OBLACI RATA
Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?

ŽENA U CRNOM

Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoćno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoće da pita
očima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamućen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

LALOŠKA
Đoletu

Polako, polako, natenane
tišina miluje polja.
Sve k'o da stoji na sve strane
sem jata ptica
koja pletu
vremena bolja
u niskom letu
u duge letnje dane.

Tek cvrčku nekom zaigra žica,
zacvrči iz guste trave.
Prospe se pesma tamburica
pa boja zvuka
skoci s tišine
i usred jave
k'o zvezda sine
šarenog, vedrog lica.

Lakog vetrića nemirna ruka
obori klasove žita.
A onda podigne dva tri struka
i iznenada
sred polja snena
evo gde skita
bulka crvena
sačinjena od zvuka.

Dalje se razvlače lenja stada
sto žućkastu travu pasu.
A sunce peče i nigde hlada,
i sred tog mira
tek dorat rže,
u punom kasu
dok juri brže
remeti mir što vlada.

Tu čiča skriven ispod šešira
sa đerma zahvata vodu.
Promuklo čekrk poče da svira
kad vasiona
sive prašine
dobi po svodu
šare fine
koje već sunce spira.

Na kraju svega čuči kolona
kuća u jednom nizu.
Odatle dopiru crkvena zvona
i put se sivi
pruža k'o strela,
prilazi blizu
početku sela
otkad je našeg eona.

U svakoj avliji paor živi
natenane, polako.
Misli mu uvek u svojoj njivi
dok mlada snaša
s pendžera gledi
veče svako
kad dan izbledi
na sokak prašni, sivi.

Ova idila je večnost naša
i nema tog ko je briše.
Dok je nas biće i salaša,
svitanja zorom,
sunca i neba,
trave sto diše,
paorskog hleba
i mirisnog vetra dašak.

I ja sam sanjala s teškom morom
oluje vetrova mraka.
Izroni lice sa novom borom,
al' nesta i opet
oči moje
večnog dečaka
osmehe broje
dok šetamo našim šorom.

ZIMA

Zima se svija pod mojim svodom
i crta šare dahom od leda
dok njen mraz guši krik za slobodom
nečeg u meni što se još ne da.

Polako, tiho, poslednjom snagom
ruka se pruža do male škrinje,
prozirne, krhke, što skriva blago,
i sklanja sa nje ledeno inje.

A iz nje zrači zemlje te grumen
nabijen setom svakog trenutka,
list moga hrasta od Sunca rumen
i dva tri dobro znana belutka.

Načas me ispuni nešto nežno,
neka toplina blaga i setna
poče da topi hladno i snežno,
ožive neka proleća cvetna.

I gledam, svaki taj kamen diše,
tuguje sa mnom, seća se, smeje,
i svaka mrva zemlje miriše,
s uvelim listom prolećem greje.

I načas nesta inja i mraza
i zima ledeni popusti steg;
ipak, duga je ta zimska staza,
a u meni pada tek prvi sneg...

BILA JEDNOM JEDNA LASTA

Bila jednom jedna lasta,
krila su joj bila duga,
oči krupne, sitnog rasta,
inače k'o svaka druga.

Želela je da ostane
u okrilju svoga gnezda
i kad jesen zlatom zlati
i kad vetar kiše prati.
Želela je da sve dane
živi ispod svoga krova,
plašila je ta najezda
ptica koje beže jugu
čim zapeni
dah jeseni,
snevala je mnoštvo snova
i htela budućnost drugu.

Nije htela da se stalno
šeta negde tamo - amo,
da se seli neprestalno
čim tom Suncu na um padne
da donese dane hladne.
Htela je da život celi
više nigde se ne seli
i da živi ovde samo!

Laste su u vidokrugu
već skupile svoja jata
i pošle ka toplom jugu,
što dalje od hladnog zlata.

Ona nije. Nije htela.
Dosta joj je bilo bega,
dosta joj je bilo svega.
Gledala je polja svela
koja slute hladne dane
al' je htela, baš je htela
da tu bude, da ostane.

I tako je smelo, ćutke,
u svom gnezdu ispod krova
ostala da živi dane
i trenutke
svojih snova.

