Koliko puta smo samo čuli da neko (doduše stariji) kaže – to je za mene špansko selo ili u množini španska sela.
Osnovno značenje tog izraza bi bilo – nemam pojma o toj oblasti, iz raznoraznih razloga, nedostaje mi znanje, ne interesuje me, nisam informisan itd.

Ali zašto baš špansko selo, zašto nije islandsko ili tajlandsko. Čime su španska sela zaslužila da budu u srpskom jeziku sinonim za nepoznanice.

Da li je to značenje vezano za španske serije i španske lepotice, Kasandru, Izabelu i ostale, kako to objašnjavaju na Vukajliji

Nažalost ne.
Odgovor se nalazi malo dalje u prošlosti i ima veze sa geofrafijom.

Naš izraz i naša španska sela, potiču iz nemačkog jezika.

Izraz koji postoji u navedenom smislu u nemačkom je:

- Das kommt mir spanisch vor

Objašnjenje za poreklo ovog izraza u nemačkom jeziku datira još iz 16-og veka, kada je jednim delom današnje nemačke vladao Karl V iz kuće Habsburga, dete iz mešovitog braka, majka mu je bila sa španskog dvora. Karl je bio car Svetog rimskog carstva, smatrao je da je on ujedinitelj i garant mira u Evropi (zvuči poznato), naročito ugroženoj od prodora Turaka. On je bio i kralj Španije a Nemcima je to izgledalo kao kraj sveta. Ti novonastali kontakti sa Špancima, čiji jezik nisu razumeli, još manje njihove običaje i ponašanje, doveli su do toga, da kada se na nemačkom kaže da je nešto špansko, onda je to totalno nerazumljivo, strano nepoznato.
U nemačkom jeziku, međutim postoji još jedan izraz sa istim značenjem, koji ima veze sa selima:

-Das ist mir ein böhmisches Dorf ili u množini – Das sind böhmische Dörfer für mich.
Bukvalno, to su za mene češka sela – Bohemia je latinski naziv za češku.
Za objašnjenje ovog izraza se vraćamo takođe u vreme habsburške monarhije. Nemcima, kojima ni tada nije bila potrebna viza, da bi putovali po tom ujedinjenom carstvu, dakle ti isti Nemci, čim bi izašli sa nemačkog govornih područja, nailazili bi na češka sela sa neobičnim nazivima, koja nisu mogli ni da izgovore a kamoli da razumeju šta znače.
A Englezi, oni nisu imali takve vrste problema. Oni su lepo pozajmili latinski izraz - It’s (all) Greek to me.

U starom Rimu je postojao izraz – Graecum est; non legitur, napisano je na grčkom pa nije čitljivo a za popularizaciju ovog izraza u engleskom jeziku zaslužan je ko drugi, nego Šekspir.

A drugi narodi, kako su oni izrazili nešto nepoznato, sa ovog geografskog aspekta.

Na arapskom nepoznato je kinesko u finskom jevresjko, u grčkom opet kinesko, u italijanskom arapsko, u rumunskom tursko, u turskom francusko. Kinezi su ipak najoriginalniji, kod njih je nepoznato vezano sa nebeskim ili jezikom i pesmom ptica.

izvor

A mi i naš srpski jezik?
U 19 i početkom 20-og veka, najviše književnih dela je prevođeno sa nemačkog, što zbog činjenice da se većina naših obrazovanih ljudi školovala na nemačkom jeziku a i zbog toga što je Vojvodina bila deo austro-ugarske monarhije.
Tako su i mnogi izrazi prevedeni sa nemačkog, ušli u srpski jezik.
Recimo Gete je bio jedan od poznatijih pisaca, koji je koristio fraze, koje su tema ovog posta.

Kako stvari stoje danas? Mislim da bi slobodno umesto da kažemo,
- To su za mene španska sela!
mogli da kažemo:
- To su za mene srpska sela!

Lude Naste


Beograd je dva puta ima samo jednog stanovnika grada. Nakon propasti Prvog srpskog ustanka, a pre dolaska Turaka, Srbi su napustili Beograd. Ostao je samo jedan čovek po nadimku Ludi Nastas i od tog vremena postoji izraz "luda Nasta", a odnosi se na one koji se ne ponašaju u skladu sa opšte prihvaćenim socijalnim standardima ponašanja. Situacija sa jednim stanovnikom desila se ponovo kada su Austrijanci napustili Beograd i predali ga Turcima. Tada je samo jedna žena dočekala Turke.

