Michelangelo Buonarroti
Smatra se najvažnijim umetnikom italijanske Visoke renesanse čije se stvaralaštvo protezalo kroz više od sedam decenija i koji je ujedno ključna figura evropske istorije umetnosti. 'Božanstveni' Michelangelo je postao arhetip umetnika kao tragičnog i transcedentnog genija a u očima nekih svojih savremenika (kao što je bio njegov prvi biograf Giorgio Vasari) bio je ne samo vrhunac umetničkog savršenstva, već i ličnost 'koja prevazilazi ljudsko iskustvo'.
Michelangelo je rođen u Caprese-u (blizu Arezza) gde je njegov otac Lodovico Buonarroti, kao niži član Florentine Bourgeoisie, neko vreme bio sudija. Njegova majka je preminula kada je Michelangelu bilo šest godina i ovaj rani gubitak kasnije će se ogledati u njegovoj Madoni. Slikarski zanat počeo je da izučava 1488. u firentinskom studiju Domenica Ghirlandaioa. Uprkos protivljenju njegovog oca koji je vajarstvo smatrao običnim manuelnim zanatom, naredne godine pridružio se grupi mladih vajara koji su radili kod Bertoldo di Giovannija u bašti Medici muzeja u San Marcu. Budući vrlo nadaren, Michelangelo je kasnije - uglavnom preko svog učenika i prvog biografa Ascanio Condivia - tvrdio da se nije podvrgavao nikakvom učenju umetnosti, već da je bio potpuno samodovoljan, samouk talenat. Njegova kopija antičke Faunove glave skrenula je pažnju Lorenca Veličanstvenog na Michelangela, koji je mladog vajara primio za člana svog gazdinstva. Taj Lorencov gest pomirio je Michelangelovog oca Lodovica sa izabranim pozivom njegovog sina. Michelangelova zrelost kao vajara označila su dva dela: Pieta (1497-1500), rad tehničke virtuoznosti, uzdržanog pathos-a i ljupke elegancije i David (1501-1504), skulptura koja je sadržala formalnu dinamičnost i bila prvi primer njegovog sve izraženijeg interesovanja za herojski muški akt. Ovo njegovo interesovanje bilo je dopunjeno crtežima i slikama iz tog perioda, naročito vrlo uticajnom skicom (izgubljenom u šesnaestom veku ali poznatog kroz kopije) za fresku "Bitka kod Cascine" (1505-1507) u palati Vecchio u Firenci (koja nikada nije bila urađena). Skica predstavlja kompleksnu scenu muške nagosti u raznim položajima, kao i panel slika Sveta porodica (ili Tondo Doni, 1503-1504), gde se moze videti i grupa nagih muškaraca od kojih su dvojica interpretirana (ne potpuno ubedljivo) kao homoseksualni ljubavnici.
Papa Julije II pozvao je 1505. Michelangela u Rim, gde je trebalo da otpočne rad na vrlo ambiciozno osmišljenoj grobnici ovog pape. Bio je to posao pun prekida i Condivi ga je opisao kao "tragediju grobnice". Trajao je preko 40 godina, pretrpeo brojne redukcije i najzad bio sveden na samo nekolicinu likova, tako da je i pored Robova i Mojsija to ostao nezavršen projekat. Godine 1506. godine Michelangelo je započeo pripremne crteže za freske svoda Sistinske Kapele u Vatikanu. Tim projektom je bio zauzet od 1508. do 1512. god. Radikalne stilske inovacije na fresci na tavanici, narocito izvođenje kasnijih likova, uvele su jedan potpuno nov vizuelni jezik u renesansno slikarstvo (nagovestavajući kako manirizam tako i barok). Ova tavanica navela je Vasarija da svod prokomentariše "kao istinski svetionik za našu umetnost... njime je vraćena svetlost u svet koji je vekovima bio bačen u tamu... slikarima više nije potrebno da traže novine". Michelangelo je oslikao i druge freske u Vatikanu, tmuran i kompoziciono kompleksni Strašni sud (1536-1541), koji uopšte nije bio dobro prihvaćen (nagost na nekim freskama uznemiravala je protivreformatorsku struju), kao i freske Paulinske kapele (1542-1550) - Savlovo preobraćenje i Raspeće svetog Petra. Osim isprekidanog rada na grobnici za koju ga je angažovao papa Julije II, Michelangelova kasnija vajarska dela uključuju pogrebnu kapelu Medicia u San Lorencu u Firenci (1519-1534), koja sadrži jedine dve Michelangelove skulpture nagih žena (Zora i Noć), čiji nedostatak senzualnosti ili erotske energije jasno stoji u suprotnosti sa delima nagih muškaraca i duboko pogruženu i asketsku Rondanini Pietu (1556-1564, nedovršeno). U svojim poznijim godinama Michelangelo se intenzivno bavio arhitekturom, uključujući rad na crkvenoj riznici u San Lorencu i na Biblioteci Laurenziani u Firenci (1524-1562), na preuredjenju Campidoglia, na Kapitolu u Rimu i, ono što je najznačajnije, Baziliku svetog Petra.

