Lupa kao Maksim po diviziji

Fraza se koristi kada hoćemo da kažemo da neko priča svašta, a ne kaže zapravo ništa, jednom rečju lupa gluposti. Iako na prvi pogled deluje kao da je reč o nekom čoveku, istina je da je “maksim” zapravo mitraljez nazvan po njegovom konstruktoru Hajramu Stivensu Maksimu. Korišćen je u Prvom svetskom ratu, a ispaljivao je 200 metaka u minuti.

Pijan k’o majka



Fraza se koristi za one, koji su se baš dobro “nacvrcali”. Postoje dva objašnjenja njenog porekla. Prema prvom, lekari su u stara vremena kao anesteziološko sredstvo za olakšavanje muka porodiljama koristili rakiju, te su često pred sam porođaj majke bile više nego ošamućene.

Prema drugom, pojam “majka” u ovoj frazi upotrebljen je u značenju zemlje. Razume se, zemlja mora da bude “pijana” (čitaj: natopljena vodom) da bi donela plodove. Potvrdu ovog objašnjenja nalazimo često u širem obliku ove fraze, koja glasi: “Pijan kao majka zemlja”.

(Gas) do daske

Fraza se koristi kada hoćemo da kažemo da nešto radimo kako treba, do samog kraja. Objašnjenje je jednostavno. Pod ispod papučice za gas često se naziva daskom. Odavde se idiom “do daske” proširio i na ostale primere, označavajući “do kraja”.

Plakati kao godina



Idiom se koristi kada hoćemo da kažemo da se neko baš naplakao.

Objašnjenje: Reč godina je nekada označavala oluju, kišu! Dokaz ovog tumačenja može se naći u rečnicima Matice srpske i SANU. Kada se zamene termini, složićete se, više je nego jasno značenje ove fraze.

Slepi putnik

Ovim idiomom se služimo kada hoćemo da kažemo da se neko prošvercovao. Objašnjenje je, međutim, dvojako. Prema prvom, poteklo je od toga što su nekada slepe osobe prevožene besplatno.

Prema drugom, putnici bez karte su nakon izlaska na svetlost dana posle skrivanja po budžacima bivali zaslepljeni svetlošću… No, lingvista Milan Šipka tvrdi da nijedno od ovih objašnjenja nije uverljivo i da se zapravo radi o jednostavnom prevodu nemačkog “blinder Passagier”. Pridev “blind” znači “slep”, ali je nekada označavao i “prikriven”.

Španska sela

Idiomom se služimo kada hoćemo da kažemo da je nekome nešto nerazumljivo, nepoznato ili strano. Postavljja se pitanje zašto ne kažemo “portugalska”, “nemačka” ili “rumunska” sela?

Objašnjenje daje lingvista Milan Šipka u knjizi “Zašto se kaže”. Prema njegovom zapažanju, reč je o doslovnom prevodu nemačkog izraza “spanische Dörfer”, s istim značenjem kao i kod nas.

Prvi je taj izraz upotrebio Johan Volfgang Gete u čuvenom romanu “Jadi mladoga Vertera”. Nemci su, naime, ono što je dolazilo iz dalekog španskog jezika osećali kao strano i nerazumljivo.

Takvi su izrazi, s istim značenjem, stvoreni i u drugim jezicima, npr. u španskom: “esto es griego para mi” (bukvalno: “to je grčki za mene”), isto kao i u engleskom: “it`s Greek to me”. Španci kažu i: “esto es arabigo para mi” (“to je arapski za mene”), a Francuzi: “c`est du chinois” (“to je kineski”) ili “c`est l`hebreu” (“to je jevrejski”).

Nadžak-baba



Ovim izrazom se služimo kada hoćemo da kažemo da je neko svadljiv i džangrizav.

