Leta

Cveće zla XXXIa

Bezdušna i gluva, k srcu mi se privi,
tigru moj nehajni, voljeni, jer želim
da ronim prstima, drhtavim i vrelim
po tvojoj gustoj, otežaloj grivi;

U suknje pune tvog mirisa, stavi
moju bolnu glavu, draga, jer bih hteo
da udišem dugo, ko cvet suh i sveo
slatku plesan, davno umrle ljubavi.

Spavati! Pre i to, neg živeti! I ja
u snu slatkom ko smrt želeo bih, potom
da poljubce svoje razastirem po tom
glatkom telu koje kao bakar sija.

Samo bezdan tvoje postelje, uveče
plač moj kao ambis prima, zaorava;
Jer su tvoja usta, kula zaborava,
i u poljupcima tvojim Leta* teče.

Udesu, ushitu mom novom i starom
ja poslušan biću, nevin osuđenik
ja, njegov unapred neviđen kažnjenik,
koji svoju muku podnosi sa žarom,

Kosa

Cveće zla XXIII

To runo što se s kovrdžama sliva!
Ti uvojci puni nehajne arome!
Da naseliš tamnu sobu - željo živa! -
Sećanjima što ih tvoja griva skriva
ko rupcem kroz vazduh zamahnuću njome.

Azija, Afrika, prašume, ljanosi,
svet jedan daleki, jedva postojeći,
živi ko u šumi, u mirisnoj kosi!
I kao što neke muzika zanosi
rastem, draga, s tvojim mirisom ploveći!

Tamo! Gde čovek i drvo, puni soka
onesvešćuju se usled klime žarke,
nosite me, kike, ko val hitra skoka!
Iz tebe, iz mora crna i duboka
naziru se jedra, veslači i barke:

Brujna luka, gde bi duše naše pile
u obilju boje, zvukove, mirise;
Gle, lađe, klizeći po moru od svile,
dižu moćne ruke, da bi zagrlile
nebo u kom večna toplota širi se.

Duh moj u okean crni neka zađe,

Egzotični Miris

Cveće zla XXII

Dok udišem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih očiju, u jesenje veče,
ja ponovo vidim te obale sreće
gde jednoličnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voće i čudno drveće;
ljude čije telo vitko se pokreće,
žene čiji pogled iskrenošću čudi.

Vođen tvojim dahom u predeo žarki
vidim luku punu jedara i barki
još uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se ruši
miris koji kružeć nozdrve nadima
i s pesmom mornara meša se u duši.

Beatriče

Cveće zla CXV

U nekom pepeljastom sažganom kraju golom,
dok jednoga se dana prirodi jadah s bolom,
i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga
oštrio kamu misli tocilom srca svoga,
videh u samo podne nekakav crn, natušten
i buronosan oblak na mojoj glavi stušten,
a porocnih duhova na njemu celo stado,
zluradih patuljaka što svud se pletu rado.
Počeše hladno da me sa sviju strana mere
i ko svet pred budalom začuh kako se cere
i ćućore, sve razne znake razmenjujući
i sve očima jedan drugom namigujući:

“Gledajte natenane: karikatura prava,
ta senka Hamletovo držanje podržava,
pogled mu neodlučan, a kosa rasčupana.
Nije l gledati tužno ovoga bonvivana,
tog najurenog glumca, hulju, pajaca, lolu,
koji, jer ume vešto da igra svoju rolu
želi privući pesmi svojih bolova kopce
i potoke i cvecće i orlove i popce,
pa čak i nama koji sve to smislimo davno,
te poznate tirade recitovati javno?“

Ja sam mogao (jer je moj ponos kao planina
viša no oblak, dusi i cela dreka njina)
prosto na drugu stranu da skrenem pogled gordi
da samo ne primetih u pohotnoj toj hordi-
zločin od koga sunce ne skrenu sa svoga toka
kraljicu moga srca, nesravnjivoga oka,
kako se s njima smeje mom mračnom jadovanju
i prodaje se njinom prljavom milovanju.

Duellum
Cveće zla XXXV
Ratnik na ratnika jurnu u jarosti;
Sevnuše mačevi kroz vazduh pun graje.
Ta buka i dreka behu krik mladosti
koja se žestokoj ljubavi predaje.

