Zašto se kaže vrzino kolo


Ovaj izraz se u našem savremenom jeziku koristi uglavnom u značenju: “začarani krug”, “koloplet”,
“zavrlama” ili “vrtlog, zbrka, haos” i sl. Veliki rečnik SANU daje sledeća značenja:

1. prazn. začarano mesto gde se skupljaju vile, veštice, vampiri i sl.
2. prazn. igra koju igraju vile, veštice i sl.
3. fig. metež, uzburkanost; začarani krug.

Kao svedočanstvo da je izraz nastao iz narodnog praznoverja imamo i Srbski rječnik iz 1818. g., u
kome Vuk Stefanović Karadžić piše:

“Vrzino kolo, n. Srblji pripovijedaju, da neki đaci, kad nauče dvanaest škola, otidu (nji 12 mora biti)
na v r z i n o k o l o (da dovrše sa svim i da se zakunu. A đe je to vrzino kolo? i šta je? Bog bi ga
znao). I onđe nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga od nji dvanaest (odnesu ga djavoli ili vile),
no oni ne mogu poznati koga je nestalo. (Taj je bio na vrzinu kolu – govori se za čoveka koji je mlogo učio.)

Takovi đaci se poslije zovu Grabancijaši, i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave,
oluje i tuče…”

z ovakvih predstava o začaranim mestima, gde se u zajedničko kolo spliću vile, vampiri, đavoli i đaci
vilenjaci, mestima koja su običnim smrtnicima nedokučiva, poniklo je i današnje značenje izraza vrzino
kolo – “začarani krug”.

Kako izaći iz vrzinog kola? Možda tako da se oslobodimo veštica i vampira koji su nas u to uvukli.


inter-caffe.com

По Антифону из Берге (4. век пре н. е.), аутору збирке невероватних прича Аписта, скован је израз говорити бергејски за означавање неког ко прича глупости.

Zasto se kaze Sizifov posao


Tko? SIZIF je bio prvi „boss“ (vladar Korinta), ali ujedno i veliki lukavac. Prava „lisica“ u ljudskome rodu.
Kako se nitko od smrtnika nije mogao nositi s njegovom lukavštinom, počeo je izazivati i bogove.
Željan besmrtnosti, posebno je dosađivao i provocirao Tanata, Boga smrti.

Zašto? Jednom prilikom Tanat, naivac, je nasjeo na Sizifovu lukavštinu, te ga je Sizif zatvorio u bačvu.
Tada su ljudi prestali umirati i bojati se bogova. No, nakon nekog vremena Tanat se uspio izvući
nekako iz te bačve. I onako ljut, ščepao je Sizifa za uho i odveo ga direktno u podzemlje. No, Sizif
mu nije ostao dužan nego ga je opet nadmudrio i pobjegao iz podzemlja i nastavio odreda zezati sve
bogove. Naravno da je Sizif počeo već polako ići Zeusu i drugoj olimpskoj družini na živce, te su
smislili način kako da se na dulje staze riješe tog Sizifa,dosadne „zemaljske muhe“. Za domaću
zadaću, odnosno za kaznu, Sizif je dobio malo „alpinizma“. Morao je uz najstrmije brdo u Hadu
gurati golemi kamen, a kad bi ga dogurao do vrha, kamen mu bi se izmaknuo, i onda „Mujo“, sve
ispočetka. Vjerojatno mu je teže bila spoznaja da mu nikakavo lukavstvo sada ne može pomoći,
tj. da je sve uzaludno nego sam fizički napor.

Značenje. Sizifov posao označava uzaludan napor, odnosno dvostruku muku. To znači upustiti se
u posao ili borbu, za koju znaš da je unaprijed uzaludno odnosno neravnopravna.


alfa-portal.com

Zasto se kaze "Гордијев чвор"


Гордијев чвор значи посебно замршен чвор. Често се користи као метафора за нерешив проблем.
Према легенди прави Гордијев чвор је решио (пресекао мачем) Александар Македонски.
[уреди]Легенда

У Анадолији се налазило античко место Гордијум, које је било престоница Фригије. Фригија је
остала без краљева и једно пророчанство је рекло да први човек који уђе у град са воловском
запрегом треба постати краљ. Један сиромашан сељак Мида на тај начин постаје краљ.
Мида своју воловску запрегу посвећује једном од богова те је везује изузетно компликованим
чвором. Пророчиште предвиђа да ће онај ко одвеже чвор постати краљ Азије. Александар
Македонски долази да реши чвор. Није га могао решити на уобичајен начин, извукао мач,
снажно замахнуо и исекао једним ударцем. Александар је решио овај проблем, али очигледно
на свој начин. Синтагма гордијев чвор је синоним за велики проблем који се веома лако решава.



Александар пресеца Гордијев чвор


wikipedija

Pijan kao majka, nabiti rogove, dobiti korpu, košta ga kao svetog Petra kajgana, plava krv, kad na vrbi rodi grožđe, ostati na cedilu, španska sela... Iako fraze često upotrebljavamo u govoru i znamo dobro šta one danas znače, retko kada se zapitamo zašto se baš tako kaže, to jest kako su ti izrazi nastali. Za većinu nas, sve su to stvarno – španska sela.



"Rogonja"

Otuda su iznenađenja moguća čak i kada verujemo da znamo poreklo neke fraze. Dobar primer za to je izraz pijan kao majka. Među mnogim njenim tumačenjima, posebno se ističe ono po kojem ova fraza potiče iz vremena kada su se žene porađale po kućama, bez stručne pomoći – u slučajevima zastoja porođaja, babice su davale porodiljama da piju alkohol, i to po mogućnosti što jaču rakiju, kao sredstvo protiv bolova. Tako je, često se smatra, nastao i izraz pijan kao majka, jer su žene u porodu stvarno bile pijane!

