Pogodjena u dubinu duše..strelice se odbijaju,imam štit..ali u nekom kratkom,
nevažnom trenutku..pogodjena sam jednom reči,koja se zarila pravo u dušu.
Dobro,hajd' sad..znam da je ona eterična i da je ništa ne može fizički povrediti.
Ali reč je takodje nematerijalna,proizvod emocije...e ona me povredila..Ta jedna reč...
Isuse..koliko je potrebno mentalne snage da prevladaš svoje padove..prošle ljubavi, bivša prijateljstva
Pad u bezdan,dubok i mračan...a onda polazak ,kobeljanje,bauljanje ka svetlosti,
sitnoj tačkici svetla iznad glave..nedostižnoj,nemogućoj..I onda polako milimetarski,
kretanje,bacanje djubreta iza sebe..čisćenja uma..odlaganja starih prevazidjenih emocija.
I tako polako približavaš se svetlosti..i još čisćenja uma..dok najzad ne dosegneš vrh..i opet si nov
Do prvog sledećeg pada....I tako.

Emocije ne mogu biti trajne.One se kreću.Od jedne do druge,stalno se menjamo.Ovog trenutka
smo ljuti,sledećeg nekog volimo,a onda smo ogorčeni.Jutro je bilo divno,a noć je grozna.
Emocije su kao cveće u vencu..bes,tuga,sreća,bol ..samo su cveće iz istog venca,koji
je zapravo nas život. Ali mora da postoji nit,koja sve te emocije drži na okupu,i drži nas da se ne
razaspemo,da ostanemo kao celina...Možemo biti srećni samo na jedan način...ako smo autentični.Onda izvori
sreće počinju da teku,postaju življi,postaju radost za oči...radost je biti u njihovom društvu,oni su pesma
 oni su ples.Ali ne plešu ni zbog čijeg odobrenja,ne plešemo da bi nas drugi cenili...plešemo iz sopstvenog izobilja sreće,iz sopstvene radosti.Budimo autentični i bićemo srećni...

Vi ste deo svega, a kao deo svega ne možete biti drugačiji, manji ili lošiji od svega. A sve je upravo to - sve. Početak i kraj lepote, početak i kraj postojanja, početak i kraj svega. I vi ste deo. Znači lepota i postojanje....Dopustiti da svaka sekunda bude novo iskustvo rođenja, znači gledati na sadašnjost bez osude. Posledica toga je da smo sebe i druge oslobodili svih pogrešaka prošlosti. To nam omogućava da slobodno dišemo i deleći to obostrano oslobođenje, doživimo čudo Ljubavi. To omogućava trenutak isceljenja u kojem je Ljubav uvek prisutna, ovde i sada. Naša želja da upravljamo sadašnjošću i predvidimo budućnost jeste ono što nas veže za bolna i krivicom obojena iskustva iz prošlosti...Duboko udahnite i uđite u prostor životnosti, u prostor punoće života koja je upravo sada....
Nemojte planirati, nemojte svoj duh projicirati u prividna stanja prošlosti i budućnosti.... koja
nemaju nikakve stvarne veze sa vašim životom... Ako se već uhvatite toga da se bavite prošlošću,
neka to bude sećanje samo na lepe trenutke.... Trenutke radosti i lepote u kojima ste izražavali
Ljubav i koji će u vama produbiti osećaj zahvalnosti. Jedino u tom kontekstu vaša prošlost ima smisla....

Postoji vreme za delovanje i vreme za mirovanje. Najveću hrabrost, strpljivost i mudrost katkad možeš pokazati tako da ostaneš nepomičan čak i ako te neodoljive žudnje i nagoni teraju na delovanje...
Smejte se često, dugo i glasno. Smejte se dok ne izgubite dah. Suze se događaju. Izdržite, odbolujte, preživite.
Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici. Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo, nego trenucima koji nam oduzimaju dah...Svi mi imamo svoje anđele, i one znane i one neznane koji nam stave osmeh na lice i nestanu … i one koji tako lako i brzo ne nestaju i uvek su uz nas, a često ni ne razmišljamo na taj način o njima – o prijateljima …  Ljudi pazljivo posmatraju druge ljude.Lako je smejati se besmislenom ponasanju drugih ljudi..prijatelja svojih,i neprijatelja...ali da li ste ikada smejali sebi?Da li ste sebe uhvatili da radite nesto sto je besmisleno? Ne, sebe uopste i ne posmatrate...a tu energiju opazanja mozete iskoristiti i promeniti sebe..
Verujte bice to vrlo korisno..

