* * *

Nisam dobro ni zakoračio u sobu kad sam primetio da još jedno moje "ja" sedi u mojoj fotelji.
- Slušaj, moramo da razgovaramo, - reklo je to moje "ja". - Mislim da ti je jasno o čemu se radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
Bio sam zbunjen. Taman sam sebe ubedio da je ceo događaj posledica neartikulisanog rada moždanih ćelija, a sad ovo.
- Da, - nastavilo je moje "ja" iz fotelje kao da čita moje misli, - bilo je to putovanje kroz vreme. Samo, to mora da prestane!
- Pa to je bar lako, - promrmljao sam. - Jednostavno više neću da diram onaj obruč i gotova stvar.
- Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom? Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
Naglo je zastao u pola reči i okrenuo se prema vratima od spavaće sobe. Tamo se upravo pojavilo jos jedno moje "ja", samo što je ovo bilo obučeno u pižamu i delovalo je pospano i zbunjeno u isto vreme.
- Šta sam ti rekao, - reklo je moje "ja" koje je sedelo u fotelji.
Nemoćno sam se spustio na sofu i zario glavu u ruke.
- Dobro, nešto mora da se uradi, ali šta? - Rekao sam.
Ostao sam tako neko vreme, razmišljajuci. Kad sam konačno podigao glavu, istog trenutka sam shvatio da sam ponovo sam u sobi. Moji dvojnici bili su nestali.

* * *

Razmišljao sam. Dobro, ako pretpostavimo da je istina da ja toliko privlačim taj obruč, onda je jedino rešenje da mi taj obruč pomogne da se vratim nazad u proslost i upozorim svoje staro "ja" da se kloni obruča. Recimo, u trenutku kad sam ostavljao vino, kad sam pokušao da skinem obruč pa mi je pao na glavu. Kad bih mogao sebe da upozorim pre trenutka kad sam posegnuo da dodirnem obruč, onda se sve ovo i ne bi dogodilo. Samo da ne zakasnim, samo da ne stignem posle "putovanja"... Da, to bi bilo najbolje. Ustao sam sa namerom da odem do podruma i da pokušam da nađem način na koji ću da iskoristim obruč za još jedno putovanje, kad me je kuckanje na ulaznim vratima prenulo iz razmišljanja. Ko bi to sad mogao da bude? Još jedno moje "ja"? Ovaj put to me ne bi iznenadilo.
Otvorio sam vrata i ostao ukopan u mestu. Ispred mene ugledao sam obruč koji je lebdeo negde u visini mojih ramena. Bože, da li ja to sanjam? Bio sam šokiran. Obruč je lebdeo tako još par trenutaka, a onda se lagano primakao i dotakao me po grudima. Jednostavno nisam stigao da reagujem. Istog trenutka sam se nasao u podrumu posmatrajući svoje staro "ja" kako se zbunjeno saginje i podiže sa zemlje obruč koji ga je upravo vratio sa prvog putovanja.
- Zakasnio sam, je l' da? - Pitao sam, mada možda bez ikakve potrebe.

* * *

Nikako nisam uspevao da zaspim. Glava mi je bila puna zbrkanih misli a kako bih zatvorio oči, pred mene bi iskrsavalo mnoštvo mojih "ja" i gušilo me svojim prisustvom do iznemoglosti. Bio sam iscrpljen ali san nije mogao da mi dođe na oči. Naprotiv, samo sam samog sebe iscrpljivao pokušavajući da zaspim. Ustao sam i širom otvorio prozor misleći da ce mi svež noćni vazduh pomoći da se opustim. Ponovo sam legao, i ponovo su mi pred oči iskrsli prizori koje sam proživeo večeras. Da mi je neko pričao da ću jednog dana ući u kuću pored jezera i tamo ugledati sebe samog...
Sve što je usledilo, mislim da se desilo u deliću sekunde. Nisam primetio kad je obruč kroz otvoren prozor uplovio u sobu, nisam ga video ni da mi prilazi. Samo sam osetio dodir hladnog metala na ruci. Nakon toga, stajao sam u sobi, zbunjen, pospan, onako u pižami, i posmatrao svoja dva "ja" kako nešto razgovaraju.
Mislim da je sve trajalo samo tren. Nakon toga ponovo sam se nalazio u svom krevetu i onda sam konačno zaspao snom bez snova.