Međutim, lingvisti imaju drugačije objašnjenje.

- Čuveni ruski lingvista Nikita Tolstoj, povezao je ovo poznato slovensko poređenje sa nešto širim izrazom pijan kao majka zemlja. Naime, kod primitivnih naroda postoji verovanje da je majka zemlja sveopšta majka – poroditeljka celog živog sveta. Da bi ispunila tu svoju primarnu funkciju reprodukcije, majka zemlja mora obilato da bude natopljena vlagom, kišom. Svakog proleća, obilno natopljena prolećnim vodama, zemlja postaje napojena ili – "pijana" majka zemlja. Stoga je pridev pijan u ovoj frazi prvobitno značio: napit, napojen – objašnjava dr Dragana Mršević – Radović, profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu i jedan od najboljih poznavalaca frazeologije u našem jeziku.



I za frazu "nabiti rogove" postoji više objašnjenja. Prema jednom, najmaštovitijem, francuski kralj imao je običaj da muža neke dvorske dame koja bi mu se posebno svidela pošalje u lov da bi u međuvremenu mogao osvojiti njegovu ženu. Prevareni muž bio je obavezan da, kao dokaz izvršenja kraljevog naloga, donese jelenje rogove, zbog čega su ga dvorani koji su znali o čemu se radi nazivali "rogonja" i govorili da mu je žena "nabila rogove". Ipak, pošto je ovaj izraz postojao davno pre vladavine čuvenih francuskih Lujeva, verovatnije je da mu je osnova bila u običaju, zabeleženom još u staroj Grčkoj, da se za nemoralno ponašanje žena kažnjavaju muževi time što su im na javnom mestu stavljali rogove na glavu (rogovi predstavljaju falusni simbol, a dva roga su dva falusa, koje je muž trpeo u životu svoje žene).

Dobiti korpu



Kada smo već kod muško – ženskih odnosa, nije na odmet pomenuti kako je nastao izraz "dobiti korpu", sa značenjem "dati otkaz", "odbiti". Ova fraza uvezena je iz Nemačke, a u Srbiju su je doneli naši prvi studenti koji su tamo studirali. Svoj postanak, verovatno, duguje činjenici da je u nemačkim zemljama još pre 15. veka zaljubljenik podizan, tj izvlačen do prozora svoje voljene u korpi. Kada ne bi bio uslišen ili dobrodošao, dobijao bi korpu sa oštećenim dnom, kroz koju je propadao na zemlju, ili bi ga nesuđena ljubavnica prosto ostavljala da visi u korpi kraj zida, na pola puta do njenog prozora. Setite se toga kada sledeći put "dobijete" korpu i shvatićete da to i nije tako strašno kao što je bilo ranije.

Sveti Petar i kajgana



Verovatno smo se svi, bar jednom, zapitali kakva je to bila kajgana koja se vezuje za ime svetog Petra.

- O tome je pisao još Veselin Čajkanović. On je našao da je ovaj izraz preuzet iz grčke poslovice, u kojoj je, umesto svetog Petra, u istoj ulozi sveti Đorđe. Poslovica je, opet, nastala iz jedne legende o čudu koje je sveti Đorđe učinio u Paflagoniji. Priča se da je neki dečko napravio kajganu svetom Đorđu i odneo je u crkvu. Tada naiđu četiri trgovca da se pomole Bogu, vide kajganu i pojedu je. Ali, svetac učini čudo i oni nisu mogli da izađu iz hrama dok svaki od njih nije dao veliki prilog u zlatu – kaže dr Mršević – Radović.

Plava krv



Među frazama preuzetim iz stranih jezika, nalazi se i izraz "plava krv", kojim se označavaju pripadnici aristokratskih porodica. Za razliku od mnogih drugih, za ovu frazu se manje – više zna kako je i kada nastao. Bilo je to u vreme kada su tamnoputi Maori vladali Španijom. Članovi starih kastiljanskih porodica tada su sa ponosom isticali kako njihovu krv nisu zagadili strani osvajači, a izraz koji su upotrebljavali, "plava krv", potiče otuda što su vene na njihovoj svetloj koži bile uočljivo plave.

Španska sela


Što se tiče izraza "španska sela" ova fraza samo posredno ima veze sa Španijom, a mnogo više sa Nemačkom i Slovenima. Navodno ju je prvi upotrebio slavni Gete u svom čuvenom romanu "Jadi mladog Vertera". Pretpostavlja se, međutim, da je nastala ukrštanjem dve starije nemačke fraze: "češka sela" (nemačkim vojnicima koji su tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618 – 1648) prolazili kroz Češku, slovenska imena sela zvučala su čudno, nerazumljivo) i "to mi dođe španski" (u smislu to mi dođe nerazumljivo, slično kao što Francuzi kažu "to je grčki" ili Španci "to je arapski za mene").

Ostati na cedilu



Kako piše Milan Šipka u svom delu "Zašto se kaže?", koje sadrži objašnjenja 130 najčešćih fraza u našem jeziku, izraz "ostati na cedilu" u značenju "naći se u neprilici", "biti prevaren" i slično, deo je šire izreke, koju je Vuk Karadžić zabeležio u srpskim narodnim poslovicama. Tu stoji: "Ostao kao brabonjak na cijedilu. Đekoja se ovca ili koza pobrabonja u muzilici kad je muzu, pa kad se mlijeko procijedi, brabonjci ostanu na cijedilu. Mjesto brabonjak govori se i druga riječ".