Noćas slutim teskobu.Gorku poput sinoćnjeg čaja u dotrajaloj, keramičkoj šoljici.
Putovanje se obesilo kao okov na nogama zatvorenika. I kada bi noć bila najcrnja
pred svitanje, sada bih već zagrizla komad jutra. Ali, preskočiti redosled, značilo bi 
bežanje pred sudbinom. Koliko je svetlosnih godina, namenjenjeno tebi? Baš toliko
titraja, odzvonilo je i meni. Srce priča svoju priču, a ja se mučim nad vrtlozima
svakodnevice. Ljubav se nežno, baš kako joj i stoji, pretvorila u nadu da će uokviriti
sliku novog napitka...toplog i vrednog nostalgije. Slatkoća pod jezikom, stvarna je.
Život ne posustaje, snaga je u mislima. Putovanje, ali ne u nepovrat...već u večitu lepotu...
Ne idi.. Budi kraj mene....

Postoje ljudi medju nama,koji poseduju samo jedan kvalitet,a to je da su sposobni da
potisnu svoje pravo ja.Oni stalno potiskuju svoju ličnost,i normalno je da dolazi do
njenog razdvajanja.A  zatim vode dva stila života...jedan vode u javnosti,drugi iza zatvorenih 
vrata.Jedan život vode kao predstavu za druge..a drugi pravi ne pokazuju nikome..Oni se plaše čak i 
sami da ga sagledaju.Plaše se svog života i pravog svoga lica..

Želite li da živite kao lažni čovek?Unutra da nema ničega,da nekoga plašite,nekoga činite srećnim,
nekoga da ponižavate,nekoga da terate da vas poštuje?Da li vi živite zbog drugih? Hoćete li ikada
pogledati unutra...u sebe?Ima li nekoga u kući ili ne?Da li vas zanima da pronadjete gospodara
kuće,koja je vi.?Gospodar je tu..možda spava,ali ga možete probuditi.I kada jednom probudite
gospodara u sebi,vaš život ce biti ispunjen novim bojama,novom muzikom,novom igrom....
Postacete živi prvi put...

Ovo je dan kada sam se pojavila na ovom svetu...ovo je dan kada sam se nazvala čovekom.Vrstom koja
obitava na ovoj Planeti,jedan kratak period i proživi tu svoj težak život. Tako nam je karmički određeno,
tako mora..treba odužiti neki dug,a možda i više njih,ovde na Plavoj Planeti,za koju učeni filozofi kažu
da je i Raj i Pakao..Ovo je dan,kada sam biološki počela da starim,da trošim minute i sate,žureći kroz
život u trci s vremenom...Kažu..vreme stoji,a mi se krećemo...Tačno!..I zato smo u stalnoj u žurbi,
svesni da nam dani nisu beskonačni i bezbrojni i da se Zemlja vrti i tako nam ubrzava i ovo malo života...
smenjujući dane i noći neverovatnom brzinom...U taj život smestili smo,nagurali smo sve...da porastemo,
sazrimo,naučimo,volimo,vodimo ljubav,razmnožimo se,brinemo o potomstvu...a posle tog životnog
klimaksa,da brinemo o sebi,o stanju svog tela...Jer čim telo počne da se urušava,pomišljamo na dušu
i kako ćemo je što duže zadržati...jer ona kada shvati da naše funkcije neminovno propadaju..i nisu
više sposobne kao nekada...napušta ovo telo..i sa sobom nosi iskustvo o našem proteklom životu...
uspešnom ili ne,to mi više nećemo znati...Nećemo moći da znamo..Mi ćemo pričati zemljinom prahu
nemim jezikom prirode,o tome kako smo nekad bili drugog materijalnog oblika..i da smo imali nešto...
šta to beše...život i još ljubav..al to već nismo znali kako da opišemo..Nemi jezik ne poznaje tu reč..

svakom njegov rođendan treba da bude najvažniji dan u istoriji. 
veliki prasak. nastanak i početak svega.
 
jest da je bilo života i pre ali to je sve manje važno od tvog života jer najvažnije počinje. tek kad se rodiš za tebe sve počinje. ne treba brinuti koliko ćeš živeti. koliko god te zapadne vremena na svetu to je za tebe najduže. beskonačno. 

ne treba brinuti šta ćeš raditi. radi ono što se veseli. ako je to voljenje, onda voli, ako je stvaranje onda stvaraj, ako je razmišljanje onda razmišljaj. šta god radiš, ne pristani na ustupke, ne ugađaj drugima. važna si jedino ti i niko drugi. 

sebi ugodi i ispuni život onim što voliš i što te ispunjava. onda se nema za čim žaliti, onda nijedan život nije kratak, već dug. najduži. osobi beskonačan.

