Stara tuga, usled velike tajne života ljudskog, potpuno prelazi u tihu i umilnu radost. Dostojevski

Sve je skupo; samo patnja sveta je jeftina; patnja sveta je besplatna. Viktor Igo

Ništa telo i dušu ne može iscrpiti poput tužnih misli. Maksim Gorki

Treba imati mnogo mudrosti, pa znati ostareti bez ružnoće, bez pakosti i bez tuge – tri kobne stvari koje idu zajedno. Jovan Dučić

Srećem namrštene, tužne, zle i nesrećne ljude. Često mi se pričini da su to sve samoubice kojima je neko platio da žive. Branislav Crnčević

Samo čovek koji je osetio krajnji očaj može osetiti krajnje blaženstvo. Aleksandar Dima

Što žalost više raskopa vaše biće, to u njega može više radosti stati. Halil Džubran

Čovjek s lakoćom podnosi samo jednu bol, to je bol drugih. (René Leriche)

Bol nam govori da postojimo. Bol nam govori da postoje oni koje volimo. Bol nam govori da postoji svijet u kome živimo. (Miguel de Unamuno)

Замисли да сам умрла

Замисли да сам умрла,
а онда се запитај да ли си жив.

Ослушкуј и посматрај:

птице и даље цвркућу,
река и даље блиста,
шума и даље пева,
бескрајни плави круг
скрива у својој утроби звезду.
Људи се и даље рађају и умиру,
а ти се и даље питаш ко си,
шта тражиш
и шта налазиш.
И даље се вртиш у круг.
и нико те више не подсећа да је то круг.
и нико ти више не прећуткује оно што те боли,
и нико ти више не говори да може без тебе,
али да је живот са тобом стварнији, вреднији, дражи.
Да си ме икад питао у чему је смисао
једне овакве љубави,
објаснила бих ти:

Кад би се појавило Провиђење с неба
и упитало ме с ким бих желела да проведем остатак живота,
без двоумљења бих
изрекла твоје име.
Има ли веће радости од тога
да схватимо да од свих људи на свету
желимо једну једину особу?
Знати у сваком тренутку шта желимо –
осећај је незаменљив,
чак и кад онај кога желимо не зна да је жељен.

Благословен нека је онај тренутак
у коме спознах да си ти онај кога желим,
у коме открих себе у теби,
у коме схватих да си мој живот!

Шта мари што не знаш ко сам ја заиста?
Човек и онако о другом човеку ништа не може знати,
осим – да смо у овој Долини плача
на самоћу осуђени,
све док не откријемо у другоме себе
и другога у себи.
Тада почињемо стварно да живимо
и да се радујемо.

"Nisam ljuta, ni tužna - uopšte ne,

samo nikako da se sastavim…

Nekako se, kao, malo zakrpim ali mi umeće šivenja ovih dana slabo ide.

Valjda što koristim konac od tvojih obećanja.

Ne krpi se duša iluzijama…"

Anton Pavlovič Čehov u kratkoj priči Tuga suočava čitaoca sa velikim univerzalnim problemom čovečanstva - unutrašnjom komunikacijom, nezainteresovanošću za nečiji gubitak i tugu. On daje detaljan portret tuge jednog čoveka, njegovih pokušaja da ublaži tugu i njegovog konačnog deljenja svoje tužne priče sa svojom kobilicom.

Naslov, Tuga sumira raspoloženje koje nosi priča. Naslov ukazuje na ogromnu tugu kočijaša Jone Potapova zbog gubitka sina i njegove uzaludne, očajničke pokušaje da je podeli sa saputnicima u svojim sankama. Priča se odvija skoro nedelju dana posle smrti Joninog sina i fokusira na psihološke posledice ovog događaja koji razbija svakodnevnu životnu rutinu Jone. Njegova tuga je neizreciva i naslikana je kroz mnogo sitnih detalja.

Jona Potapov, kao kočijaš vozi različite tipove ljudi i provodi veliki deo svog vremena sa njimа. Okružuje ga okrutna atmosfera i sumoran pejzaž. "Večernji suton. Krupan i vlažan sneg lagano se vije oko tek upaljene svetiljke, i kao tanak i mek sloj pokriva krovove kuća, leđa konja, ljudska pleća, kape." Ali, to nije samo sumrak i sneg, već je i simbolika praznine, apatije i beznađa u surovom društvu. Siva okolina je zarobila Jonu i napravila pustoš oko njega. On se sav beli kao priviđenje. Sedi na svom sedištu, ali se presavio koliko se god može saviti živo telo i ne miče se. I njegovo konjče je belo i nepokretno. Odvojen je od okoline svojim osećanjima, izgubljen u velikom gradu, gde svako žuri i ne obraća pažnju na druge. Joni je umrla žena pre nekoliko godina, a sada i sin, a on je ostao sa svojom kobilicom. Tuga ga iznutra pritiska, a njegova duša kao da se igra sa bolom. Četiri puta je pokušao Jona da započne razgovor i podeli tugu. Ravnodušni i bezosećajni ljudi nemaju vremena, a ni želje da ga saslušaju. On dobija grube odgovore i razne uvrede. Njegovi putnici su neiskreni, ne samo prema njemu, nego i prema sebi. Sve to čini njegov bol još većim. Samoća se povećava kada ne može da nađe nekoga sa kim bi mogao da podeli svoju tugu. Jona gubi veru u ljude, ali pronalazi ipak toplo srce koje razume njegovu tugu. Pravog prijatelja nalazi u svojoj kobilici koja je uvek tu. Na to ukazuje kratak deo iz ove priče: "Kobilica gricka seno, sluša i diše na ruke svoga gospodara. Jona se zaboravlja i priča joj..."

Anton Pavlovič Čehov je jednom rekao da "umetnost govori istinu". Njegova naizgled jednostavna kratka priča Tuga potvrđuje istinu o grubosti ljudske prirode na koju ne utiču patnje drugih. U njoj je gotovo lirski prikazano snažno osećanje tuge.