* * *

Probudio sam se nešto bolje raspoložen. Skuvao sam sebi kafu i izašao na verandu. Nije bilo ničeg što sam voleo više od jutarnje kafe na verandi dok se ipred mene jezero svetluca obasjano jutarnjim suncem.
Dobro, sad mi je glava bistrija. Da razmislim. Očigledno su sva moja putovanja kroz prostor i vreme bila inicirana obručem, tom čudnom stvarčicom koju je jednom davno na površinu izbacilo ovo jezero. Dalje, sva ta moja putovanja bila su potpuno neplanirana. Zapravo, ja bih razmišljao o nekom detalju iz moje prošlosti i obruč bi me odnosio upravo tamo...
Ispred mene, obalom je protrčalo jedno moje "ja", trčeći kao da mu je život u pitanju. I mašući pri tom rukama kao da se brani od nečega. Nisam se dao omesti. Ono što je meni trebalo u ovom trenutku bila je logika i hteo sam na miru da razmišljam.
Dakle, od obruča ne mogu da pobegnem. Jedini način da prestanu ova glupa putovanja je da prestanem da razmišljam o svojoj prošlosti. Da sam, recimo, sinoć znao da ne smem da razmišljam o proteklim događajima, ja se ne bih ni obreo tamo u sobi dok su ona dvojica razgovarala. Da sam znao...
Metalni predmet koji me je tog trenutka dodirnuo po leđima samo mi je dao do znanja da sam se upecao u zamku sopstvenih razmišljanja. Dalje nisam stigao da razmišljam jer sam se već sledeceg trenutka obreo u sobi zavaljen u moju omiljenu fotelju. Odmah zatim, vrata su se otvorila.

* * *

- Slušaj, moramo da razgovaramo, - rekao sam ne dajući mu priliku ni da se povrati od iznenađenja. Vreme je bilo vrlo bitno jer nisam znao kad ću se ponovo vratiti u ovo sadašnje. - Mislim da ti je jasno o čemu se radi. Moramo da nađemo izlaz odavde.
- Da, bilo je to putovanje kroz vreme, - iznervirano sam dodao kad sam video izraz neverice na njegovom licu. - Samo, to mora da prestane!
- Pa to je bar lako, - odgovorilo mi je moje staro "ja". - Jednostavno više neću da diram onaj obruč i gotova stvar.
- Misliš da je sve tako jednostavno? Misliš li da sam ja hteo da dođem ovde da ćaskam sa tobom? Ili, bolje da kažem, sa samim sobom? Shvati, kao što mene, ili tebe, privlači ovo jezero, tako ti privlačiš taj obruč... I, to sam baš hteo da ti kažem...
U tom trenutku me je prekinulo otvaranje vrata spavaće sobe. Tu sam ugledao sebe u pižami. Bože, ima li kraja ovom ludilu!
- Šta sam ti rekao, - produžio sam otupelo.
Nisam stigao da nastavim jer sam se istog trenutka ponovo našao tamo gde sam i bio - na verandi sa šoljom kafe u ruci. Zar ja zaista nisam u stanju da se iščupam iz ovog vrtloga?

* * *

Posle kafe odlučio sam da prošetam obalom. Da li ste ikada pokušali da ne razmišljate ni o čemu? Ja sam tada pokušao i to mi je jako teško polazilo za rukom. Čovek nije ni svestan koliko je povezan sa prošlošću dok ne pokuša da ne razmišlja o njoj. Eto, recimo, malopre sam pio kafu, a sada je to već postala prošlost.
Čudan zvuk za trenutak mi je zaparao uši. Ne, to nije bilo škripanje šljunka pod mojim nogama, to nije bio ni cvrkut neke ptice, ni šum vode pored mene. To mora da je...
Zvuk se ponovio. Osvrnuo sam se oko sebe i ugledao obruč kako seče vazduh negde visoko iznad moje glave. Kretao se kružno i pri tom izazivao te čudne zvuke koji su me uznemirili.
Ne, nećeš opet, pomislio sam i počeo da trčim što me noge nose. Hteo sam da pobegnem, da se sklonim, da ga primoram da odustane. Trčao sam i trčao, mahnito, bez daha. Nisam ni osetio kad me je dodirnuo, samo sam u deliću sekunde shvatio da upravo protrčavam pored verande na kojoj moje "ja" od pre pola sata stoji i pije svoju jutarnju kafu. Počeo sam da mašem rukama kao izbezumljen, kao da će mi to pomoći da se oslobodim napasti.