Objašnjenje: Nadžak je turcizam, koji imenuje davno zaboravljeno oružje, ali i oruđe kojim se radilo na njivi. Njemu je kasnije u pogrdnom značenju dodat pojam “baba”, kako bi njime što uverljivije bile nagrđene žene “naopake” naravi koje su dugim jezikom sekle kao nadžakom. O tome zašto su žene nepravedno proglašene većim jezičarama od muškaraca, i zašto je baba od vajkada na Balkanu, za razliku od dede, zloupotrebljavana u pežorativnom smislu ćemo drugom prilikom!

Krokodilske suze

Fraza označava lažno oplakivanje ili sažaljenje nad nekim.

Objašnjenje: Verovali, ili ne, krokodil ponekad zaista plače, ali ne od tuge i žalosti, već zato što su mu suzne i pljuvačne žlezde u tesnoj vezi, pa kad proždire žrtvu, refleksno suzi, tačnije pušta krupne suze. Oni, koji su imali prilike to da vide zaključili su da ova zver odista oplakujesvoje žrtve. Tako je nastao ovaj idiom.

Ni po babu, ni po stričevima

Idiom označava nečiji pravedni sud i nepristrasnost. Objašnjenje stiže iz narodne pesme“Uroš i Mrnjavčevići”. Oni koji su je na vreme pročitali znaju da je u njoj Marko Kraljević, pravično, bez obzira na pritisak oca i stričeva (moćnih feudalaca) presudio da cara Dušana treba da nasledi jedino i isključivo njegov sin − kasnije car Uroš Nejaki. Time je Marko pored ostalog i ispoštovao zakletvu, koju je dao majci Jevrosimi.

Potemkinova sela



Fraza se koristi kada hoćemo da naglasimo da je nešto obmana ili varka.
Objašnjenje potiče iz vremena ruske carice Katarine II, a vezano je za prevaru koju je osmisliocaričin ljubavnik, knez Georgije Aleksandrovič Potemkin, inače vrhovni komandant vojske i prvi ministar.

On je, naime, uredio da se nakon rusko-turskog rata na brzinu doteraju kuće i dvorišta novoosvojenih krajeva i to samo kraj puta kojim je te 1787. godine prolazila Katarina Velika u pratnji austrijskog kolege Josifa II. Sve je izgledalo idealno: kuće sa predivnim fasadama,bašte pune cveća, a na kapijama doterani seljaci, koji ne skidaju osmeh s lica, mašući carici.

Potemkin je ovom prilikom Katarini pokazao i novosagrađenu tvrđavu u Hersonu… Čitavu prevaru otkrio je caričin prijatelj, francuski poslanik grof Segir, svedočeći u svojim memoarima “o obmani nesvakidašnjih razmera”. O naseobinama od kartona, seljacima usvečanim nošnjama koje su premeštali duž puta, džakovima punim peska umesto žita…

Engleska reč 'set', za koju se u rečnicima kao prvo značenje navodi 'pribor' i 'komplet', ima kao imenica 58, kao pridev 10, a kao glagol 126 značenja.

Još od srednjeg veka crvena boja označava pobedu. U to vreme pobeđeni vladari morali su da prostru svoj purpurni ogrtač da bi pobednik prešao preko njega. Od tog običaja nastalo je pravilo da se prilikom dolaska važnih državnika pred njih prostire crven tepih.

Zašto samo Srbi kažu "pijan kao majka"?
| M. JOVIĆEVIĆ / b92.net


Usmena i pismena tradicija u Srba obiluje raznoraznim poslovicama i izrekama. Nije poznato da li je za to zaslužna mentalna lenjost, sklonost ka generalizaciji ljudi i događaja ili nedovoljno razvijen vokabular naroda, tek ove često nejasne, patetične, arhaične rečenice koje upućujemo jedni drugima deo su naše svakodnevnice, iako nam je poreklo većine nepoznato.


amslerPIX / Flickr.com

Poslovice uglavnom vode poreklo od nekog konkretnog događaja, koji je, putem usmenog predanja i prepričavanja koje ga je postepeno menjalo, zadobio univerzalne ili čak mitske dimenzije. I način na koji su priče ispričane takođe je deo samog iskustva događaja - kaže Dobrivoje Stanojević, profesor Fakulteta poličkih nauka u Beogradu. Jedan od dobrih primera za ovo su i izreka “lupaš kao Maksim po diviziji”.