Kad na vrbi rodi grožđe



Frazu "kad na vrbi rodi grožđe" upotrebljavamo sa značenjem "nikada". Međutim, to i nije baš tako, posebno ako ste vernik. Naime, neplodno drveće koje rađa korisnim plodovima navodno je postojalo u Rajskom vrtu iz koga su proterani Adam i Eva. Pošto će, prema hrišćanskom učenju, drugim Hristovim dolaskom, nastupiti svet Spasenja, za očekivati je da će tada i na vrbi opet roditi grožđe. Nevolja je, pak, u tome što su mnogi ljudi u međuvremenu izgubili strpljenje u iščekivanju, pa su ovu frazu počeli da upotrebljavaju u opštepoznatom značenju.



srbinside.

Изрека Од Кулина бана и добријех дана потиче из Дубровника.
Дубровчани су веома ценили овог владара средњовековне Босне јер их је
ослободио плаћања уобичајних царина.

Драконска казна

Израз драконска казна (чешће у множини: драконске казне) веома је стар. Везује се за име атинског законодавца Дракона, који је, према предању, живео у VII столећу пре наше ере. Верује се да је он 621. год. п. н. е.

кодификовао низ закона који су се одликовали изузетном строгошћу. Говорило се да су "крвљу писани", јер су готово за сваки преступ предвиђали смртну казну.

Такви су, ето, били Драконови закони и казне које су на основу њих изрицане. Застрашујућој строгости и нечовечности тих закона још су више доприносили припадници високог арис-тократског слоја робовласника (еупатриди) самовољним и произвољним тумачењима њихових одредаба.10

Стотину година касније (у VI столећу пре н. е.) Драконове законе укинуо је познати атински политичар и законодавац, један од седам грчких мудраца - Солон (638-539). Тиме је у Грчкој престало и изрицање неодмерених и драстичних казни. Ипак, оне су остале запамћене за сва времена, заједно с Драконовим именом, утканим у израз којим се означавају претерано строге законске санкције, које нису у сразмери с учињеним делом.

Драконских казни било је и после Дракона, иначе се тај израз не би задржао у језику. Могло би се рећи да су многе одредбе познатог Душановог закона из XIV столећа биле драконске. Посебно оне по којима су несретним виновницима одсецали руке, "урезивали језик", "смудили браде" и сл. Ипак, по строгости и суровости Дракон је
остао без премца у историји цивилизованог света, о чему сведочи и сам придев драконски, који, у свим комбинацијама, значи:

"претерано строг, неумољив, свиреп". Тако се, онда, поред драконске казне, говори данас и драконски закони, драконске мере, драконски поступци итд...

ДАМОКЛОВ МАЧ

Прича о Дамокловом мачу веома је кратка, али занимљива и поучна.

Дамокло је, како бележи гласовити римски оратор Цицерон у својим Тускумнским беседама, био један од најближих и најповерљивијих сарадника Дионизија Старијег (432-367 г. пре н. е.), неограниченог владара (тиранина) Сиракузе у старој Грчкој. Дионизије је иначе живео у раскошном дворцу, био је веома богат и утицајан, а својим држањем изазивао је (стра-хо)поштовање код својих потчињених и у целом народу сиракушком. Сви су му завидели због таквог положаја и раскошног живота, а највише његов блиски сарадник Дамокло. Своју завист Дамокло је исказивао на лукав начин - хвалећи свога господара, истичући његове врлине и
срећу коју су му богови подарили да живи мирно у благостању и изобиљу и да влада над свима без страха од било кога или било чега.

"Ти си најсретнији међу свим људима!" - говорио је Дамокло тиранину Дионизију.
Али сам Дионизије знао је да је владалачка cpeha варљива и да свакога владара вребају бројне опасности. To је у једној прилици на очигледан и духовит начин ставио до знања и ласкавоме Дамоклу. У свом раскошном дворцу приредио је богату гозбу, позвавши све угледнике из своје најближе око-лине, међу њима и Дамокла. На велико изненађење присутних, а највише самог Дамокла, поставио га је на своје место, омогућивши му тако да бар у тој прилици осети задовољство неограничене власти и поштовања.

За време гозбе раздрагани Дамокло угледао је изнад своје главе оштар мач, који је висио на танкој коњској длаци, претећи да се у сваком тренутку откачи и удари га право у теме. У таквој ситуацији Дамокла је обузео силан страх - није му више прија-ло ни јело ни пиће, а задовољство које га је дотад прожимало због почасти и значаја који су му указани, претворило се у пак-лену мору. Тада му је пришао Дионизије и објаснио да је мач који виси о танкој струни више његове главе симбол опасности којој је сваки владар стално изложен, па стога мора знати да је владалачка cpeha само привидна.

"Ето, под таквом претњом сталне опасности ја уживам у своме богатству и својој моћи" - завршио је Дионизије.

Из ове приче настао је израз Дамоклов ман, са значењем: "стална претећа опасност". Он се задржао до данас и
често се употребљава. Тако, на пример, у новинама можемо прочитати да су "нуклеарне електране Дамоклов мач савременог света" или да "тест у основној школи постаје све више сам себи сврха и виси над ученичким и наставничким главама као Дамоклов мач".

Прича о Дамокловом мачу има и своје дубље, да кажемо -филозофско значење. Она нас подстиче на размишљање о вар-љивости задовољства и cpehe оних који владају, али и о нестал-ности сваке власти и силе на овоме свету.

