Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, u obitelji šumara. Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih sudionika pokreta ruske avangarde, koja je željela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj izvanestetski, pa prema tome i društvo.
Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će biti najvažniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve. Doživjevši Oktobarsku revoluciju kao najplodonosniji izraz težnji za oslobađanjem čovjeka od društvenih stega, postaje svjesnim promicateljem njezinih ideja, smjelim i strastvenim agitatorom.
Takvi su spjevovi Lijevi marš i 150.000.000 te scensko djelo o biblijskim motivima Misterija buffo pisano u žanru masovnog spektakla. Pisao je i dramolete za Studio, kazališne satire, no kao najbolji satiričar pokazuje se u Stjenici (u kojoj ismijava radnika-malograđanina) i Hladnom tušu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji.
Smatrao je svaki književni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska poduzeća i novinske pjesme – feljtone o dolasku nove civilizacije. Međutim, svojom osobnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubojstvo 14. aprila 1930., naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde.
Izvor :Wikipedia
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Pet 28 Okt - 21:05
Iz sveg glasa
Već prođe jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mlečni put noć studi. Ne žuri mi se. I munja-telegram nema zbog čega da plaši te i budi. Kao što kažu, incident je rešen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo prečistili, I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu. U taj čas odustaješ da protumačič sve to istoriji, vekovima i kosmosu.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Pet 28 Okt - 21:06
O tome
Ovom temom, i plitkom i ličnom, prečvakanom kroz strofe i strofe, k’o pesnička veverica vično vrteh se i vrteću se opet. ”Ona” i ”on” balada je sva. Nisam užasno nov ja. Užasano to je što ”on” – sad sam ja i što je ”ona” – moja.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Pet 28 Okt - 21:10
Priča o crvenoj kapici
Bio jednom jedan kadet, Crvenom kapicom beše snabdet
Osim te kapice što pripade kadetu ni trunke crvenog u njegovom svetu.
Revolucija je negde-ću kadet-začeta, al je kapica još uvek na glavi kadeta.
Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet, I otac kadetov i kadetov praded.
Podiže se jednom neki silni vetar, u parčiće razdra kapicu kadeta
i on ostade crn.Videć’ ga gde šeta, vuci revolucije ščepaše kadeta.
Zna se u vukova kakva je dijeta: Zajedno sa manžetama proždraše kadeta.
Kad se budeš bavio politikom,dete, Ne zaboravi priču o ovom kadetu.
wild filly
ADMIN
Poruka : 85778
Lokacija : divljina
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : uvek extra
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Pet 28 Okt - 21:13
Volim
Brodovi i - oni u luke se sliše. Vozovi – na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nešto tim više - jer volim - vuče i goni. Puškinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uživa. Tako ti se vraćam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vraćajući se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konačnoj se vraćamo meti. Smrtne zemaljsko naručju veze Tako tek što rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti težim.
sav@
VIP
Poruka : 13899
Lokacija : Srbija
Učlanjen : 08.08.2011
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Pet 28 Okt - 21:45
O LJUBAVI
Cetiri sata. Teški kao udar. Caru- carevo, bogu- božije! A neko Kao ja Kuda bi, kuda? I žta se meni dati može? Kada bi bio malecan Kao Veliki okean- cucnuo bi na talase, uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom. Gde naci dragu Koja bi bila kao ja? Takvu ne bi držalo nebo maleno! O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta ce duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje- to je horda što ruši, mallo joj je zlato svake Kalifornije. Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka! Dušu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I reci I ljubav od koje patim- Trijumfalna je to kapija, raskošno, bez traga ce kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O, kada bi bio tih kao grom jak- plakao bih, tugom zagrlio izandjalu planetu- pecinu. Kad bih svoj mocni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge. Ocima bih od zraka grizao noci- o, kada bi bio ko sunce bez sjaja! Tako mi se hoce. Zemlja mršavi stomak sijanjem svojim da napajam. Proci cu vukuci svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noci punoj lutanja gde zlo ne vreba, Golijati neki posejaše mene- klicu, tako velika mene tako nepotrebna? Dim pojeo vazduh ljut. Soba je- glava u paklu punom buke. Iza tog prozora, sjeti se prvi put ludacki milovah tvoje ruke. A sada sediš, srce železno, tudje, Još je dan- teraš me uz osmeh, možda lukav. U tamnom hodniku nikako da udje drhtajem slomljena ruka u rukav. Poci cu, besciljno, do mila vraga. Divlji, izbezumljen, ocajan, jadan. Ne treba tako moja draga, rastanimo se odmah sada. Pa, ipak, moja ljubav- teško breme za te na tebi stoji, ma kud pobegla tajno. Daj, poslednjim krikom svojim da gorcinu uvreda isteramo. Buka oznoje do umora, on spas nadje u vodi jaže. Bez tvoje ljubavi ja nemam mora, volim te stihovima-ne pomaže. Da se odmori- i slon se sprema, legne u pesak, vreli, istinski. Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Ned 15 Jul - 16:48
Oblak u pantalonama
Vi mislite bunca malarija? To je bilo, bilo u Odesi. ''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija. Osam. Devet. Deset. Evo i vece u nocnu strahu bezi, vece decembarsko s prozora u magli U staracka ledja smeju se i rzu kandelabri. Mene vise prepoznati ne moze: ja sam zgrcena gomila zila. Sta takva gomila pozeleti moze? A mnogo hoce takva gomila. Jer vise nije vazno ni to sto sam od bronze, ni to sto srce moje - od gvozdja hladnog - bije. Nocu i covek svoj zvek u nesto zensko, meko, zeli da sakrije. I ja sam, ogroman. na prozoru savijen, rastapam staklo celom od celika. da li je to ljubav ili nije? I kakva je - mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je to malena, neka krotka ljubav, sto se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca. Opet i opet cekam, zabivsi lice u rosavo lice kise. I vec me je poprskala dreka gradske plime, sve vise. Ponoc, sa nozem kog pruza - do djavola s njim! - dosla je, zaklala. I kao s' panja glava suznja, dvanaesta ura je pala. u oknima sumorne kisne kapi, kreveljeci se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale. Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Cujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I , gle - u pocetku jedva je posao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrcao. Sada je sa druga dva ocajno igrati stao. Pao na plafon spratu nize. Zivci veliki, mali, mnogi - pomamno skacu i vec - gmizu. Zivci pali s nogu! A noc se po sobi glibi i oko, otezalo, odatle nikako da se ispravi. Odjednom, vrata zacvilese, ko da krcma zub na zub ne moze da sastavi. Usla si osorna, kao ''na!'' guzvajuci rukavice kao luda, i rekla: ''Da, znate, ja cu da se udam.'' Pa sta, udajte se. Nista nije bilo. Izdrzacu. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika. Secate se? Govorili ste: ''Dzek London, novac, ljubav, strasti'' - a ja videh samo jedno: vi ste Djokonda, koju treba ukrasti! I ukrali su je. Opet cu ljubav u terevenkama utuci povije obrva ozarivsi vatrom. Pa sta! Ponekad i u izgoreloj kuci skitnice nadju dom! Izazivate? ''Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragda bezumlja'' Setite se! Pala je Pompeja od razdrazenog Vezuva! Hej! Gospodo! Ljubiteli obesvescivanja, zlocinstava, pokolja, da li ste najstrasnije videli - lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osecam - ''ja'' za mene je malo. neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? vaseg sina nesto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je i srece i vene. Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene. Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! ne mogu ostati na ulicama! Neces? Cekas dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu losem, dodjem i procedim bezubo da sam ja danas ''neobicno posten''. Marija, vidis - ja se, vec poguren, slamam. Marija! Kako u debelo uho zabosti neznu rec? Ptica zivi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam covek, Marija, prost, koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoces li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljanja sto bode- Boli! Otvori svoje dveri! Vidis - zabili su u oci iz sesira ciode. Pusti me. Mala! Ne boj se sto na mom volovskom vratu sede kao planine vlazne zene od znoja gubave. Ja kroz zivot vucem (i to je zato) milion ogromnih, cistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da cu se opet prilepiti za hiljade lica - ''devojke Majakovskog'' - u izdajnicko vreme mraka, ta to nije ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, pridji! U bestidnosti nagote, ili puna plasljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije: srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja, a u prokletom zivotu tek stoti april je. Znaci - opet, dok mracno sve je to, uzecu srce, isplakano grozno, da ga nosim, ko sto u stenaru pseto nosi svoju sapu preseceno vozom. Krvlju svoga srca ja radujem put, uz odecu belu lepi se prasine cvece. oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce ce da se okrece. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca - krvlju oznacice se put sto vodi ka domu moga oca. Izaci cu prljav (od jendeka, gde provodih noci) primaci cu mu se blize, sagnucu se i na uho mu reci: Slusajte, gospodine Boze! Kako vam ne dosadi u zele oblaka mreskavih zamakati oci odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtesku na drvetu poznavanja dobra i zla! Svemoguci, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakome si po glavu dao ti - a zasto nisi izmislio da se bez muke moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro, a ti si nedouceni, majusni bogic samo. Vidis, ja se saginjem i iz sare vadim kamu. Krilati nitkovi! U raju da ste zbijeni! Gomila perjasa od straha valja se! A tebe, sto si tamjanom opijen, rasporicu odavde do Aljaske! Pustite me! Necete me zaustaviti. lazem li, u pravu li sam ja, ali vise ne mogu da budem spokojan. Gledajte - zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! ja dolazim! Gluho. Vasiona spava, polozivsi sapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Ned 15 Jul - 16:48
Flauta kicma
I nebo, sto zaboravi u dimu da je plavo, i oblake iscepane kao izbeglice, ozaricu svojom poslednjom ljubavlju, sto kao jekticavog rumeni se lice. I nadvisicu komesanja ova, onih koji zaboravise neznost i dom. Cujte, ljudi! Izadjite iz rovova, pa posle doratujte. Cak i kad od krvi pijan, klateci se kao Bahus, rat kroci, ni tad da s uma ljubavne reci smetnes. Mili Nemci! Znam, u vasem dahu Geteova je Grethen. Francuz smeseci se na nozu mre, i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar, ako se sete poljupca otpre tvog, Travijata. Al' dosta mi je ruzicaste mekote, koju stoleca podnose. Na kolena ispred nove lepote, nasminkane, sto slavim, ridjokose! Mozda od vremena ovog, od bajoneta ostrijeg, kada stoleca pobeli brada, ostacemo samo ti i ja, sto bacam se za tobom od grada do grada. Ako preko mora odes naglo, skrsivsi se u rupu noci guste - utisnucu u tebe kroz londonsku maglu fenjera ognjene usne. Istegnes li karavne kroz pustinjsku zegu, gde lavovi su zasedu zauzeli - prislonicu ti pod pescanim bregom obraz kao Sahara vreli.
Mocni, ako zatrebam im - reci ce mi: Idi, pogini u ratu! Poslednje bice tvoje ime na usnama pocepanim granatom. Pod krunom svrsicu? Na Svetoj Jeleni? Osedlav zivota talase-vrance, jednak sam kandidat za cara vaseljene i za lance. Odredjen sam da budem nov car - tvoje lisce tu je, na suncanom zlatu moga novca naredicu da se iskuje. A tamo gde svet je ko tundra olinjo, gde trgujuci s vetrom reka se probija; na lancu izgrepscu ime Ljiljino i izgubicu ga u mraku robije. Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo, nakostreseni kao zver kleta! Ovo sto se zari ko lice jekticavog mozda je poslednja ljubav sveta.
Shadow
ADMIN
Poruka : 97443
Lokacija : U svom svetu..
Učlanjen : 28.03.2011
Raspoloženje : Samo
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Ned 15 Jul - 16:49
Prolecno pitanje
Strasno me muci mora. Sigurno su - besane noci. Razumete li da ce skoro u RSFSR prolece doci. Ta sva su druga pitanja jasna vise il' manje I ona sto se odnose na mir i pitanja hleba. Ali ovo kardinalno prolecno pitanje najzad urediti treba.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:51
Prolog
Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu, k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut, dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno, sit narugavši se, bezočan i ljut.
Ja u duši nemam nijedne sede vlasi, ni staračke nežnosti nema u njoj! Svet sam zaglušio snagom svog glasa, dvadesetdvogodišnjak - idem, lepotan, svoj.
Nežni! Vi ljubav stavljate na violinu. Na talambase je mećete, grube. A ne možete izvrnuti svoju kožurinu, tako da još svuda sve samih usana bude.
Dođite u kafanu da se naučite - u haljini od batista prava, pristojna činovnica anđeoske lige. I koja usne spokojno prelistava, k'o kuvarica stranice svoje knjige.
Ako hoćete, od mesa besan ću da režim - i ko nebo menjajući tonove - ako hoćete, biću besprekorno nežan, ne čovek, već - oblak u pantalonama!