Slomi se oružje! Ko što se, o dete,
skrši naša mladost! Al poraze njene
sad nokti i zubi hteli bi da svete.
- O, besna su srca ljubavi ranjene!

Tu, gde ris i tigar kruže, u tu crnu
jamu, hrvući se, borci popadaše,
tu će koža da im procveta na trnu.

- Pakao proguta prijatelje naše!
Amazonko, i mi hajmo s njima, neka
plamen naše mržnje potraje doveka!

Čovek I More

Cveće zla XIV

Uvek ćeš voleti čoveče slobodni
More, ogledalo u kome se roje
beskrajni valovi i trzaji tvoje
duše gorke kao bezdani podvodni!

Gnjuraš se u njega ko u svoju sliku,
očima, rukama, grliš mu talase,
i srce ti kadkad zaboravi na se
slušajući njegovu žalostivu riku.

Ćutljivi ste, mračni; Čoveče beskrajni
bezdan tvoje duše ne sagleda niko,
niti je bogatstva morska ko proniko -
oboje ste revni u čuvanju tajni!

Ratujete eto, kako se svet sazda,
bez griže, bez srca na bojnim poljima,
obuzeti borbom, smrću, pokoljima,
dva surova brata, u koštacu vazda!

Porok kao način života - Šarl Bodler

Bodler je tipična gradska njuška, prvi pesnik velegrada, zavisnik od gradskih poroka, pun prezira prema građanima oko sebe. Bodler je devijacija prirodnog koje je u njegovom sistemu vrednosti vrhunac svega što doživljava kao vulgarno. Vrline su, po Bodleru, sasvim neprirodne pojave, pa tako i sve prirodno treba odbaciti kao nešto što čoveku oduzima njegovu posebnost. A posebnost je ono čime se Bodlerova sujeta čitavog života hranila, ne iz prazne poze, već iz želje da se kroz neobičnost i izuzetnost prevaziđe banalnost ljudskog života, koju je svuda oko sebe video i koje se gadio.
Banalnost je u Bodleru izazivala osećaj splina, tog elitnog doživljaja teskobe od životarenja koja je svojstvena velikim duhovima i koja se leči umetnošću i porokom, ili se bar pokušava lečiti. Splin je čama i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večita seta i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda, neizdrživost svakodnevnog ritma života koji uspavljuje u svojoj  harmoničnoj monotoniji. Splin, istovremeno, i nije ništa od toga, nego je nešto rečima neuhvatljivo jer reči nisu dorasle tom elitnom i mukotrpnom osećanju teskobe svojstvenom probranim duhovima.

Bodler je iz svog prokletstva, splina, koji je prokletstvo svih ljudi koji se usude da pogledaju oštrijim okom u svoje živote, stvorio svoju poetiku. Pesnik velegrada, zaljubljenik u mačke i prostitutke, uživalac apsinta i opijuma, nosilac sifilisa, zadojeni katolik luciferske figure pune bezbožnog bunta, nekrunisani pariski princ tame, prvi među odbačenima i prognanima iz očinskog zagrljaja  i nosilac novog svetla poezije.
Biografizam je kao pristup u tumačenju poezije gnusna laž i ne bi se imalo zašto baviti Bodlerovm životom ako bismo to radili sa namerom da razumemo njegovu poeziju. Međutim, život Šarla Bodlera od najmlađih dana izvanredna je pesma u nepravilnom stihu, pisana neakademskim jezikom punim vulgarizama i protivljenja svim pravilima stila, otvaranje novih horizonata.
Tokom detinjstva, dve su stvari bile od presudnog značaja za formiranje ličnosti Šarla Bodlera. Bila je to najpre rana smrt oca i majčina preudaja za omraženog očuha, a zatim i strogo katoličko vaspitanje. Uprkos svim bogohulnim postupcima i verovanjima pesnika, katoličanstvo je prisutno u njegovoj poeziji kao matični jezik, protiv koga se može pisati samo na njemu samom. Motivi, metafore, strahovi i predmeti mržnje i obožavanja u Bodlerovoj poeziji dolaze iz katolicizma. Prezir prema svakodnevici, osećanje splina kao rezultat čežnje za nečim uzvišenijim što je očekivao od života i čoveka svoj koren imaju u hrišćanskim propovedima i visokim katoličkim katedralama; onda kada život nije oponašao propoved i jedan i drugi prezreni su kao poslednja laž.
Već sa osamnaest godina Bodler je kipteo od užasa  spram građanskog života koji jedino vrednuje benigna zadovoljstva konformizma. Malo piše pesme, malo se opija na čuvenim boemskim mestima Pariza, u celosti živi kao boem, odeva se elegantno, ponaša otmeno, a sa sobom ipak vodi svuda jednu prostitutku kao svoju pratilju.  Da bi ga sklonio od „lošeg društva“ očuh, koji mu je po svemu sudeći zaista želeo samo dobro, ali je njegovo „dobro“ bilo sasvim različito od onoga što je mladi Bodler pod tim podrazumevao, šalje ga na putovanje svetom. Tu se pesnik oduševljava Mauricijusom, upoznaje zadovoljstva opijuma i hašiša, a sa puta dovodi i jednu mulatkinju koja mu postaje ljubavnica. Novac nasleđen od oca troši nemilice, upada u dugove, pokušava samoubistvo, prevodi Poa da bi otplatio dugove i time otvara vrata američkom pesniku na evropsku književnu scenu. Glad za šokiranjem je ogromna – kosu boji u zeleno (boja omiljenog pića pariskih boema, apsinta), laže da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je ubio i pojeo svog oca, dok mu svi slepo veruju na reč.