"Свака је власт за вре-мена" - каже наш народ, изразивши ту своју спознају и пословицом: "Данас везир, сутра резил", тј. "осрамоћен, понижен, извргнут руглу". И песник Иван Гундулић (1589-1638) исказао је исгу мисао у спеву Осман следећим стиховима:

"Сад врх сабље круна виси,
сад врх круне сабља пада,
сад на царсгво роб се узвиси,
а тко цар би роб је сада."

"Дамоклов мач", дакле, стално прети свакој власти и свакој сили. Добро је када силници и властодршци то знају, као што је то веома добро знао сиракушки тиранин Дионизије, показавши завидљивоме Дамоклу шта значи владалачка срећа и задовољство.

ПИРОВА ПОБЕДА

Међу свим победама и поразима у историји ратова Пирова победа има посебно место и посебно значење. Она се од других добијених битака разликује по томе што је, у ствари, и била и није била победа. Јер, то је, по тумачењима која се дају у нашим речницима: "победа која је стајала толико жртава да не пред-ставља стварни успех" (РМС), односно "сумњива победа која не оправдава претрпљене жртве и доноси више штете него користи побједнику" (Клаић).

Битка у којој је постигнута гласовита Пирова победа оди-грала се давно, још у старом веку, првих деценија трећег столећа пре наше ере.

Било је то време наглог јачања Рима и постепеног слабље-ња грчке премоћи у Средоземљу. Око 280. године п. н. е. Римљани су држали власт на широком подручју од реке По на северу до јужних крајева Апенинског полуострва, где су се налазиле грчке колоније. Даљем продирању римских легија и ширењу Римске империје на југ супротставио се епирски краљ Пир (око 318-272. п. н. е.). Да би заштатио грчку колонију у Таренту, он је у бици код града Хераклеје у Луканији, 280. године, са 25 000 војника и 20 слонова (који су, као ново "оружје", унели панику међу непријатељске војнике) до ногу потукао своје противнике. Охрабрен том победом, Пир је крен-уо у даљи поход кроз Луканију, Самнитију и Кампанију све до Лација. Код Аускула у Апулији (279) поново се сукобио с Римљанима, али су га они овај пут дочекали много организо-ваније и пружили му снажан отпор. Пир је и том приликом однео победу, али уз толико губитака да је био присиљен да упути изасланике у Рим и затражи мир. Пошто је Сенат одбио његову понуду, повукао се на Сицилију, али му ускоро (275) Римљани, у бици код Беневента, задају одлучујући ударац. Разочаран, последњим снагама покушава да освоји Пелопонез, али у рату са Спартом гине приликом напада на Аргос (272).

Израз о коме је овде реч везан је за битку код Аускула (279). Плутарх (у Пировом животопису) и други историчари онога времена сведоче да је епирски краљ у тој бици заиста претрпео огромне губитке. Када су га након сумњиве победе ласкавци, припузи и чанколизи из његове свите почели хвалити и славити као великог тријумфатора, честитајући му на успеху, Пир је, наводно рекао: "Још једна таква победа и ми смо пропали." Или, по другима:" Ако још једном овако победим, вратаћу се из Италије без војника."

Тако је настао израз Пирова победа, који се и данас употребљава кад се жели означити да је неки успех постигнут уз велике жртве те да је по томе раван поразу.

У нашем језику Пирова победа има ширу употребу. Тим фраземом не означава се само сумњива победа у рату него и у миру: у политичком животу, у спорту и сл. Тако су после објављивања резултата локалних избора у Јапану једне наше новине донеле вест под насловом Пирова победа владајуће пар-тије. "Пирова" зато што је владајућа партија, добивши већину гласова у целини, ипак поражена у најважнијим центрима тако да се на следећим изборима очекивао њен пад. У истом листу, само нешто касније, тријумф "Партизана" против скопског "Вардара" коментарише се под насловом Пирова победа, с објашњењем да је у редовима победника у том сусрету повређено неколико кључних играча, и то управо пред дуел са великим ривалом "Црвеном звездом".

Иако из различитих области језичке употребе, сви ови примери потврђују основни смисао израза Пирова победа, за који би се могло рећи да означава победу којом се добија битка, а губи рат.

ВАНДАЛСКИ ПОСТУПАК

Безобзирно, дивљачко уништавање културних и материјалних вредности означава се обично као вандалски поступак, вандалство или вандализам. Вандалски је поступак био, на пример, спаљивање књига за време нацистичке владавине у Немачкој измећу два светска рата, или рушење Народне биб-лиотеке у Београду приликом немачког бомбардовања 6. априла 1941. године. И много мања дивљаштва, као што су уништавање школских клупа, разбијање прозорских стакала, или чупање садница по парковима и сл., у нас се, уз гнушање и осуду, називају вандалским поступцима.

Овај устаљени израз настао је давно. Употребљава се, осим код нас, и у другим европским језицима. Ми смо га, највероватније, примили од Француза, а они су га начинили према имену једног старог германског племена, Ванадала. Можда израз вандамски поступак и нису први почели употребљавати баш Французи. Можда су га сковали Талијани, наследници старих Римљана, или чак сами Римљани, који су на својој кожи дирек-тно осетили сурове поступке Вандала.