Sizifov posao

Verovatno ste više puta čuli, naročito kada posle dosta uloženog truda i rada nije bilo očekivanih rezultata: „Ma, mani se toga, to ti je Sizifov posao“. Evo i zašto se tako kaže. Sizif, po kome je ovakva vrsta posla poznata, bio je vladar Epira i osnivač grada Korinta. Smatrali su ga najmudrijim, najpodmuklijim i najlukavijim smrtnikom stare Grčke. Prema legendi, kada je nekim svojim postupcima Sizif na sebe navukao gnev vrhovnog boga, on posla boga smrti Tanatosa da Sizifa odvede u carstvo mrtvih. Kada mu je to konačno, posle mnogo peripetija, i pošlo za rukom, zbog svog lukavstva, pokvarenosti, brojnih obmana i podvala koje je činio ljudima i bogovima, Sizif bi osuđen na tešku kaznu - da uz strmu planinsku liticu večno gura ogroman kamen. Sve vam je jasno. Taman kad do vrha dođe i učini se da je stigao do cilja, kamen mu se iz ruku izmakne i skotrlja u podnožje, pa tako Sizif stalno, iznova i iznova, kotrlja kamen uz brdo, bez nade da će ikada na vrh planine i stići.
Dakle, besmislenijeg i uzaludnijeg posla od Sizifovog nema. Takvim se smatra svaki „neprekidan, zamoran i uzaludan rad bez svrhe i cilja“. Sizifov posao bio bi, na primer, učiti da peva i svira čoveka koji uopšte sluha nema. Pomenimo i izraz Sizifov kompleks, kojim se označava strah od eventualnog neuspeha upravo u trenutku kada treba postići određeni cilj.
Za označavanje uzaludnog i napora bez smisla koristi se i izraz posao Danaida, koje su, zato što su poubijale svoje muževe, bile kažnjene da neprestano pune vodom burad bez dna, a to se, složićete se, može smatrati pravim sizifovskim poslom.

Gordijev čvor

Značenje: Pojam “gordijski čvor” obično se rabi u namjeri da se označi neki veliki i teško svladivi problem (situiaciju) koji se može riješiti jednostavnim, ali “nekovencionalnim” načinom.

Pandorina kutija

Svaki put kad kažete da ste "stavili glavu u torbu" citirate jednog VELIKOG srpskog državnika

Ključni događaj koji je doveo do nastanka ove čuvene fraze koja se u srpskom narodu često koristi kako bi opisala stanje u kojem je neko u smrtnoj opasnosti, odigrao se na Sretenje 1815. godine kada su Turci odrubili glavu velikom Stanoju Glavašu.

Borba srpskog naroda za slobodu koja se zahuktala početkom 19. veka (iako je trajala od 15. veka u kontinuitetu, sa većim ili manjim intenzitetom) imala je za posledicu stravične ljudske žrtve sa naše strane.

Do toga je posebno došlo nakon sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, do koga je opet sa svoje strane došlo nakon što su Rusi sklopili sa Turcima sporazum zbog Napoleonove invazije.

Po tom sporazumu, Bukureštanskom miru, mi bismo imali autonomiju ali bi Turci ipak vladali, što je za srpski narod bila izdaja i nešto neprihvatljivo, jer bi to značilo da su sve žrtve do tada podnesene, od one na Mišaru do one na Čegru, bile bačene u vodu.

Uglavnom, Rusi su povukli svoje trupe sa ratišta u Vlaškoj i Moldaviji a Srbiju – hteli, ne hteli – ostavili na milost i nemilost svoj osmanlijskoj sili.

Uglavnom, usledile su dve teške godine tokom kojih su Turci i njihove pomoćne jedinice izvršile genocid nad Srbima u Šumadiji.

Oktobra 1814. izbila je Hadži-Prodanova buna koja je u krvi ugušena, a u čijem su gušenju učestvovale čak i neke vojvode iz Prvog srpskog ustanka (čak i Miloš Obrenović), jer je izbila u pogrešnom godišnjem dobu i “bez pristanka prvih vođa u narodu, i bez ikakve spreme; izložila je cele krajeve zverskoj osveti turskoj, okvasila je kolje mučeničkom srpskom krvlju”.

Ali, već 24. aprila naredne 1815. godine dignut je Drugi srpski ustanak, u Takovu, zbog čega je kod Srba poznat i kao Takovski ustanak.

Miloš Obrenović je pozvao narod da ga sledi, potom se vratio sa njima u selo Crnuće, ušao u svoj vajat, obukao svečano vojvodsko odelo, predao barjak barjaktaru da ga pobode na mestu gde se će okupljati ustanici i dao jednu od naslavnijih izjava u istoriji Srba u poslednja dva stoleća:

- Evo mene, eto vas. Rat Turcima!

Samo par meseci ranije, na Sretenje u februaru, Turci su odrubili glavu Stanoju Glavašu i iskasapili mu telo.

Ne bi li “urazumili” Miloša da ne diže novu bunu, pokazali su mu torbu u kojoj je bila Stanojeva herojska glava, uz upozorenje da je njegova sledeća ako ne bude “pametan”.

Miloš je tada izgovorio nešto što Srbi stalno ponavljaju, a da toga nisu ni svesni

Rekao je: “Ja sam svoju glavu odavno metnuo u torbu, i već nekoliko vremena tuđu na svojemu ramenu nosim”.

Tako je, dakle nastao taj izraz koji se prečesto može čuti kada se želi da naglasi da neko mnogo, životno rizikuje, da je u smrtnoj opasnosti.

(O. Š.)telegraf.rs

Sabur
U svom govoru u Srebrenici, na obeležavanju desetogodišnjice najvećeg i najmonstruoznijeg zločina počinjenog tokom jugoslovenskih ratova 1991-1999. godine, reis-ul-ulema Mustafa Cerić moli “Alaha milostivog da majkama Srebrenice podari sabur…”

Da, sabur je nesrećnim majkama, a i svima nama, veoma potreban. Ali, tu nije reč o razumu, kako je ovaj turcizam objasnio izveštač Danasa (Bojan Tončić, “Bele marame bola i tuge”, 13.07.05), već o strpljenju. Jer reč sabur (tur. sabir, arap. sabr) znači samo to – strpljivost, strpljenje. Kaže se “saburom je dženet pokriven”, “sabur – selamet” (strpljen – spasen). Sabur! – strpi se! – “Sabur malo od Erdelja rajo, pisaćemo Rakociju kralju, nek se vaske i Erdelja prođe!” Kaže se i “sabur učiniti” – strpiti se, savladati se (“tu je majka sabur učinila”), a i sabriti, saburiti, osabriti, prisabriti. Saburli je strpljiv, izdržljiv, a sabursuz – onaj koji je nestrpljiv, onaj koji je nagao.