Šarl Bodler - O opijanju

"Treba uvek biti pijan. Sve je tu: to je jedino pitanje.  Da ne biste osećali strašno breme Vremena  koje vam slama pleća i povija vas prema zemlji, treba da se opijate bez predaha.  A čime?  Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja. Ali opijajte se. Pa ako se katkad , na stepeništu kakve palate,na zelenoj travi u nekom jarku, u sumornoj samoći svoje sobe probudite, kad je pijanstvo već popustilo ili nestalo, zapitajte vetar, talas, zvezdu,pticu, časovnik, sve što juri, sve što kruži, sve što huči, sve što peva, sve što govori,zapitajte koji je čas;i vetar, talas, zvezda, ptica, časovnik, odgovoriće vam: "Čas je da se opijate!'' Da ne biste bili mučeničko roblje Vremena,  opijajte se;  opijajte se bez prestanka! Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam volja."


Ova pesma je Bodlerovo „vjeruju“. Bodler nije pijanac, pohotnik, narkoman kakvim bi moralisti želeli da ga predstave. Porok je za njega „opijanje“, eskapizam iz sveta banalnog koje nije umeo na drugi način da prevaziđe. Ujedno, on je i pokušaj da se pronađe lek i zaborav za bolnu mladost i ranjenu dušu, za krvava krila nezgrapne ptice koju drugi gledaju ispod oka, a njoj je dosadilo da im se podsmeva više, da ih u sebi prezire. Porok, to je Bodlerov izgovor da se ne stopi u masu, da joj se na još jedan način izruga. Ima li, ipak, većeg izrugivanja od stvaranja prave, revolucionarne poezije, ima li definitivnijeg kidanja veza sa svim „normalnim“? Pesnici koji su procvetali pod njegovim sjajem odgovoriće u narednim decenijama odrečno.
Majstor umišljenosti i drskosti pisao je i sledeće, mazohistički uživajući u mržnji svetine:
„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetine. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečijem duhu, dobilo snagu strasti. Ali, ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! nedostaje mi možda udarac bičem koji dodeljuju deci i robovima… Ali ne mari: kada budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.“
Shvatamo iz svega pomenutog da nije nimalo neočekivano da je baš Bodler bio taj koji će se prvi jasno založiti za ono što je u sporednim tokovima književnosti postojalo koliko i ona sama: za estetiku ružnog. Nasuprot lepoti i skladu koji u sebi uvek sadrže malo laži i ušuškivanja u laž, ružno je sirovo i živo, beskrupulozno u predstavljanju sveta i golotinje naših duša. Ružno je deformitet kakav je i sam život, ono što uznemiruje jer pobuđuje u nama nesvesnu težnju da ga ispravimo, dovedemo u red. Isto kao što osećamo i prema životu, našem i svačijem.