Bilo joj je malo zima
pogotovo svako veče,
al' ne tako strašno jer je
zagrejano bilo perje
vrućim srcem u nedrima.
Al' kad Sunce je upeče
ono zimsko usred dana
i zaseni zrakom novom
neviđenom, nepoznatom,
na toj zraci hladnim zlatom
poruka je ispisana:
Šta ćeš još pod ovim krovom?

Shvatila je, nije zima
ono od čeg' ptice beže,
već od Sunca sa zracima,
od tog zraka koji reže.
Od tog jednog hladnog zraka
što ih bezdušno seljaka
tamo - amo,
tamo - amo,
onda opet sve ukrug...
Shvatila je šta je tera
ali ipak, čekaj samo,
ako mora
preko gora
ona hoće put severa,
zašto mora baš na jug?

Nije više zima važna
da l' je hladna,
da l' je vlažna,
ne plaši se baš ni zrnce
ako ima drugo Sunce!

Spremila je svoje stvari,
pogledala dom svoj stari,
i krenula odmah zatim
ka zemljama nepoznatim.

I donela su je krila -
malo krila, malo snovi,
na taj sever snežni, beli
gde ne mora da se seli.
Počela je život novi
i ponovo gnezdo svila
tu pod jednim krovom novim.

I pošto je Sunce drugo
nije teralo s tog krova
i pretilo nije jugom,
živela je život snova.

Živela je podaleko
ali to i nije važno.
Važnije je da je nekom
voljom svojom dosta snažnom
ostvarila šta je htela:
Na svoj cilj je doletela.
Živela je život miran,
dom joj nije bio diran,
selila se više nije
niti tada nit kasnije.

Ponekad bi samo s žarom
prosanjala o svom starom
rodnom gnezdu negde tamo,
ali, to su snovi samo...

Nisu ti sni tol'ko bitni
iako su neumitni.

Važnije je da je bila
ista k'o sve laste druge
al' veoma dugih krila,
krupnog oka, sitnog rasta,
da je jedne noći duge
svoje snove ostvarila,
i da o njoj pesma nasta:

Bila jednom jedna lasta...

NOVA ZORA

Usnulo sunce šapuće tiho,
crveno... Hvata ga prvi san.
Osećam kako sa svakim stihom
pada sve niže. Odlazi dan...

U modri zapad polako tone.
Boje tamne, šapata nesta...
Već sluti zvezdane milione
sumrakom kojeg začas presta.

Dok brojim zvezde u meni bunca
svaka ćelija, svaka pora
poslednji šapat crvenog sunca:
Dolazi neka nova zora...

LOVCU NA JELENE
Đuri Maljkoviću

Gledam te kroz misli kako u vrh čuke,
dok vetrovi ore i prvi sneg drema,
sam sred šumskog mira trljaš svoje ruke
da ugreješ telo dok se nišan sprema.

Vatra je vec zgasla, tek neki žar bljesne,
tišina blaženstva tiho dušu dira,
tek poneka grana zapucketa, kresne
kada zver zaluta il' vetar zasvira.

Da li je baš ovo ono što ti čekaš?
Vidim da iz grudi uzdah ti se ote
dok očima šaraš i pušku pripremaš,
sam sred večne šume i večne lepote.

Šćućuren u leglu gledaš šta će proći
dok ti preko crne cevi pogled zrači.
U rukama držiš zakon ljudske moći,
al', da l' samo zato postaješ najjači?

I ova je šuma kolevka nas sviju
jer svi ponikosmo iz istoga stenja,
i njene tišine isti zakon kriju
i za zverad i za naša pokolenja.

Poslušaj šta vetar hoće da ti šapne
dok ćutiš u srcu tog šumskog prostranstva.
Poštuj Šumski zakon kad se puška zapne
i molim te, nemoj simbol dostojanjstva...

KOSOVO
Predragu Obradoviću Gagiju
i ostalima koji su morali da odu

Na Kosovu zemlja crnja je od druge,
plavlje plavo nebo, zelenija trava...
Tamo su snažnije i sreće i tuge
a legende jače i od zaborava.

Tamo je u muci, u krvi i boju
poniklo korenje naših naraštaja
što izrodi ljude koji u svom znoju
nose večit beleg prokletstva tog kraja.

Sad posmatram tužne, pretužne kolone
tih ljudi sa dušom i srcem do neba
što ne znaju gde bi mogli da se sklone
ni kako da dođu do korice hleba.