Pridev se, najzad, koristi i za tvorbu muslimanskih ličnih imena: Sabir, Sabrija (strpljiv, izdržljiv, postojan) i Sabira (Sebira, Sabera, Bira), Sabrija (Sabra). Ređe: Sabrudin i Sabrudina.

Sijaset
Danas se obično poseže za ovom tuđicom da bi se označilo mnoštvo, velika množina, sila čega (“I sijaset drugih izmišljotina nabraja on (…) gde god stigne”). U prošlosti, međutim, reč je značila i nepriliku, bedu, zlo, napast (“Drag si ti meni (…) ko duša moja i neću te ostaviti bez trista sijaseta”), pa buka, galama (“Iznesu silu zvona i stanu u njih udarati. Na taj sijaset grnu malo i veliko u crkvu”), a u vreme turske vladavine ovim terminom označavalo se javno izvršenje izrečene presude, tačnije telesne kazne, a najčešće je to bila smrtna.

Pretpostavlja se da je reč sijaset (postoji i oblik sejaset) u značenju mnoštvo dobila ovo značenje upravo otuda što su telesne kazne izvršavane javno na “sijaset mejdanu” u prisustvu mnoštva ljudi. Postoji i narodna poslovica “Zlo činio sijaset primio”. U Vukovom Rječniku sijaset se prevodi kao Ungelegenheit, molestia, bijeda, napast. I za Đorđa Popovića Daničara (Turske i druge istočanske reči) sijaset je beda, napast, pokor, pa kazna, javna kazna.

Uz navedena, u Uskočkom rečniku ova reč znači još i nepoželjan, neprijateljski raspoložen čovek, čudo, budala, anatemnjak, đavo (“Čuvaj se ti onoga sijaseta”), kao i neobična pojava, čudovišnost. Tu je i prilog vrlo mnogo, do grla (“Ima svačega sijaset”). A radi pojačanja uz reč sijaset dodavao bi se i pridev sijasetni (“Bježi sijasetu sijasetni /đavole đavolji,/ šta si me skolijo”).

U pitanju je turcizam arapskog porekla (siyaset) sa prvobitnim značenjem vođenje, rukovođenje (državom, domaćinstvom), zatim politika, diplomatija, pa timarenje i kroćenje konja.

A u savremenom turskom jeziku siyaset znači politika, diplomatija, figurativno spretnost, umešnost, dok je siyasetči političar, odnosno politikant.

Lakrdija
Balkanski turcizam onomatopejskog porekla od turske reči lakirdi – reč, brbljanje, blebetanje, ogovaranje, svađa, prepirka (lakirdidži – brbljivac, naklapalo).

Kod nas je lakrdija ponajpre šala puna nestašluka (“Đaci su naučili da s furundžijama zbijaju lakrdije”), zatim ludorija, budalaština (“Najžalosnija je to lakrdija mode, da se za ljubav lepote zdravlje na kocku meće”), pa drangulija, koještarija (“Žene… jako upotrebljuju takve lakrdije, kao što su pomade”); reč (“Posrčemo po kavu i izmenjamo jednu dve lakrdije”) i govor, priča, beseda, razgovor (“Pa mu vezir veli lakrdiju:/ Evo tebi katul-bujruntije,/ I evo ti za hašluka blaga!”). U Rečniku kosovsko-metohijskog dijalekta lakrdija znači reč, zadata reč, protivrečnost, svađa, prazna reč, laž.

Najzad, u književnosti je lakrdija vrsta komedije bez veće vrednosti, kojoj je cilj da izazove smeh, poglavito jeftinim, često vulgarnim efektima, farsa, burleska. U XIX i XX veku lakrdija je mnogo izgubila od narodno-satiričnog karaktera farse i postala zabavna vrsta sa sirovim šalama i skarednim sadržajem.

Otuda je lakrdijaš onaj koji zbija šale, šaljivčina, vragolan, spadalo, ali i pisac lakrdija (“Proglašen nekad gotovo lakrdijašem Nušić se… sve više uzdiže kao realist višega stila”), kao i glumac koji igra u lakrdiji; pa dalje dvorska budala, pajac (“Susretoh usput silu naroda,/ Vlastelu mnogu i najamnike s njom,/ Što gospodstveno vode sa sobom/ Lakrdijaše, igrače i čarobnike”). A pokrajinski, pak, lakrdijaš je rečit čovek, dobar govornik.

Postoji i ženski oblik – lakrdijašica. Zatim, glagol lakrdijati, lakrdijašiti, lakrdisati – namerno govoriti ili činiti nešto smešno, zbijati šalu, izvoditi vragolije, šegačiti se (“Car se šali i lakrdiše samo!”), odnosno razgovarati, voditi razgovor (“Što ne svratite malo da lakrdišemo?”). Postoji i pridev, odnosno prilog lakrdijski, lakrdijaški, uz ostale izvedenice.

