роман треба сврстати у политичке сатире, а Шарикова (човека који је створен у том експерименту) доживљавају као алегоријски лик лумпен-пролетари јата, који је неочекивано добио велику количину права и слобода и почео да уништава и себи сличне, и своје творце. Најпознатија екранизација овог романа је филм Владимира Бортка „Псеће срце” из 1988. године.

10. „Никада немојте чинити злочин, против кога год да је усмерен. Доживите старост са чистим рукама”.

Михаил Булгаков (1891-1940) – велики руски писац. Рођен је и одрастао у Кијеву. Са одличним успехом је завршио медицински факултет Кијевског универзитета, после чега се извесно време бавио добротворним лечењем. Његове делимично биографске приче о том периоду штампане су у медицинском часопису. Поред поменутих дела Булгаков је написао драмско дело „Иван Васиљевич мења професију” (по мотивима овог комада Леонид Гајдај је снимио истоимени филм – једну од најпознатијих совјетских комедија), причу „Морфијум” и циклус прича „Белешке младог лекара” (по мотивима поменутих дела редитељ Алексеј Балабанов је 2008. године снимио филм „Морфијум”).

Svet bez Margarite

Pre 48 godina preminula je Jelena Bulgakova, supruga velikog ruskog psica Mihaila Bulgakova, koju ju u svom romanu ovekovečio u liku Margarite.

Jelena Sergejevna Šilovska mogla je i da ne bude Bulgakova, da se u februaru 1929. nije srela sa Mihailom Afanasijevičem u stanu umetnika u najvišoj tački centra Moskve. Kuću je trebalo sagraditi radi tog susreta Majstora-Bulgakova sa Margaritom-Jelenom.

Ima i onih koji smatraju da ipak ne bi trebalo tako bukvalno tumačiti tekst kultnog romana.



Pre 40 godina preminula je Jelena Bulgakova, supruga velikog ruskog psica Mihaila Bulgakova, koju ju u svom romanu ovekovečio u liku Margarite.

Jelena Sergejevna Šilovska mogla je i da ne bude Bulgakova, da se u februaru 1929. nije srela sa Mihailom Afanasijevičem u stanu umetnika u najvišoj tački centra Moskve. Kuću je trebalo sagraditi radi tog susreta Majstora-Bulgakova sa Margaritom-Jelenom.

Ima i onih koji smatraju da ipak ne bi trebalo tako bukvalno tumačiti tekst kultnog romana.

Ali, Bulgakov je bio retko tačan i precizan u detaljima kao i mnogi drugi istaknuti prozaisti. A detalji, kao što čitaoci zapažaju, mogu biti veoma interesantni. Tako, na primer, sreli su se oni u kući nemačkog arhitekte Nirnzea, a Jelena Sergejevna je bila kćer bivšeg nemačkog podanika Nurenberga, koji je najpre primio luteranstvo, a potom pravoslavlje, da bi se kasnije oženio kćerkom pravoslavnog sveštenika. Kako li je samo sve ispreleteno: Nurenberg i Nirnze, Majstor i Margarita, Jelena Šilovska i Mihail Bulgakov.

U prvoj trećini 20. veka, inacce, devojke iz intelektualnih porodica u Rusiji su nastojale da se udaju ili za pisce ili za vojna lica. Istina, za razliku od Ljilje Brik, Jelena je u početku vezala sudbinu za oficire (dva prva muža sa epoletama), a zatim za genijalnog, proganjanog i nepriznatog pisca, nepriznatog iako ga je znala cela Moskva, mada u početku nije bio Moskovljanin, nego Kijevljanin.

U periodu velike zaljubljenosti Bulgakova u Jelenu Šilovsku, ona je sopstvenom rukom spustila u poštansko sanduče njegovo čuveno pismo sovjetskoj vladi, u kojem je, kao što je poznato, tražio ili mogućnost da objavljuje svoja dela, ili da mu dozvole odlazak u inostranstvo. Zašto je veliki pisac tada prenebregao i mogućnost trećeg rešenja - brzo hapšenje i još brže progonstvo? Ali ni on, niti pak Jelena Sergejevna, nisu se nikog i ničega bojali. To je bilo pokoljenje neustrašivih.