BUNTOVNIK

Anđeo besan, kao orao, u zaklon
S neba se baca na nevernu zloću,
I kaže: Sad ćeš upoznati zakon!
(Ja sam tvoj dobri Anđeo!) I tako hoću!

Znaj, ljubav tvoju da svaki stvor oslabi
Zaslužio je, i siromah, i rđa,
Voli ih, kad Isus naiđe, da bi
Prostro ispred njega tepih milosrđa.

Jer to je Ljubav! Pre nego što duh ti
Klone, zagrej ga kod Boga, nek bukti.
Upoznaj bezmernu Nasladu i Sreću!

Voleći i kažnjavajući merom istom
Moćni se Anđeo nosi s Antihristom,
Koji ponavlja nespretno: Neću!

"Ona je pre svega božanstvo, zvezda koja zapoveda svim naumima muškog mozga..."

Godine 1863. Šarl Bodler objavljuje esej "Slikar modernog života" u nastavcima u listu "Figaro". Bodler u ovom eseju, među prvima, govori o modernosti. Moda, elegantan život i dendizam – to su neki od elemenata modernizma koje Bodler izdvaja.
U "Slikaru modernog života" Bodler posebno mesto daje ženama kojima izriče veliku pohvalu. Posebnopohvalno govori o šminkanju i ukrašavanju koje žene koriste da bi istakle svoju lepotu, a diže glas protiv pobornika "čiste, prirodne lepote".

Odlomak "Žena" iz eseja "Slikar modernog života"

"Biće koje je, za većinu muškaraca, najživlji izvor, pa čak, recimo to na sramotu filozofskih slasti, i jedan od najtrajnijih užitaka; biće prema kom ili radi kog stremi svaki trud muškog; to užasno i nepristupačno biće poput Boga (s tom razlikom što se beskonačno ne saopštava jer bi zaslepilo i uništilo konačno, pri čemu je biće o kom govorimo možda nerazumljivo samo zato što nema šta da saopšti), biće u kom je Žozef de Mestr video lepu životinju čija ljupkost uveseljava i olakšava ozbiljnu igru politike; biće radi kog se bogatstva stiču i traće; radi koga, ali posebno pomoću koga umetnici stvaraju svoje najistančanije dragulje; iz kog proističu najrazdražljivija zadovoljstva i najplodniji bolovi, žena, rečju, za umetnika uopšte, pa ni za gospodnina G, nije tek ženka namenjena zadovoljavanju mužjaka".

Odlomak "Žena" iz eseja "Slikar modernog života"

"Biće koje je, za većinu muškaraca, najživlji izvor, pa čak, recimo to na sramotu filozofskih slasti, i jedan od najtrajnijih užitaka; biće prema kom ili radi kog stremi svaki trud muškog; to užasno i nepristupačno biće poput Boga (s tom razlikom što se beskonačno ne saopštava jer bi zaslepilo i uništilo konačno, pri čemu je biće o kom govorimo možda nerazumljivo samo zato što nema šta da saopšti), biće u kom je Žozef de Mestr video lepu životinju čija ljupkost uveseljava i olakšava ozbiljnu igru politike; biće radi kog se bogatstva stiču i traće; radi koga, ali posebno pomoću koga umetnici stvaraju svoje najistančanije dragulje; iz kog proističu najrazdražljivija zadovoljstva i najplodniji bolovi, žena, rečju, za umetnika uopšte, pa ni za gospodnina G, nije tek ženka namenjena zadovoljavanju mužjaka".