Badem
I ovaj turcizam (poput ne malobrojnih) vodi poreklo iz sanskrita (badama). Pod bademom – postoji i oblik bajan odnosno bajam („U Mostaru procvali bajami“) – podrazumeva se i drvo (Prunus amygdalus) i plod tog drveta. Ovim imenom naziva se (ne samo u našem jeziku) i krajnik („Bademi su u guši jako crveni i otečeni“). U Bosni je badem koža s lisičjeg buta, dok je u Turskoj to naziv za lisičinu. Postoje i izrazi na bademe – sa šarama u obliku badema („Čemer – pavte na badem kovate“) i badem-pirlit – utkane šare u boji u obliku badema na domaćem vezu. Pridevi bademli (s turskim nastavkom li) – koji sadrži badem, umešan s bademom (bademli pita, bademli zejtin) i bademast – koji je oblika badema, koji je kao u badema („uzani razrez bademastih joj očiju bio je zavinut prema gore“). A kaže se i bademast ukus. Bademov – koji pripada bademu, koji se dobija od badema (bademov cvet, bademovo ulje).

Tu su i druge izvedenice: bademnjak – kolač s bademima, bademovača – torta s bademom; bademovina – bademovo drvo (kao građa); bademovica – bademovo mleko. U Bosni i Turskoj spravlja se bademezma – domaći (kućni) marcipan, vrsta slatkog jela od šećera i badema.

Naziv ovog ploda koristi se i za lična imena: muška – Badem, Bademić, Bademko; i ženska – Badema, Bademica, Bademka. A postoji i prezime Bademlić.

U narodnom verovanju bademov zejtin je lek od krasta i od uhobolje, dok je gorki badem sa šećerom lek za one koji pljuju krv. Živi još i rimsko verovanje da „ko hoće da se ne opije, neka našte srce pojede pet gorkih badema“. A „u Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha i badema, pa to deca grabe“.

Činija
„Svaki sud od pečene zemlje ili porculana strane izrade“, kako to sažeto obaveštavaju enciklopedije i rečnici. Navode se i sinonimi: kalenica, zd(j)ela, tanjur, čanak. Ovim imenom se dugo nazivao – i kod nas – i sam porculan (najfinija vrsta keramike, tzv. belo zlato). Zašto?

Reč je posredstvom Turaka stigla iz perzijskog u kojem pridev čini znači kineski, odnosno porculan budući da je on prvobitno i zadugo stizao isključivo iz Kine, koja se na perzijskom zove Čin. A Kina je, kako se zna, domovina porculana (u upotrebi je i oblik porcelan), čija se proizvodnja vezuje za dinastiju Tang (618–906), da bi kasnije bio preuzet, i usavršen, i u Japanu.

Proizvodi od kineskog porculana stižu u Evropu od XIII, a tek od XVII veka počinju redovno da ga uvoze holandski trgovci. Taj je porculan u Evropi bio neobično cenjen i skup. Prvi pokušaji vlastite proizvodnje datiraju od samog početka XVI veka (Venecija, Ferara, Firenca – tzv. Mediči porculan). Budući da su Kinezi držali način proizvodnje porculana u strogoj tajnosti ovim se pokušajima dobijao tek neki surogat. Pa će tako tek Nemcu, apotekaru i alhemičaru J. F. Betgeru (Boettger) iz Drezdena, u saradnji sa fizičarem, mineralogom i matematičarem E. W. von Čirnhausenom (Tschirnhaus), poći za rukom da otkrije tajnu proizvodnje porculana da bi već sledeće godine (1710) bila osnovana prva evropska manufaktura u Majsnu (Meissen). Nastaju manufakture porculana – većinom kao dvorska preduzeća – i u drugim evropskim zemljama. Porculan na velika vrata ulazi u modu u doba baroka i rokokoa, kada se izrađuju sve vrste posuđa, oplata za zidove i sitna plastika (figure i grupe, pastoralni i galantni motivi). A pojavom čaja, kafe i čokolade stvaraju se i mnogobrojni novi oblici posuđa; javlja se pojam servis kao celine.

Opšta proizvodnja porculana oživljava potkraj XIX veka u svim glavnim manufakturama, koje zadržavaju tradicionalne oblike i ukrase, pri tom se proizvodnja industrijalizuje. Tako porculan od luksuznog predmeta postaje proizvod široke potrošnje.

U Osmanskom carstvu pod imenom čini pretežno se podrazumevala domaća keramika, sa centrom u Izniku (kasnije i u Kjutahji), koja je u velikoj meri koristila kinesko i perzijsko iskustvo na području grnčarije. Za potrebe dvora i visokih dostojanstvenika, međutim, u znatnoj meri uvozio se i originalni kineski porculan, koji se i danas može videti izložen u prostorijama nekadašnje carske kuhinje dvorca Topkapi saraja u Istanbulu. Po broju kineskih eksponata (10.700) ovaj muzej nalazi se na trećem mestu u svetu (iza pekinškog i drezdenskog).

Polazeći od osmanskih, odnosno turskih rečnika, čini znači kineski, kineski porculan, porculan uopšte (šolja, tanjir i sl.), kalj; a danas: keramička pločica (za oblaganje), fajans, porculan, od keramičkih pločica, popločan, porculisan (čini soba – kaljeva peć).