- Koliko sam upoznat, izreka potiče iz Prvog svetskog rata, u kom je postojao neki artiljerac Maksim, koji je obimno ali ne baš efikasno “tukao” po neprijateljskim divizijama. Potpuno druga vrsta izreke je “pijan kao majka”, koja je vezana za nekadašnju tradiciju po kojoj su porođajni trudovi budućih majki ublažavani alkoholom, mada postoji i drugo tumačenje po kom primer za alkoholisanost postaje “majka zemlja”, koja se, baš kao tipični pijanac, okreće oko sebe i oko sunca, a pritom je i blago nakrivljena - tumači Stanojević.

Profesor smatra da su izreke među Srbima veoma zastupljene, a taj fenomen objašnjava time što su one “najkoncizniji način da se nešto objasni”. To može biti korisno u neobaveznoj komunikaciji, ali kada je u pitanju komplikovanija analiza nekog događaja, uopšteni karakter poslovica predstavlja veliki problem.

- Ne možete poslovicom, čija je suština u uopštavanju, objasniti neki specifičan događaj. To bi posebno trebali da znaju novinari i uopšte oni koji se bave pričanjem i objašnjavanjem. Takođe, osobe koje se narodnim izrekama često služe uglavnom su neinventivne, staromodne, a uvek mogu doći u situaciju da se njihove reči ismeju ili ironizuju - objašnjava Stanojević.

Vandalizam




Izraz vandalizam je potekao od germanskog plemena Vandala, koji su 455. godine napadali i pljačkali Rim, pri čemu su ostavljali pustoš i činili bespotrebnu materijalnu štetu. U jednom od takvih napada grad Rim je morao skoro od temelja da se izgradi.

Pojam "vandalizam" prvi put je upotrebljen u francuskom jeziku i prvi ga je upotrebio biskup Anri Gregoar, početkom 1794. godine, poredeći ponašanje francuske republikanske vojske sa Vandalima koji su pustošili i pljaškali Rim.

Mafija



Ne može se sa sigurnošću utvrditi odakle dolazi ova danas opštepoznata reč. Postoji nekoliko pretpostavki, a najpoznatija među njima je priča iz sedamnaestog veka za vreme francuske okupacije Sicilije. Neki francuski vojnik napao je mladu Sicilijanku. Majka devojke zvala je u pomoć: "Ma ffia! Ma ffia!", što u dijalektu znači: moja ćerka. Ovaj izraz postao je simbol borbe protiv francuske vlasti na Siciliji.
Druga pretpostavkaje da potiče od arapske reči mā hias, u prevodu bojazan, strah.Treća pretpostavka je da je nastala od arapskog mā fi-ha, što bi znacilo nema ga, ne postoji.

Četvrta mogućnost je od toskanskog dijalekta u kome je mafia značilo jad, prkos, nadmenost.

Novinarska patka


Postoje tri objašnjenja kako je nastao izraz novinarska patka. Po jednom, najmanje verovatnom, taj izraz potiče od skraćenice NT, kojom su, navodno, u redakcijama listova obeležavali sumnjive i neproverene tekstove dospele s raznih strana. To bi kao trebalo da znači latinski „non testatur“ („nije provereno“, ili nešto slično). Pošto se latinska skraćenica NT čita „en-te“, a tako upravo u nemačkom jeziku glasi naziv za patku (Ente), svaka neproverena vest nazvana je „patkom“. Po toj pretpostavci, dakle, moglo bi se zaključiti da nam je novinarska patka dolepršala iz nemačkog jezika. Možda je ona kao izraz i došla iz toga jezika, ili preko toga jezika, ali su putevi njenog nastanka ipak mnogo duži i zamršeniji. U knjizi Iz života reči Edvard Vartanj raspreda ovu priču.