Ne verujem da postoji cvetna Nica! Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi, uparloženi kao bolnica, i, k'o poslovica otrcane žene.
Vi mislite, bunca malarija? To je bilo, u Odesi.
"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.
Osam. Devet. Deset.
Evo i veče u noćnu stravu beži, veče decembarsko s prozora u magli. U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.
Mene više niko prepoznati ne može: ja sam zgrčena gomila žila. Šta takva gomila poželeti može? A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno ni to što sam od bronze, ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.
Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko, zaželi da skrije.
I ja sam, ogroman, na prozoru savijen, rastapam staklo čelom od čelika. Da li je to ljubav ili nije? I kakva je - mala ili velika? Odakle velika u takvom telu: mora da je malena, neka krotka ljubav, što se u stranu baca od automobilskih sirena i voli zveket praporaca.
Opet i opet čekam, zabivši lice u rošavo lice kiše. I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!- došla je, zaklala. I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala. U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se, nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile himere s pariske katedrale.
Prokleta da si! I pocepa usta skoro krik. Zar ti je i to malo? Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik, podigao se. I, gle - u početku je pošao jedva, onda je ustalasan, jasan, potrčao. Sada je sa dva druga očajno igrati stao. Pao je plafon na spratu niže. Živci veliki, mali, mnogi - pomamno skaču i već - gmižu. Živci spali s nogu. A noć se po sobi glibi i oko, otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše, k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi. Ušla si osorna, kao "na!" gužvajući rukavice kao luda, i rekla: "Da, znate, ja ću da se udam."
Pa šta, udajte se. Ništa nije bilo. Izdržaću. Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.
Sećate se? Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" - a ja videh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti! Opet ću ljubav u terevenkama utući, povije obrva ozarivši vatrom. Pa šta! Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!
Izazivate? "Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja". Setite se! Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!
Hej! Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava, pokolja, da li ste najstrašnije videli - lice moje kada sam ja apsolutno spokojan? I osećam - "ja" za mene je malo. Neko se otima iz utrobe moje. Halo! Ko je? Mama? Vašeg sina nešto divno boli! Mama! Zapaljeno mu je srce i vene! Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.
Svaka reč, čak i šala štura, koju izbljuju njegove usne goruće izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!
Ljudi mirišu - pečenja ima! Stigli su nekakve. Blistavi! Pod šlemovima eno! Ne može se u čizmama! Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom. Sam ću, znajte! Izbečiću suzne kao burad oči! O, rebra mi, da se oprem, dajte! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Survava se i puca. Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom izrasta parče poljupca izgorela.
Mama! Da pevam ne mogu! Srca moga izgara kapela! Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje, k'o deca iz zapaljenog zdanja. Tako je strah, hvatajući se za nebo, dizao goruće ruke "Luzitanije". Prema gomili što u tišini stanova drhti stooki s pristaništa diže se sjaj. Kriče poslednji - bar ti! jecaj, da gorim, vekovima daj!
Marija! Marija! Marija! Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama! Nećeš? Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav, i isproban na svemu lošem, dođem i procedim bezubo da sam ja danas "neobično pošten". Marija, vidiš - ja se već poguren slamam.
Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila, isturajući očice, izgubljene u dugom traganju - smeje se što je, ipak, među mojim zubima ostalo bajatih mrva bivših dragana.
Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica, leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže, a na sivim trepavicama - da!- mraznih ledenica, suze iz očiju - da!- oluka punih kiše.
Sve pešake gubica kiše je posisala, a u karucama blešti za atletom atleta: prskavahu ljudi proćerdavši sve, i kroz pukotine se cedilo salo, k'o mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom i žvakotinama starih kotleta.
Marija! Kako u debelo uho zabosti nežnu reč? Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka, a ja sam čovek, Marija, prost, koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje. Marija, hoćeš li me takvog? Pusti me, Marija! Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca. Marija! Na ulicama su zveri. Na vratu prsti davljenja što bode. Boli! Otvori svoje dveri!
Vidiš - zabili su u oči iz šešira čiode.
Pustila me.
