“Litanija Satani“ - litanija je forma istočnog porekla koja je karakteristična za crkveno pojanje, obavezno sadrži himnični deo. Bodler parodira ovaj umetnički oblik – on ne zaziva Boga, nego zlog anđela, Satanu da se smiluje njegovoj bedi, jer dolazi vreme satane koji se “uspravlja sve jači“ – kritika društva i uopšte sveta koji je sav ogrezao u greh i porok. Cinični pesnik upućuje đavolu molitvu da ga primi k sebi, jer je i sam grešan.

O, Ti, najumniji od sviju Andjela,
Bože koga bolja sudba nije htela,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
O, izgnani Prinče kog kleveta tlači,
I pobedjen, ti se uspravljas sve jači,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Sveznalče Podzemlja, Ti, kućni doktore
Tihe i skrivene opsteljudske more,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Uz tvoj nauk i puki siromah i gubav,
Slute ukus Raja kušajući ljubav,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Sa Smrću, snažnom draganom, u čudu,
Ti porodi Nadu, tu dražesnu ludu!
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Tvojim mirom oči izgnanca se pune
Kad s vrha Vešala na svetinu pljune,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti znaš gde su tamni vilajeti, oni
Gde drago kamenje bog surevnjiv skloni,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Skladišta Podzemna zna Tvoj bistri pogled
Gde uspavan metal blešti u nedogled,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti na čiju bratsku ruku se oslanja
Mesečar dok šeta samim rubom zdanja,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Tebi hvala sto kosti ponoćnog pijanca
Gipko se izviju pod kopitom vranca,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Slabića kog mrznja nemoćna namuči,
Da sumpor s šalitrom smeša – Ti nauči,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Lukavi ortače što nabijaš žezlo
Na Krezovo čelo u niskost ogrezlo,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Ti sto u oči i srca devojaka uli
Kult rane i ljubav spram dronjaka trulih,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Lampo učenjaka, izgnanika druže,
Tajniče onoga kom namiču uže,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!
Novi oče onih koje, prepun žuči,
Iz zemaljskog Raja bog otac isključi,
- Satano, smiluj se mojoj silnoj bedi!

“Putovanje“ - poslednja pesma u zbirci. Pesnik je shvatio kako je ovaj svet mali i ništavan; čovek celog života žurno hrli napred, željan novosti i saznanja (“da pronađe spokoj , juri poput lude“), njegova je duša kao brod koji se iznenada nasukao na obalu, kao skitnica s blatnim stopalima sanja zaneseno raj blistave sveće, omađijan vidi sjaj Jerusalima, kada spazi ćumez u svetlosti sveće….Putnici sa broda (simbol ljudske duše) pričaju šta su videli sa one strane života: “sjajne vatre zvezda“, bogatstvo gradova, pejsaža.. To je sjajan svet, bez težnje i nemira, ali u njemu ima robinja, tirana, pijanaca i podlaca, jer je svet večno takav. Pesnik se za trenutak razmišlja, ali onda ipak krene u taj iracionalni svet smrti, jer iako nije savršen, bar je nov i nepoznat.



P.U.L.S.E.

Magle i kiše

O jeseni pozne i blatna proleća,
volim vas i hvalim, uspavljiva doba!
Jer tad mi se srce ovito osjeća
ponjavom maglenom u pustoši groba.

Na toj pustoj ravni, gdje sjevernjak brije
i vjetrokaz škripi mrakom dugih noći,
moja duša jače no kad proljet grije
gavranskim će krilom razmahnuti moći.

Ništa slađe srcu - punom grobne zime,
što davno već mrazom pritisnuto bije,
o, blijedo podneblje, kralju naše klime

od tvoje sivoće, stalne i bez nade,
-osim noću katkad, kad mjeseca nije,
udvoje na logu uspavati jade.

Шарл Бодлер


Рођен је у Паризу 9. априла 1821.године. Његов отац, високи државни службеник и аматерски уметник, преминуо је током Бодлеровог детињства 1827. године. Следеће године, његова мајка, Каролина, која је била тридесет и четири године млађа од његовог оца, преудала се за потпуковника који је касније постао француски амбасадор у разним племићким судовима. Бодлер је имао близак и сложен однос са својом мајком.
Након средње школе путује у Индију одакле се брзо враћа и започиње живот професионалног књижевника у Паризу. Студирао је права. Поред поезије писао је критике о ликовној уметности, есеје и расправе (Романтична уметност). Славу му је донела збирка песама Цвеће зла (1857). Ова је збирка најпознатија и најутицајнија збирка светске поезије. Но, управо због тих песма осуђен је на париском суду за скаредност и бласфемију, јер су његове песме вређала јавни морал. Објавио је и Мале песме у прози (Сплин Париза) (1868).
Бодлер је претеча и утемељитељ модернизма.
Био је зависник од опијума и хашиша.
Умро је 31. августа 1867. године од сифилиса.

Бодлер се на студијама упознао са бројним писцима и сликарима, као и са боемским начином живота који су они водили. Управо такав начин живота убрзо је и сам преузео: често је посећивао проститутке (успут “зарађујући” полне болести), невероватно брзо је трошио оскудни џепарац који му је очух слао па и западао у дугове, конзумирао је претеране количине дувана, алкохола, хашиша и опијума..

Наследио је велику суму новца и земље, но у року од пар година већ је био у дуговима! Његово финансијско стање се погоршало још више када је упознао и заљубио се у “Црну Венеру”, глумицу и плесачицу, кћер једне проститутке; ни лепу ни талентовану, али њему посебно драгу. Она је често тражила новац од њега, а он јој је давао новац који је налазио како је год знао и умео.

Бодлер је имао репутацију човека који купује уметничка дела за која нема довољно новца, живи боемским животом, ужива у “вештачком рају”. У једном тренутку живота, сам Бодлер је почео да осећа како му живот нема смисла. Давећи се у дуговима, усамљен, покушао је да изврши самоубиство (планирајући да остави остатак имовине својој драгој). Недуго након неуспелог покушаја да прекрати себи живот, Бодлер је постао бескућник. Дописивао се често са мајком, а садржај писама која је слао, често су чиниле молбе за новац. Након смрти очуха, још увек гајећи помало претерану и настрану љубав ка мајци (која је постојала још од његовог раног детињства), писао јој је како сматра да у потпуности припада њој и само њој.

Напокон, 1857, објављује своју прву и најпознатију збирку песама: Cveće zla (Les Fleurs du mal). Песме су биле прихваћене само међу реткима, пре свега због тематике која је била прожета мрачним мотивима, мистицизмом, песимизмом и “забрањеним темама” (као што су: секс, лезбијство, поквареност човека и смрт). Бодлер је због ове своје књиге био осуђен. Последњих година живота стрес, сиромаштво и последице употребе психоактивних супстанци оставили су очит траг на његов физички изглед. Ипак, он је наставио конзумирање опијума и опијао се. Умро је од последица болести, у четредесет шестој години, пет година након своје драге, Црне Венере.