* * *

Ako ne smem da razmišljam o prošlosti, onda mogu da razmišljam o budućnosti. Ta misao mi je prošla kroz glavu kad sam po povratku, premoren od trčanja, seo na šljunak pored obale. Nekako sam osećao da obruč nema tu sposobnost da me nosi u budućnost. Budućnost mi nije definisana, a on me je do sada vraćao samo u vremena u kojima su mi se već bile dogodile neke određene stvari.
A šta bi bilo kad bih se ja sad ubio? Jednostavno bih presekao lanac događaja i tako napravio kraj svemu. Ali, ja imam samo dvadeset pet godina i do pre par dana vodio sam savršeno normalan život. Zašto bih se sad ubijao!?
A da ubijem njega? Da ubijem tu avet iz moje budućnosti koja mi se stalno pojavljuje iznova i iznova terajući me da posle toga idem njegovim stopama? Ako njega izbrišem ostajem samo ja. I onda ću moći da gradim svoju budućnost onako kako ja hoću!
Da, tako je. To je jedino resenje.
A bio sam siguran da će neko moje "ja" iz budućnosti opet da se pojavi. Bio sam apsolutno siguran i bio sam spreman da ga čekam.

* * *

Ne znam koliko sam vremena proveo sedeći na obali jezera i zabavljajući se brojanjem svetlucavih traka koje je sunce neumorno iscrtavalo po njegovoj površini. To je bio jedini način da zaposlim um i da nateram sebe da ne razmišljam ni o čemu drugom. Nisam smeo da dozvolim sebi taj luksuz da ponovo odlutam negde u prošlost.
Kad sam ga konačno ugledao stajao je tačno ispred mene. U očima sam mu video strah. Gotovo istog trenutka počeo je unezvereno da maše glavom i da korača unazad. Kako sam ga mrzeo u tom trenutku! Pa on je bio apsolutno svestan šta mi radi! Ne, to je moralo da prestane.
Polako sam mu prišao i raspalio ga pesnicom preko zuba iz sve snage. Sručio se u plićak. Pljesak koji je izazvao padom poplašio je jedno jato ptica koje je uzletelo sa drveća i pobeglo ko zna gde. Ponovo sam mu prišao i ponovo ga udario. A onda, kao da su mi bes i očaj dali snagu, nastavio sam da ga udaram rukama, nogama, čime sam stigao. Podigao je okrvavljene ruke ali nije uspevao da se odbrani. Udarao sam ga i udarao, nisam prestao čak ni kada je njegovo telo postalo mlitavo i beživotno. Hteo sam da ga nema a svaki novi udarac kao da mi je vraćao izgubljenu životnu energiju i terao me da ga sledeći put udarim još jače.
Kad sam postao siguran da u njemu više nema života, zakoračio sam u vodu i odvukao ga dublje u jezero. Sve je počelo ovde na ovom jezeru, a neka se tu i završi. Nekako mi je bilo najlogičnije da telo ostavim baš tu.
Vratio sam se na obalu i seo. Ubio sam čoveka, ljudsko bice, a jedino što sam osećao bilo je čisto zadovoljstvo. Iznad glave mi je proleteo obruč i nastavio svoj let iznad površine jezera. Zadovoljno sam posmatrao kako srebrni krug počinje da se spušta sve niže i niže, sve dok ga jezero nije poklopilo.
Da, bio sam u pravu. Njegovim ubistvom, ja sam prekinuo začarani krug i sebi otvorio vrata budućnosti. Obruč se vratio tamo odakle je i došao. Konačno sam bio slobodan.
Osećao sam se mirno, kao da sam uradio najnormalniju stvar na svetu, kao da je ubiti čoveka nešto što se samo po sebi podrazumeva, kao da je to jedini razumljiv način za rešavanje problema. Uostalom, u mom slučaju to i jeste bila najnormalnija stvar, zar ne?
Stvarno sam uživao ubijajući ga...

* * *

Da li mi se to čini ili se nešto stvarno presijava u plićaku?
Nisam stigao dva puta da pogledam. Uz pljesak srebrnasti krug je izleteo iz vode i bacio se na mene svom silinom.
U prvi mah nisam shvatio da li sam to ja sam od straha skočio na noge, ili... A onda sam ugledao svoje malopređašnje "ja" kako sedi na obali ispred mene i čeka - mene.
Ne, ovo je nemoguće, ovo je suludo. Nemoguće je da se ludilo i dalje nastavlja. Pa ja sam prekinuo krug! I, ja ne želim da umrem, pa ja imam samo dvadeset pet godina! Ja hoću da živim!
Kad je ustao i pošao prema meni, kad sam ugledao taj bes i tu mržnju u njegovim očima, shvatio sam da mi spasa nema. I za ovo je već napisan scenario. Koraknuo sam unazad da dobijem na vremenu ali mi ništa pametno nije padalo na pamet. Zažmurio sam i hrabro prihvatio prvi udarac.
Negde visoko iznad moje glave proletelo je jato ptica.