Uprkos sporadičnim glasinama i aluzijama (npr. sugerisanje pederastije od strane Pietra Aretina), nije bilo jasnog dokaza o Michelangelovoj homoseksualnosti, ili bar ničega što bi dokazalo otvorenu seksualnu aktivnost. I zaista, Condvil je tvrdio da je Michelangelo neporočan. Bez obzira na to, fizička lepota njegovih brojnih, monumentalnih muških aktova kao što su David, Stvaranje Adama i dekorativni muski aktovi (Ignuidi) na svodu Sistine, daju jasnu indikaciju gde su zaista ležala Michelangelova erotska interesovanja. Osim toga, godine Michelangelo je 1532. upoznao mladog rimskog plemića Tomasso de' Cavalieria i zaljubio se u njega. Humanista Benedetto Varchi opisao je Cavalieria kao osobu 'ne samo neuporedive fizičke lepote, već i elegantnih manira, izvanredne inteligencije i dražesnog držanja'. Tomasso se oženio 1538. i dobio dva sina, ali mu je Michelangelo ostao naklonjen do kraja života posvećujući mu bezbrojne pesme i nekoliko crteža (na primer Otmicu Ganimeda 1532). Kada je, medjutim, Michelangelov nećak i imenjak 1623. napokon objavio preko sto njegovih pesama, svi nagoveštaji o homoseksualnosti bili su uklonjeni promenom pola i adresanta. John Addington Symonds je zajedno sa biografijom ovog umetnika objavio i prevod izbora ovih pesama. Bio je to pokušaj da se ispravi ovo zabašurivanje Michelangelove homoseksualnosti koja, iako u velikoj meri nedokučiva, ipak predstavlja ključni aspekt njegove umetnosti.
S postepenim prepoznavanjem ovih pesama kao značajnog literarnog ostvarenja u svojoj vrsti (uprkos zbijenom jeziku i često složenim konstrukcijama), Michelangelove pesme takođe pružaju koristan uvid u njegova verovanja i estetska poimanja, kao što su tada vrlo rasprostranjeni neoplatoničarski stavovi, prema kojima bi fizička lepota mogla biti vodilja ka transcedentnoj duhovnoj lepoti: lepota... pokreće i nosi svaki zdrav um na nebo. Ipak, dok je neoplatonizam bio deo kulture kruga Medicijevih i samog Michelangela i, možda, pothranjivao ispoljavanje njegovog homoseksualnog identiteta (v. Saslow), tvrdnja da Michelangelova umetnost ilustruje potpuno razvijen neoplatoničarski sistem (v. Tolnay) ne ističe se više u savremenoj nauci. Neoplatoničarski uticaji na Michelangela bi trebalo da budu smešteni unutar šireg okvira hrišćanske vere koja je uticalo na njegovu umetnost, naročito od kasnih 30-tih godina 16. veka. Uistinu, suprostavljeni moralni kodovi neoplatonizma i katoličanstva mogu delimično objasniti Michelangelova ambivalentna seksualna osećanja. U svojim poznijim godinama Michelangelo je takodje bio svedok pojavljivanja stroge protivreformacijske duhovnosti, narocito u Rimu, gde se umetnik trajno nastanio 1534. godine. Njegova hrišćanska vera je ojačana prijateljstvom sa Vittoriom Colonom, markizom od Pescare, koju je upoznao 1536. i sa kojom je održao bliske veze sve do njene smrti 1547. godine. Njena odanost katoličanstvu je dosta uticala na njegovu religioznu posvećenost, iskazanu, na primer, u njegovoj religioznoj poeziji koja je izražavala njegovu rastuću preokupaciju smrću i spasenjem.
Godine 1563. Michelangelo je izabran za člana firentiske akademije umetnosti (Accademia del Disegno) i uprkos starosti, nastavio je da radi na dosta projekata (mahom arhitektonskim) sve do svoje smrti u Rimu

