U pripoveci “Deca” prosedi inženjer nam priča priču koja se davno zbila, dok je još bio mali dečak i otkriva nam bolnu istinu o sebi i o svoj deci sveta. Seća se dana svoga detinjstva kada je protiv svoje volje bio primoran da se opredeljuje između goniča i progonjenih, ističući da ni tada u duši njegovoj nije bilo mesta za one koji gone i zlostavljaju slabije i nemoćne. Želeo je da bude hrabar i cenjen od strane svojih drugova, da ravnopravno sa njima učestvuje u borbi sa njihovim protivnicima, a nije mogao da se ponaša kao nemilosrdni ratnik spreman ne samo da pobedi svog protivnika, nego i da mu nanese bol i ako može, ubije ga.

A sve se desilo u pretprolećno vreme, prazno i suvo doba kada je grejalo slabo martovsko sunce i nije bilo ni kupanja, ni sankanja. Deca nisu znala čime da ispune svoje slobodno vreme i ublaže dosadu koja ih je mučila. Ne znajući gde da krenu, ni šta da rade sedeći na tarabama izmišljala su nove i čudne igre. Neke od tih igara su bile svirepe i nanosile su bol drugoj nedužnoj deci iz komšiluka, što je ostavilo duboke tragove u sećanjima našeg pripovedača. Kao član družine, slepo je išao za ostalima čak i u trenucima kada njihovo ponašanje nije bilo u skladu sa ljudskim vrlinama, poput velikodušnosti, zaštite najakog, dobrote i pravde. Sada, kao zreo čovek u trenucima kada su dani njegovog detinjstva daleko iza njega, još uvek je osećao gorčinu i bol zbog okrutnosti svojih nekadašnjih drugova i prezira koji je od njih dobio samo zato što se ponašao drugačije od njih. Želeo je i on da da bude kao ostali dečaci iz ulice, odan vođama, hrabar i uvek spreman da uđe u žestoku borbu sa dečacima iz susednog naselja. Kada su ga pozvali da krene u svoj prvi borbeni okršaj osećao se počastvovanim i silno je želeo da se dokaže pred drugima. Njegov status pojedinaca u grupi dečaka zavisio je od toga kako će se pokazati u toj borbi. Ali, napad na jevrejsku decom na njihov praznik, preobražaj njegovih drugova iz sasvim običnih osoba u nehumane i zle osobe pune mržnje koje jure za uplašenim dečacima kao grabljivci za plenom, unele su nemir u njegovo srce. Taj nepoznati, veliki i uzbudljivi svet u kome se iznenada našao bio je strašni svet u kome se nosi koža na pazar, daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje. Ali, naš pripovedač koliko god da je želeo da se uklopi i postane kao drugi nije mogao da ide protiv sebe samog, svoje blage naravi i svog karaktera. Nije mogao da udari preplašenog i povređenog dečaka koji je upao u zamku njegovih razbesnelih drugova. Dok je taj progonjeni dečak stajao pred njim sa podignutim izranjavanim rukama i zabačenom glavom kao kod samrtnika, osetio je sažaljenje prema njemu i pustio ga je da pobegne. Svojim humanim postupkom izazvao je prezir i podsmeh kod ostalih dečaka iz kraja i postao slabić u njihovim očima, ali je sačuvao svoju dušu, ono ljudsko u sebi što ga je činilo drugačijim od besne, krvi žedne životinje.

Iako je mnogo godina prošlo trauma iz djetinstva ostala je duboko urezana u pamćenje našeg pripovedača i izašla je na površinu sa prvom bujicom njegovog sjećanja. Nije mogao da zaboravi lice izbezumljenog jevrejskog dečaka sa napola otvorenim ustima, usnama pobelelim od straha i očima razlivenim kao voda bez pogleda i bilo kakvog izraza. Ta slika progonjene osobe i njegovih razbesnelih goniča, bol, patnja i krivica što je bio učesnik tog strašnog događaja pratili su ga celi život i sada, mnogo godina kasnije prepričavanjem tog nemilog događaja iz detinjstva šalje nam poruku da ne sledimo druge, nego da sledimo ono što je dobro u nama, da u svojoj duši uvek nađemo mesta za slabije i nemoćne, a osudimo one koji ih gone i zlostavljaju.



Pripovetka
Deca

Autor
Ivo Andrić

Tema:
Bolno sjećanje pripovjedača na dane svog detinjstva i tuču u kojoj je učestvovao.