* * *

Sve što jednom počne, mora i da se završi. To je nepisani zakon prirode. A sve što počne na jednom mestu, teži da se završi na tom istom mestu.
Nikoga nije bilo u blizini da vidi kružni metalni predmet koji je nekoliko puta u niskom letu obleteo jezero. A onda, tiho i nečujno, zaronio je ispod površine i potonuo u dubine svog tvorca. Tu je nastao jednom davno stvoren nerazumljivom igrom prirode, zato je tu je morao i da se vrati.
Tu mu je oduvek bilo mesto.

PORUKA U BOCI

Noćno nebo verno se oslikavalo na svetlucavoj površini vode ispresecanoj mnoštvom ostrvaca od belog peska. Udaljene palme nudile su svoje okrilje i sa setom šaputale tajne prohujalih eona. Niko ih više nije slušao. Sve zvezde su bile mrtve, a ovaj jedini preživeli čovek bio je previše okupiran brigom o sopstvenom opstanku da bi ih primećivao.
Celu je večnost skupljao otpad koji su nanosili zvezdani talasi. Sve je izgubio osim golog života i nade da je možda tamo negde u nekom zabačenom rukavcu svemira još neko ostao u životu. Da li je moguće da je on jedini preostali pripadnik ljudske vrste? Da li je moguće da će njegovim krajem biti označen i kraj čovečanstva? Prastari zvezdani tragač još je nekako funkcionisao i njime je povremeno uspevao da uhvati davno poslate zalutale poruke, i još češće mrtve i hladne delove brodova, svemirskih stanica ili čak ostatke građevina - neme svedoke uništenih civilizacija. Ipak, istim žarom je nastavljao da lovi iz dana u dan i da traga za još nekim daškom života. To je jedino što mu je bilo preostalo.
Zamišljeno je posegnuo rukom u unutrašnjost crne kapsule koju je ovaj put ulovio. Smežurana površina kapsule svedočila je o vremenu koje je provela plutajući svemirom. Još jedna ko zna kad poslata poruka, pomislio je. Jedva ju je uhvatio jer je letela skoro brzinom svetlosti. Ko li je slao poruku tom brzinom? Primetio je da kapsula krije još jednu komoru ali se nije obazirao. Verovatno je neko u vreme dok su planete još uvek vrvele životom pokušao da pošalje nešto izbegavajući federacijske carine. Šta god da je unutra, njemu to sad ništa neće značiti.
Još jedan propali ulov. Još jedna izgubljena noć. Još jedan dan manje do njegovog konačnog kraja...
Izvadio je memorijsku pločicu koja je stajala na vrhu i uključio je. Ako ništa drugo, bar će još jednom makar na kratko kroz tuđa sećanja da proživi život kojeg više nema...

