Tuga
MILAN RAKIĆ

U vedroj noći, pokraj mene,
Čuje se časom vapaj tajni
Ko uzdah cele vaseljene,
Patnički uzvik, krik očajni.

Čas neosetno, tiho struji
Ko jedan trepet tužnih žica,
Čas strahovito kobno huji
Ko jato crnih zloslutnica.

Ko tuži tako? Živi ljudi?
Il’ moja ljubav, jadi stari?
Il tuđe nade, tuđe žudi?
O, šta to mari, šta to mari!

Ja plačem kad i drugi strada,
Kad tuđa sreća ko cvet vene,
Za mene nema tućih jada:
Što boli drugog, boli mene.

Plači mi, dušo, kad u nama
Još ima suza da se redom
Prospu nad tuđim nesrećama
I neiscrpnom našom bedom!

O, kake slasti, da se rida
Bezumno, silno! Da se grca,
I mučenički život kida
Pri svakom kucnju bednog srca,

U očajanju, u samoći
Međ’ jorgovanom i jasminom,
U zagrljaju vedre noći,
Pod dobroćudnom mesečinom!

TUGA

Tuga ima šape od svile, i hod mačiji.
Plovim nebesima, sretan, dok milujem kosu
djetinju, a ona se, niotkud, prikrade, posred mi
duše legne: pretvori me – u avetinju.

Zaboravim, ponekad, ko sam i šta sam dok
žmirim, i puštam da muzika, u jeziku nijema,
kovitla me i opija. Odnekud, niotkud, preplavi me ona,
kao kakva nježna krvopija. Da mi kaže ko sam. I da
ne da baš ono što hoću: da to ne znam, i da me nema.

Umijem, kad duša poželi i hoće, skloniti se u
kristalno carstvo samoće. Da ne poludim, odagnavam
iz sebe cio, predobri i teški, svemir ljudi. Učim govor
zvjerinja i bilja. Da to bude moje življenje i zbilja.

Ona se odnekud dovuče, jezikom zmije i kandžom
mačke, žacne i zagrebe, žestoko, duboko, ko prstom
u oko. Zaboli, zaboli, ko suza dječija. Avaj, avaj, avaj!
i tisuću još puta: avaj! To li je, Bože, sudba čovječija?
To li je, Bože, življenje ljudsko, tegobno i bijedno?

Zaplovim ponovo u nebesa, milujem, ponovno,
kose djetinje. Vabim je, neka dođe, nek čini šta hoće.
Biće mi svejedno.

Zar nismo,
otkako se znamo,
ja i ona – jedno?

Abdulah Sidran