Oko njih se sleže kosovska prašina
da prikrije ono sto je bilo sveto,
dok u svakom oku čita se praznina
i bol za svim onim što im je oteto.

Žuljevite ruke krše se i lome,
na svakom je licu nikla nova bora,
pogledi uprti al' se ne zna kome -
tuga i jad tu su mesto odgovora.

Možemo li mi da smanjimo te muke?
Da njih nije bilo ni nas bilo ne bi...
Otvorimo oči, pružimo im ruke,
pomažući njima pomažemo sebi!

Ta kosovska zemlja crnja je od druge,
ima plavlje nebo, zeleniju travu...
Kosovske su veće i sreće i tuge
a ljudi-legende prkos zaboravu.

POLETNA PESMA

Upamti, na ovom svetu
ti si samo u prolazu
na tren, na delić trena,
na delić jednog delića...

Tvoj život tako liči
na zahuktalu kometu
koja na čas zasvetli
kroz treptaje tvog bića
pre no što je pojede sena.

Previše kratko sve traje.

U jednom času u tebi
opijena moćnim sjajem
tih šarenih staklića
tvoja misao drema.

U drugom druguješ s krajem,
u trećem te već nema.

Zato se probudi.
Udahni vazduh duboko.
Potpuno budan budi
i živi iz sve snage
kroz osmeh,
kroz reč,
kroz oko.

Uživaj časove drage.
Ne misli na one druge.
Nedaj da jedan čas sivi
pomrači lepotu daha
jer nemaš ništa od tuge.

Opusti se i živi.

Vredi li uopšte briga?
Vredi li uopšte tuga?
Vredi li uošpte išta
što bledi tvoje boje?

Oslobodi se straha.

Oni što tvoj sjaj blede
samo su tužne lutke
što omlitavelo sede
i drugom bi sudbu da kroje.

Ne shvataju jadne
da im to ništa ne vredi:
dok seju varnice hladne,
sopstveni sjaj im bledi...

Ti nisi kao oni.
Nisi i nećeš da budeš
jer sve te duše sitne
uopšte nisu bitne.

Oko tebe eoni
beskrajno vreme broje.
Tvoj život jos svetluca
bojama što nešto znače.

Ti sijaš svojim plamičkom
i samo je do tebe
da li ces sinuti jače.

Zato gledaj put Sunca
i diši punom snagom,
i živi do svog vrhunca,
živi,
beskrajno živi
dok tvoj život treperi.

Ostavi svoje stope
na putu svojih sanja
jer te od mračnih dveri
večnog nepostojanja
deli još samo prag.

Jednom te više neće
biti na ovom nebu
ali će iza tebe
barem ostati trag.

PESMA O POVRATKU

Znam: neću se nikad vratiti.
Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.

Daleko nadamnom, obasjan nečim,
srebrom oivičen oblak krivuda.

Jedna je stvar na kratko svratiti;
usniti odjek poznatih reči;
upiti šapat večeri blage
što se prosipa duž aleja;

na tren baciti pogled da luta
kroz neke osobe znane i drage,
pa onda dalje duž prašnog puta,
dalje, duž pruge,
dunavskog keja…

Zaleđen pogled vraća mi svu
surovost jave…

Jesam li kleta?
Još ne znam da l' mi je kuća tu,
il' ovde negde, preko p'o sveta…

Svaki dan ponešto novo sine
a ja mrem hiljadu malih smrti.
Ustajem, padam,
kopam visine
od kojih mi se u glavi vrti.

Kad hoćeš da te obmane varka
sedneš na vrtešku dva tri kruga;
ipak, ne živi se sred luna parka.
Živeti život –
to je stvar druga.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Pitam se, ko li je izrek'o reči –
ko je to slagao da vreme leči?

Prosuta nada u beskraj briše,
izmiče, beži,
a nema nove…
U uglu oka dosadne kiše.
Imam još samo nezgasle snove…

Znam: neću se nikad vratiti.
Nemam ni gde,
nemam ni kuda.

Ipak, magličast san me zove,
opija, mami me kojekuda…

U meni drema čežnjivom ćutnjom
osmeh beogradskog aprila,
pogled ukraden
neveštom slutnjom
uz žamor turskih karanfila.

