Nemam ništa protiv prolaznih želja, ipak nas one nakratko zadovolje,
nemam ništa ni protiv želja uopšteno, jer želje nas teraju napred,
Želje su život .... medjutim, ipak treba napraviti razliku izmedju želja
koje zadovoljavaju našu suštinu i želja koje su proizvod naše iluzije o nama...
ali to je onaj najteži deo..da da.. ponekad pomislim,da je sve samo iluzija..
Da budemo ljubav tera nas  božanska iskra unutar nas.......
neko to zove ljubav , neko blagorodnost,neko saosećanje, neko plemenitost......
to je u stvari sve ono sto pripada ljubavi .......
Koliko volimo sebe toliko ćemo biti sposobni da to podarimo i drugima.......
jer kako ćes nesto dati ako to nemaš???   Možda je ipak, to sve samo iluzija..iluzija života.

Sve ljubavi žive... zapisane su negde u knjigama kao zasebna energija i vibracija...negde u dubinama Univerzuma.To je energija najsnažnija,ništa sa njom nije uporedivo..Ljubav je emocija Sunca
najtoplija... greje srca čovečanstva, i povremeno se spušta iz Univerzuma noću...u snove,snove 
nežne,burne, lude,nemoguće..snove koje pamtimo i čekamo da se ostvare..Nesvesni da smo to već proživeli.Veo zaborava pokriva sve..iz ovog,prošlih života..a budućnost je u magli..
Nesvesni smo svojih davnih ljubavi...koje su ostale u vremenu,i traju u večnosti...Kao tragovi.

Sunceee,boje sijaju i igraju svoj ples.Hvatam se u kolo s njima..crvena,plava ,žuta..a onda ljubičanstvena ,narandžasta,pa zelena..Uz svetlost sveća...igraju senke ,prizivaju sećanja na tebe..dok smo zajedno ruka u ruci..gledali se ..ne ne,ne želim ta sećanja sada....dok senke igraju....čekam novi dan...
U ovom belom danu..vidi čuda. moje emocije su zelene..isijavam zeleno..boja nade,boja srčane čakre
,Anahate.. zeleno,  boja ljubavi ..Sanjam u boji,zivim u boji..volim u boji,mrzim u boji..
Gusim se u boji,plivam u njoj..ona boja je moj život..ej,.. kako te volim sarenilo moje..

Zašto koristiti tuđe reči,tuđe misli?Ti ljudi ma koliko bili umni i misaoni...prenose svoje emocije,prenose
poruke svoje duše..Svako je original,to sam već više puta rekla...i nikako nije moguće raditi i misliti,kao neko
drugi.Zahvalna sam,Kreatoru,na svojim mislima,osećanjima..na svom umu,koji je jedinstven na ovom svetu..i nikada
se neće pojaviti ovaj um i emocija...svi Univerzumi šapuću moju misao..Da da,jedinstveni smo..i budimo ponosni,
unikatni nosioci svoje duše kroz vreme i prostore neznane.. Verujte nije teško preneti svoje misli,emocije,strahove,
svoje najskrivenije,tajne neispričane..verujte,pokušajte...bićete iznenađeni,onim što se može naći u
prostranstvima vašeg uma...a o pamćenjima duše da ne govorimo,jer to su nepregledna iskustva svih inkarnacija
Čekam vas..očekujem

Sasvim druga priča bila je među nama...ni približno onome što živimo sada.Život donosi i odnosi..
nama je dosta odneo,povremeno pomalo i škrto dajući,a onda svom žestinom udarajući, brišući sve
ponovo poput hladnog severca..onog što se uvlači u kosti..Tada ,u tim momentima okrećem se i
ulazim u sebe,jer tu je toplo,tu je moj svet...sasvim drugačiji.To je svet koji nosim u duši svojoj,
to je moje Utočište i Svetilište.Postanem u tim danima nedostupna i nedodirljiva...možda vetrovi 
nastavljaju svoj divljački,rušilački pohod,Ja u svom Svetilištu ne čujem ništa i tada u svojoj moćnoj
i melanholičnoj snazi,ja pišem..i stvaram.Zahvaljujem olujama života,nerazumnoj pomami,izlivima besa...zahvaljujem.Večno

Poleteti visoko poput ptice,skloniti se iz ove svakodnevnice...bilo bi dobro
A onda nastaviti let ,ne gledajući dole,već leteti..leteti put zvezda..i još dalje
Bila sam konačno,na mestu gde su se naše duše srele...mislila sam srce ce mi iskočiti..
ali nije..smireno sam sagledala to mesto..mesto sastanka duša,
a sad idem na mesto rastanka.  Idem sporog koraka,sporih otkucaja..samo se duša
 iz dubine pomalo buni.. 
Uzaludna patnja,uzaludna nadanja,uzaludna suza radosnica,što klizi niz obraze.
.uzaludna mala srećica...jer danas je dignuta koprena sa mojih očiju...
Ti me više ne voliš..ne voliš me više.