Pakao je bolest ljudskog uma..a ceo svet je bolnica. Raj je upravo suprotno od pakla.
To je mesto radosti,ljubavi komunikacije,mira i razumevanja..u raju je sve jasno.
Ljudi tačno znaju ko su,i nemaju razloga nikoga da krive..ni sebe ni druge..Naš raj je naša duša,
i nema veze sa umom..ona je iznad svega materijalnog..beskrajna i bezvremena.
Mrzeti smrt,znači mrzeti život..smrt i život postoje zajedno,i nema načina da se odvoje.
Oni su polarne suprotnosti,ali su komplementarne.Ako živite strastveno,u potpunosti...
onda ćete tako i umreti..kao krešendo života,vrhunac života..Sve, samo ne mlaki život...
Nežna, providna eteričnost..moja, unutar mene same..pokaže mi se ponekad u stanju 
odsutnosti uma...kontrolora,brbljivca,sveznalice.Tad ulazi svetlost u moje telo,i sa njom
 informacija..E tada te vidim..ustvari vidim te unutrašnji vidom..predivnu ..blistavu..Čistu Dušu

Iako je moje fizičko postojanje ograničeno na prostor i vreme,moja svesnost nije
ograničena...svesna sam celog polja, kao igre stvaranja i razaranja..Materija i energija
dolaze i odlaze,a ipak se svi dogadjaji drže zajedno,po poretku duboke inteligencije.
Ja sam jedan aspekt te inteligencije...i moj duh i večno prisustvo svesnosti..i nikakav 
spoljašnji dogadjaj ne može da poremeti moj osećaj sebe..SO HAM
Čovek može da veruje da je patnja normalna i da u svetu svi ljudi pate.Ali u nekom
trenutku osoba se budi i zna da ne mora patiti.E,tada se suočava sa odbacivanjem.
Ljudi nas ne prihvataju ako smo drugačiji.Strahovi isplivavaju i pokušavaju da spreče 
našu transformaciju.Rezultat je haos...razum slabi i gubi pravac.Kada kriza prodje,
i u nama i u spoljašnjem svetu...možemo biti ono što jesmo.SO HAM
Sve što se desi, moralo je da se desi..to je mimo naše volje.Naš zadatak je da što više
uživamo u životu i izrazimo ono što je u nama.Ako u sebi nosimo mrznju,podelićemo 
sa drugima mržnju.Ako nosimo tugu,podelićemo tugu.Sreću možemo da podelimo samo 
ako smo srećni.Ljubav ne možemo da podelimo,ako pre svega ne volimo sebe..SO HAM

svi paklovi i rajevi, sve brige i tereti, sve praznine i punine, sve plime i oseke, sve patnje i užici, svi strahovi i veselja, sva prihvaćanja i odbacivanja, sve ravnodušnosti i strasti se ne razlikuju, postaju iste, jedno veliko ništa ako nemaš neku prijateljsku dušu da ono šta osećaš podeliš s njom 

Iz prijateljske duše....

Hiljade misli jurcaju nam kroz glavu,hiljade ideja, niko nam ne može suditi zbog
toga..sve dok ne postanu dela.Sve dok maštamo,kreiramo u glavi..misli su 
samo naše.Onog momenta kada izadju slobodno iz naše glave,one postaju 
autonomne i žive svoj život.... mi više nismo njihovi vlasnici.Onog momenta
kada izgovorimo ili napišemo svoju misao,svoju ideju..gotovo je!One se munjevito
šire ,tumače se,citiraju..i rastu.Nekada u našoj glavi rodjena mala, sitna misao
može da poprimi opasno obličje..i da nas mnogo povredi..
Mora postojati napor i počnite od tog napora,ali budite svesni da morate sve to
da ostavite iza sebe...i tada će doći pasivna svest,a ona donosi prava čuda.
Kada dodje pasivna svest,um više nije tu...i otkriva se prava suština našeg bića...
samo je potrebno da učinimo mali napor... treba da se opustimo i treba da znamo da
za naš unutrašnji svet,naše biće..nije potreban nikakav napor,već samo opušteno.
Opustimo se..Udah..Izdahhhhhh

Dilema

umetnik ima note, kist, glas, pokret, reč da se izrazi i pokaže. običan čovek ima samo svoju iskrenost, misli i reči. kad rezultat svog rada pokaže drugima rizikuje da baci biserje pred svinje. svoje misli, osećaje, želje, nadanja daje na  moguće čerečenje i analizu, nerazumevanje, osudu nesposobnim, nekompetentnim, nedobronamernim manipulatorima.