I niko ne zna niti će znati
ona bulevarska jutra rana
čije još tajne,
tužne i sjajne,
čuvaju krošnje nekih platana.

U dahu osećam miris prašine
dok letnje sunce ulicom peče;
san se kotrlja niz vrele šine
u neko daleko,
setno veče,
u ruku što topao osmeh pruža
kroz neke male,
sitne radosti.

Miris dunja
i miris ruža…
Jeli to san il' senka mladosti?

Misao mi se Dunavom plavi.
Sunčevo crveno zlato se prosu.
Maslačci plešu u modroj travi
dok duge senke rađaju rosu.

Začujem cvrčke, ugledam svica –
da, to noć već navlači halje…
Pozdravljam ulice, poznata lica.
Nešto u meni
tera me dalje…

Zenicom milujem obrise grada.
Sivilo sluti jesen sve više…

Otvaram kapke ali ni tada
ne dam da jesen,
ne dam da zima,
ne dam da vetrovi,
ne dam da kiše
ubiju sve to što još imam.

Nošena vetrom, od snova sva sam.
Pitam se, ko sam?
Pitam se, šta sam?

Snovi su snovi, to znam, samo,
i snovi imaju lice i boje…
I tačno je: ja nemam ništa tamo
al' opet, nekako, sve je to moje.

Nadamnom posrebren oblak vrluda.
Lomim u sebi:
da li ga pratiti?

Ne znam ni gde bih,
ne znam ni kuda.
Znam samo: neću se nikad vratiti.
Znam: neću se nikad vratiti.

MOST NA VEDARCU

Prašnjav i izbrazdan pruža se puteljak
i vezuje selo s blagim šumskim hladom.
Zasavačka bara cakli kroz kiseljak,
stapa se s mostićem i grli ga kradom.

Na obronku hlada, na rubu svežine
natruleli mostić utočište nudi
dok glasanja čaplji i rojeve ine
žablji hor potiska i titrajem budi.

Pogled se rastače duž zelene duge,
obilazi trsku, miluje lokvanje...
Na tom čarnom mestu nema misli druge,
sve su jedne iste stopljene u sanje.

Rascvetali lokvanj uz mace se stiska.
Upijam sve zvuke što mile kroz pruće.
Osećaj prostranstva sve drugo potiska
i sve što je lepo postaje moguće.

U magičnom plesu u senci Vedarca
stapam se sa nebom i sa ptica pojem.
Dok me nežno njiše miris povetarca,
čas sam trska, voda, čas nijansa boje.

Protežem se šibljem, vijugam duž bare,
klizim poput kosca što po vodi šeta...
Udišem tu čežnju, gladim grede stare
na tom mestu gde se dotiču dva sveta.

Godine su prošle, mosta više nema,
samo bara sama na mahove sine,
al' već izrođena moja čežnja drema
i kroz most u meni nazire daljine.

Dragana Konstantinović

SAN ILI JAVA

Vidim crvenu jesen,
prosula se duž šuma,
zlatna joj kosa pala i zakitila travu...
U smeđem ruhu hrast
sav raskošan i zanesen
šara mi granice smisla
i krajnjeg besmisla uma,
i ne znam da li sve vidim
kroz san ili kroz javu...

Čujem jelenju riku,
razleže se i ječi,
navlači se k'o plašt i priziva i zove...
Tupi udarci roga
privlače lovačku kliku
i dok na pustoj čuki
lovac već pripremljen kleči,
ja ne znam da li sve čujem
kroz javu ili kroz snove...

Nazirem lik u daljini,
magličast obris vesnika,
kako u sneno jutro polako podiže glavu...
I znam, i on se vidi,
i isto mu se čini,
da ne postoji prolaznost
za čoveka i pesnika,
i ne znam da li to znam
kroz snove ili kroz javu...

Rekla bih, neka plava
i zlatnim protkana rima
po snovima mi luta i šara moje stvarnosti...
Rekla bih, moja java
napojena je snima...
Šareno spletenim snima, tim slikama... realnosti...

Dok nekom sivi dani polako postaju sivlji,
drugi sve isto živi u spletu duginih tkanja.
Koji je od njih živ?
Koji je od njih življi?
Verujem, čovek je živ onoliko koliko sanja.

PRVA NACIJA

Bičevi crne kose spuštaju se do struka -
slapovi divljeg vetra i beskrajne širine.
Ležeran, mačkast hod ritmično prati ruka
dok snen, zakošen pogled krije neke dubine...