Ко су, онда, ти по злу чувени Вандали и где се сада налазе? Под там именом крије се, како је већ речено, једно старо гер-манско племе, које је у почетку, још пре наше ере, живело на северу Европе, негде на полуострву Јиланду (или, по немачком, Јитланду), у данашњој Данској и делимично у Немачкој. У време великих сеоба народа кренули су Вандали на југ и у другом столећу наше ере допрли до горње Тисе и Дације, тј. до самих граница велике Римске империје. Скоро два столећа водили су огорчене борбе с Римљанима, а онда су крајем четвр-тог и почетком петог столећа, пред најездом Хуна, кренули на запад, освојили Рецију, опустошили целу Галију и 409. године продрли у Шпанију. Двадесетак година касније прешли су Гибралтар и освојили већи део северне Африке покоривши и чувену Картагу (439. године). Ту, у северној Африци, основали су снажну државу и кренули у нова освајања.

Најснажнији и најразорнији поход Вандала био је онај на Рим, који се збио 455. године.

Том приликом, пљачкајући и рушећи све пред собом, уништили су многе вредне и непоновљиве културно-историјске споменике, којима је "вечни град" обиловао. И управо по том безобзирном, дивљачком разарању Рима и уништавању његових материјалних и културних вредности настао је израз ван-далски поступак.

Непуно столеће после тог дивљачког чина Вандали су нестали с лица земље. Њихову државу уништио је византијски цар Јустинијан 533. године. Отада им се губи сваки траг. Као да их је сгигла заслужена божја казна за 13 дивљачке походе и разарања која су починили, посебно у Риму 455. године. Њихово неславно име ипак је осгало запамћено у историји, а чува се и у изразу ван-далски поступак, као и у речима вандалство и вандализам.

"Кошта га к'о светог Петра кајгана"

У нашем народу су од давнина постојале многе приче у којима се казивало како непослушност бива кажњена, односно да се скупо плаћа. У једној од тих прича (скаски) каже се да Свети Петар није послушао Христа и то га је скупо стајало. Причу је обрадио, преточивши је у стихове, нико други до Змај Јова Јoвановић.

У његовој песми под називом "Скупа кајгана Светога Петра", говори се о томе како су Исус Христос и апостол Петар ишли по свету да кушају људе. Уз то "Христос куша још и Петра свога". Једне ноћи заноћили су у колиби убоге удовице Рајке која је имала много нејаке деце. Она их лепо дочека и понуди им кајгану за вечеру. Христос одбије и оде на сламу да спава, упозоривши Светог Петра: "Не заложи вечерице њене, вечерице деци зготовљене". Петар, коме је било доста гладовања не послуша, него се дохвати кајгане, али се она истог часа окамени, тако да је није могао јести. Следећег јутра Исус Христос рече Петру да мора да окаје грех.
"Ја ћу даље, ти остани овде
окрст проси, пак јој децу храни
док се вратим да их здраве нађем".

Тако је Свети Петар дуго ходао од куће до куће просећи и хранећи децу сироте Рајке. А кад се Христос вратио упита га: "Је л' све добро па да ти опраштам?" Свети Петар му сав измучен одговори:
"Све је добро, милом Теби хвала!
Ал' кајгана скупо ме стајала!"

Израз: "Кошта га к'о светог Петра кајгана" и данас се често употребљава, а значи да је нешто некога веома скупо стајало, или да је плаћена висока цена.

НАБИТИ РОГОВЕ

Има, ваљда, стотану разлога што неке жене варају мужеве, што им, како се то обично каже, "набијају (или натичу) рогове". Овде, наравно, о томе нећемо говорити. Занима нас једино зашто је брачно неверство (жене) повезано с роговима и како је уопште настао израз набшии (набијаши, нашаћи, или наши-цати) рогове.

Постоји о томе више анегдота и објашњења. Једно, најмаштовитије, говори о томе како је француски краљ имао обичај да мужа неке дворске даме или контесе која би му се посебно свидела пошаље у лов да би у међувремену могао осво-јити његову жену. Преварени муж био је обавезан да, као доказ извршења краљевог налога, донесе јелење рогове. Зато су га они на двору који су знали о чему се ради подругљиво звали "рогоња" и говорили иза леђа како му је жена "набила рогове". Многи од тих "рогоња" и сами су знали да су насамарени, али су то морали подносити јер је од краља зависио њихов друштвени положај и утицај.

Прича је згодна, можда и истинита, али она не може бити право објашњење настанка израза набшпи рогове. Јер, тај је израз, како сведоче поуздани извори, постојао и много раније, давно пре владавине чувених француских Лујева, чак и оног најстаријег, из IX столећа.

Друго објашњење, још мање вероватно од оног првог, темељи се на једном чудном обичају, који је, наводно, некада постојао у Француској. Кажу да су тамо ушкопљеним петловима (копунима) одсецали канџе и усађивали их на кресту да би се тиме разликовали од осталих, "правих" мужјака у своме пернатом роду. Пошто су канџе на крести личиле на рогове, јаловце и преварене мужеве почели су називати "рогоњама".

Неке наше ауторе (М. Сгојковића и Д. Алерића, на пример) преварени мужеви подсетили су на волове, па су им, осим poroва, нашли још заједничких особина. Тако Д. Стојковић (у једном раду објављеном 1933) истиче да је "вол глуп, тром, а вол, волчина се каже и за добра, а слаба човјека какав је доиста често преварени муж". Д. Алерић (1979) додаје: "Као најкрупНИЈИ и наЈснажниЈИ сполно незаинтересирани мужЈак, во је, дакле, био као створен да постане симбол мушке сполне немоћи и немужевности уопће."