* * *

Nikada neću zaboraviti to leto. Bilo je to još u ono vreme kad su Vulkanci živeli u slozi za Marsovcima. Roditelji su me po prvi put pustili samu na letovanje i ja sam se sva srećna sa par drugarica zaputila ka toplom suncu i crvenim plažama Marsa.
Mars mi nije bio ni nepoznat ni stran. Već sam nekoliko puta letovala tamo, doduše, sa roditeljima. Svi sa Vulkana išli su najčešće upravo na Mars kad bi se uželeli opuštanja i mira. Ipak, ovo putovanje za mene je imalo posebnu draž jer sam ovaj put išla sama.
Mrko crveno veče polako je donosilo smiraj nakon napornog dana na plaži kad smo odlučile da prošetamo pored izvijugane obale i napravimo par snimaka. Posebno nas je radovalo kad bi u 3D projekciju uhvatili i neku od živahnih zalazećih sunčevih zraka koju bi kasnije pomno proučavali iz svih uglova.
Došao je red da slikaju mene kad je iznenada do mene doskočio nepoznati mladić, u pravom trenutku da i on bude ovekovečen na snimku zajedno sa mnom. Moje drugarice su se nasmejale ovoj šali i pitale ga kako da i njemu pošalju sliku.
- Stavite je u bocu i bacite, ja ću da je nađem.
"Poruka u boci" postala je popularan način za razmenu necenzurisanih poruka između planeta mada dosta nepouzdan jer je bilo dosta teško uhvatiti poruku zvezdanim tragačima, ma kako precizni oni bili. Pored toga, da bi mu poslali poruku u boci trebale su nam i njegove koordinate koje nam on, naravno, nije dao.
Dugo nakon toga su se moje drugarice šalile na moj racun. Kako to da je baš uskočio sa mnom da se slika? Mora da tu ima nečeg...
Mislim da im baš zbog toga nisam ispričala o našem sledećem susretu.
Sedela sam sama na jednoj uzvišici i sa visine posmatrala predeo. Volela sam tako ponekad da se osamim i da se prepustim sopstvenim razmišljanjima, maštanju, ili da se jednostavno opustim i uživam u okolini. To sam radila i ovog puta. Predamnom je pucao pogled na zlatastu vodu oivičenu čudnovato izvijuganom obalom. Crvenkasto smeđa vegetacija činila je prizor magičnim i bliže obale šarala vodu svetlo smeđim senkama dok joj je sredina bila išarana Sunčevim zlatom. Prizor je izgledao kao savršeno urađeno slikarsko platno.
Nisam primetila kad je došao, samo sam u jednom trenutku osetila nečije prisustvo. On je već sedeo pored mene.
- Ti si sa Vulkana? - Pitao je.
To je bilo više nego očigledno jer svi mi Vulkanci imamo karakteristično izduženo lice i preplanuli ten. Prenula sam se iz razmisljanja. Bilo mi je jasno da je tražio nacin da započne razgovor pa sam okrenula na šalu:
- A ti si sa Marsa?
Nasmejao se. Primetila sam da su mu pege na licu postale izraženije dok je rukom nehajno otklanjao pramen plavičaste kose sa cela. Da li je na mene delovao taj osmeh, te pege ili svetlucavi odraz sunca u njegovim očima? Ne znam, znam samo da mi se u trenutku učinilo da se znamo već dugo, dugo, i da sam u istom trenutku osetila da je moje mesto upravo tu, pored njega. Prihvatila sam njegovu pruženu ruku kao najnormalniju stvar na svetu i pošla s njim neznajući ni sama kuda. To mi i nije bilo važno.
U toku sledećih nekoliko dana sate i sate smo provodili zajedno srećni što smo se našli. Reči nam nisu bile neophodne, razumeli smo se i bez njih. Držali smo se za ruke, obilazili predivne usamljene plaže, zaboravljene meandre ili bogate marsovske bašte. Nekako, uz njegovo prisustvo, i lepota prirode je u mojim očima počela da gubi sjaj.
Kako je vreme prolazilo nad nas se sve više nadvijala senka mog skorog odlaska. Nismo pričali o tome kao da će nam ćutanje na tu temu pomoći da izbegnemo neizbežno. Hteli smo da uživamo, da budemo srećni do tog poslednjeg odsudnog trenutka.
- Bićemo zajedno jednog dana, - rekao mi je pri našem poslednjem susretu, - nemoj u to nikada da sumnjaš.
Ja sam stajala nema, otupela, prosto ne verujući da je čas rastanka ipak došao.
Gurnuo mi je u ruku neko parče papira. Tek dosta kasnije kad se punički brod već nalazio na svojoj putanji ka Vulkanu, ja sam kroz koprenu suza bacila pogled na zgužvano parče papira i ugledala nekoliko našaranih brojeva. Koordinate njegovog zvezdanog tragača...

* * *

Razmenjivali smo poruke svakodnevno, vrlo često i više puta u toku dana. Smetalo mi je što moramo da budemo razdvojeni ali sam znala da sam ja u njegovim mislima isto kao što je on u mojim.
Razmenjivali smo misli ali i što šta drugo. On je meni slao svoje kolekcije zlatastih puževa i zrake sunca zarobljene u 3D projekcijama, ja njemu svoje najdraže knjige, uspomene zabeležene na memorijskim pločicama, kopije delova Vulkana koje on još nije video...
Jednom mi je napravio iznenađenje i doputovao u kapsuli 'boce'! Bila sam ljuta jer me je uplašila pomisao šta je moglo da mu se desi da ja kojim slučajem nisam ulovila poruku. On se smejao. Rekao je da nikada nije sumnjao u mene i da nemam razloga da se plašim jer je on tu, sada i zauvek...
Još nekoliko puta nakon tog leta on je dolazio na Vulkan, nekoliko puta sam ja odlazila na Mars. Vreme je prolazilo ali se naša osećanja nisu menjala. Naprotiv, postala su još jača. Već smo se oboje osamostaili i počeli smo da razmišljamo o našem zajedničkom životu. Gde ćemo živeti? Ovde na Vulkanu ili na Marsu? Meni je bilo svejedno, njemu takođe. Ti detalji su postajali nevažni pred željom da budemo zajedno.
Poslednji put smo se videli za moj rođendan. Nije mi javio da dolazi jer je hteo da me iznenadi. I bila sam i iznenadjena i srećna i ispunjena. Samo sa njim moj svet je postajao kompletan i imao je smisla. Ležali smo zagrljeni i kovali planove za budućnost. Ta nasa želja za zajedničkim životom je već postala tako bliska i dostižna, tako ostvariva i na dohvat ruke, tako realna. Oboje smo osećali da će ovaj naš rastanak biti poslednji.
A onda je iznenada počeo rat...

