Draga si mi kad šutiš, jer si tako odsutna,
i čuješ me iz daljina i moj te glas ne dira.
čini mi se kao da su tvoje oči uzletjela
i cjelov da je zatvorio tvoja usta mirna.

Kako su sve stvari prepune moje duše
i puna duše moje izranjaš iz svih stvari.
Leptirice iz snova slična si mojoj duši
slična si sjetnoj riječi iz spomenara starih.

Draga si mi kad šutiš i tako si daleko
i kao da si tužan, leptiru koga slutim,
čuješ me iz daleka i moj te glas ne stiže.
Sa tvojom nijemom šutnjom pusti da i ja šutim.

Pusti da razgovaram ipak sa tvojom šutnjom,
jasna je kao svjetiljka i kao prsten blista.
Ti si poput noći, nijema i osuta zvijezdama.
Tvoja je šutnja zvijezda, tako daleka i čista.

Draga si mi kad šutiš jer si tako odsutna,
kao da si već mrtva i za tobom bih plako.
A zatim jedna riječ i jedan osmjeh samo

i radujem se, radujem što ipak nije tako.

Pablo Neruda

Moje srce , ptica divljine ,
naslo je svoje nebo u tvojim ocima.
One su kolevka jutra.
One su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonule u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem u to nebo,
u njegovo bespuce.
Pusti me samo da delim njegove oblake,
da sirim krila u sjaju njegovoga sunca.

Rabindranath Tagore

VALCER KIŠE

Žureć pred kišom,
pod krošnje lipe
u hitnji smo na časak stali.
Nad nama su se
kroz cvjetno lišće
oblaci bijeli okretali.
Zadihani,
osmjehnusmo se.
Lipa je mrijela.
Srce se čulo
u svakom kutu
naših tijela.
Možda sam mogao
u tom trenutku
ljubavi nešto zauvijek reći,
al' valcer poče .....
I ljetna kiša
dodirnu u grlu
drhtave riječi.

Enes Kišević

Beskonačni san




Uspinjem se tvojim tijelom i ti ne dvojiš,
među grudima gdje me pogledom smještaš,
otkrivaš razlog svih mojih uzdaha i čežnji.
U zvjezdanom obrisu tvoje kose zastajem,
a ti vrelinom usana smiruješ moje molitve,
premještaš otkucaje u bedra i sazrijevaš.

Plamtim silinom dok se oko struka izvijaš.
Među nogama pratim sve tvoje pokrete
i kao mjesečina razvlačim prstima dodire.
Vlažnom dolinom rajskih mirisa prilazim
i savijen u želju tiho promatram usjeke,
kojima se plodovi nižu u probirljive strasti.

Ljubim po trbuhu odsjaj zvjezdanih noći
i jezikom klizim prozirnim kapima požude,
pa me u zanosu dočekuješ, opijaš i sladiš.
Nježnim milovanjima zatvaraš moje pore,
u beskrajnu dubinu blaženstva me uvlačiš
i oko sebe tople privijaš, osjećaš i čuvaš.

Preko vrhova tvoga tijela gledaš kako stižem
i kako se dolinom puti nezaustavljivo širim,
pružaš ruke i u njima moj osmjeh odmaraš.
Ljubavnice, kad me tako mekom kožom maziš,
a bezbrojnim uzdisajima dojiš i stalno primaš,
tad u beskonačnom snu moje tijelo držiš.



by Zal Kopp

Ptica što pjeva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubit ću je.



Jacques Prevert

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

Rekvijem – Miodrag Pavlović

Ovoga puta
umro ne neko blizu

Rekvijem
u sivom parku
pod zatvorenim nebom

Žene su pošle za mrtvim telom
smrt je ostala u praznoj sobi
i spustila zavesu

Osetite
svet je postao lakši
za jedan ljudski mozak

Prijatna tišina posle ručka
bosonog dečak sedi na kapiji
i jede grožđe

Zar iko ostane veran
onome što izgubi

Ne žurite se sa smrću
niko na nikog ne liči
sinovi misle na igračke

I ne opraštajte se pri odlasku
to je smešno
i pogrdno

Autor: Anđela Češljarac

Život je lepota
Ko to samo ume
Kada mu je nejteže
Svakog da razume

Koliko ljubavi ima
I svaka ko vatra plamti
U srcu ostaje jedna
I ceo život se pamti

To srce što te boli
Došlo je vreme da moli
Ta tvoja duša što pati
Došlo je vreme da plati

Nauči srce svoje
Ono što mrzi da voli
A oni koji te vole
Da im ne stvaraš boli

Nije važno ko je brži
Važnije je ko izdrži!

Siniša Cvetković

Sedim u sličnoj sobi.
Ko zna koja je jesen?!
Olinjalo mi je srce.
(suton pod čelom zanesen)

Požuteli mi prsti,
od duvana i tuge.
Život mi je oteo tebe,
a nije mi dao druge

Otupeli me snovi,
očnjake dok oštri čama...
Lajem na zvezde, tebi -
ti ne razumeš, Ana...