"Ona je pre svega božanstvo, zvezda koja zapoveda svim naumima muškog mozga; u njoj se ogledaju sve lepote prirode zbrane u jednom jedinom biću; ona je predmet najvatrenijeg obožavanja i radoznalosti koje slika života može pružiti posmatraču. Svojevrsni idol, možda skučenog uma, ali koji zadivljuje, očarava, o čijem pogledu ovise sudbine i volje. Ona nije, ponavljam, životinja čiji udovi, pravilno sastavljeni, predstavljaju savršen primer harmonije; ona čak nije ni tip čiste lepote, o kakvom sneva kipar u svojim najstrožim meditacijama; to ne bi ni izbliza bilo dovoljno da se objasni tajanstvena i složena ženska čar. Ovde nam ne mogu pomoći Vinkelman i Rafael; a siguran sam da bi gospodin G, uprkos rasponu svoje inteligencije (budi rečeno bez uvrede), rado propustio komad antičkog statuarija, ako bi to značilo da će izgubiti priliku da gustira portret Rejnoldsa ili Lorensa. Sve što ženu krasi, čime ona ističe svoju lepotu, deo je nje same; a umetnike koji su se naročito posvetili proučavanju ovog zagonetnog bića opčinjava čitav taj mundus muliebris, gotovo koliko i žena sama. Žena je nesumnjivo svetlo, pogled, obećanje sreće, ponekad i reč; ali ona je pre svega opšti sklad, ne samo u svom držanju i pokretima svojih udova već i u muslinu, gazi, širokim i golicavim oblacima sukna u koje se umotava, koji su atributi i pijedestal njenog božanstva; u metalu i kamenju koje joj obavija ruke i vrat, svojim iskrama raspirujući plamen njenog pogleda, ili koje nežno ćućore na njenim ušima. Ima li pesnika koji bi se drznuo da, slikajući zadovoljstvo izazvano pojavom lepote, odvoji ženu od njenog ruha? Koji muškarac na ulici, u pozorištu, u šumi, nije na najbezazleniji način uživao u znalački sačinjenoj toaleti, i poneo sa sobom sliku nerazdvojnu od dame kojoj pripada, sazdavši tako od žene i njene odore nerazdvojnu celinu? Ovde bi, nalazim, bilo umesno vratiti se izvesnim pitanjima vezanim za modu i ukrašavanje, koje sam samo okrznuo početkom ove studije, i odbraniti umetnost toalete od priglupog klevetanja od strane izvesnih, veoma sumnjivih ljubitelja prirode".

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužjačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je ko može u zamahu krila
uzneti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- ko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cveća i svih nemih stvari!

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
neće načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pesme meda, zvuci razneženi,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je prolece bez mirisa sada!

I vreme me guta, dok trenuci lenji
padaju k'o sneg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

"Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini,
veličanstvo bola.
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
pridizaše, njihaše skutove svoje.
Hitra, otmena,
s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napijah u grču osobenjaka
njenim okom,
olovnim nebom olujnog znaka
što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.
Jedna munja...a zatim noć!
Trenutna prelesti,
s čijeg pogleda na mah
novim životom dišem?
Zar ću te samo u večnosti ponovo sresti?
Drugde, daleko!
Prekasno!
Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću,
ne znam kuda si nestala,
ti koju koju sam mogao voleti,
ti što si to znala!"

Dragana beše naga, ali je, znajući me,
zadržala svoj zvonki nakit, i njeno lice
likovalo je gordo, sve ozareno njime,
srećno ko što su katkad mavarske robinjice.

Kada u igri zveči podrugljivo i jasno,
taj svet što se metalom i kamenjem preliva
ushućuje me, i ja volim besno i strasno
stvari u kojima se zvuk sa svetlošću sliva.

Na divanu je tako ležala, sasvim gore,
i smešila se milo onome kom se dala -
ljubavi mojoj blagoj, dubokoj kao more,
što se k njoj propinjala kao put svog žala.

Gledajući me, nalik na ukroćenog tigra,
sanjalački je razne zauzimala poze,
i nevina je ova i pohotljiva igra
krasila novom draži njene metamorfoze;

Njezine ruke, noge i slabine i bedra,
glatki ko nauljeni i labuđe gipkoće,
tkali su ispred moga pogleda oštro-vedra;
a trbuh njen i grudi, to je moje zrelo voće,

Umiljatiji nego Anđeli zla, put mene
bližili su se da mi dušu iz mirovanja
trgnu i da je smame s kristalne one stene
gde se spustila, željna spokojnog samovanja.

Bokovi Antilope i grudni koš dečaka
kao da neki novi crtež spoji:
struk joj je tako uzan, a stegna tako jaka.
Kako joj divno šminka na smeđem licu stoji!