* * *

Ni on ni ja nismo mogli da verujemo da će Vulkan i Mars stvarno da zarate. Zašto bi? Dve planete koje se nalaze jedna pored druge i na kojima već vekovima živi mešovito stanovništvo, dve planete koje imaju zajedničku privredu i kojima je lakšse da opstanu zajednički pred moćnom imperijom Federacije. Ipak, odjednom su na povrsinu počele da izbijaju stare priče o nekim davnim neprevaziđenim začkoljicama i polako ali sigurno, i jedna i druga planeta počele su da se pripremaju za sukob.
Dok se sve odvijalo u okvirima pojedinačnih incidenata, mi o tome nismo ni pričali ni razmišljali. Sad mislim da je to zato što jednostavno u to nismo hteli da verujemo i što smo bili duboko ubeđeni da će sve da prođe. I to je bila naša greška jer da jesmo, mogli smo da odemo u bilo koju od zemalja Federacije i da sačekamo da prođe oluja. Mogli smo da sačuvamo i sebe i našu ljubav. Nismo to uradili. Isuviše nam se sve činilo neverovatnim.
Mislim da smo postali svesni ozbiljnosti situacije tek kad je on dobio poziv da se priključi Marsovskim vojnim snagama. Vulkanska odbrana je već bila u punoj pripravnosti i moj brat je takođe bio mobilisan. Dane bezbrižne mladosti zamenile su noći nesanice. Pred očima su mi titrale scene njegovog nasmejanog pegavog lica okovanog u crvenu marsovsku uniformu, i moga brata i drugih mnogobrojnih prijatelja postrojenih pod vulkanskom zastavom.
Usijanje je dostizalo vrhunac, polako ali neumitno. Postala sam apsolutno svesna da ovo sad više ne može tek tako da prođe. Nešto mora da se desi, nešto ružno i strašno samo šta? I kad prođe i ako prođe, i ako svi ostanemo u životu, šta će i kako će biti posle? Hoćemo li nas dvoje i onda imati budućnost?
Hvatala sam poruke jednu za drugom i sa nestrpljenjem očekivala neki tračak nade u njegovim odgovorima. Nije ga bilo. Ubrzo su prestale da stižu i poruke a to je značilo samo jedno - da on više nije kod kuće. Zar su već krenuli? Zar je moguće da je marsovska vojska stvarno na putu ka Vulkanu? Zar je moguće da je on krenuo u napad na Vulkan - na mene? Da li ovom ludilu ima kraja?

* * *

Da, sve ima svoj kraj. Do sada sam to već shvatila samo ni izbliza nisam mogla da zamislim da će kraj da bude ovakav.
Već dugo od njega nije stigla nijedna poruka. Ne, nijednog trenutka nisam posumnjala u njega niti u njegovu ljubav. Da je mogao da mi se javi on bi to učinio, znala sam to. To saznanje je jedino koje me je držalo, koje mi je pomagalo da opstanem i da sačuvam plod naše ljubavi.
Na veliko iznenađenje Vulkanaca Mars je dobio pomoć Federacije i sad su strane flote neviđenih mogućnosti vrvele oko naše atmosfere. Već se znalo i šta im je cilj: uništiti Vulkan i život na njemu. Zašto? Zbog čega? Ima li iko pravo da uništava bilo čiju postojbinu? Ima li iko pravo da uništava nečiji život?
Ja odgovore na ova pitanja verovatno nikada neću saznati jer je pitanje minuta kad ću doživeti svoj kraj. Nisam na vreme otišla a sada je kasno i da razmišljam o tome. Više i ne želim. Ostalo mi je da uradim još samo jednu stvar - da pošaljem poslednju poruku onome koga volim u nadi da će se vratiti kući na vreme da je uhvati...
Hoću li uspeti da podesim zvezdani tragač na prave koordinate pre nego što budem raznesena zajedno sa prahom rodne planete?
Sada i zauvek...