Želeći da se naruga lakovernoj čitalačkoj publici, poznati belgijski humorista Kornelisen lansirao je vest o proždrljivim patkama. Javio je kako je neki narednik kupio dvadeset pataka i naredio da se jedna od njih odmah zakolje i sva (s kostima i perjem) isecka na sitne komadiće kako bi njome nahranio ostale patke. Posle nekoliko minuta to je učinio i s drugom, pa s trećom, četvrtom… i tako redom do devetnaeste. Na taj način je dvadeseta patka proždrla devetnaest svojih drugarica. Tu besmislenu vest o proždrljivosti pataka preneli su i drugi listovi, pa se posle o tome danima pričalo. Autor je, naravno, nakon izvesnog vremena otkrio tajnu svog „naučnog eksperimenta“ i time se narugao lakovernim čitaocima i „žutoj štampi“. Slučaj je potom zaboravljen, ali se od tada, kako misli Vartanj, svaka lažna vest u novinama naziva novinarskom patkom.

Zanimljivo je da je mnogo godina kasnije jedan američki list objavio istu vest. Rezultat je opet bio isti: laž o proždrljivim patkama primljena je sa velikim zanimanjem.

Nema razloga da sumnjamo u ovu Vartanjevu verziju, da smatramo kako je njegova priča o naredniku i patkama izmišljena, tj. da je i ona sama „novinarska patka“. Ipak treba reći da je patka u značenju: „lažna vest“, „izmišljotina“, postojala mnogo pre pomenutog napisa belgijskog novinara.

U jednom etimološkom rečniku francuskog jezika stoji da je reč canard (čita se: канâр) u značenju: „patka“ izvedena od glagola caner (канê), što znači: „gakati“, „kvakati“. Značenje „lažna vest“ zabeleženo je već 1750; ono dolazi od izraza vendre des canards à moitié (doslovno: „prodavati patke napola“), koji je zabeležen u XVI stoleću, a odatle pak donner des canards à quelqu’un („izneveriti čija očekivanja) – od kraja XVII do sredine XIX stoleća.

Dictionaire universel de la langue française beleži 1834. godine reč canard („patka“) sa značenjem: „lažna vest“, a 1842. Akademijin rečnik dodaje značenje: „letak“ („feuille volante“) i „loše novine“.

U nemačkom jeziku Ente („patka“) s posebnim značenjem: „novinarska laž“ sreće se od 1850. po uzoru na francusko canard. No još u XVI stoleću postojao je izraz blaue Enten (doslovno: „plave patke“) u značenju: „laži“. Taj se izraz razvio iz priče o nekakvim izmišljenim plavim patkama, koje je, navodno, neko video pa je o tome naokolo lagao.

Svi ovi podaci pokazuju da izraz novinarska patka ima dugu i zanimljivu istoriju: od francuske reči canard („patka“), kojom Francuzi i danas označavaju lažnu vest ili izmišljotinu, preko nemačkog Ente, i još ranijeg blaue Ente, u istom značenju, do ustaljivanja toga izraza u našem jeziku, proteklo je više vekova. Po tome bi se moglo reći da su laži i izmišljotine večne i da se svugde u svetu prenose na isti način.

Kojim je putem izraz novinarska patka stigao u našu novinarsku terminologiju – direktno iz francuskog jezika, ili preko nemačkog – nije toliko važno, bar ne za ovu priliku. Važno je da znamo šta on znači i da pomoću njega možemo razlučiti laži i podmetanja od istinske, ozbiljne novinske informacije.

Medveđa usluga


Kad neko u najboljoj nameri, svojom uslugom nanese nekome štetu, a ponekad i veliko zlo, kaže se obično da mu je učinio – medveđu uslugu. Medveđa usluga je, dakle, nevešta, nespretna, trapava usluga; ona, uprkos dobrim namerama, ne donosi ništa dobro.