Sjajnoooooo

Čuješ me..čuješ li me..dok ispredam pretanke niti, tamne poput noći..drhtave na povetarcu..niti crne
kao moja kosa,valovite i nemirne..željne
Čuješ me..čuješ li me dok tkam laganu tkaninu,boje duboke poput bezdana,protkanu ponekom belom niti..
kao moja kosa,lagano prošarana sedim..
Čuješ me...čuješ li me,dok šijem haljinu,dugu,predugu...boje jesenjeg maglovitog jutra...olovno
sivu kao moja kosa,kroz koju proviruje poneki crni pramen.
Čuješ me ..čuješ me sada znam, sada kada sam obukla svoju prostranu,predugačku belu haljinu...belu kao neugaženi sneg...potpuno belu poput moje kose,koju krasi inje zimskogledenog jutra..
Znam da me sad čuješ..nije kasno,pruži mi ruke..zajedno ćemo koračati..

Rastrgnuta,napregnuta,uvezana,zapetljana..čekam razrešenje dileme,trileme..kvadrileme i ostalih lema.Mogu ja to,kad hoću.Nekad su vetrovi koji me nose hladni i snažni..nekad se vrte u kovitlac,podignu me i nose ..udarajući, šibaju mi telo..ali ovaj vetar je blag i umilan,miluje me kao ruka dragog mi bića..
Luckasta sam,ne veruj mi ništa danas...jer sve sto izgovorim biće laž.Slatka mala,ali ipak laž..Ne dozvoli danas da te ljubim...jer biće to laž..Jedne lude..jedne neobične žene..koja danas laže.Sutra ću biti opet tvoja..Naravno lažem i sad 

Dok tonem lagano u san,misli se roje i gube...pored mene si,pravilno dišeš,spokojna sam...mir je u meni..
        dok draga Planeta nikad ne miruje,  bogata je životom
a život se odvija neprekidno i na svakom milimetru ove plodne i darežljive
Majke..Tu je velika buka,nikad se ne spava...jer uvek neko negde govori,bruji, šumi,krcka,škripi,vodi ljubav
hrče,migolji,korača, meškolji,plače, smeje se,množi se,umire...vibrira ,huči,turira,aterira..i tako neprekidno..
Zamislite kad bi Zemlja utihnula na dva minuta..možda pet minuta....mislim, bar mislim tako..
da bi čuli zvuke Univerzuma..pesmu Galaksija,a onda bi poludeli... Polako tonem u san,Sanjati..možda već sanjam

Šta su uopšte emocije? Danas evo,u meni se budi stotinu emocija..
oduvam ih kao vetar,i vratim se svom miru i svojoj tišini..A one opet
luduju..sačekam malo da ih prepoznam ...i oduvam ih jednim dubokim
udahom i jos duzim izdahom...Tišina!!!
Moćna sam poput orla...oštrooka kao jastreb,danas je moja energija..neuništiva.
Stvoriću moćno i jako nešto.  Osećam se tako..slediću tok svoje misli ,
a ruka ce slušati..a ruka ce me slušati.
Slobodna sam...kao misao.Mogu da odem na Madagaskar ,u Bangalor,na svetu planinu Kajlaš..
medju Bušmane ili u Zlatni Paviljon ...svakako u mislima..one su moj teleport..Sve mogu u mislima.
Mekoća,lepršavost..nežnost iz duše.Čekam kada ce stići udarac,koji pogadja
munjevito i grubo,pogadja moju unutrašnju vatru..Saviću se ,povući se u sebe..
smiriću unutrašnji oganj...na mom licu neće se primetiti ništa..samo mekoća i nežnost žene..