* * *

Čovek se približio bliže projekciji memorijske pločice kao da će mu to pomoći da bolje sagleda ono što je usledilo.
Poruka u boci je poletela. Usledila je eksplozija. Planeta se zgrčila a zatim rasprostrla u oblak prašine koji je nastavio da se širi. U jednom trenutku mala kapsula skoro je bila potpuno zahvaćena rasutim ostacima uništene planete. Ipak, ubrzo je odmakla i nastavila svoju putanju kroz svemir. Samo, putanja joj je bila lagano izmenjena i usled uticaja siline eksplozije, počela je da dobija na brzini...
Isključio je pločicu. Sad mu je postalo jasno zašto je poruka letela onako brzo! I neverovatnom igrom slučaja, uspela je da izbegne sve sledeće ratove i oluje koje su se nakon toga orile svemirom dok konačno i poslednja planeta Federacije nije bila uništena...
Ali, šta se to nalazi u komori? Šta je to što je ova devojka htela tako očajnički da pošalje pre nego što je proguta večiti mrak?
Pažljivo je otvorio vrata komore. Zvezde nisu sijale dovoljno jako da bi mogao da vidi unutrašnjost. Ipak, mogao je da primeti da se unutra nalaze dva smotuljka koja se pomeraju.
Nestrpljivo ih je izvadio i položio na površinu kapsule. Jedno novorođenče je zaplakalo nesvesno prsta sudbine koji im je povećavajući brzinu kapsule osigurao život. Nežno ih je uzeo u naručje. Devojčicino pegavo lice delovalo je nestvarno svetlo naspram lica tamnoputog dečaka.
Nasmešio im se s ljubavlju. Konačno je uspeo da nađe ono što je tako dugo tražio. Našao je decu koja će uz njegovu pomoć odrasti i postati začetnici jednog novog čovečanstva. Nadao se, boljeg...
Poneo ih je preko mora peska ka palmama u daljini.
Blistavo noćno nebo počelo je da gubi sjaj pred naletom ljubičaste zore.

Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrostii samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

Tebi ljubavi

ŽELJA

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose,kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe,tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...

Pesma za Lidiju

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...
Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...
Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...
Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.
Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...

Tebi ljubavi

Volela bih da mogu
da te prelijem osmehom...
Da ti u oko pretočim
ovaj moj iskričav sjaj
koji kroz osmeh zaživi
kad ti se spomene ime...
Da ti stočim jos smelije
pogled sa jasnim podstrekom
koji vidi početke
i ne priznaje kraj...

Kako da ti ga predam?
Ne postoje te rime...
Kako sve da prenesem
kad putevi ne postoje...?
Nazirem samo drhtaj,
kao dah, treperav, sneni
u ono nemušto vreme
kad noć smenjuje dan...

I već mi sve nade streme
put tog tananog zračka
koji se niotkud razli
u niti žute boje...
I osmeh puče u meni
poput zrelog maslačka
i ode nošen nečim
da ti oblije san...


Volela bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,
taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?


Volela bih da mogu
da ti dotaknem lice...
Da te usnama svojim
toplo osetim žudim...
Da talasava vatra
u dubinama mojim
kroz dodir izroni negde
gde skupa s tobom postojim...
I da svojom toplinom
i tvoju vatru budim...

Negde u odbljesku zlata
moj dah se meša s tvojim.
Kroz neke žućkaste niti
osećam tvoju kosu.
Dok modro, kasno veče
tvoje mi telo krije,
počinjem da postojim
kroz zlato koje se prosu.

I nije sve ovo varka.
Ja sam ti dala sebe,
svu plam što iz mene lije,
vrelinu svakog mog kutka...
I nije mi više bitno
da li sam ja još ja
ili postojim kroz tebe
dok je tog večnog trenutka...

Moj požar obojen žutim...
Znam da do tebe stiže...
jer s tvojim plamenom sluti,
zašto mi nisi bliže...?


Odraz Sunca u meni,
toplina koja me greje,
i žudnja i dah sneni
dok strujimo u jedno...
I meki odbljesak snova
što se treperi i smeje,
i čini od zajedništva
sve drugo manje vredno...
I sve drugo što šaljem
kroz ove zlatne niti,
sve ono što imam
do čega mi je stalo...
Nisu dovoljni u biti...
Ne dopiru istim sjajem...

Jer:
koliko god da ti dam,
još toga u meni ima...
koliko god da dajem,
u meni je još scvalo...
koliki god bio žuti sjaj,
još veća postoji plima...

I znam da ti nisam dala dovoljno,
da je sve to malo...

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

VEČERA

Uči

Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

OBLACI RATA

Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?

BESNA PESMA


Besna sam,
danas sam strašno besna!
I nema mi pomoći niti leka,
tol'ko sam besna!
Besna sam na sve moje u kući,
i na sav posao što me čeka,
i na komšinicu što nije svesna
da je bolje da dođe sutra,
i na sve one što mi zvrče
telefonom od ranog jutra,
i na sve one sa interneta.
Dan kako ide - sve mi je ljući:
sad bih glat mogla s onima što krče
one sirote kedrove šume,
k'o da su one prava meta!
Tol'ko sam danas opako besna
da bih se sada mogla potući
onako kako samo ja umem
sa pola sveta,
i pobediti sve od reda
ovakva kakva sam, puna jeda,
za sve ostalo nepodesna
kol'ko sam besna!