Zašto se takva usluga vezuje baš za medveda, a ne za neku drugu zver? Odgovor na to pitanje može se lako nazreti. Medved je krupan, nezgrapan i trapav stvor i od njega se može svašta očekivati, pa i nespretna usluga. Ima, međutim, na svetu još nezgrapnih, trapavih i nespretnih životinja, čak i trapavijih od medveda, kao što je na primer, slon, a ipak se ne kaže slonovska usluga i sl. Govori se samo, kad je neko grub, kad nema smisla za fine stvari, pa ruši sve oko sebe, da se ponaša kao slon u staklarskoj radnji. Slon, dakle, i pored svoje nezgrapnosti, nema veze s nespretnom uslugom. Takva se usluga vezuje za medveda. Razlog može biti i to što ovaj truntavi stanovnik naših šuma slovi kao priglupa dobričina, mada u stvarnosti nije baš tako. No, bilo kako bilo, kada se spoje njegova dobrota i glupost, na jednoj, i trapavost na drugoj strani, ispadne – medveđa usluga.

Priča o medveđoj usluzi postoji, verovatno od davnina, jer je ta zver bila poznata našim precima, starim Slovenima. Ali prvi je tu priču zabeležio i u svojim basnama u stihove pretočio glasoviti ruski basnopisac Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844). Među njegovim delima ima jedna basna pod naslovom Pustinjak i medved. Napisana je 1808. godine, a kasnije je prevedena na naš jezik. U toj se basni govori o jednom čoveku koji je živeo sam, bez igde ikoga – „daleko od grada, u šipražju gustom“, kako piše u jednom našem prevodu (Gustava Krkleca i Dobriše Cesarića). Nije mu bilo lako, jer „život je težak, kad u kraju pustom i samoći gluhoj nigdje nemaš nikog.“

Jednoga dana usamljeni čovek sretne medveda i sprijatelji se sa njim. Živeli su oni tako zajedno, družili se i postali nerazdvojni: „Pustinjak je s Medom, Medo s Pustinjakom, na koraku svakom.“ Prolazilo je vreme, došlo i žarko leto, nastale velike vrućine, te Pustinjak, umoran od duga hoda, poželi da se malo odmori u hladu.

„Legni malo, brate, ja ću pazit na te“ – reče mu Medved i Pustinjak se pruži u hladovini i čvrsto zaspa. Ali, ne lezi vraže! Jedna dosadna muha poče obletati oko njegove glave i remeti mu san. Medo nikako nije mogao da je otera šapom: sad sleti na nos, sad na obraz, sad opet na čelo. Njega to razljuti, pa uzme jedan veliki kamen i, upravo kada je dosadna zunzara pala na Pustinjakovo čelo, svom snagom udari po njoj. Tako, u želji da odbrani prijatelja, da mu pomogne, ubije i njega i muhu.

Kako svaka basna ima svoju pouku (ono „što je pisac hteo da kaže“), tako je ima i ova Krilovljeva. Izrazio ju je sam pisac sledećim stihovima:

   „Usluge su mile, pa makar bile male,

   Al’ vrijednost njinu ne zna cijenit svako.

   No ništa nema gore od uslužne budale,

   I biti drug budali – to zbilja nije lako.“

Iz Krilovljeve basne izraz medveđa usluga prenesen je u običan govor pa se danas često upotrebljava i u našem jeziku. Sad znamo i šta taj izraz znači i kako je nastao. Ali, trebalo bi dobro zapamtiti i Krilovljevu pouku („naravoučenije“) i kloniti se prijatelja što nam prave usluge od kojih možemo imati samo štete, makar i sa zadrškom. A ponekad i sami tražimo takve usluge: u osnovnoj i srednjoj školi, recimo, zahtevamo od drugova da nam šapću kad odgovaramo matematiku, ili istoriju, biologiju i sl., da bismo tako prevarili profesore i dobili prolaznu ocenu. A posle, na studijama, i u životu, kad više šaptanja nema, kad moramo da se snalazimo i sami rešavamo životne probleme, ispadne da od te drugarske pomoći imamo samo štetu, da to, zapravo, i nije bila pomoć, nego obična – medveđa usluga.


worlpress.