Njihova konačna međusobna izjava ljubavi ličila je na zaplet nenapisane drame. “Ja ne mogu živeti bez vas”, uskliknuo je Bulgakov nakon rastanka koji je potrajao godinu i po. “Ni ja takođe”, odgovorila je Jelena Šilovska. “Obećajte mi da ću umreti na vašim rukama”. “Obećavam da ćete umreti na mojim...”, odgovrila je ona namerno prekidajući rečenicu.

Kasnije, posle muževljeve smrti, Jelena Sergejevna je napisala pismo Staljinu u kojem ga najpre podseća da je njegov telefonski poziv produžio život Bulgakovu za deset godina, a “sada je došlo vreme da na police stignu njegova sabrana dela”. Jelena Sergejevna se nadala da će Staljin reagovati na isti način kao što je svojevremeno reagovao na pismo Ljije Brik posle smrti Majakovskog (1930.) i da će narediti da se štampa književna zaostavština Bulgakova.

Ali ništa se slično nije desilo.

Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem.

Često zaboravljamo da Majstor nije sam pisac, a i da je Margarita samo književni lik, a ne sama Jelena Sergejevna. Prototipi su u nečemu istovremeno i srećniji i nesrećniji od svojih junaka. Jelena je lepa, pametna, obrazovana, strastvena i trudoljubiva. Ona je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana. Uspela je u potpunosti da ispuni zaveštanje Mihaila Afanasijeviča da sačuva i štampa rukopis “Majstora i Margarite”. Jedna od poslednjih rečenica koju je pred smrt izgovorio veliki pisac glasila je: “Neka znaju!”

Jelena Sergejevna je napravila čudo, ali bez pomoći Volanda - Staljina.

Nije jasno ko je tamo Korovjev, ko Azazelo, ali Fadajev i Simonov su u mnogome doprineli i, čak su i zaslužni što rukopisi Bulgakova nisu uništeni u domaćoj arhivi. Niko ne zna kakvu je čašu trebalo ispiti na piru kod Volanda, koliko je tamo bilo vina, koliko krvi, a koliko mastila, ali ispivši je do dna, Jelena Sergejevna je postigla što je želela. Doživela je da Mihail Bulgakov bude priznat kao slavan pisac. Na njegov grob na Novodevičejm groblju ona je odlazila kao na praznik i vraćala se uvek srećna - kao da se videla s njim živim.

Postala je još za života legenda Moskve. Kod nje su dolazili novinari, pisci, istoričari književnosti...

Pre četiri decenije, 1970. godine, književna Moskva je ispratila Jelenu Sergejevnu na njeno večno viđenje sa Bulgakovim. Prvi njihov susret se zbio u Velikom Gnjezdikovskom, a poslednji na Novodjevičjem groblju, neposredno pored Gogolja.

Za razliku od autora “Mrtvih duša”, Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila i ostaje Ona - Jelena Sergejevna.

Branko Rakočević

Svet bez Margarite

Pre 48 godina preminula je Jelena Bulgakova, supruga velikog ruskog psica Mihaila Bulgakova, koju ju u svom romanu ovekovečio u liku Margarite.

Jelena Sergejevna Šilovska mogla je i da ne bude Bulgakova, da se u februaru 1929. nije srela sa Mihailom Afanasijevičem u stanu umetnika u najvišoj tački centra Moskve. Kuću je trebalo sagraditi radi tog susreta Majstora-Bulgakova sa Margaritom-Jelenom.

Ima i onih koji smatraju da ipak ne bi trebalo tako bukvalno tumačiti tekst kultnog romana.



Pre 40 godina preminula je Jelena Bulgakova, supruga velikog ruskog psica Mihaila Bulgakova, koju ju u svom romanu ovekovečio u liku Margarite.

Jelena Sergejevna Šilovska mogla je i da ne bude Bulgakova, da se u februaru 1929. nije srela sa Mihailom Afanasijevičem u stanu umetnika u najvišoj tački centra Moskve. Kuću je trebalo sagraditi radi tog susreta Majstora-Bulgakova sa Margaritom-Jelenom.