David L. Phillips


Knjiga Michelangelo-ve
poezije, objavljena 60
godina nakon njegove smrti.

Znadem da znades...

Znadem da znades, gospodine moj,
da ja k tebi idem, da ti oblik cisti,
izblizeg vidim, ostao sam isti:
pa zasto mi onda kratis pozdrav svoj?
Al ako je nada o sanjanoj sreci
istinita ko i zudnja obecana,
nek se srusi zid podignut medj nama,
jer je skritih rana bol dvostruko veci.

Ne ljuti se na me volim li u tebi,
ono, sto volis i ti sam u sebi,
duh se za duha zna lako da zgrije.
Da bi ljudska pamet, sjaj sto ukras ti je
lijepog lica i sto na me sije,
proniknut mogla, mora umrijet prije

Noć

Drag mi je san, al biti kam još više,
dok vrijeme jada i sramote traje,
ne čut ni vidjet moja sreća sva je.
Stog me ne budi: oh, govori tiše!

Živim od svoje smrti

Živim od svoje smrti, a u stvari
ja sretno živim od nesretne kobi;
tko živjet ne zna u smrti i tjeskobi,
nek oganj kuša koji mene žari.

Kako li može to, gospo, da bude
da slika u tvrdom kamu izvedena
traje dulje od stvarača njena,
kog vrijeme pretvori u zemljane grude?
Manji je stvarač od svojega djela,
pa tako i umjetnost nad prirodom vlada.
Iskusio to sam sred kiparskog rada,
lijep kip dodirnut samrt nije smjela.
Mogu, dakle, život tisućljetni dati
i vama i sebi u boji il kamu,
da bi ljudi mogli dugo poslije znati
- unijet zato ja ću sav napor i trud -
kako ja ružan ljubljah lijepu damu
i kako to nije bio pothvat lud.

Ko što u peru i mastilu čami
moć visokog, niskog i srednjeg stila,
beda i raskoš u mermer se svila
kol'ko smo maštom sagledali sami;
može biti, dragi gosparu, da mi
na gordost liči šta je smernost bila;
u srcu vam se jedna s drugom slila,
ja biram, licem kažem šta me mami.
Ko seje, a plač, bol, uzdahe uze,
(dobija s neba zemlja vlagu istu,
raznim semenom razno ona mine),
taj žanje samo jadikovku, suze;
ko tužno zuri u lepotu čistu
njemu od ljute rane bol ne gine.

Molim te reci, Ljubavi, da l' oči
Vide baš lepotu za kojom žudim,
Il' je ta u meni, te kud god bludi
Moj pogled, crte njenog lica sroči.
Vidiš lepotu što od nje je zbilja,
Al' je uveća više boravište,
Kroz smrtne oči kad u dušu dođe.
Tu je božanska, čedna, puna milja,
Jer tvar božanska sebi sličnu ište.
Ova, ne ona, očima ti prođe.

U zadnje me sate mnoštvo leta vodi,
Kasno saznajem, svete, tvoje čari.
Drugom mir nudiš, sam za njeg' ne mariš,
I spokoj, što umre pre no što se rodi.
Stid časnu starinu zgodi,
Da nebu što ne skrivi,
No meni ne izbija
Stari greh što mi godi,
U njemu ko dugo živi
Ne krepi telo, a dušu ubija.
Velim, svedok sam i ja,
Znam, na nebu je bolja sudba dana
Tek onom koga smrt zadesi rana.