Melanholija mene više podseća na setu ..setu za nekim prošlim divnim vremenima kada je sve bilo drugačije i kada je sve što radiš i stvaraš imalo nekog smisla...Moram priznati da sam ja u takvom stanju odavno  ....ali, ....želim da kažem da ....za taj trenutak, kada sve te nakupljene misli i osećanja preliju dušu, vredi živeti,  jer tada dolazi do stvaranja najlepših književnih i likovnih dela......Divim se tim ljudima koji hrabro i odvažno na taj način pokazuju svoja osećanja, bez bojazni da će ih neko pokušati otrgnuti iz tog stanja i umanjiti njegov značaj...Prelepo, zaista prelepo ...Sve pohvale Poly ! 

Shadow ::Melanholija mene više podseća na setu ..setu za nekim prošlim divnim vremenima kada je sve bilo drugačije i kada je sve što radiš i stvaraš imalo nekog smisla...Moram priznati da sam ja u takvom stanju odavno  ....ali, ....želim da kažem da ....za taj trenutak, kada sve te nakupljene misli i osećanja preliju dušu, vredi živeti,  jer tada dolazi do stvaranja najlepših književnih i likovnih dela......Divim se tim ljudima koji hrabro i odvažno na taj način pokazuju svoja osećanja, bez bojazni da će ih neko pokušati otrgnuti iz tog stanja i umanjiti njegov značaj...Prelepo, zaista prelepo ...Sve pohvale Poly ! 

Prelepo rečeno.

Čitam, i ovo čujem kao setu
https://www.youtube.com/watch?v=Id_UYLPSn6U


... ovo kao melanholiju
https://www.youtube.com/watch?v=u9Op2emDBZk


A ovo je ono što govoriš
https://www.youtube.com/watch?v=el5y0At0Buo

Krhko stablo na litici..okrenuto moru,izloženo vetrovima,soli i suncu..eto to sam ja.
Tako sam prošla kroz zivot..i još stojim tu na istom mestu...još postoji nada..jos čekam,
ne znam više ni koga,ali navika je ostala...i koreni me drže..ne puštaju me u visine...
Eh,danas volim ceo svet...život i materiju,vodu,vazduh i sebe..Kad bih mogla skupila bih
oko sebe sve što postoji ,zagrlila sve svojim naaaajvećim zagrljajem..zagrljajem velikim kao univerzum
A onda bih sve tako prigrljene zamolila za jedan ples...Ples Ljubavi..sa mirisom što ga donosi more..

Grčevita molitva..molitva iz duše..Molitva za žive,za mrtve,za ljubav..molitva za oproštaj
Oprosti,sagreših pred tobom i sobom..Molitva oproštaja sebi najteža je..jer slaba smo bića,
bolećivi smo prema sebi..Sećam se početaka svojih traganja za istinom,davno je bilo..ali pitanje koje je stajalo
 na početku,stoji ogromno i sada KO SI TI?..bez odgovora.Veo zaborava,neprobojan je..spušten na samom
 postanku..podići će se na kraju puta..Kažu religije : ne sumnjaj..nego veruj.Sasvim pogrešno..jer verovanje
 bez sumnje zaustavlja svaki napredak.Sumnja je ta koja nas tera u potragu za istinom,za odgovorima ..za otkrićima..
i opet tragajući tako čitavog života završimo neuki.Jer nije nam dato da saznamo sve odgovore...a ti ćutis i dalje 

duša je iscelitelj, svakome najbolji lekar. čuva ona u sebi i lekove i otrove, svako na svome mestu koje im je ona lično odabrala. otrove uzimaš s vremena na vreme sam bez pitanja, a ona kako zatreba tako koji lek uzme pa ti ga servira u raspoloženje, a ti ne znaš, ne razumeš. 

otruješ se nekim spremljenim mislima, osećajima, melanholija te preplavi, vuče dole, ali duša ne da da odeš preduboko. natera te da napišeš nešto, komponuješ, nacrtaš, izvezeš, odsviraš, sazidaš, napraviš od drva, blata, gline, bilo što... da ti lek, jer kad pogledaš šta si uradio preplavi te osećaj zadovoljstva, sreće, izlečen si. bar na neko vreme. 

nažalost, ima i ljudskih duša koje ne umeju da daju lek svom čoveku. nažalost. takvi najčešće završe svoju priču pre vremena...