Promenila si se i ti!
I ti, uz ljude druge.
Čak su i rođački poljupci
na prečac, dobili zube.

Da! Tako nam je sjajno,
da se složiš na teme.
I samo su ptice još nežne -
(ipak je surovo vreme)

Zato prećutkujem rime
i mamurlike brojim,
kad osetim da volim,
napišem: "Ja se bojim!"

Da! Otkotrlja mi mladost,
niz dušu suza slana.
Jesen je! Jesen je! Jeeesen!!!
Zašto smo žuti, Ana?

Budi mi svetionik osvetli mi
more beznadja,
budi mi kompas i vodi me sebi.
Budi zivi pesak,da potonem
u tvoju dusu kada te pronadjem,
A ja bit cu tvoja meka postelja.


Meli

Sta je to sto me cini nocas tuznom,
baca u ponore tuge i beznadja?
Lomi o stenje,ne da da se vinem.

Zasto mi je nocas ledeno i hladno,
kao u celiji mracnoj,vlaznih zidova.
Kao rob sam svoje zenske duse.

Zasto placem,zasto tugujem,
ne mogavsi medju zvezde poci?
Sta me tako vuce ponoru dubokom?

Eh ljudi... poezija je to zbog čega sam ovde. Pa evo i mog skromnog priloga:
Veziljina tužbalica
Vezem po bijelom platnu samoće
Sudbinu lijepu ko u priči
Ali izvezoh bolom samo sliku
Koja jedino na suzu liči
Vezeš li ovako samotan i ti
Je li ti konac preden od tuge
Znaš li tugu udjenut u iglu
I vesti po platnu noći duge


Autor je: Sonja Karanović

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Desanka Maksimovic

SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate
i noć kad ponovo od mene odu.
Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime
i kad nam srca biju ritmom plača.
Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

"Opsena"

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

Jovan Ducic

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.
*ŠABO*

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.
Pored mene usamljen cvet bele krune
i ulazi tiho u nebo mesec nepun.
O, ne treba sklopiti oči suza pune
kad mesec izlazi.
Sići treba na livade i put,
gde tišina leži bistra preko bilja
i spava mesečine široki skut,
pa zalutati u noći, bez cilja,
kao u snovima.
Jer važno je samo ono što je večno:
meseca i srca uzrok polazni:
i ma koliko bilo protivrečno,
voleti treba što su prolazni
lepote časovi,
što za radošću bol dolazi,
što sa zaboravom se ne može boriti.
Voleti treba što sve prolazi.
O, nikada ništa nemoj zboriti
kad mesec izlazi.

_______________________

Desanka Maksimović

Kupi mi vreme koje sam prodala
Na glupe stvari i nevažna lica
Sada mi ono nedostaje
I tražim minute u hiljadu sinica

Kupi mi vreme koje sa sanjala
I u snovima lenjo provodila
Tamo sam nekog tražila
I često od svakog tamo se sakrila

Kupi mi vreme koje mi nedostaje
Sada kada ga imam tako malo
Voz koji ode nema ga više
A moj život stoji i još malo kuca
U mestu će stati vremene sve tiše i tiše...
PIROSKA BUDISIN

ХОЋУ ЖЕНУ
Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице

Анђелко Заблаћански

Trenutak

Vidim te srećo i kad oči sklopim
Osećam na sebi tvoje ruke bele
Ludim bez tebe, od želje se topim
I brojim trenutke koji nas dele.
Maštam o tom čarobnom trenu
To biće centar najveće sreće,
Eh, kad te zagrlim k'o čovek ženu
Ma ništa me odvojiti od tebe neće.
Iskre od ljubavi k'o dugine boje
Leteće okolo na sve strane,
I kad poljubim tebe, nebo moje,
Ceo će svemir da zastane.
Eon je kratak za nas dvoje...

ZBOG NJEGA


Da li je ovaj dan kao i
svi drugi?
...ili se mozda ipak
razlikuje od onih
dana u kojima sam bila
srecna
i bezbrizna
sigurna u sebe...
Sigurnost se polako gubi
kao i ovaj dan,vec na
izmaku svog postojanja
zeljela bih da zivim ovde
u ovoj sredini gdje sam
oduvijek
i pripadala i medju ovim
ljudima
mada su oni drugi bolji i
blazeniji ali,dopustite mi
da ostanem sa vama sa
svima onima koji su me
godinama okruzivali
....nemojte me tek tako
odbaciti
zbog vas,
zbog mene,
zbog njega...