Danas samo tako strašno besna
na sve i svakog oko mene!
Tako mi nekad sve kontra krene
pa besnim u sebi -
jer drugde gde bi',
na sve i svakog u okolini!
Razbesnela sam se svom strahotom
al' stvarno, nije da mi se čini.
Besnim na poštara što ne donosi
ono što treba u paketu,
besnim na gužvu na ulici,
i na crveno na raskrsnici;
i na onog što na ćošku prosi,
i na onog što pamflete nosi
i deli svetu;
na nasmejane prodavačice
i zamajane vaspitačice;
na one što nit' dišu nit' mirišu,
ali i na ptice u letu
i na kišu...
I na to sto sam na levu nogu stala
kad sam ustala -
što mi je zakazala noga desna!
I na ceo grad i sve u njemu ljude
pa šta bude,
tol'ko sam besna!

Besna sam,
danas sam tako besna
na sve geografske širine,
i na sve od Vankuvera do Beograda
pa opet nazad preko Kine,
na sve i svakog ko se tu nađe
i na sve njihove u laži zavijene suštine!
I na one što dan im je oivičen lepotom
pa ne znaju ni za šta ružno
il' tužno,
i na one one što žive mirnim životom
verujući da su čisti
svi na listi,
i na one što ih nikad ništa loše ne snađe
pa ne znaju za beznađe,
što ne gledaju bedu
i što imaju šta da jedu,
što imaju svoje streje
a ne tamo neke katakombe,
što ih radijator greje
i što ne znaju šta su bombe!

Besna sam,
tol'ko sam besno besna
da me prosto iznutra grebe!
Besna sam na sve širom sveta
a najviše na samu sebe!
Što sada jurcam kao kometa
beskrajnim svemirom interneta,
što tražim da li ću igde da vidim
išta što može da razbije mrak,
makar i mali, najmanji zrak...
Ali - bas ništa...
A da l' se sprema?
Ne znam al' za sad ničeg nema...
Za sad to svetlo k'o da se stidi
i svi su dani jednako dugi...
A ja sam besna,
ocajno besna...

A najviše od svega sam besna
što sam se bila sama sputala,
ja kao i mnogi drugi
ogrezli u istom sivom talogu,
i što sam do sad samo ćutala!
Znam da sam kriva
dokle sam živa
al' šta sad mogu,
šta sada mogu?
Sad razaznajem i drvo i šumu
al' jednog sam postala vrlo svesna:
Iako sad sve jasnije vidim,
ja previše odmakoh na svom drumu...
Koža mi je moja postala tesna
al' ja samo još mogu da budem besna...

Zato sam besna!

Crno - bela priča


U beloj sobi beloga dvora
kraljica uze haljinu letnju,
belu, naravno, jer tako mora,
pa zatim klisnu sama u šetnju.

Nije odmakla mnogo daleko
od svoga blještavo belog dvorca
kad je odjednom prepade neko
u liku opakog crnog lovca.

Šta sad da radi? Oh, da je samo
slušala savet svog belog kralja!
Sad mora u beg tamo il' amo,
jedno je jasno: ovde ne valja!

Okrenula se ka jednoj strani
i pokušala da baš požuri.
Da je bar svita tu da je brani
sad kad je opaki lovac juri…

Spas joj je doneo njen konj beli
i ozario je smeškom sreće.
Ali, za šetnju sad zna dvor celi -
slučaj dobija razmere veće…

Beli je kralj bio jako besan.
Ne sme kraljicu niko da dira!
Dvor mu je beli postao tesan,
zato sad ratnička truba svira!

Na polje isplovi bela reka:
svita, topovi, konji, dva lovca…
Videće crni šta ih tek čeka
kad oni krenu put crnog dvorca!

Crni je kralj na sve bio spreman
pa se sakrio u crnom hladu.
Da bi odbio tu belu neman,
naredio je hitnu rokadu!

Poče u neki čas da se ježi
od nepoznatog i čudnog vonja…
I sebe uhvati kako beži
od jednog običnog belog konja!

Ubrzo stiže ostala svita
da ga zaseni svojom belinom.
Crni kralj htede svoje da pita,
bore li se svi istom žestinom?

Nažalost, brzo ga prođe volja
i shvati da se najgore sprema
kad baci pogled na prazna polja
i vide da nikog crnog nema!

Pokušao je da beži dalje
ali bi steran u jedan kutak.
Beli kralj popravi svoje halje
pa glasno rece: ¨Sad je trenutak!

Izliću te u crnu baricu
u ovaj za tebe najcrnji sat!
Niko ne dira moju kraljicu
i zato evo ti jedan šah-mat!¨

ŠETNJA GRADOM


Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrostii samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.