Ima i onih koji smatraju da ipak ne bi trebalo tako bukvalno tumačiti tekst kultnog romana.

Ali, Bulgakov je bio retko tačan i precizan u detaljima kao i mnogi drugi istaknuti prozaisti. A detalji, kao što čitaoci zapažaju, mogu biti veoma interesantni. Tako, na primer, sreli su se oni u kući nemačkog arhitekte Nirnzea, a Jelena Sergejevna je bila kćer bivšeg nemačkog podanika Nurenberga, koji je najpre primio luteranstvo, a potom pravoslavlje, da bi se kasnije oženio kćerkom pravoslavnog sveštenika. Kako li je samo sve ispreleteno: Nurenberg i Nirnze, Majstor i Margarita, Jelena Šilovska i Mihail Bulgakov.

U prvoj trećini 20. veka, inacce, devojke iz intelektualnih porodica u Rusiji su nastojale da se udaju ili za pisce ili za vojna lica. Istina, za razliku od Ljilje Brik, Jelena je u početku vezala sudbinu za oficire (dva prva muža sa epoletama), a zatim za genijalnog, proganjanog i nepriznatog pisca, nepriznatog iako ga je znala cela Moskva, mada u početku nije bio Moskovljanin, nego Kijevljanin.

U periodu velike zaljubljenosti Bulgakova u Jelenu Šilovsku, ona je sopstvenom rukom spustila u poštansko sanduče njegovo čuveno pismo sovjetskoj vladi, u kojem je, kao što je poznato, tražio ili mogućnost da objavljuje svoja dela, ili da mu dozvole odlazak u inostranstvo. Zašto je veliki pisac tada prenebregao i mogućnost trećeg rešenja - brzo hapšenje i još brže progonstvo? Ali ni on, niti pak Jelena Sergejevna, nisu se nikog i ničega bojali. To je bilo pokoljenje neustrašivih.

Njihova konačna međusobna izjava ljubavi ličila je na zaplet nenapisane drame. “Ja ne mogu živeti bez vas”, uskliknuo je Bulgakov nakon rastanka koji je potrajao godinu i po. “Ni ja takođe”, odgovorila je Jelena Šilovska. “Obećajte mi da ću umreti na vašim rukama”. “Obećavam da ćete umreti na mojim...”, odgovrila je ona namerno prekidajući rečenicu.

Kasnije, posle muževljeve smrti, Jelena Sergejevna je napisala pismo Staljinu u kojem ga najpre podseća da je njegov telefonski poziv produžio život Bulgakovu za deset godina, a “sada je došlo vreme da na police stignu njegova sabrana dela”. Jelena Sergejevna se nadala da će Staljin reagovati na isti način kao što je svojevremeno reagovao na pismo Ljije Brik posle smrti Majakovskog (1930.) i da će narediti da se štampa književna zaostavština Bulgakova.

Ali ništa se slično nije desilo.

Svi biografi su saglasni da je život Bulgakova bio veoma težak, ali se njegova supruga ne slaže sa tom ocenom, tvrdeći da je do poslednjeg časa to bio veoma srećan život, do kraja ispunjen radošću i stvaranjem.

Često zaboravljamo da Majstor nije sam pisac, a i da je Margarita samo književni lik, a ne sama Jelena Sergejevna. Prototipi su u nečemu istovremeno i srećniji i nesrećniji od svojih junaka. Jelena je lepa, pametna, obrazovana, strastvena i trudoljubiva. Ona je zapisivala po diktatu svog muža stranicu po stranicu velikog romana. Uspela je u potpunosti da ispuni zaveštanje Mihaila Afanasijeviča da sačuva i štampa rukopis “Majstora i Margarite”. Jedna od poslednjih rečenica koju je pred smrt izgovorio veliki pisac glasila je: “Neka znaju!”

Jelena Sergejevna je napravila čudo, ali bez pomoći Volanda - Staljina.