Put do zvezda

Da li bi me nosio kroz najvecu tugu?
Ja nisam laka-sa sobom nosim teret, skoro dvadeset godina tezak.
Nosim puno samoce i mrtvila.
Mozda necu moci nista da ti dam.
Odavno vec zivim k'o pola coveka, putujuci po ulicnim svetiljkama,
mazeci se s vetrom, nalazeci zivot u kapljicama rose na jutarnjem suncu.
Znam da puno trazim, al samo mi jedno reci-Da li bi?

Перо Зубац

Мостарске кише



У Мостару сам волео неку Светлану jедне jесени,
jао кад бих знао са ким сада спава,
не би jоj глава, не би jоj глава,
jао кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао кад бих знао ко то у мени бере каjсиjе
jош недозреле.


Говорио сам jоj ти си дериште, ти си балавица,
све сам jоj говорио.
И плакала jе на моjе руке, на моjе речи,
говорио сам jоj ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.


Ниjе било сунца, ниjе било птица, ничег ниjе било.
Питала ме jе имам ли брата, шта студирам,
jесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме jе питала.
Питала ме jе да ли бих могао са сваком тако
сачуваj Боже,
да ли jе волим, тихо jе питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.


Jесен jе, та мртва jесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала jе младеж, младеж jе имала,
не смем да кажем,
имала jе младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме jе да ли сам Хрват, имам ли девоjку,
волим ли Рилкеа — све ме jе питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еj, Сулеjмана отхранила маjка.


Она jе прострла своjе године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су доjке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам jоj да jе глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да jе атомски век,
Де Гол, Гагарин и коjештариjе,
све сам Jоj говорио,
она jе плакала, она jе плакала.


Водио сам jе по Куjунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам jе водио,
у пећине jе скривао, на чардак jе носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског jоj говорио,
што jе диван, шапутала jе, што jе диван.


Колена jоj цртао у влажном песку,
смеjала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамиjе jе водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће jе однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам jе водио.


Сада jе ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у jедном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она jе била раскошно бела у собноj тмини
ал' ниjе хтела то да чини,
ниjе хтела, ил' ниjе смела,
враг би jоj знао.


Ни оно небо, ни оно облачjе, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали jезик као jагоду,
њен смех што jе умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Биjелом Брегу,
Бог jе велики, говорила jе, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о jесен бесплодна, њена jесен...


Говорила jе о филмовима, о Џемсу Дину,
све jе говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила jе Клаjд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смеjао сам се — он jе убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
"Ослобођења", ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку jесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме jе по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, маjке ми,
ништа друго нисмо.


После су опет била лета, после су опет биле кише,
jедно jедино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
jа више не могу, jа више не умем
избрисати.


Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девоjку,
да ли икад помислим на њу, на ону jесен,
на оне кише,
она jе и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да jоj веруjем, да се смеjем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш ниjе стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.


Говорио сам jоj о Љермонтову, о Шагалу,
све сам jоj говорио,
вукла jе са собом неку стару Цваjгову књигу,
читала поподне,
у коси jоj било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве jоj ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеноj крви;
смеjали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смеjали се jер ниjе лето, а они скачу — баш су деца,
говорила jе: могу умрети, могу добити упалу плућа...


Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге,
бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свиjу,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао...


Прсте jе имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам jа блесав, хаjде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад jе она тражила — могао сам побећи
у саму реку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам jоj никад веровао,
ваљда jе стално ћурила кроз прсте.
Волела jе кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела jе руже, оне jесење, jа сам jоj доносио,
кад свену стављала их jе у неку кутиjу.


Питао сам jе шта мисли о овом свету,
веруjе ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам jе питао,
понекад глупо, знам jа то и те како;
питао сам jе да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала jе од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наjедном, падала jе у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да jе она
пала с Jупитера,
ко jе то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да jе он у наjмању руку
Брандо или такви.


Говорио сам jоj ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам jоj говорио.
Ништа ми ниjе веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта jе говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише...


Стварно сам волео ту Светлану
jедне jесени,
jао, кад бих знао са ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
jао, кад бих знао ко jе сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
jао, кад бих знао ко то у мени
бере каjсиjе, jош недозреле.

Ti si ušla u moju tamnu sobu
kao mjesečina
i sjela na stolicu kao vir svjetlosti

Bio sam suviše plašljiv da bih te dotakao

Čekao sam da progovoriš
Nastao je nagli treptaj
(od užitka? od tuge?)
i ti si mi se tada obratila
kao svjetlost što se kreće brzo
od stolice do stola
da se prostre tamo kao bijeli stolnjak
Konačno ja sam razbio crnu tišinu
(jesam li to ja progovorio?)
Svjetlost se pomakla kao živa
i pala na zglob moje desne ruke

Po tome znam
da si ti to ušla u moju sobu

Svjetlost svjetluca na mom bijelom zglobu
koji lupa kao da je bilo
To zbog tebe lupa
iako se moje srce umirilo