Osmanlije su, zaista, u velikoj meri koristile keramičke pločice za dekorisanje ne samo sakralnih (džamija, turbe) nego i svetovnih građevina (u mnogim odajama carskog harema, uz poznati Činili kešk – fajansni paviljon, na primer). Zbog prelepih keramičkih pločica svoje ime dobila je i čuvena Plava džamija (nasuprot Aja-Sofiji).

Inače, osmanska keramika je danas među najcenjenijima u svetu, naročito ona na zidnim pločicama velikih dimenzija s cvetnim ukrasima po ugledu na kineske primere. A neke male džamije, kao Mehmed-paše Sokolovića (1571) ili Rustem-paše (oko 1550), pravi su muzeji keramičkih pločica.

Nama je činija (ja je uobičajeni domaći nastavak koji se dodaje tuđicama) svakako stigla s turskih prostora. Za nju zna i narodna pesma: „Sprema kralju od zlata tepsiju, a na njojzi dvanaest činija“. Na Beogradskoj tvrđavi nađeni su ulomci i kineskog porculana (uz dosta turske keramike, pa i one iz Iznika). Nabrajajući sofransko (stono) suđe i posuđe za saldisanje (serviranje) poznati Bosanski kuhar A. Lakišića pominje i „porculansko suđe, koje se naziva činija (velika i mala činija)“, dok ćasa ili čorbaluk označava zdelu za žitka jela i može biti od bakra, porculana ili zemlje. Shodno arhivskim vestima turski i drugi orijentalni keramički proizvodi bili su, u XVI i XVII veku, korišćeni u starom Dubrovniku. Tu se pominju i turske činije od bakra. U Vojvodini se pod činijom podrazumeva, ponajpre, „posuda za serviranje supe“ (supentop, supšisla). Bilo ih je, međutim, i od stakla i srebra i to raznih veličina, oblika i namene. Ponegde se pod činijom podrazumevalo i posuđe izrađeno od drveta, uz ono od metala.

Kao termin koristi se i u arheologiji (neolitske/vinčanske činije).

Postoje i oblici činij(i)ca, činiče.

Keramičke pločice su, kao i na zapadu, i kod nas u znatnoj meri korišćene za oblaganje peći (kaljevi).

Za samu Kinu vezan je i izraz Činu-Mačin, što znači vrlo daleko, predaleko, neki daleki kraj, na kraj sveta. U običnom govoru, na primer, otišao je u Činu-Mačin (Kina i Mongolija). Izraz je književnog porekla (iz divanske poezije), i vezan je (čini se) samo za Bosnu i Hercegovinu.

Danas su Kinezi naši sugrađani, a već odavno imamo i nove činije – od plastike. Uz pravo obilje i onih, baš kineskih.

Gulanfer
Složenica od arapske reči gulam (množina gilman, gilme, gulaman) – dečak, mladić, momak, sluga, mlad rob, paž, pratilac, konobar, pion, pešak (u šahu) i persijske reči bare –prijatelj, ljubavnik. Preko turskog gulampare eto „našeg“ gulan(m)fera koji ovde pokriva više „zanimanja“ – uličar, beskućnik, skitnica, golać, besposličar, probisvet, spadalo, mangup, obešenjak, baraba, fakin („Gulanferu nijedan, i ti će’ pa nekoga da častiš“). Imamo i oblike gulaver („U koga se zagledala? U Matu, kolara, gulavera“), odnosno gulanferija, to će reći gulanferi, probisveti („Sve ti je to gola raja i gulanferija“). A gulamija znači, opet, graja, vika, galama, gužva („Na pazaru je danas bila velika gulamija“) i možda je treba dovesti u vezu s istoimenim nazivom za vrstu turske takse. Ne nedostaje ni nesvršeni glagol gulanferiti (se) – živeti kao gulanfer, skitati, mangupirati se („Gulanferi kao propalica, mjesto da se prihvati posla“), a tu je još i pridev gulanferski („E, boga ti gulanferskog, baš ništa nemaju“).

„Slično Abasidskom carstvu i islamskim sultanima u Egiptu i Iranu i Osmanlije su“ – kaže turski istoričar Halil Inaldžik – „imale robovsku vojsku, a upravne položaje poveravali su posebno školovanim robovima, jer je sultan, prenoseći svoju vlast isključivo na one koji su mu dugovali nedvosmislenu vernost, obezbeđivao svoju apsolutnu vlast. On – sultan – može ih uzdići i uništiti, a da se pri tom ne izloži nikakvoj opasnosti“. Od Evropljana Makijaveli je tačno zapazio da je Osmansko carstvo apsolutistička monarhija zasnovana na robovskom sistemu.

U vreme Turaka-Seldžuka gulam je bio naziv za vojnika plaćenika.Turci-Osmanlije razlikuju termine gulam – punoletni zarobljeni muškarac i gulamče – zarobljeni dečak star od osam do dvanaest godina. Iz redova ratnih zarobljenika (uz one uzete dankom u krvi) regrutovani su „Portini robovi“, koji su, za platu, služili u vojsci, administraciji, odnosno na dvoru (gilman-i saray-i amire). Javljaju se i u provinciji kao vazali, odnosno sluge timarnika (spahija).