Kompozicija dela

Početak: :Prosedi inženjer se seća svog detinjstva i priča nam priču o životu dece u njegovoj ulici, njihovim vođama Miletu i Paliki i sukobima sa ostalom decom iz kraja. Mile i Palika pozivaju svu decu iz ulice da idu da tuku Jevreje i to baš na Veliki četvrak, jevrejski praznik. Pozvan je i naš pripovedač. Mile je imao posebno oružje, cev od gume koju je napunio olovom. Palika je imao lovački štap, a dečak, naš pripovedač je dobio letvu sa ekserom na dnu. Otišli su u jevrejsku ulicu i primakli se četvorici jevrejskih dečaka.

Zaplet: Jevrejski dečaci obučeni u praznička odela igrali su se u dnu ulice. Mile je dao znak ostalim da krenu prema njima. Svi zajedno pojurili su ka dečacima i počeli ih udarati svojim prethodno pripremljenim oružjem. Izneneđeni i preplašeni jevrejski dečaci su se razbežali, ali su napadači krenuli za njima. Trojica dečaka su se uspela sakriti, a četvrti koji je bežao iz ulice u ulicu sakrio se u ruševine. Napadači su ga otkrili i opkolili.

Vrhunac: Dečak, sadašnji inženjer, bio je zadužen da čuva glavni izlaz i da savlada begunca, ako udari na njega. Odjednom našao se lice u lice sa jevrejskim dječakom koji nekao uspeo da se otrgne od Palike. Gledajući preplašeno lice begunca, njegove bele usne, otvorena usta i izbezumljeni pogled, naš pripovedač je osetio sažaljenje i pustio ga je da pobegne.

Rasplet: Jevrejski dečak je pobegao, a Mile i Palika su dotrčali do sadašnjeg inžinjera, odgurnuli ga grubo i prezirno i nakon toga sami krenuli nazad u svoj sokak.

Epilog: Dečaci iz naselja pravili su šale na račun sadašnjeg inženjera. Nisu u njemu videli dobrog i humanog dečaka, nego slabića i kukavicu.

Opis dečaka

Glavni lik pripovetke - Prosedi inženjer kao dečak:

Kao centralni lik u pripovetki “Deca” javlja se bezimeni dečak. On je ličnost visokog morala. Ima svoje slabosti kao što su strah i patnja, ali i mnoštvo dobrih osobina. Human je i velikodušan, nikad ne postupa nečovečno čak ni po po cenu da budu izopšteni iz svoje družine. kad mu se pružila prilika da se dokaže i udari jevrejskog dečaka, on to ne čini i zbog toga ga družina prezire, a kasnije mu se i sva deca iz ulice podsmejavaju. Taj događaj iz detinjstva ostavio je dubok trag na njemu i seća ga se mnogo godina kasnije kada je postao stariji čovek. Pamti kako je u njemu nadvladalo sažaljenje pred licem povređenog dečaka, te nije imao snage da ga udari. niti da drugima dozvoli da ga još više povrede. Pričajući o tom događaju on oživljava ružnu uspomenu iz detinjstva, kaje se zbog svojih postupaka i oseća krivicu iako je i tada nije bio onaj koji bi progonio i zlostavljao slabe i nemoćne.

Najupečatljiviji opisi u
pripoveci iz pera pisca

Mile i Palika - vođe dečaka

"Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izrađenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen, Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnut i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa. Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale. To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska".

Miletov preobražaj u očima našeg pripovedača:

"Potpuno odvojeno od njega video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kome se nosi koža na pazar, u kome se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje"

Sećanje pripovedača na izgled uplašenog jevrejskog dečaka:

"Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlaktica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više. i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti"


boske

Poruka pripovetke “Deca“, Ivo Andrić

Osnovna ideja, odnosno poruka lektire “ Deca “, Ive Andrića jeste da čovek treba da ostane dosledan sebi u svakom smislu te reči. Pa čak i kada će ga ta doslednost koštati patnje i odbijanja u društvu, vrlo je važno da ne pratimo slepo nekoga ko je sebe proglasio vođom, a posebno ako ono što se očekuje od nas nije u skladu sa našim karakterom i osnovnim ljudskim vrlinama.

Najbolji citati iz lektire “Deca“, Ivo Andrić

Svakako je najčešće citiran sledeći deo iz pripovetke “ Deca “:

“ Mali ljudi, koje mi zovemo “ deca “, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljau. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu iz osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost. “

Vrlo često se deo iz ovog citata uzima kao jedna od tema za sastav ili rad na pismenom zadatku srpskog jezika, kada se obrađuje lektira “ Deca “.

Posebno je upečatljiv i trenutak kada se glavni junak seća uplašenog jevrejskog dečaka:

“ Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku prvi put ugledah njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti. “