Tamo gdje je Ljubav, nema Straha, a tamo gdje je Strah nikada ne može biti Ljubavi. To dvoje se međusobno isključuje. Ljubav je energija koja pokreće, širi, greje i spaja, energija visoke frekvencije. Strah je suprotnost Ljubavi, to je energija koja paralizuje, sažima, hladi i razdvaja, energija niske frekvencije. Možda ste primetili da i u svakodnevnom govoru imamo zapanjujuće tačne opise prirode Ljubavi i Straha koji to potvrđuju, pa tako kažemo za Ljubav da nam je 'baš toplo oko srca' a za Strah da nam se 'sledila krv u žilama' ili da nas je 'oblio hladan znoj'. Ja nekako nemam Straha. Šta bude biti će jer tako mora biti. Nema koristi da se brinemo jer ionako ne možemo ništa promeniti osim sebe samih
i našeg stava prema svetu i svim pojavama. I u tom smislu mi smo kreatori...Mislimo o Ljubavi...biće nam toplo..

Nema više velikih ljubavi,ostale su iza nas u prošlosti ili u nekoj prašnjavoj biblioteci.Slavne,opevane,
ovekovečene,mistične.. tragične ljubavi...svejedno je,a danas samo njihove senke hode zemljom,
poput odjeka..Duhovi njihovi,odavno mirni,žive još u knjigama i pamćenju nekih pasioniranih 
čitalaca,odjekuju u njihovim glavama,uzbuđuju im srca...ta imena..Ana i Vronski..Ketrin i Hitklif,
Romeo sa Julijom.Zamislite imala je samo trinaest godina! Ah da,tu su Šopen i Sand,Dali sa Galom,
Roksana i jadni Sirano...a šta uraditi za sirotog Don Kihota i Dulčineju?Ili strastvenu Grušenjku i
Karamazova?
Nema više velikih ljubavi..nemamo vremena,žurimo,hitamo poput belog zeca,koji stalno docni.
Nije moguće vratiti se u knjige,u prošlost..pa doživeti veliku ljubav.Mi samo Ljubuckamo,
Ušemljujemo se i Kombinujemo...Desi se poneki dugi bezljubavni brak,a uglavnom razlaz ako
je moguće..Sporazumni..Hej,boli me glava od brakova istog pola!!!Aj, kuda smo to krenuli,gde 
ćemo stići..i u međuvremenu smo se izgubili?Možemo li se ponovo pronaći?Pronaći sebe..
Možemo li se voleti kao ljudi?? 

Svako od nas dobija blok mermera kada započinje svoj životni vek i alat da ga uobliči u skulpturu. Možemo ga vući nedodirnutog za sobom, možemo ga istucati u šljunak, možemo ga uobličiti u slavu. Iz svih drugih života su nam ostali primeri, dovršena i nedovršena životna dela koja nas vode i upozoravaju. Pri kraju, naša skulptura je skoro dovršena i možemo glačati i doterivati ono što smo započeli pre mnogo godina. Tada možemo najviše napredovati, ali da bismo to učinili, moramo premašiti privid zrelosti...jer taj privid,ta iluzija života,to je san koji smo čvrsto usnuli..Može nas probuditi samo ljubav,ona prava istinska..Tada nastavljamo svoje životne skulpture..i uspevamo.
Sve je lako kada te vodi ljubav! 

Od samog detinjstva,svi se trude da nas odvuku od sopstvenog bića...da budemo neko drugi,
a ne ono što zaista jesmo..To je uzrok našeg kompleksa niže vrednosti...jer mi nikada ne možemo
biti neko drugi.Bez obzira šta su nam usadili,licemerje i pretenzije...mi duboko u sebi osećamo
da smo izdali sami sebe,i nikada ne možemo osetiti zadovoljstvo,samopoštovanje,ponos i 
dostojanstvo kojim nas postojanje obasipa ,samim tim što nam je darivalo život.Ako nam je
moguće da budemo ono što jesmo procvetaćemo kao ružin grm i kao maslačak,jednaki u svojoj lepoti...
Ako možete da prihvatite realnost onakvu kakva jeste,već nestaje bilo kakva napetost.
Patnja,zabrinutost,i očajavanje...nestaje.A kad nema tenzije,tada će se u vama javiti
radost.Tada se u vama javlja ljubav i saosećanje.Ovo nije nedostižni ideal,već realnost.
Treba samo skloniti ideale,jer oni su vam blokada.Što ste veći idealista, više ste blokirani.
Ako prihvatite da niste idealni,u vama će se roditi neverovatna energija,jer to ste vi...i čista neukaljana ljubav...