- Kad se svetiljka zatim ugasi, zatreperivši,
jedino još je kamin po našoj sobi sjao
i s vremena na vreme s uzdahom proplamsavši,
njenu je ambra-kožu krvlju obasipao

Kad jutros, jedva krijući zlobu
i u klopku me navodeći,
Demon u moju uđe sobu,
upita: ''Da li mi možeš reći

šta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il' rumenih čari
što čine ljupko telo njeno,

najslađe?'' - Ali duša reče
Gnusniku: ''Svaki deo greje
isto, iz svakog melem teče
i podjednako drago sve je.''

Ne znam kad me očarava,
šta posebno me tu privlači.
Ona me kao noć stišava
I kao Osvit na me zrači;

i saglasje je preveliko
što njenim lepim telom vlada
da obujmiti može iko
sve sastojke tog divnog sklada.

Preobražaj me tajni pleni,
sva čula se u jedno sliše!
Muzika struji dahom njenim,
kao što njezin glas miriše!

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandze ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledaće, ko novorođenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.

Progoni me Demon kroz moja bespuća,
Lebdi oko mene kao vazduh, svuda;
Prodire u srce i razara pluća,
Ispunjava mi dušu čežnjom večnog bluda.
Znajuć da Umetnost ljubav mi je prava,
Uzme katkad oblik divnog ženskog bića,
I pod izgovorom, lažnim, privikava
Moje vrele usne na beščasna pića.
Vodi me daleko od Božjega oka,
Bez daha i lomna, na pučinu sinju
Dosade što zjapi pusta i duboka;
Baca mi u oči smušene od bdenja
Zamazane krpe, rane, golotinju,
Sav jezivi pribor i stroj Uništenja

Ti, što si ko ubod igle
Kroz jadno mi srce prošla,
Što si kao da su stigle
Sve vještice ludo došla.

Da mi duh u negve stežeš
I da stvoriš ležaj sebi,
- Bestidnice, što me vežeš
Da me đavo bolje ne bi,

Ni igrača ne bi kocka,
Nit' se pjanom žeđa gasi,
Nit' crv tako leš svoj bocka,
- Prokleta, prokleta da si!

Molio sam sve bodeže
Moju da slobodu vrate,
Molio sam se otrove
Kukavstvo da moje skrate,

Al' svatko mi je rekao
Pun prezira nekog zloga:
Slobodu od ropstva svoga,

Jer za takve nema mira!
Sam si svoju bol skrivio,
Sam bi opet oživio
I ljubio svog vampira!

Zabluda, greh i glupost i tvrdičenje plove
po duhovima našim i tela kinje,
krmimo milu grižu savesti kao svinje,
ko prosjaci što svoje buve i vaši tove.

Tvrdoglava u grehu, duša nam mlako žali;
naplaćujemo skupo kad bilo šta priznamo,
i opet blatnim putem veselo koračamo
ko da smo svaku mrlju jevtinom suzom sprali.

Zahvaljujući onom vičnom alhemičaru,
Satani Trismegistu, što duh nam opčinjeni
na jastuku zla dugo uljuljkuje i pleni,
čvrst metal naše volje pline u prah i paru.

Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.

Kao razvratnik koji grize u bednom žaru
grudi precvaloj drolji, od muka razrivene,
krademo prolazeći slasti nedopuštene,
pa ih cedimo snažno kao narandzu staru.

Poput gustoga roja crva što grobom mili,
jato demona naših mozgom bančeći gamiže,
i dok dišemo vazduh, Smrt nam u pluća silazi
ko nevidljiva reka koja potmulo cvili.

Nasilje, otrov, kama i požar još spleli
njišu ukrase preko nacrta banalnoga
naših sudbina bednih, al' to je samo stoga
što u dnu duše, avaj! nismo dovoljno smeli.

Al' tu gde su skakali, keruše i panteri,
majmuni i kraguji i škorpije i guje,
čudovišta što kevću, urlaju, grokću, zuje,
tu gde nam puze gnusni poroci kao zveri,

ima jedan još većma ružan, prljav i zao!
I mada niti ropće niti galami drsko,
celu bi zemlju rado u paramparčad smrsko
i zevnuvši najednom sav svet bi progutao:

zove se Cama! - Dok je nevolje suze prate,
nargile ona ***** i sneva gubilište -
ti znaš, o čitaoče, to nežno cudovište
- dvolični čitaoče - nalik na mene, - brate!