Taksa koju bi Portini konjanici naplaćivali pri sakupljanju nekih poreskih dažbina (harača, na primer) nazivala se gulamiyye (akčesi).

U divanskoj poeziji gulam je mladić, sluga, rob i najčešće se ovom rečju izražava podređenost vladaru dok oblik gilman označava mladiće koji će služiti u raju, a koji su bili simbol muške lepote i znače isto što i hurije kao simbol ženske.

U Iranu i Indiji umesto Abd (rob, sluga) dolazi, u ličnom imenu, neretko reč Gulam (Gulam Ali), dok je kod nas to prezime (Gulam i Gulan).

Inače, u turskom reč gulampare, češće kulampara, znači pederast, pedofil, odnosno kulamparalik – pederastija.

Limun i narandž(č)a
Obe suptropske biljke (ova druga može da živi i do 500 godina) dospele su, u vreme krstaških ratova, u Italiju, a odatle su se raširile, preko Francuske i Španije, i po drugim evropskim zemljama. Kasnije će, posredstvom Portugalaca, narandža iz Kine, zahvaljujući svom slatkom ukusu, potisnuti stariji gorki plod i naslediti njegovo ime. U oba slučaja u pitanju su turcizmi; tačnije, limun je arabizam (laymana), koji je stigao posredstvom Persijanaca i Turaka, dok je narandža (naramg) turcizam persijskog porekla preuzet iz sanskrita. Drugo ime ove biljke pomorandža je italijanska složenica pomo arancia, latinski pomarancia, nemački Pomeranze – zlatna jabuka. Kada su u XVI veku Portugalci počeli da je donose iz južne Kine, u Italiji je nazvana portogallo, pa otuda u Osmanskom carstvu portakal, kako se i danas naziva, uz stariji oblik naren(č)dž.

Vrsta narandže bila je i turundža (gorkog ukusa), za koju zna i naša narodna pesma („rasla tunja i turundža“, „devojčice turundžice“), takođe jedan balkanski turcizam persijskog porekla. A najverovatnije će biti da sve tri reči imaju svoj koren u sanskritu i drugim jezicima jugoistočne Azije, jer limun potiče iz Indije, odnosno iz jugoistočne Azije (u malajskom jeziku zabeležen je oblik limau), a narandža iz južne Kine i Indokine.

U Sredozemlje limun stiže posredstvom Arapa, a na Siciliji treba da je uzgajan već u X veku, odakle je prenesen i na istočnu jadransku obalu. Evropa zna za limun od XII veka. Mnogo kasnije, krajem XVII veka, limunada je čak bila pomodni napitak u Parizu.

Na arapskom prostoru narandža se prvi put pominje u pesmama bagdadskog princa al-Mu’tazza (umro 908) koji je poredi s obrazima mlade devojke, odnosno sa zlatnom polo-loptom. Drvo će ubrzo biti uzgajano na čitavom islamskom prostoru. Narandžište kraj čuvene kordovske džamije (koje i danas postoji) treba da datira s kraja X veka. Shodno zapisima putopisaca, u XV veku bilo je u Dubrovniku vrtova „punih naranča“. Tamo gde nije bio moguć uzgoj na otvorenom prostoru narandža se uzgajala u staklenicima (tzv. oranžerijama) uglavnom kao ukras renesansnih vrtova. A u XVII i XVIII veku sok i ulje iz njenog cveta korišćeni su, kao i u ranijem vremenu kod Arapa, i za oplemenjivanje jela (a zajedno s drugim uljima čine i osnovu poznate kelnske vode – eau de Cologne).

U unutrašnjost Balkana limun i narandža donošeni su, u srednjem veku, sa jadranskog primorja. Otuda u običajima i narodnom kultu limun često zamenjuje jabuku. Tako su kod Srba u Hercegovini i Dalmaciji, čitamo u Srpskom mitološkom rečniku, prosci darivali limun isprošenoj nevesti. A „za vreme svadbe mlada je u kolo među svatove bacala limun umesto jabuke, o koji su se devojke i momci grabili verujući da će se onaj ko ga ugrabi, skoro udati, odnosno oženiti“. A umesto limuna mogla je biti bacana i naranča. „U Gornjem i Donjem Orahovcu“, kaže Veselin Čajkanović, „limun se daje mladi pred ulazak u novi dom, a posle ručka njeni srodnici i svatovi izmenjuju limune i zatim ona svoje srodnike (poguzijelje) na odlasku daruje svakog limunom“. Po svedočenju istog autora, „u Trebinju polaženik ostavlja na badnjaku jabuku ili naranču u kojoj su zabodeni novci. O Badnjem večeru domaćin deli ukućanima naranču“. Kao i jabuka, i narandža se nosi kao ponuda bolesnicima. I dragi dragu od milosti gađa narančom, bar tako hoće narodna pesma.

Od obe reči izvedeni su pridevi: limuni – žute boje kao limun; i narandžast, narančast, narandžan, narančan – boje naranče. A ekstrakt limuna u prahu – limontoz (turski limon tozu – prah od limuna) – i danas se tako naziva u Bosni, a i u leskovačkom govoru („Idi mi č’skom u bakalnicu kupi malko limontoz, valja mi za slatko“) – inače, poznatiji je kao limuntus. Postoje i dve izvedenice od naranč(dž)e: naranč(dž)ište i narandžije (iliti dokonjaci, u Dalmaciji).