Ko verni primer onog što ja tražim
Lepota mi je na rođenju dana,
Luč, ogledalo, za obe veštine:
Istina to je, sve drugo su laži.
Slikam je, vajam, kad je izabrana,
Kada je oko vine u visine.
U sud nepromišljen, nesuvisli kroči
Ko na čula svodi lepotu; svaki
Zdrav um ona dirne, do neba diže,
Od smrtnog k božanskom ne kreću se oči
Nemoćne, pogled ne dopire laki
Tamo gde samo s milošću se stiže.

Za lepim stvarima oči mi ginu,
Duša za spasom, no i ona s njima
Od moći tek jednu ima,
Da njih motreći u nebo se vinu.
Gde zvezde najviše sinu,
S njih sađe nešto što blista,
Budeći želju silnu;
To ove ljubav je čista.
Srcu plemenitom ista
Iskra je, i žar, i mudrost što kliče:
Lice s očima što na zvezde liče.

Šarene laže uzeše od mene
Vreme za misli upućene Bogu,
On mi dade milost da tvoriti mogu,
A ja dopustih da u grehu venem.
Slep i lud od onog što drugog prene
Odocnih, ležim na zabluda logu.
Malo je nade, al' Ti želju mnogu
Poslah, da me od samoljublja skreneš.
Upola smanji moj uspon do neba,
Gospode moj dragi, ni polovine
Bez tvoje pomoći ne umem preći.
Čar ovog sveta neka mi ne treba,
sve lepo što slavim, za čime ginem,
Da pred smrt smognem večni život steći.

Put mog života već se bliži kraju,
Po burnom moru u krhkome čunu,
U luku stigoh, gde diče se il' kunu
Svi dok za dela svoja račun daju.
Tu mi se ljupke maštarije maju,
Umetnost, idol i vladarka, sunu
Njih u mene, a sad vidim je punu
Zabluda, u ljudsku želju što staju.
Ljubavne misli vesele i tašte
Kud' će, kad su mi dve smrti na tragu,
Jedna izvesna, druga s pretnjom hrli.
Slikom il' kipom neće mir iz mašte
K duši, što ište ljubav božju dragu,
S krsta raširi ruke, nas da grli.

Srcu sumpornom, od kučine puti,
kostima što su sve od granja suva,
duši bez uzda, niko je ne čuva,
spremnu da želju za prelepim sluti;
razumu slabom, klecne, te se smuti
u svetu gde se varka, lepak kuva;
lako je onom od ovakvog ruva
planuti, zapnu o iskru li skuti.
Za umetnost lepu, jer ko nju s neba
ponese, smogne prirodu da svali,
makar uprla gde god da se dene;
ako mi sluha i vida ne treba
više za nju, što srce ote, pali,
kriv je tad ko za vatru stvori mene.

Ovde, po milosti svojoj, od mene
ljubav uze srce, onde i žiće;
tu lepe oči rekoše da biće
sa mnom, tu iste odrekoše zene.
Tamo me sputa, tu pusti da krenem;
tu plakah, takvom bolu kraj ne sviće,
tog što me ne hte, a uze mi biće,
kako odlazi, gledah s ove stene.

Pošto Feb neće da pruži, da svije
oko vlažne i hladne ove lopte,
blistave ruke, puku se reč prohte
noć, za to sunce što pojmljeno nije.
I tako je slaba, gde makar čije
svetiljke sinu, tu se život ote
od noći, tako lude da trud jošte
i kresivo nju preseče, po njoj rije.
Ako išta, od sunca ona vodi
poreklo, zemlja njezina je mati
senovita, sunce drugo je rodi.
Šta god bila, nek je hvala ne prati,
udovu mračnu, na kraj srca hodi,
s pukim će svicem u kavgu se dati.