Слаба је страна овога тумачења што и бикови (неушкопљени мужјаци говеда), па и мужјаци других животања (јелени, овнови, јарчеви), имају рогове, a у њихову се "мужевносг" не може сумњати. По томе су рогови пре знак мушкости него полне немоћи. Уз то, разлог што жене варају своје мужеве, што им "набијају рогове", не мора бити, и најчешће није, њихова полна немоћ.

Према астролошким тумачењима, мушкарци рођени у знаку Јарца (Козорога) предодређени су да буду преварени. Отуда им, онда, и брачни "рогови". (Уз ово објашњење може се поставити одговарајуће" питање: Значи ли то да су људи рођени у знаку Bare, Водолије, Рибе или Близанаца заштићени од неверства својих жена?)

Оваквих или сличних објашњења има још. Оксфордски професор Дезмунд Морис (како саопштава Ф. Таноцки у загребачком" Језику") набројао их је и документовао чак четрнаест! Многа од њих побија талијански научник Отавио Лурати, на чију нас је студију (Fare le corns, planter les comes, Horner aufset-zen, to horn...: un kontributo alio studio del modi di dire,y зборнику "Scritti linguistici in onore di G. B. Pellegrini", I, Pisa 1983) упозорио проф. Иван Клајн.

Лурати одбацује, поред осталих, и легенду о чаробњаку Виргилију, који је у Риму направио бронзану статуу која би не-верним женама одгризла прст, кад јој га гурну у уста, док би мужевима порасли рогови. За насађивање канџи на кресте копуна стручњаци су му рекли да је то биолошки немогуће, итд. Уместо свега тога, он право порекло израза набити рогове (тал. fare le coma, fr. planter les comes, њем. Homer aufsetzen...) види y обичају, забележеном још y старој Грчкој, да се за неморално понашање жена кажњавају мужеви тиме што су им на јавном месту стављали рогове на главу.

Овај аутор прикупио је примере из средњег века, и касније, у медитеранским земљама (Италија, Француска, Шпанија). Рогови су, по њему, фалус-ни симбол, баш као и рог од корала који се у многим деловима Европе користи као амајлија: два рога представљају два фалуса које је муж, из кукавичлука или као свесни подводач, трпео у животу своје жене.

Тешко је рећи да ли је и ово објашњење, и поред своје уверљивости, оно право. Јер, кад је у питању брачно неверство жене, па и израз набити рогове, којим се оно означава, с тим човек никада није сасвим начисто.

OKRUGLI STO

Naučni i drugi skupovi s različitom tematikom često se organizuju pod nazivom okrugli sto. Mnogo je u nas takvih skupova. Malo-malo pa u novinama pročitamo kako je održan okrugli sto o pozorištu, o ustavnim promenama, o struji, o svetskom brodarstvu, o skulpturi, o zemljama u razvoju, o ulozi malih mesta u razvoju kulture, o reformi školstva, o ulozi i položaju travarstva u Jugoslaviji itd. Televizijski snimci i novinske fotografije sa ovih "okruglih stolova" pokazuju da se oni retko kad održavaju za stolovima okruglog ili ovalnog oblika. Učesnici tih razgovora obično sede za "ćoškastim" stolovima, ili, još češće, u velikim salama, gde je jedini sto onaj namenjen predsedavajućim, tj. "radnom predsedništvu". I on opet - četvrtast.

Očigledno je da se ovde izraz okrugli sto ne upotrebljava u svom osnovnom ("bukvalnom") značenju, nego u prenesenom. Pošto takav sto nema pročelja (glavnog, najuglednijeg mesta), a ni začelja (gde bi se onaj koji tu sedi mogao osećati podređenim ili zapostavljenim), on simbolizuje punu ravno-pravnost učesnika u raspravi, bez obzira na njihov značaj.rang ili položaj.

Sam taj izraz, upravo s takvim značenjem, nasgao je davno, još u ranom srednjem veku. U viteškoj (riterskoj) literaturi toga vremena bio je veoma popularan ciklus romana o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola. Taj viteški red, odnos-no orden Okruglog stola, uveo je otac kralja Artura, vođa Brita, na predlog čarobnjaka Merlina. Nosioci toga ordena stvarno su sedeli za okruglim stolom i tako su se svi osećali jednakim i ravnopravnim.

Kasnije, krajem sedamnaestog stoleća, okrugli sto se počeo upotrebljavati i na međunarodnim skupovima mirovnim pregovorima zaraćenih sila i sl. Malo je poznato da je prvi takav sto u istoriji međunarodne diplomatije upotrebljen upravo kod nas, u našoj zemlji. I danas postoji, i može se razgledati, spomen obeležje toga istorijskog događaja. To je Kapela mira, ili tačnije - Kapela Gospe od mira, koja se nalazi na jednoj uzvisini u samim Sremskim Karlovcima.

Ko god je bio u prilici da razgleda ovu zanimljivu građevinu, pogotovo ako je imao sreću da obaveštenja o njoj dobije od dobrog vodiča, mogao je čuti veoma zanimljivu priču o Kapeli mira i o prvom okruglom stolu, u čiji je spomen izgrađena.

Kapela je podignuta na mestu gde je potpisan poznati Karlovački mir, 27. januara 1699. godine. Tada je tu bio postavljen veliki okrugli sto, za kojim su vođeni pregovori između Otomanske imperije, s jedne, i hrišćanske alijanse, koju su činile tadašnja Habsburška monarhija (dakle, Austrija), Venecija i Poljska, s druge strane.