Solomonsko rešenje


Mudro, dovitljivo i pravedno rešenje kakvog problema ili spora označava se obično kao „solomonsko“. Pored solomonsko rešenje, govori se još i solomonska odluka i solomonski sud (ili presuda) i sl. Svi ti izrazi, koji upućuju na mudrost, domišljatost i pravednost, vezani su za ime jevrejskog kralja Solomona (ili Salomona, Salamona, Salamuna – već prema tome kako se gde kod nas izgovara i piše).

Solomon (izvorno Šelomo ili PGlomo), sin kralja Davida i majke Betsabeje, bio je vladar Izraela sredinom desetog stoleća pre naše ere. Iako je po uspešnosti spoljne politike zaostajao za svojim ocem, kraljem Davidom, uspeo je ipak, povoljnim savezima, da održi mir sa susedima tako da se mogao posvetiti unutrašnjem jačanju jevrejske države. Otvorio je prostore razvoju prosvete i kulture, naročito istočnjačke, izgradio veliku palatu (Solomonov hram) u Jerusalimu, a sam grad opasao neprobojnim odbrambenim zidom. I druge je gradove u zemlji utvrdio i zaštitio od upada neprijatelja. Zbog toga je bio prisiljen da udari teške namete na narod. Osim stanovnika Jerusalima i pripadnika plemena Juda, svi ostali podanici morali su plaćati velike poreze ili odlaziti na kuluk (prinudni rad) na Solomonovim građevinama. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo i otpor naroda, pa je posle njegove smrti došlo do raspada jedinstvene jevrejske države.

Uprkos svemu tome kralj Solomon je ostao zapamćen kao uspešan i mudar vladalac. Pripisuju mu se mnoga velika dela, pored ostalih i čuvena Pesma nad pesmama, Propovednik, Izreke, Psalmi i dr.

U samoj Bibliji (u Starom zavetu) govori se o tome kome je Solomon postao mudrac. Kad je, kažu, stupio na presto, on se obratio Svevišnjem – Bogu (koji mu se javio u snu) s molbom da mu podari „pronicljivo srce da može suditi narodu, razlikovati dobro od zla“.

„Bijaše milo Gospodu“ – stoji dalje u Bibliji – „što je Solomon to zamolio. Zato mu Bog reče: „Jer si to tražio, a nisi iskao ni dug život, ni bogatstvo, ni smrt svojih neprijatelja, nego pronicljivost u rasuđivanju pravde, evo ću učiniti po riječima tvojim: dajem ti srce mudro i razumno…“

Tako kralj Solomon bi obdaren božanskom mudrošću, koju je nedugo zatim i pokazao presuđujući u jednom teškom sporu između dve žene koje su mu se obratile. Jedna od njih, piše u Bibliji, tvrdila je sledeće: „Ja i ova žena u istoj kući živimo, i ja sam rodila kraj nje u kući. A trećega dana poslije moga porođaja rodi i ova žena. Bile smo zajedno, i nikoga stranog s nama; samo nas dvije u kući. Jedne noći umrije sin ove žene, jer bijaše legla na njega. I ustade ona usred noći, uze moga sina o boku mojem, dok je tvoja sluškinja spavala, i stavi ga sebi u naručje, a svoga mrtvog sina stavi kraj mene. A kad ujutro ustadoh da podojim svoga sina, gle: on mrtav! I kad sam pažljivije pogledala, razabrah: nije to moj sin koga sam ja rodila!“

Druga žena tvrdila je suprotno – da je živo dete njeno. I tako su se njih dve prepirale pred kraljem dok nije naredio da mu donesu mač i raseku dete napola, kad se već dve majke ne mogu sporazumeti čije je.