Kô što odavno nose moja nedra
utisnut odraz tvog lica u sebi,
gospo, sad kad smrt tebi
bliži se, lik tvoj nek duši dâ Amor,
da otisne se, vedra
napusti zemni zatvor, tela zamor.
Kroz mir il' bure žagor,
znamenje će da brani;
kao krst kad se pred dušmane stavi;
odakle te ote priroda, stani
opet, na nebu, uzor da se javi
visokim, svetlim anđelima, pravi
duh i put da se posle tebe rodi,
da svetom tvoje lepo lice hodi.

Ako predugo oklevanje skriva
milost srećniju i slađu od rane,
boli me moja, jer kad pozno pa'ne,
stara je radost i kratko obliva.
Nebo, ako nas čuva, ognja živa
neće, u doba leda kad se stane
voleti, kô ja; tužna suza kane,
samotna, teža u zrelosti biva.
Al' možda, premda kraju dan se kloni,
sunce zapadu, skoro će da zgasne
gde gusta tmina i hladna sen biće,
na sredokraći tek ako nas goni
ljubav, a goni, plamtim od nje, kasne,
ta žena neće biti kraj, no žiće.

Put mog života već se bliži kraju,
po burnom moru, u krhkome čunu,
stigoh do luke, gde diče se, kunu
svi, dok za svoja dela račun daju.
Kako se ljupke maštarije maju
umetnost, idol, povrh svega sunu,
sad mi je znano, vidim svoju punu
zabluda, što u ljudsku želju staju.
Ljubavne misli, vesele i tašte,
kud će, kad dve su smrti na mom tragu?
Jedna izvesna, druga s pretnjom hrli.
Slika, kip više ne da mir iz mašte
duši što ište ljubav Božju dragu,
na krstu širi ruke nas da grli.

Vrstan umetnik zamisao puku
ne nađe, on je iz mermera svodi,
višak odstrani, suština se rodi,
do nje tek vodi um pokornu ruku.
Dobro kom stremim, zlo kog se u luku
širokom klonim, u tebi su, hodiš
ljupka, božanska, gorda; i ne godi
život mi više, gospo, tvorim muku.
Ne krivim, dakle, Amora, ni tvoje
čari, il' strogost, il 'prezir, il' sreću,
za boljku što me, ojađenog, mori;
u srcu tvom se smrt i milost roje
zajedno, a ja, nevešt, znati neću
da stvorim drugo do smrt, a sav gorim.
Izvan doba gde leto i sat mine,
zatvorenog me ovde više glože
strepnje da opet žića biti može,
jer već se rodih tamo gde smrt gine.

Ako ste stilom

Ako ste stilom i svojim bojama
izjednačili se s prirodom u radu,
čak odnijeli ovoj prvenstvo u skladu
i lijepo ljepšim od nje dali nama,

pošto je duh vam učen i vi znate
i perom isto rukovati spretno,
ono što vam manjka, rišuć život sretno
drugih ljudi, od nje uzimate.

I ako blista nekog vijeka sjaj,
pred njom mora ustuknut na kraju,
jer je svemu ljudskom obilježen kraj.

Sad spomen na druge budite iz sna,
radeć da životi još im duže traju,
da se za njih vječno ko i za vas zna.

Ja sam bio…

Ja sam bio, tome godina je mnogo,
tisuć put od tebe ranjen i ubijen,
a sad, sijede glave, zar vjerovat smijem
da me ne bi opet prevariti mogo?

Kol’ko si mi puta tužna uda bio
svezo i razvezo, bokove mamuzo,
dok sam k sebi došo, dok sam daha uzo,
obilne sam suze po grudima lio.

Amore, tebe krivim, tebi zborim,
prestar sam da me vežeš opet sada,
čemu da se s tvojom krutom strijelom borim?

Trulome drvu crv i pila malo
naškodit mogu, tko da bol mu zada
kad je u njemu sve što bješe živo stalo.

Moj Bože

Moj Bože, mladost zelena i živa ne
može znati kako se na kraju ukus i
ljubav i misli promijene.

Kako svijet gubi, tako duh dobiva;
smrt i umjetnost slabo se gledaju: i
što još treba, što čekaš od mene?

Noć

Drag mi je san, al biti kam još više,
dok vrijeme jada i sramote traje,
ne čut ni vidjet moja sreća sva je.
Stog me ne budi: oh, govori tiše!