Privlači me taj tamni vrisak njegovog oka
te u trenu uronih poneta bojom krika.
Nesvesna sve te snage nađoh se usred skoka
i odjednom mi puče jasna i živa slika:

Vetrovi šibaju nebom. Navlače se oluje.
Duž prostrane ravnice krdo bizona gega.
Dok se stapa sa nebom on kroz oblake čuje
da je sve njega deo, da je on deo svega.

Po uzburkanom moru pluta kedrova ljuska.
U zagrljaju moći potiska veslom jače.
Voda se stapa sa njim kroz kanonadu pljuska
dok se on stapa s orkom koja uz njega skače.

Uz vonj spaljenog kedra sušen losos miriše.
U senci svog totema pored vigvama seda.
Dok svaki njegov predak njegovim dahom diše,
on kroz vrisak divljine okom predaka gleda...

Odvajam se polako od ovog deteta vode,
nepojmljivog prostranstva, daha zemlje i neba.
Kroz vrevu koja se razli vrisak se rastoči, ode,
a on nastavi meko, korakom koji vreba.

Upravo ovaj vrisak boji njegovu tminu
koja u gradskoj džungli nekad zaiskri samo.
Dok pratim tužnu senku kroz Sunčev dah mi sinu:
on može tu da živi al' srce mu je tamo...

ŽVAKA

Odluka je pala čvrsta,
jos me drže bube,
kada malo još porastem
biću Dr. za zube.

I kod mene neće biti
onih strašnih sprava,
plombi, burgija, igala -
ničeg što je strava.

Izmisliću nešto ekstra
što će bol da spreči -
specijalnu slatku žvaku
koja zube leči.

Prožvaćeš je dva tri puta
i pogledaj čuda,
odjednom ti osmeh krase
zdravi zubi svuda!

Odluka je pala, ipak,
ovo dete moli
da ga prvo gornja dvojka
prestane da boli.

CRNO-BELA PRIČA

U beloj sobi beloga dvora
kraljica uze haljinu letnju,
belu, naravno, jer tako mora,
pa zatim klisnu sama u šetnju.

Nije odmakla mnogo daleko
od svoga blještavo belog dvorca
kad je odjednom prepade neko
u liku opakog crnog lovca.

Šta sad da radi? Oh, da je samo
slušala savet svog belog kralja!
Sad mora u beg tamo il' amo,
jedno je jasno: ovde ne valja!

Okrenula se ka jednoj strani
i pokušala da baš požuri.
Da je bar svita tu da je brani
sad kad je opaki lovac juri…

Spas joj je doneo njen konj beli
i ozario je smeškom sreće.
Ali, za šetnju sad zna dvor celi -
slučaj dobija razmere veće…

Beli je kralj bio jako besan.
Ne sme kraljicu niko da dira!
Dvor mu je beli postao tesan,
zato sad ratnička truba svira!

Na polje isplovi bela reka:
svita, topovi, konji, dva lovca…
Videće crni šta ih tek čeka
kad oni krenu put crnog dvorca!

Crni je kralj na sve bio spreman
pa se sakrio u crnom hladu.
Da bi odbio tu belu neman,
naredio je hitnu rokadu!

Poče u neki čas da se ježi
od nepoznatog i čudnog vonja…
I sebe uhvati kako beži
od jednog običnog belog konja!

Ubrzo stiže ostala svita
da ga zaseni svojom belinom.
Crni kralj htede svoje da pita,
bore li se svi istom žestinom?

Nažalost, brzo ga prođe volja
i shvati da se najgore sprema
kad baci pogled na prazna polja
i vide da nikog crnog nema!

Pokušao je da beži dalje
ali bi steran u jedan kutak.
Beli kralj popravi svoje halje
pa glasno rece: ¨Sad je trenutak!

Izliću te u crnu baricu
u ovaj za tebe najcrnji sat!
Niko ne dira moju kraljicu
i zato evo ti jedan šah-mat!¨

KOGA SVE VOLIM

Mamu i tatu volim stvarno
jer su po meni bez mane,
sestru i kad je diram stalno
a svi mi baš to brane.

Mnogo volim i moga dedu,
vodi me gde god da krene,
mislim, to je sasvim u redu
jer i on voli mene.