„Tada ženu, majku živog dijeteta, zabolje srce za sinom, i povika ona kralju: „Ah, gospodaru! Neka se njoj dade dijete, samo ga nemojte ubijati!“ A ona druga govoraše: „Neka ne bude ni meni ni tebi: rasijecite ga!“

Onda progovori kralj i reče: „Dajte dijete prvoj, nipošto ga ne ubijajte! Ona mu je majka.“

Ovaj prikaz završava se u Bibliji sledećim rečima:„Sav je Izrael čuo presudu koju je izrekao kralj, i poštovali su kralja, jer su vidjeli da je u njemu božanska mudrost u izricanju pravde.“

Oko Solomonovog imena splele su se kasnije i mnoge druge legende, koje govore o njegovoj moći nad duhovima, dovitljivosti, pravednosti, sveznanju i izuzetnoj mudrosti, zbog čega su ga zvali i Solomon premudri. Njegov lik često je obrađivan u umetnosti – u književnosti i slikarstvu (Peruđino, Rafael, Holbajn, Rubens i dr.). Ipak, njegovo se ime danas najčešće pominje u izrazima solomonsko rešenje, solomonska odluka, solomonski sud, odnosno solomonska presuda.


worldpress.

Evo kako je nastao izraz Ustati na levu nogu

Ovo verovanje je, takođe, razlog što su Rimljani u kuće ulazili prelazeći prag najpre desnom nogom - kako ne bi prizvali zlo

Jeste li primetili da je ova neobična fraza česta u mnogim narodima i jezicima? Ona je nastalo pre mnogo vekova, iz vrlo zanimljivih razloga...

Svi znamo šta znači kada nam neko kaže da smo verovatno ustali na levu nogu - neraspoloženi smo i neprijatni bez nekog posebnog razloga. Međutim, malo je ljudi koji znaju tačno poreklo ovog izraza, prenosi National geographic.

On, naime, potiče od starih Rimljana - baš kao i mnogo drugih običaja i fraza koje opstaju vekovima ili milenijumima nakon što su Rimljani napustili sve te teritorije.

Objašnjenje je prillično jednostavno: leva strana je u Rimu smatrana lošom, zlom, baksuznom. Iz tog razloga se verovalo da će ustajanje iz kreveta tako što će pod najpre dodirnuti leva noga uzrokovati da čitav dan protekne loše.

Ovo verovanje je, takođe, razlog što su Rimljani u kuće ulazili prelazeći prag najpre desnom nogom - kako ne bi prizvali zlo.

Zanimljivo je da je engleska reč sinister, što znači "zlokoban", nastala od latinskog sinister koje je značilo - levi.

Zašto se kaže 'staviti glavu u torbu'?
Ako niste znali zašto se kaže i kada se koristi izreka „staviti glavu u torbu”, ovo je pravi trenutak da naučite nešto novo i upotpunite svoje znanje.
Staviti glavu u torbu znači isto što i „izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život”. Govori se još i metnuti glavu u torbu i nositi glavu u torbi, ovo drugo u značenju: „biti, nalaziti se u životnoj, odnosno smrtnoj opasnosti”.

Mnogi ljudi danas „nose glavu u torbi”. To su, pre svih, ratnici, koji au u stalnoj opasnosti da izgube život, zatim akrobate, kaskaderi, pa čak i obični vozači automobila jer je i sedenje za volan u našim prilikama veliki rizik.

Kako je nastao ovaj neobični izraz i koje mu je izvorno značenje?

Odgovor na ovo pitanje može se naći u ratničkoj istoriji naših i drugih naroda.

U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se neprijateljske glave odsecaju i donose vladarima, ili njihovim zastupnicima, kao dokaz bitke ili dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće se u Bibliji. U Starom zavjetu, na mestu gde se govori o borbi Davida i Golijata, stoji:

„A David uze Filistejčevu glavu i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo položi u svoj šator.”