Dosta rano javlja se i lično ime Limun (Limun trgovac, Limun hajduk), i to i kod hrišćana i kod muslimana (kao da ga rado uzimaju preobraćenici na islam). Postojao je, takođe rano, i ženski oblik Limunka (Limonka), uz Naranču, Narandžu odnosno Nerandžu. Otuda i prezimena: Ne(a)randžić, Naranđić, Naranđa, Naranča (narandža se zove i jedna gorka tikvica u Baranji, a ovo ime davalo se i stoci).

Lepeza
Najkraće: ručna naprava za rashlađivanje odnosno mahalica, hladilica, mahač.

Ovaj balkanski turcizam iz terminologije nošnje izveden je metatezom od elpeza, elpeze („Nosi l’ Hanka od zlata elpezu“). Tačnije, od turske reči yel (vetar) i persijske reči baz (prezentna osnova od infinitiva bahten – igrati, koji igra); znači, onaj koji igra s vetrom, koji pravi vetar, koji raspiruje.

Rane predstave lepeza poznate su iz starog Egipta; nisu bile ručne već velike mahalice i pokrećući ih sluge su tako rashlađivale svoje gospodare.

U Kini se oko lepeza čak razvila posebna kultura. Od najstarijih vremena zajedno sa smenom dinastija menjala se i lepeza. Prvobitno, ona je tu služila da odvrati poglede, ali i za zaštitu od sunčevih zraka i vetra, kao i da rashladi. Kasnije su se na lepezi pisale pesme i ukrašavana je slikama. U vreme dinastija Sui (589–618) i Tang (618–907), kada dolazi do ujedinjenja severne i južne Kine i procvata kulture, i lepeze su veoma elegantne i bilo ih je puno varijanti; od svile, perja i papira. Jedan od vladara iz dinastije Tang – poznati kaligraf – lično ih je ispisivao i darivao svojim najvišim zvaničnicima.

Na Orijentu je lepeza pravljena od palminog lišća, paunovih i nojevih pera, bila je velika i od najstarijih vremena znak je kraljevskog dostojanstva služeći, istovremeno, i za rasterivanje dosadnih insekata, ali i kao zaštita od toplote sunca, odnosno za rashlađivanje mahanjem kroz vazduh.

Lepeza je ovekovečena i na starogrčkim vazama. Od Grkinja će je preuzeti i Rimljanke, a potom će naći svoje mesto i u hrišćanskoj liturgiji (ripida); i to već u Vizantiji.

U srednjem veku lepeza je deo damske toalete, naročito u Italiji i Španiji, i ima oblik zastavice.

U XVI veku stigla je, sa Dalekog istoka, lepeza koja se sklapa; najpre je bila od papira i otvorena, u obliku polukruga. I dok su ih u Evropi bezmalo isključivo koristile žene, u Aziji lepeze, do danas, koriste oba pola. U Osmanskom carstvu njima su se rashlađivali i janjičari; oni su imali posebne lepeze sa oznakama svojih orti (odreda).

Ukrašavane dijamantima i dragim kamenjem, uz eleganciju, svedočile su i o bogatstvu svog vlasnika, odnosno bile su statusni simbol, kako se to danas kaže.

Inače, bilo ih je raznih vrsti: od pletene slame (isticale su se one od trske u raznim bojama); od slonove kosti i kornjačevine; od tkanine; od čipke (najviše je cenjena briselska); od ptičjeg perja (posebno je bilo na ceni nojevo); od papira ukrašene raznobojnim slikama.

Shodno jednom turskom cenovniku (iz 1640) mogle su biti sa ogledalom i bez ogledala, od čapljinog, jastrebovog i orlovog repa, odnosno od perja belog i crnog noja, kao i od krila neke ptice. Drška je mogla biti od drena, abonosa ili kosti, bogato rezbarena, a cene su se kretale od 350 do 25 akči (poređenja radi, crvene kožne čizme koštale su 135 akči).

Muzej Topkapi saraja u Istanbulu poseduje bogatu zbirku najlepših i najskupocenijih lepeza.

U XIX veku lepeza više nije luksuzni proizvod namenjen otmenom svetu već sve više postaje industrijski proizvod jednostavnije izrade. Prva fabrika lepeza podignuta je u Beču. Ali, i dalje se uvoze jeftine kineske i japanske lepeze (u ovoj zemlji one su i danas obavezni rekvizit u tradicionalnim igrama) od papira i svile.

Znamo da su potkraj istog veka beogradske dame nosile „lepeze od pravog nojevog perja, pravih čipaka, gazira i svile sa drškom od slonove kosti i sedefa“, a u opremu mlade ulazila je bela lepeza od atlasa i perja, uz beli suncobran i venac od mirte.

Pa i danas, uz sve uređaje za rashlađivanje, kao da se ne može bez lepeze.

Najzad, u svakodnevnom govoru pod lepezom se podrazumeva i raspon, dijapazon, šarolikost, paleta (boja, proizvoda); kaže se (čak) i lepeza pitanja, lepeza problema.

Ima i nekoliko izvedenica – industrijska proizvodnja pomalo je izbacila iz upotrebe reč lepezar (onaj koji izrađuje i prodaje lepeze) – a koriste se i dalje glagolska imenica lepezanje, pridev lepezan, lepezast, prilog lepezasto i glagol lepezati (se). Lepezan može, takođe, biti i vrsta goluba koji ima lepezast rep, kao što je lepezari naziv za red sitnih insekata.