Drvena zgrada u kojrj se nalazio sto bila je četvrtastog oblika, sa četiri ulaza tako da bi predstavnici svake zemlje učesnice u pregovorima mogli jednovremeno da uđu da niko ne bi bio počašćen time što je ušao prvi, ili zapostavljen, ako uđe poslednji. Iz istih razloga postavljen je i okrugli sto da bi se izbeglo bilo kakvo rangiranje po značaju.

Već 1705, dakle samo šest godina nakon potpisivanja Karlovačkog mira, na istom mestu podignuta je drvena kapelica, koja je 1716. uništena prilikom turskog povlačenja posle poraza u bici kod Petrovaradina. Namesto nje 1725. sagrađena je nova, takođe od drveta. Konačno, 1817. godine narod je skupio dovoljno novaca da se podigne kapela od tvrdog materijala. Ona postoji i danas kao izuzetan kulturno-istorijski spomenik (a služi i za verske obrede). Ovalni oblik kapele podseća na nekadašnji okrugli sto, koji je tu postavljen 1699. Tu su i četiri ulaza, u znak sećanja na četiri sile učesnice u pregovorima, čiji su predstavnici jednovremeno ulazili u zgradu i sedali za okrugli sto. Zanimljivo je da su ovalni prozori na kapeli izrađeni u obliku engleske zastave, jer je Engleska, pored Holandije, bila jedna od sila garanata.

U naše vreme izraz okrugli sto ima simbolično značenje. Ipak, na mnogim međunarodnim skupovima učesnici stvarno sede za okruglim ili ovalnim stolom, kao, recimo, na Prvoj konferenciji nesvrstanih zemalja u Beogradu, na zasedanjima Saveta bezbednosti Organizacije ujedinjenih nacija i drugde.

Takva praksa, kao i sam izraz okrugli sto, nastavak je jedne tradicije, koja je, kao što smo videli, začeta na našem tlu

ŠPANSKA SELA

Kad je nekome nešto potpuno nerazumljivo, daleko, ili strano, nepoznato, kažemo obično da su to za njega španska sela.

Zašto baš "španska", zašto ne "nemačka", "francuska" ili "porugalska", na primer? I zašto u množini, a ne u jedn-ni: španska sela, a ne itansko selo? Na kraju, zbog čega se nešto nepoznato i nerazumljivo veže upravo za sela, a ne za nešto drugo (šumu ili džunglu i sl.)?

Opširan i obrazložen odgovor na sva ta pitanja daje romanist Karlo Brudor u jednom jezičkom časopisu (1974). Uz njegova objašnjenja, podatke iznesene u knjizi Nemačko-srp-skohrvatski frazeološki rečnik Pavice Mrazović i Ružice Primorac i neke napomene prof. Ivana Klajna, moguće je sa sigurnošću objasniti poreklo i izvorno značenje izraza španska sela, koji se, inače, u nas veoma često upotrebljava.Pre svega, treba reći da je to doslovan prevod odgovarajućeg nemačkog izraza spanische Doifer, s istim značenjem kao i kod nas. Brudor tvrdi da je taj izraz u nemačkom jeziku prvi upotrebio Johan Volfgang Gete u svom čuvenom sentimentalnom romanu Jadi mladoga Vertera (1774). U najstarijem srp-skom prevodu toga Geteovog dela (Branko Mušicki, Mala biblioteka III-V, Mostar 1905) rečenica u kojoj stoji pomenuti izraz glasi ovako:

"To su bila za poslanikov mozak španska sela, i ja se preporučim da se ne bih morao još više žučiti zbog daljeg nerazumnog govora."

Ako je ovaj podatak tačan, tj. ako nema ranijih prevoda Vertera, to bi onda značilo da je izraz španska sela preuzet iz nemačkog u naš jezik početkom dvadesetog veka, tačnije 1905. Kasnije je on iz literature prešao u svakodnevni govor tako da je danas široko poznat i rasprostranjen.

Zanimljivo je kako je izraz španska sela nastao u nemačkom jeziku, posebno s obzirom na činjenicu da u istom tom jeziku postrji i mnogo stariji izraz češka sela (bdhmische Doifer), koji se pojavio negde u drugoj polovini sedamnaestog veka, nakon Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648). Nemačkim vojnicima, koji su u toku toga rata prolazili kroz Češku, slovenska imena sela zvučala su čudno, strano, bila su im ne-razumljiva. Tako je nastao izraz češka sela (bdhmische Doifer) u opštem značenju "nešto strano, nerazumljivo".

Ostaje da se objasni zašto su Nemci umesto bdhmische Doifer (" češka sela") počeli govoriti spanische Dorfer (" špan-skasem").Beh pomenuti istraživač (K. Brudor) smatra da je do toga došlo ukrštanjem dvaju nemačkih izraza: 1) bdhmische Doifer ("češka sela") i 2) das kommt mir spanischfor (doslovno: "TO MI dođe španski", u značenju: "to mi je nerazumljivo").

Nemci su, naime, ono što je dolazilo iz dalekog španskog jezika osećali kao strano i nerazumljivo. Takvi su izrazi, s istim značenjem, stvoreni i u drugim jezicima, npr. u špan-skom esto es griegopara mi (bukvalno: "To je grčki za mene"), isto kao i u engleskom: it's Greek to me. Španci kažu i esto es arabigo para mi ("TO je arapski za mene"), a Francuzi: c'estdu chinois ("TOje kineski") ili c'est l'hebreu ("TOje jevrejski") itd. Svugdeje ime slabo poznatog jezika dobilo opšte značenje nečeg nepoz-natog, odnosno nerazumljivog. Za Nemce je stran i nepoznat bio španski, za Špance grčki ili arapski, za Francuze kineski ili jevrejski i tako redom. Za nas je, opet, presudan bio nemački uzor, jer je u tom jeziku umesto češka sela, ukrštanjem, nastao izraz španska sela, koji je, kako smo videli, direktno preuzet u srpski jezik preko Geteovog dela.