Verovatno najstariji pomen toga ratničkog običaja kod nas zabeležen je u Danilovom Životu kralja Milutina:

„Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu...pa je metnuše na koplje i donesoše blagočastivom kralju (Milutinu) kao naročiti dar.”Za vreme turskog nadiranja i okupacije naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje glava viđenijih protivnika. Tako Konstantin iz Ostrovice u Turskoj hronici piše kako je jedan janjičar doneo glavu Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već posečenih glava kneza Lazara i Krajmira, govoreći: „Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja.”

Kasnije je turskom sultanu glave njegovih neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal.

Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda, onda, i izraz nositi glavu u torbi.

U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred založio, kao da je svoju glavu već stavio u zobnicu ili torbu.

Postoje o tome tri svedočenja.

Jedno je Sime Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a da bi ga zastrašio, naredio jednom svom kavazu (pratiocu) da Milošu pokaže glavu Stanoja Glavaša i „da mu kaže da je ne samo Glavaševa glava donesena, nego da je red od sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš kroz smeh, odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već nekoliko vremena tuđu, na svojemu ramenu nosi.”

O istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po njemu, Miloš rekao: „Vala sam moju glavu već odavno bacio u torbu i sad već tuđu nosim.”

U svim tim varijantama, kako vidimo, Miloš je upotrebio izraz staviti (metnuti, baciti) glavu u torbu u značenju u kome se i danas koristi. A, sama anegdota o Milošu i Sulejman-paši je kako od konkretnog (glava Stanoja Glavaša) nastaje preneseno (Miloševa glava).

Na kaju treba reći da je izraz o kome je ovde reč Vuk uneo u „Srpske narodne poslovice”. Uz metnuti glavu u torbu, on je dao i objašnjenje: „Pregoreti svoj život”.

Lupa kao Maksim po diviziji



Fraza se koristi kada hoćemo da kažemo da neko priča svašta, a ne kaže zapravo ništa, jednom riječju lupa gluposti. Iako na prvi pogled djeluje kao da je riječ o nekom čovjeku, istina je da je “maksim” zapravo mitraljez nazvan po njegovom konstruktoru Hajramu Stivensu Maksimu. Korišćen je u Prvom svjetskom ratu, a ispaljivao je 200 metaka u minuti.

(Gas) do daske



Fraza se koristi kada hoćemo da kažemo da nešto radimo kako treba, do samog kraja. Objašnjenje je jednostavno. Pod ispod papučice za gas često se naziva daskom. Odavde se idiom “do daske” proširio i na ostale primjere, označavajući “do kraja”.

Plakati kao godina

Idiom se koristi kada hoćemo da kažemo da se neko baš naplakao.

Objašnjenje: Riječ godina je nekada označavala oluju, kišu! Dokaz ovog tumačenja može se naći u rječnicima Matice srpske i SANU. Kada se zamijene termini, složićete se, više je nego jasno značenje ove fraze.

Krokodilske suze

Fraza označava lažno oplakivanje ili sažaljenje nad nekim.

Objašnjenje: Vjerovali, ili ne, krokodil ponekad zaista plače, ali ne od tuge i žalosti, već zato što su mu suzne i pljuvačne žlijezde u tijesnoj vezi, pa kad proždire žrtvu, refleksno suzi, tačnije pušta krupne suze. Oni, koji su imali prilike to da vide zaključili su da ova zvijer odista oplakuje svoje žrtve. Tako je nastao ovaj idiom.

Ni po babu, ni po stričevima

Idiom označava nečiji pravedni sud i nepristrasnost. Objašnjenje stiže iz narodne pjesme “Uroš i Mrnjavčevići”. Oni koji su je na vrijeme pročitali znaju da je u njoj Marko Kraljević, pravično, bez obzira na pritisak oca i stričeva (moćnih feudalaca) presudio da cara Dušana treba da naslijedi jedino i isključivo njegov sin − kasnije car Uroš Nejaki. Time je Marko pored ostalog i ispoštovao zakletvu, koju je dao majci Jevrosimi.