Tkanine sa Orijenta
Nazivi nekoliko lepih orijentalnih tkanina stigli su nam, takođe, preko Arapa, Persijanaca i Turaka, ali i sa evropskih prostora.

Tako je atlas (arapski tils. mn. atlas – gladak, uglađen) –sjajna svilena tkanina, posredstvom Arapa, stigao, u XV veku u Italiju. Dva veka kasnije pominju se u carstvu Osmanlija florentinski i francuski atlas, a u XIX proizvodiće se u Nemačkoj i Beču. Reč je i danas u upotrebi u mnogim evropskim jezicima, uključujući i naš. Damast (po sirijskom gradu Damasku) – jednobojna svilena tkanina s utkanim šarama, izrađivana je najpre od svile, a kasnije od pamučnog platna i vune (postoji i prid. damasciran – išaran, izvezen). Prvi su opet Italijani, negde od XV veka, počeli da ga tkaju na orijentalan način, a potom su ih sledili Francuzi i Nemci. I ovaj arabizam je stigao iz Evrope, za razliku od sablje dimiskije (tako česte u epskim narodnim pesmama). Dimis(š)kija je, istovremeno, bio i naš tadašnji naziv za ovaj sirijski grad. Arabizam je i kadifa (qatifa), opet svilena, baršunasta tkanina; u stvari, baršun, svileni somot. Kapa ili odeća od kadife zvala se kadiflija („Na glavi im kape kadiflije“). Muslin ili muselin – fina pamučna tkanina – dobila je ime po iračkom gradu Mosulu, u kojem se najpre počela izrađivati. I ovaj arabizam stigao je na naše prostore preko Evrope. Saten ili satin – vrsta svilene tkanine – treba da je nastao od arabizma zaituni, što će reći svila iz Zajtuna, tako su je nazivali Evropljani oslanjajući se na arapski naziv, dok Marko Polo govori o „lepom gradu Çaito(u)nu“, a u pitanju je današnja beznačajna kineska luka Quanzhou. Ovaj arabizam stigao je u Evropu preko Španije već u XIV veku. Na Kosovu i Metohiji (kako tvrdi Gliša Elezović) „santin, santina (je) vrsta pamučne tkanine od koje se gradile dimije, mintani i dr., satin.“ Čoha (čoja), turcizam persijskog porekla (čuha) zabeležena je u svim balkanskim jezicima. U pitanju je sukno bolje vrste. Čoh(k)adžija je bio terzija, suknar koji izrađuje odevne predmete od čohe, trgovac čohom. A čohadar je, opet, dvorjanin sultana (paše ili sandžak-bega) koji se starao o njegovim odorama i čohi. Postoji i prezime Čohadžić. Persijskog porekla je i reč taft (tafte) – glatka svilena tkanina. Nejasno je kojim je putem stigla u Evropu reč gaza. Svakako potiče iz arapsko-islamskog kulturnog kruga (arapski qazz – /sirova/ svila, svilena buba). Pominje se od IX veka, a u francuskom jeziku javlja se od sredine XV veka. Prvobitno je to bila laka, manje ili više providna tkanina, poput vela, izrađena od svile, a potom i od drugih sirovina (danas se tako u medicini naziva i sterilna providna tkanina za zavoje i previjanje rana). Gaza je mogla biti protkana zlatnim i srebrnim nitima. Postoji i zanimanje kazaz; u pitanju je zanatlija koji izrađuje svilene i pamučne gajtane, širite, kite i ostale ukrase za starinska odela ili konjsku opremu, pa otuda i Kazazi, naziv jednog dela sarajevske čaršije. A postoji, po običaju, i prezime Kazazović.

Među imenima tkanina kojih više nema u upotrebi je bio i kumaš (arabizam) – platno, vrsta svilenog platna, tkanina uopšte, odnosno pridev kumašli – svilen („Pokrile me kumašli jorganom“).

Tutumrak. Zvaničan opis ove reči glasi: čovek koji kada progovori, bolje da to nije ni učinio.

Zjala. Neke male, mistične stvari koje se hvataju kad je dosadno, ali do sada nije poznato ni kako one izgledaju, ni čime se love, ni gde ih ima, a posebno ne znamo nikoga ko ih je uhvatio.

Frcokla. Osoba sa kovrdžavom kosom, magda se ponekad direktno odnosi na kovrdže.

Papadać. Malecka peščana dlakava muva, čiji ubod višestruko jače boli od uboda obične muve.

Filadendron. Biljka sa velikim listovima, koji imaju proreze, često se može videti u dnevnim sobama i na terasama.

Dirinčiti. Ovo je narodski izraz koji se odnosi na težak i dugačak rad za minimalnu nadoknadu.

Andrmolja. Može da se kaže i drangulija, a u množini, -andrmolje-, odnosi se obično na mnoštvo sitnih stvari, koje su obično na stolu ili na podu.

Šalabajzer. U narodu, epitet -šalabajzera- dobija onaj koji ne radi svoj posao kako treba i koji voli da živi lagodno, ne razmišljajući o eventualnim posledicama.

Leblebija. Vrsta biljke mahunarke iz familije bobova; zove se još i slani pasulj.