čovek se zapita da li je pametnije sve sačuvati  u kavezu svoje duše, sakriti ih od onih koji ih nisu zaslužili i kojima to ustvari ni ne treba. onda se opet seti da možda postoji barem jedna osoba na svetu kojoj njegove misli i dela mogu pomoći, razveseliti. ne moraju joj se čak ni dopasti ali ako mogu pomoći da lakše dođe do nekih svojih odgovora nameće se zaključak da se to mora dati iz sebe, pokazati svetu.
 
nevažno postaje šta svet misli, ostaje nada da će delo dopreti do nečije duše i malo je ulepšati.
dovoljno makar  i do jedne. 

Da...


Samo ostani ono što jesi...zajedno sa svojim životnim prtljagom...jer pre ili kasnije
sve što je lažno..otkrije se,pokaže se.Jednostavno se opusti i budi svoj..to prija.
Ljudi vole istinu,ne glumatanje..i onda znaju kako da se postave prema tebi..
Mnogo toga naučila sam u tišini..Tišina je neprocenjiva,kao i polutama iz koje
sam mogla naučiti da budem slobodna,da oslobodim duh...da odleti kuda želi
i da se srećan vrati,ovom telu.Više sam naučila u tišini,nego za sve one 
godine,u kojima su mi govorili o raznim stvarima,pojavama.. o znanju,
Vreme je drugačije u svetu umetnika..dugo,kratko,..ponekad i ne postoji...

Mržnja ili ljubav ili nešto treće,sve to potiče sa našeg izvora.Veoma je lako otići do izvora
u trenutku kada smo besni,zaljubljeni ili kada nekoga mrzimo,jer tada je još sve vruće.
Lako je onda otići unutra,do duše...možemo pomoću te toplote,da udjemo duboko unutra.
a kada dodjemo do hladne tačke,unutar nas...iznenada ćemo shvatiti da je to druga
dimenzija,da se drugi svet otvorio pred nama...i tada ćemo trčati kao malo dete..u susret sebi.
Kada bih mogla da se oslobodim blokada,koje su mi kroz život nametnute i da se
oslobodim štita,koji mi okiva celo telo...nebi više bilo otrova oko mene, a imala bih
osećaj da me okružuje radost...blaga radost,vibracija radosti.To je moje telo uhvatilo
muzički ritam.Radost znači biti to sto jesam...živa,puna života,vitalna.Ta tiha muzika
koja se nalazi oko mog tela i u njemu...ta simfonija-to je radost.Telo se kreće sa 
lakoćom.....kreće se kao reka..

Budite originali...nikad nikoga nemojte da kopirate.Učite od svih,ali nikad,baš nikad,
ne imitirajte nikoga.Samo budite svoji,jer kopija je ružna...bezvredna.Jedino sto morate da
 budete je ono što već jeste.Ne postoji način da unapred saznate ko ste.Kako ćete da odredite
ko ste,ako prvo ne udjete u svoju unutrašnjost...da to saznate?Prvi korak je upoznavanje
sopstvenog bića..Prvi korak je uvek najteži..Koliki god da je bol ili patnja,prepustite mu se.
Biće teško,paraće vam srce...plakaćete kao dete.. kao tvdoglavo stvorenje ..bacakati se..
valjati od bola,grčiti se...a onda ćete shvatiti da bol nosite u celom telu,da vas sve boli..
Nemojte da odbacujete ovakvo iskustvo,počnite da upijate.Upijajte tu energiju,popijte je,
i prihvatite je...Verujte biće vam od velike koristi..Sigurno!

