Alfred de Musset

Alfred de Musset (11. decembar 1810 - 2. maj 1857) bio je francuski književnik, poznat kao jedan od najistaknutijih predstavnika romantičarskog pokreta. Najpoznatije djelo mu je La confession d'un enfant du siècle, poluautobiografski roman inspiriran njegovom ljubavnom vezom sa George Sand.

Sećaj me se kada zora bela
Sunce u svoj dvor začaran vodi;
Sećaj me se dokle ispod vela
srebrnoga noć snivajuć hodi;
uzdrhtiš li kad te zadovoljstvo zove
...ili senka mami u večernje snove,
čuj iz tamnog granja
glas kako odzvanja:
Sećaj me se.

Sećaj me se kad volja sudbine
zauvek te rastavi od mene,
kad od tuge,godina,daljine
ovo srce očajničko svene.
Za moju se tužnu ljubav ti pomoli.
Šta su prostor ili vreme kad se voli!
Dok je moga srca
večno će da grca:
Sećaj me se.

Sećaj me se kada slomljenoga
srca budem u san večan pao;
Sećaj me se kad vrh groba moga
cvet usamljen bude nežno cvao.
Videti me nećeš;ali neumrlim duhom
Ko verna sestra ja ću da te grlim
Ćuj u noćnoj tami
Glas ko jecaj sami:
Sećaj me se...


Alfred De Mise

Naći misao čvrstu u bića svog dubini;
uravnotežiti je na zlatnoj osovini,
nemirnu, neizvesnu, pa ipak nepokretnu;
prognati uspomene; zanosu mimoletnu,
snu magnovenom dati, možda, obličje večno;
istinu i lepotu voleti neizrečno
i tragati za onim što ih u sazvuk slaže;
slušati šta u srcu sopstven genije kaže;
plakati, smejati se i pevati od milja,
usamljen ići svetom, nasumice i bez cilja;
stvoriti vrsno delo, puno plašljive čari,
od osmeha, od reči, od uzdaha, od stvari
koja nam za trenutak svu dušu sobom uze,
biser načiniti od suze:
pesnik na zemlji nema nijedne strasti dublje;
to mu je sve imanje, život i častoljublje.


Alfred de Mise (1810-1857)

Iz “Decembarske noći”

Kada sam bio u đačkom dobu
zatvarah se u svoju sobu,
da bdijem sve do kasnog sata.
Kraj stola videh seda sa mnom
siroti dečak sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Lik lep mu beše i bez sreće.
Pri svetlosti je slabe sveće
čitao redom moje knjige.
U naručje mi spusti čelo
i dočeka svanuće belo
sa blagim smeškom, prepun brige.

Kad petnaesto bi mi leto,
laganim hodom ja sam šeto
kroz šumu kojom grmlje cvata.
Pod stablo vidim seda sa mnom
mlad jedan čovek sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Za put ga pitah prepun slutnja;
u jednoj ruci bi mu lutnja,
u drugoj bokor rujnih ruža.
On srete me ko prijatelja
i rukom što je od sveg belja
pokaza polje što se pruža.

U vreme kad nas ljubav jača
u sobi bejah sam, pun plača
zgog prve bede što nas hvata.
Uz kamin videh seda sa mnom
neznanac jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

On tužio je i kolebao;
jednom je rukom hteo nebo,
u drugoj mač je držo grubi.
Zbog moje boli on je plako,
al uzdah jedan pusti lako
a zatim se ko san izgubi.

Kad razbludnik sam bio pravi
ko zdravicu sam ja na slavi
vrč podigo sav od zlata.
Nasuprot videh seda sa mnom
poznanik jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Pod plaštem su mu bile skrite
crnog ruha bedne rite,
na glavi mirta koja svenu.
Lomnom je rukom moju hteo,
i vrč mi, kad je njegov sreo
u ruci puče u tom trenu.

Godinu posle, noćnim sjajem,
ja klečao sam pred ležajem
mrtvome ocu oko vrata.
Kraj uzglavlja je seo sa mnom
sirotan jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata.

Oči mu behu suza pune
a trnov venac mesto krune,
ko anđeli od bolne žudi;
na tle mu beše pala lira,
dok krvava ga boja spira
a mač zariven usred grudi.

Još uvek dobro pamtim sve to,
da ja sam njega stalno sreto
u mog života svakom trenu.
Jer priviđenju tom sam nemom,
anđeo bi li ili demon,
svud svud prijateljsku gledo senu.