Volim puno i moju baku
zato što džempere plete,
od svakog strica sestru svaku,
ujake, strine, tete...

Ipak, jos nikom nisam rek'o,
kad bi ih baš sve skupio,
najviše volim onog nekog
ko mi je loptu kupio.

DEČJI SVET

Slušam mudre retke
moje drage tetke:

Kad porasteš veliki jednoga dana
i kad zaboraviš loptu i patike,
putovaćeš svetom na hiljadu strana
i postaćeš profesor matematike!

Ali, tata sve to čuje
pa se odmah nadvikuje:

Kad jednoga dana porasteš k'o tata
i kada napustiš sve svoje drugare,
u svet će ti biti otvorena vrata
i postaćeš stručnjak za sve računare!

Čuje sve i deda
pa se ni on ne da:

Kada jednog dana budeš malo veći
i prerasteš igre iz tog dečjeg sveta,
poletećeš u svet naglavce, trčeći,
i bićeš košarkaš il' neki atleta!

Ja slušam kako se tetka trudi,
tata pali i deda štreca,
i pitam se jesu li ti ljudi
ikada bili samo deca.
I moram da kažem veoma glasno
da svima već jednom bude jasno:

Pustite vi te svetske stvari
i profesore matematike,
moji drugari su moji drugari
i to su lično moje patike.
I ni za kakve računare tamo
ja ne dam moju loptu u letu,
sportista mogu da budem al' samo
u ovom mojem dečjem svetu.

Ja hoću da budem ovde gde sam
i da ostanem ovo što jesam!

SVETI SAVA

Bio je dete od glave do pete,
zvao se kratko - Nemanjić Rastko.

Hteo je da uči, da znanje svije,
al' škole bilo nijedne nije.

Zato je ustao u ranu zoru
i pobegao na Svetu Goru.

Tu je u osami manastira
učio staze ljubavi, mira.

Post'o je mudra, učena glava,
svetitelj srpski - Sveti Sava.

PAHULJE

Pahulje bele plešu u letu
dok ćutke klize dole s visine,
pa se zavrte u piruetu
k'o prave nebeske balerine.

Od snežnog plašta sve je već belo
ali se one još nebom roje,
u snenom ritmu tiho al' smelo
dodaju svetu još bele boje.

Hoce l' ovako padati slepo
dok ne obele celu planetu?
Ne znam ali bi baš bilo lepo
živeti u tom skroz belom svetu.

Pošto mi nije zima ni malo
jer mi rukavice ruke greju
i glavu čuva kapa sa šalom,
samo nek' plešu i neka veju!

PUSTE ŽELJE

Želela sam kuče maleno,
belo što ima tufnu žutu,
da ga jurim unezvereno
kad iz parka krene ka putu,
da ga volim i da ga mazim
kao najboljeg mi drugara,
da ga hranim i da ga pazim
i vodim kod veterinara.
Ali, razbiše sve moje sne
kad su mi kazali svoje: ¨Ne!¨

Želela sam macu na pruge
da joj vežem dve vrpce sjajne,
da joj šapćem u noći duge
svoje male velike tajne,
da je posmatram kako jede,
da je grdim kad negde zbriše,
da sve oprostim kad zaprede,
da je volim od svega više.
Mislila sam ovo ce proći
al' su mi rekli: ¨Neće moći!¨

Želela sam bar papagaja,
nije ni važno koje boje,
da me budi njegova graja,
da imam nešto što je moje.
Shvatili me nisu ni zrnce,
samo se pogledaše važno,
pa dok sam ja brojala trnce
rekoše glasno, vrlo snažno
i majstorski poput maestra:
¨Mani sve to, evo ti - sestra!¨

ŽUTI CVET

Jedan je žuti cvetuljak smeo
strašno i puno da leti hteo.

Tol'ko je silna ta želja bila
da su mu najzad izrasla krila.

Dobi i tufni šarenih dosta
pa mali leptir od njega posta.

Sad plavi cvet bi leptir da bude,
a što još nije svi mu se čude.

Možda ne želi dovoljno jako,
a možda to baš ne može svako.

Kakva bi naša planeta bila
kad bi svo cveće imalo krila?