Kada muškarac govori kroz srce,nedostaju mu reči...ali on ne mora da govori..
žena ce razumeti taj momenat u životu svog muškarca.Dovoljan je pogled,zagrljaj,
neki cvetić..Žene razumeju takve stvari..u stvari,ako previše pričate ,sve su to gluposti.
Žena ne vidi šta vi pričate,ona vidi šta vi osećate.Način na koji je gledate,ili je držite za ruku,
ili sedite u tišini,a komunikacija se odvija..Možete da zagrlite nekoga,možete da ga privijete 
na grudi,ali to nije isto što i prigrliti nekoga srcem.Ako imate štit oko srca ,i ako su vam emocije
 blokirane,udaljenost ostaje,i bilo kakva intimnost je nemoguća.Ali ako štita nema,nema
 nikakvog zida izmedju vas i te osobe,onda će se vaše srce stopiti sa srcem te druge osobe...
i doći će do ujedinjenja...i uvek ćete imati blagi osećaj da vas okružuje radost...Ljubav 

TO ne možeš videti,nije u vidnom polju kojim smo mi obdareni..TO ne možeš čuti,jer nije
u rasponu zvučne skale koju mi čujemo..ne možeš TO da osetiš čulom mirisa,okusa,ne
odašilje ni toplotu ,ni hladnoću..Ne možeš TO dodirnuti jer nije materijalno...nema dimenzije..
veličinu,visinu,dubinu..daljinu.Nema načina da znaš gde TO boravi..Samo jedno znaš i to
zasigurno znaš..da TO JESTE..i još znaš da dok TO JESTE..i ti jesi,ti osećaš život i sve životne
procese,osećaš sve emocije...od onih najlepših do onih najgorih..i onih koje želiš,i onih koje 
nikad poželeo ne bi..TO vibrira u skladu sa Univerzumom i Plavom Planetom,u skladu 
s vremenom i prostorom,a bezvremeno je..besmrtno..večno je na način koji mi ne umemo
ni da pojmimo...samo naslućujemo..
Za ljubav burnu,mržnju neopisivu,za vatru u grudima i led u srcu...zaslužan je taj Entitet,
koji nosimo u sebi...a zovemo ga DUŠA..Dok gori njegovo svetlo u nama...živi smo.
volimo,tugujemo,gušimo se od navale različitih emocija..
Zato tišina,molim vas,samo mirno i tiho..budite bezglasni i nepokretni,jer moj entitet..
moja Duša spava..ne budite je sada....

Volela bih ...potrebno je da žene postanu što ženstvenije,tek onda mogu procvetati
Da bi žena stvarno bila žena,mora da dostigne vrh nežnosti i osetljivosti.
A muškarac da bi zaista bio muškarac,mora da zaroni sto dublje u svoju 
muževnost.Kada se sretnu pravi muskarac i žena,oni su ekstremi,ali
samo ekstremi..suprotni polovi mogu da se zaljube i samo oni mogu
da uživaju u prisnosti...jer privlače jedno drugo...
Ljubav možete dobiti samo od onog ko ima slobodnu volju,čiju posebnost poštujete,
čiju slobodu poštujete.Nikoga ne mozete da posedujete,jer od roba ne očekujte
ljubav,rob ne može da voli svog vlasnika.Pustite drugog da bude slobodan i sami
ostanite slobodni,Ne dozvolite nikom da vas poseduje...jer tako gubite svoju dušu.
          Budite žena...dozvolite svom muškarcu da zaroni duboko u svoju muškost. .

Jeste li već motrili ptice koje se nađu pred nekim problemom, npr. prilikom gradnje gnijezda? Danima i danima one grade svoje gnijezdo skupljajući razne materijale, često donoseći ih izdaleka…
Kad završe gnijezdo i kad su spremne položiti svoja jaja u nj, često se dogodi da ga nevrijeme, ljudsko ‘djelo’ ili neka životinja uništi i tada im propadne sve što su gradile.
Što tada učini ptica? Onemoća i napusti svoj rad? Nikako! Ona počinje ponovno i ponovno, sve dok jaja ne položi u gnijezdo.
Dogodi se, također često, prije nego li se izlegu mladi ptići, da životinja, dijete, nevrijeme, unište to gnijezdo, ali ovaj puta s dragocjenim sadržajem…
Vrlo je teško početi ponovno od nule.
Ali ptica nikad ne zastane, ne uzmakne.
Ona nastavlja pjevati i graditi, graditi i pjevati…
Imate li ponekad osjećaj da vaš život, posao ili vaša obitelj nisu ono o čemu ste sanjali?
Imate li nekad želju reći: “Dosta, to što nastojim, ne vrijedi truda, to je previše za mene!”?
Osjećate li umor zbog svakidašnje borbe za život, zbog narušenog povjerenja, nepostignutog cilja onda kad ste već bili sigurni da ste ga postigli?
U životu svatko ponekad doživi udarce, ali ne zaustavljajte se nikada. Ako vam pomaže, izrecite molitvu, nadajte se boljem. Ne dopustite da vas zaokupe problemi nastali za životnih borbi…
Pokušajte ih nadići i rješiti.
Pokupite komadiće svog nadanja, ponovno ih složite i počnite ispočetka! Kao ptice!
Nije važno što će se dogoditi! Ne odustajte nego samo idite naprijed. Život je stalna borba, ali vrijedi truda prihvatiti ga!!
I nemojte nikada prestati pjevati.