Svud gde sam spušto, duž putanja,
međ ruke čelo koje sanja,
ko ženu dok me suze guše;
svuda gde ja sam, kao janje
što vunu gubi kroz to granje
slutio rasip svoje duše:

Svud gde sam hteo ležaj prostrt,
svud gde sam hteo poći po smrt,
svud gde sam pado usred blata,
putom je mojim stizao sa mnom
očajnik jedan sav u tamnom
što bi mi sličan poput brata…

Ko si stvarno, mladosti moje rano,
putniče krepki napred vođen?
Reci zašto srećem te neprestano
dok sediš u tami kad prođem?
Ko si stvarno, samotni noćni svate,
istrajni gostu mojih rana?
Zašto me svetom tvoje noge prate?
Ko ti si stvarno, to ti si, moj brate,
što dođeš tek za plačnih dana?

Misli na me



Misli na me kad sunce istece

sa blistavih zorinih visina;

misli na me kad setno vece

prodje s plastom srebrnastih tmina;

kad te srce ustreptalo zove

na vecernjih uzivanja snove.



Slusaj iz nocne tame

glasove sume same

misli na me!



Misli na me kad sudbe puti

zauvek me od tebe razdvoje;

Vreme tugom kad srecu pomuti

i salomi jadno srce moje.

Misli: mada cas rastanka boli-

ne odvoji onoga sto voli!



Dok zivota bude za me

cuces kucanje srca same:

Misli na me!



Misli na me kada dodje doba

da zanavek mene zemlja skrije;

Misli na me kad vrh moga groba

cvet usamljen krune svoje svije,

i tada ce iz vecnog pokoja

k tebi doci dusa moja.



I tad ces sred nocne tame,

cut jecanje noci same:

Misli na me!

11. decembra 1810. godine rođen je francuski pisac Alfred de Mise. Nesrećna ljubav s književnicom Žorž Sand inspirisala ga je za pesme "Noći", a u autobiografskom romanu "Ispovest jednog deteta ovog veka" opisao je "bolesti veka" i sumrak ideala. Njegovim najboljim dramskim delima smatraju se "Marijanine ćudi" i "Ne šali se s ljubavlju".

Zaljubljena

Na ocnim kapcima mi stoji,
u mojoj kosi njena kosa,
i ima oblik mojih ruku,
i ima boju moga oka,
i utapa mi se u senci
kao neki kamen na nebu.
Oci joj uvek otvorene
i ne dopusta mi da spavam.
Od njenih snova usred dana
isparavaju se sunca,
i ja se smejem, placem, smejem,
govorim svasta, tek onako.

Venise, 12 mai 1834

Non, mon enfant ch?ri
Ces trois lettres ne sont pas
Le dernier serment de main de l'amant qui te quitte
C'est l'embrassement du fr?re qui te reste
Ce sentiment l? est trop beau, trop pur et trop doux
Pour que j'?prouve jamais le besoin d'en finir avec lui
Que mon souvenir n'empoisonne aucune des jouissances de ta vie
Mais ne laisse pas ces jouissances d?truire et m?priser mon souvenir
Sois heureux, sois aim?, comment ne le serais-tu pas?
Mais garde-moi dans un petit coin secret de ton coeur
Et descends-y dans tes jours de tristesse
Pour y trouver une consolation ou un encouragement

Aime aurant qu'on maltraite
Aime pour tout de bon
Aime une femme, jeune et belle
Et qui n'ait pas encore aim?

M?nage-la, et ne la fait pas souffrir
Le coeur d'une femme est une chose si d?licate

Quand ce n'est pas un gla?on ou une pierre
Je crois qu'il n'y a gu?re de milieu
Et il n'y en pas non plus
Dans ta mani?re d'aimer

Ton ?me est faite pour aimer ardamment
Ou pour se d?s?cher tout ? fait
Tu l'as dit cent fois
Et tu as eu beau t'en d?dire

Rien, rien n'a effac? cette sentence-l?
Il n'y a au monde que l'amour
Qui soit quelquechose
Peut-?tre m'as-tu aim? avec haine
Pour aimer une autre avec abandon
Peut-?tre celle qui viendra
T'aimera-t-elle moins que moi
Et peut-?tre sera-t-elle plus heureuse
Et plus aim?e

Peut-?tre ton dernier amour
Sera-t-il le plus romanesque et le plus jeune
Mais ton coeur, mais ton bon coeur, ne le tue pas je t'en prie
Qu'il se mette tout entier dans tous les amours de ta vie
Afin qu'un jour tu puisse regarder en arri?re et dire comme moi
"J'ai souffert souvent, je me suis tromp? quelques fois... mais j'ai aim?"