LOVAČKA PRIČA

Orno sam poš'o u lov na vuka,
u ruci puška, o vratu dvogled;
Jest' da još nemam nijednog brka
al' imam hrabrost i opak pogled.

Staj'o sam tiho miran i spreman
sakriven iza poveće stene
kad iznenada ugledah neman -
vuka što skoči pravo pred mene!

Puška mi pade - koja sramota,
moj opak pogled za čas se svali,
a on se nadmoćno zakikota
pa spremno reče: ¨Dobar dan, mali!¨

I jos mi reče: ¨Da li bi hteo
da mi daš dvogled na dva tri sata?
Tako bih rado sad negde seo
i malo gledao ptičja jata...¨

I šta ću, skidoh moj dvogled s mukom
jos zbunjen od tog iznenađenja,
a on ga uze, odmahnu rukom
pa reče: ¨Hvala i doviđenja!¨

Dok je on stavljao oko vrata
ono za čim je tol'ko žudio,
ja začuh zvonjavu moga sata
pa sam se konačno probudio.

I nije važno on sada gde je
ni da l' se s dvogledom važan pravi,
čućemo ko se poslednji smeje
kada ja krenem u lov na javi.

JEDNA ANA

Ima u mom razredu jedna Ana
koja se nosi svakog dana
po poslednjoj modi,
sa puno stila,
koja šeta bele sokne,
osmeh na licu, i mašnu lila
što joj čuva plavkaste lokne.

A u svakoj lokni tajna skrivena,
i ako baš nekog zanima,
kad me pogledaju dva oka njena
ja sam izgubljen danima.

Hteo sam da vidi šta ja sve umem
pa sam hteo u isto vreme
bar sa dva dečaka da se potučem,
ili da je za loknu povučem
ili da joj se smejem zbog svega,
al' čudo jedno - ne razumem,
ništa nisam mog'o zbog treme,
il' njenog stila
il' mašne lila,
ili zbog ne znam ni ja čega.

Kažu, dečaci su jača strana.
Kažu, dečaci su prava sila
i ne padaju na boju lila.
Kažu, dečaci baš sve mogu...
Kako onda da kad prođe Ana
ja ne smem ni da joj podmetnem nogu?

Ne, tako stvarno ne može dalje.
Rešio sam da okrenem novu stranu.
Da vam sad ne pričam sve detalje,
al' jednog dana
kad sretnem tu Anu,
te lokne u koje je tajne skrila,
te osmehe vajne
i mašnu lila
i oči zbog kojih moj nemir raste -
pobediću muški, sa puno stila,
i nju i sve te njene tajne.

Čekajte da samo malo porastem.

ODRASTANJE

Kada porasteš veća od lutke,
veća od stolice, od pidžame,
kada detinjstvo napustiš ćutke
i stanes s mamom rame uz rame...

Kada porasteš veća od škole
i od školica na trotoaru,
kada 'Nena i Aca se vole'
počne da bledi u spomenaru...

Kada porasteš od neba veća,
prevrni zvezdana jata daleka!
Negde u njima krije se sreća
koja samo na tebe čeka...

ŠTA JE DOMOVINA

Kada kraj ograde nešto izviri,
gvirne i zvirne,
zasvrbi maštu,
pa deran ne može da se smiri,
pa baci pogled
u tuđu baštu
pre nego otrči dalje niz put,
to žuto nešto
što mami vešto -
to vam je deco
neven žut.

Kada na odžak crvenog krova
doleti nešto veliko, belo,
pa dok lomata krilima smelo
prizove male crne ptice
koje začas prhnu sa žice,
začas naprave piruetu
kad se spuste u niskom letu
do onog derana
što večno raste -
to su vam deco
rode i laste.

Kada taj deran se zaleti
ulicom svojom iz sve snage,
pa se usput u trku seti
da mu je dosta
jurke i žmurke,
lopte i igre,
praćke i mača,
pa se zavrti poput čigre,
okrene se k'o suncokret
u pravcu bakinih kolača -
to vam je deco
dečji svet.

A kad se sve to u srce sapne,
neveni žuti neotkinuti,
laste i rode,
dečije zgode,
miris kolača bakinoga
i još puno, puno toga,
tu se šćućuri i zažmiri,
pa se tek ponekad zatalasa
i nešto šapne
u pola glasa,
tiho i setno k'o violina -
e, to je deco
domovina.