Nije jasno ko je tamo Korovjev, ko Azazelo, ali Fadajev i Simonov su u mnogome doprineli i, čak su i zaslužni što rukopisi Bulgakova nisu uništeni u domaćoj arhivi. Niko ne zna kakvu je čašu trebalo ispiti na piru kod Volanda, koliko je tamo bilo vina, koliko krvi, a koliko mastila, ali ispivši je do dna, Jelena Sergejevna je postigla što je želela. Doživela je da Mihail Bulgakov bude priznat kao slavan pisac. Na njegov grob na Novodevičejm groblju ona je odlazila kao na praznik i vraćala se uvek srećna - kao da se videla s njim živim.

Postala je još za života legenda Moskve. Kod nje su dolazili novinari, pisci, istoričari književnosti...

Pre četiri decenije, 1970. godine, književna Moskva je ispratila Jelenu Sergejevnu na njeno večno viđenje sa Bulgakovim. Prvi njihov susret se zbio u Velikom Gnjezdikovskom, a poslednji na Novodjevičjem groblju, neposredno pored Gogolja.

Za razliku od autora “Mrtvih duša”, Bulgakov nije bio sam ni u životu ni posle smrti. Zajedno s njim uvek je bila i ostaje Ona - Jelena Sergejevna.

Branko Rakočević

Bulgakovljev satana kao oličenje tamne sfere Apsoluta (deo prvi)

Po vjeri vašoj neka vam bude. (Jevanđelje po Mateju)

U romanu Majstor i Margarita Bulgakov je stvorio specifičan demonološki sistem u čijem centru je lik Volanda – Princa Tame. Figura đavola je prethrišćanskog porekla, ali su hrišćanske predstave o njemu odlučujuće uticale na kasnije prikaze ovog lika. U narodnim legendama poreklo nečistih sila vezano je za starozavetni apokrif o palim anđelima na čelu sa Satanom. U slovenskim kosmogonijskim predanjima on je poglavar zlih duhova, protivnik boga – stvoritelja, a njegova funkcija povezana je sa arhaičnim dualističkim mitologijama. Religiozni dualizam je veoma izrazit u srednjovekovnom bogumilskom pokretu sa korenima u starom manihejskom učenju – religiji koja iz iranskog mazdaizma preuzima ideju dualizma dva večna principa dobra i zla, svetlosti i tame, što se nalaze u neprekidnom sukobu tokom istorije. U području hrišćanstva đavo se označava kao vođa tame, koja predstavlja simbol prvobitnog haosa, božje i svetlosne udaljenosti, mračnog podzemlja u onom svetu, neprijatelja prosvetljenosti. U Bulgakovljevoj predstavi, svetlost i tama takođe su obeležja carstava boga i đavola, ali tama nije isključivo simbol zla, niti je đavo protivnik – poricatelj boga.

Epigraf romana je citat preuzet iz Fausta; u pitanju je odlomak razgovora Mefistofela i Fausta: …pa lepo, ko si? – Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda. I Bulgakovljev đavo delovaće u pravcu dobra, ali ne nehotično, kroz težnju ka zlu, već svojevoljno i u skladu sa zakonima transcendentnog poretka, zasnovanim na pravičnosti. Volandovo ime, upotrebljavano u značenju nečastivog i varalice kod nemačkih srednjovekovnih pisaca, preuzeto je iz Geteovog dela, gde se javlja kao ime jednog od doglavnika Satanine svite. Mefistu je dodeljena negativna uloga kušača ljudi, ali njegovo delanje, usmereno u pravcu pokretanja čoveka na akciju, u skladu je sa božanskom promišlju. Lik ovog zloduha – vragolana, potpuno podređenog volji boga, poslužio je kao samo jedan od podsticaja za kreiranje figure Volanda, koji, za razliku od svog literarnog prethodnika, dela ravnopravno sa božanskom silom.

O međusobnoj povezanosti i uslovljenosti demonske i božanske ravni, ali i o važnosti Volandove uloge, govori činjenica da je u prvim verzijama romana on nosilac čitave povesti o pogubljenju Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista). Kasnije funkciju autora apokrifnog jevanđelja preuzima Majstor, ali i dalje se o junacima iz sfere svetlosti doznaje od onih koji su se našli u krugu Kneza Tmine. U ranim Bulgakovljevim delima đavo – oličenje tamne strane Apsoluta još uvek nije prisutan. Nečastive sile javljaju se u vidu izobličenosti i primitivizma svakodnevice koja dezintegriše principe dobra. Međutim, u Majstoru i Margariti upravo je demonski svet suprotstavljen predstavnicima svakodnevice.

Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući, između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.

Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu apsurdnost.

Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana, u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti. Ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom, načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti, upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao, uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji! A on će vam sada biti podnesen! Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove istinitosti.

Mada u Majstoru i Margariti akcenat nije na ideji spoznaje boga posredstvom đavola, Voland može dati odgovor na pitanje nečastivog iz Braće Karamazova, tj. nedoumicu Ivana Karamazova: Ako je dokazan đavo, nije izvesno da li je dokazan i Bog? Kada je o dokazima reč, ispostaviće se da Voland i privatni đavo Ivana Karamazova koji izjavljuje da u pitanjima vere nisu potrebni nikakvi dokazi, posebno ne oni materijalni, imaju pravo, što će se pokazati na primeru Majstorovog intuitivnog pronicanja u suštinu kosmičkog poretka.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu, kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje. U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec, ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca, razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju njegove smrti.

Treba imati u vidu da su u pitanju ne svetila već njihovi odrazi, razbijeni u očima posmatrača. U moskovskim očima – prozorima izlomljen je refleks sunčeve svetlosti, kao i ideja o bogu u svesti Moskovljana. Razlomljenost meseca u očima Berlioza, predstavnika moskovske sredine, je trenutak destrukcije takvog pogleda. U sferi delovanja đavola, pod okriljem mesečine, odrubljena je i poražena glava opredeljena za ateizam, a u istoj sferi će biti spasen Majstor, čija reč propoveda postojanje Hrista.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane, klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima (sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.

Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju: levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.

Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite, Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti (svet fenomena, u kome važe principi idealnog vremena i prostora, egzistira naporedo sa svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu, besmrtnosti, slobodi.

Svetu pojava u romanu, nižoj stvarnosti, pripadaju jerusalimska i moskovska svakodnevica; reč je o egzistencijalnoj dimenziji koja ne poznaje slobodu i slobodno ponašanje, pa nije u stanju da shvati transcedentalni svet što prebiva izvan okvira iskustva. Ipak, put pripadnika ove ravni do više sfere je moguć; nalaze ga Pontije Pilat na jednoj, Majstor i Margarita na drugoj strani.

Autor: Zorana Popović

Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima>>

Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima
U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Izložba o Mihailu Bulgakovu
Biblioteka Matice srpske priredila je elektronsku izložbu posvećenu Mihailu Afanasjeviču Bulgakovu (1891–1940), od čijeg se rođenja navršava 125 godina. Postavka se može pogledati od 22. marta do 28. aprila 2016. godine u javnom katalogu Biblioteke, a čini je izbor Bulgakovljevih dela i literature o njemu.

Autorka postavke je Ivana Grgurić, urednik Selimir Radulović.

Moskva će konačno dobiti prvi spomenik Mihailu Bulgakovu
Postavljanje spomenika slavnom ruskom piscu Mihailu Bulgakovu u prestonici Rusije, nakon što je, uz negodovanje građana, bilo odloženo, odnosno zabranjeno kao znak „đavolskog posla”, konačno će biti realizovano naredne godine.

Nikolaj Golubev, direktor spomen-muzeja Mihaila Bulgakova, izjavio je da je napokon od grada dobio odobrenje da na Patrijaršijskim ribnjacima (Patriaršie prudы), u centru Moskve, postavi bronzanu skulpturu velikana ruske i svetske književnosti. (Na ovom mestu se u Majstoru i Margariti Bezdomni i Berlioz susreću sa Volandom.) Prema njegovim rečima, spomenik bi trebalo da bude završen u maju ovde godine.

Na pitanje zašto je bilo potrebno toliko vremena da Moskva dobije ovaj spomenik, Golubev je odgovorio da je piščevo ime oduvek obeleženo sujeverjem i misticizmom i da bi peticija i potpisi za izgradnju spomenika trebalo da zauvek otklone pogrešne percepcije piščevog dela kao satanističkog. „Ljudima je teško da oproste Bulgakovu što u njegovim delima zlo čine ljudi, a ne đavo.”

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti
Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).