 STAVITI GLAVU U TORBU

Staviti Glavu u torbu znači isto što i "izložiti se velikoj, smrtnoj opasnosti; rizikovati život". Govori se još i metnuti Glavu u torbu i nositi Glavu u torbi, ovo drugo u značenju: "biti, nalaziti se u životnoj, odnosno smrtnoj opasnosti".

Mnogi ljudi danas" nose glavu u torbi". To su, pre svih, ratnici, koji su u stalnoj opasnosti da izgube život, zatim akrobate, kaskaderi, pa čak i obični vozači automobila, jer je i sedanje za volan u našim prilikama veliki rizik. Ko god se, dakle, izlaže velikoj, smrtnoj opasnosti, taj "stavlja glavu u torbu".

Kako je nastao ovaj neobični izraz i koje mu je izvorno značenje?

Odgovor na ovo pitanje može se naći u ratničkoj istoriji naših i drugih naroda.

U srednjem veku, pa i ranije, bio je običaj da se neprijatelj-ske glave odsecaju i donose vladarima, ili njihovim zastupnicima, kao dokaz dobijene bitke ili dvoboja. Najstariji pomen o tim jezivim trofejima sreće se u Bibliji. U Starom zavjetu, na mestu gde se govori o borbi Davida i Golijata, stoji:

" A David uze Filistejčevu glavu i odnese je u Jerusalim, a oružje njegovo položi u svoj šator."

Verovatno najstariji pomen toga ratničkog običaja kod nas zabeležen je u Danilovom Životu kralja Milutina:

"Uhvatiše samoga starešinu neprijateljskog, po imenu Črnoglava, odsekoše mu glavu... pa je metnuše na koplje i donesoše blagočastivom kralju (Milutinu) kao naročiti dar."

Za vreme turskog nadiranja i okupacije naših zemalja sasvim je obično bilo odsecanje i nošenje glava viđenijih pro-tivnika. Tako Konstantin iz Ostrovice u Turskoj hronici piše kako je jedan janjičar doneo glavu Miloša Obilića i bacio je pred noge sultanu, pored već posečenih glava kneza Lazara i Krajmira, govoreći: "Čestiti care, ovo su glave tvojih najvećih neprijatelja."

Kasnije je turskom sultanu glave njegovih neprijatelja donosio i Kraljević Marko, kao turski vazal. O tome na više mesta peva Tešan Podrugović, čije se pesme mogu naći u Vukovim zbirkama. Ali i sam Marko bio je u stalnoj opasnosti da ostane bez glave, jer je, kako stoji u jednoj pesmi o Marku i Filipu, budimski kralj tražio junaka koji bi mu doveo Kraljevića Marka" - "jal doveoJal glavudoneo".

Odsečene glave donošene su kasnije vezirima u Travnik i Beograd i taj se običaj u našim krajevima zadržao sve do polovine XIX stoleća. U istoriji je ostalo zabeleženo kako je knez Miloš Obrenović poslao, 1817. godine, Porti u Carigrad glavu vođe Prvog srpskog ustanka, Karađorđa (Petrovića). I prosvećenom vladici Petru Petroviću Njegošu donosili su glave posečenih Turaka, kojima su kitili Cetinje. Jedna od najvrednijih bila je glava Smail-age Čengića.

Glave su se obično nosile u zobnici ili torbi. Otuda, onda, i izraz nositi Glavu u torbi.

U jednoj prilici knez Miloš upotrebio je upravo taj izraz da bi naglasio kako je on svoj život unapred 
založio, kao da je svoju glavu već stavio u zobnicu ili torbu. Postoje o tome tri svedočenja. Jedno je Sime Milutinovića Sarajlije, koji priča kako je 1815. godine beogradski vezir Sulejman-paša, u šali, a i da bi ga zastrašio, naredio jednom svome kavazu (pratiocu) da Milošu pokaže glavu Sganoja Glavaša i "da mu kaže da je ne samo Glavaševa glava donesena, nego da je red od sad i na njegovu došao, na koje mu Miloš, kroza smeh, odgovori da je on svoju davno metnuo u torbu i već nekoliko vremena tuđu, na svo-jemu ramenu, nosi". 0 istom događaju piše i Vuk Karadžić, samo što je, po njemu, Miloš rekao: "Vala sam moju glavu već odavno bacio u torbu i sad već tuđu nosim." Po B. Kunibertu (u delu Srpski ustanak i prva vlada Kneza Mšoša, 1901), Miloš je odgovorio: "Odavno je moja glava u zobnici, ova koju nosim nije moja: ima mnogo godina, kako sam je ja žrtvovao."

U svim tim varijantama, kako vidimo, Miloš je upotrebio izraz stavšii (metnuti, baciti) Glavu u torbu 
(ili zob-nicu) u značenju u kome se i danas upotrebljava. A sama anegdo-ta o Milošu i Sulejman-paši primer je kako od konkretnog (glava Sganoja Glavaša) nastaje preneseno značenje izraza (Miloševa glava).

Na kraju treba reći da je izraz o kome je ovde reč Vuk uneo u "Srpske narodne poslovice". Uz metnuti Glavu u torbu on je dao i objašnjenje: "Pregoreti svoj život".