Izvor net

Da..

Kad se reči podudare jedne s drugim,onda u njima vidim ono što samo ja mogu,ono što ja jesam.
Ali da li sam ja ptica koja uporno gradi...gradi i ponovo počinje,bez obzira na sve,koja ne posustaje?
Čini se da je tako..možda će biti tako do klonuća,sve dok svest i duša budu samnom..ko zna

Misli su mi teške i spore.Vuku se kroz svest moju,sapliću ih emocije...Tuga neka..i suza
progutana,gorka i slana.A nije tako bilo uvek...naprotiv.Bilo je mnogo strasti i ljubavi,
sreće i radosti na putu mom...Dug je to put kroz vreme..traje. Nekad je kratko,kratko..
a pokadkad se vuče ovako sporo i nevoljno,a vreme jednako stoji...ja prolazim pored
vremena,večnog i nepomičnog..vukući noge kao misli moje što se sada vuku ovako
i ječi mi u glavi,plače i zavija tužna pesma,od iskona poznata ženi..Nije to ništa novo.
Poznato mi je..to je ona..mada se maskirala,obukla neke čudne haljine beskrajnih skuta
što lepršaju u prostoru uma..Znam je dobro,ne vredi maska...to je ona, melanholija
moja ..draga moja,ljubav moje duše..Ona mi i ovako preobučena daje snagu,i moć nad 
teškim mislima,pretvara ih u materijalne,vidljive stvari..Gledam te oblike nezamislive nekom,
meni toliko bliske i drage,jer to sam ipak ja sama..ja,koju su otelotvorile ove misli...
melanholične a snažne.Dobro je. Tu sam...spremna i stvarna, promenjena,umivena..
ista ona koju tako dobro znam..Eh ta lepota i ljubav..to je moja duša koja peva i igra
mi u grudima..Težina je ostala tamo negde u vremenu...

Sagnute glave koračam poznatom stazom..Ritmično..Škripi pod mojim stopalima sitan šljunak...hodam
pogleda uprtog u vrhove patika,povijenih leđa kao pod teškim teretom..Samo su oči vesele,radosnog
iščekujućeg pogleda,punog nade i kolebanja...Hoće biti..neće biti..hoće..neće..hoooće.Hodam mirno,
leva patika,desna.pa opet leva i opet...Daleko je mesto skriveno u dubini šumarka..čak se slučajnom,
zalutalom putniku može učiniti da tu ni nema nikakvog puta..možda ni nema puta..Samo ljubav može
da vodi putnika,putem krivudavim i vibrirajućim..To ljubav vibrira u oba pravca..ona se spaja pre
putnika..grleći se,stapajući se u istu pesmu nečujnu,vibriraju zajedno duše...lete ka nebu..visoko
ka Stvoritelju,ocu sveukupne ljubavi..Moji koraci ubrzavaju,dah je kraći,srce ubrzava...hoće napolje.
Poletelo bi u zagrljaj voljenom srcu što pre...Vreme se rasteže..i sve je duže,čini mi se...tegli se 
udaljenost..Već nazirem poznato mesto..Tu sam zamalo,još malo...još malo.
Ali neee,neću da se budim,ne mogu sada u svesnost..hoću da ostanem tamo, u tom snu..moram
Zašto nikada nisam izdržala do kraja puta,da vidim svog velikog,tajnog ljubavnika iz snova?
Znam sve..samo neću to sad da izgovorim,ali znam
Videću ga na kraju puta..on me tamo čeka uzdrhtalog srca,nežne duše i nestrpljivih ruku..
Na kraju puta..kada budem odsanjala ceo san..Tada.

odlasci su dobri i moraju da postoje jer su sastavni deo deo povratka. 
odlasci su odmor, punjenje baterija, donose novo seme, daju inspiraciju za nastavak stare priče ili početak nove. 


samo jedan odlazak nema povratak, ali ko je čovek taj ni ne može da ode, uvek je prisutan i živi u sećanju. svako od nas ima neke ljude koji su otišli a više su mu prisutni i više mu znače nego oni koji su kraj njega.

Na zahtev otvarača teme, tema ce biti zakljucana.
Poly volim te!