Mala! Ne boj se što na mom volovskom vratu sede kao planine vlažne žene od znoja gubave. Ja kroz život vučem (i to je zato) milion ogromnih, čistih ljubavi i milion miliona malih ljubavi. Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljadu lica - "devojke Majakovskog" - u izdajničko vreme mraka, ta to je ipak dinastija carica krunisanih u srcu jednog ludaka. Marija, priđi! U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja, no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije: srce i ja nijednom ne doživesmo do maja, a u proteklom životu tek stoti april je. Marija! Pesnik sonete peva Tijani, a ja - ceo čovek, sav od mesa, telo tvoje prosto molim kao što hrišćani: "хлеб наш насущный даждь нам днесь".
Marija, daj! Marija! Ime tvoje bojim se da ne zaboravim, kao što se pesnik boji da ne zaboravi neku reč tek rođenu u mukama noći veličinom jednaku Bogu.
Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen, bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.
Marija, nećeš? Nećeš! Ha! Znači - opet, dok mračno je sve to, uzeću srce, isplakano grozno da ga nosim, k'o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom. Krvlju svog srca ja radujem put, za odeću belu lepi se prašine cveće. Oko zemlje - Krstiteljeve glave po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće. I kada moja gomila godina odigra svoje do konca - krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.
Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći), primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći: "Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a? Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu poznavanja dobra i zla! Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom, a takva ćemo vina poređati po stolu da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu i namrštenom Petru apostolu. I po raju ćemo opet naseliti Evice: naredi - i ja ću još noćas sa svih bulevara najlepše device dovesti tebi. Hoćeš? Nećeš? Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sedinu veđa? Ti misliš - zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa? I ja sam anđeo, bejah to bar - gledah u oči - jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar vaze od sevrskog brašna više neće. Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke, i svakom si po glavu dao ti - pa zašto nisi izmislio da se bez muke može ljubiti, ljubiti, ljubiti?! Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro, a ti si nedoučeni, majušni bogić samo. Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zabijeni! Gomila perjaša od straha valja se! A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti! Lažem li, u pravu li sam ja, ali više ne mogu da budem spokojan. Gledajte, zvezde su opet obezglavili i nebo okrvavili od pokolja! Ehej! Nebo! Skini kapu! Ja dolazim!"
Gluho.
Vasiona spava, položivši šapu s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:52
Iz sveg glasa
Vec prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.
Ne zuri mi se. I munja-telegram
nema z bog cega da plasi te i budi.
Kao sto kazu, incident je resen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo precistili, I sto da se drese
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj cas odustajes da protumacis sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:53
(Iz poeme "Covjek")
Ocima izbacila striejelu k suncu, Skloni taj osmijeh sladjan! Srce stremi k pucnju, A grlo britvu sanja. U mutnom snu demon sami- raste tuga nova. Ide za mnom i vodu mami vodi na rub krova. Snijeg okolo, snijeg pun jada, Izgubice mu se trag I on pada- na led! Pada premrzli smaragd. Drhti dusa. U ledu je ona, i nece iz njega izici! Tako cu i ja, omadjijan, obalom Neve ici. Korak- na mjestu bdim. Mrdnem se- prostor ne hvatam. Pred sobom kucu vidim. A iza ledenog prozora- zora trbuljata.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:53
Brodovi i - oni u luke se slise. Vozovi - na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nesto tim vise - jer volim - vuce i goni. Puskinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uziva. Tako ti se vracam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vracajuci se, zar ne odlazim kuci, zar nije?! Konacnoj se vracamo meti. Smrtne zemaljsko narucju veze Tako tek sto rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti tezim.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:53
PA IPAK
Ulica se provalila ko noć sifilistika. Reka- sladostrašće, rasplinuta u slini. Odbacivši rublje do poslednjeg listića, parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.
Izadjoh na trg, kraj osvetljen gusto pade mi na glavu ko ridja perika. I plaše se ljudi- iz mojih se usta koprcaju noge nesvarenog krika.
Ali osuditi me neće i neće dići graju ko proroku pred noge staviće do cveta cvet. Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.
Ko krčma plaši me vaš strašni sud! Mene će jedinog kroz goruće zdanje prostitutke poneti ko svetinju svud i Bogu pokazati kao opravdanje.
I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze! To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚! I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev, znacima svojim, zadihan, da ih čita.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:54
EVO VAM
Izliće se, odavde, sokakom iz snova, po čoveku vaša debljina što ubija, ja vam pokazah samo kutiju stihova ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.
Vama, muškarače, brkovi su od kupusa iz nepojedenog ščija što klapi. Vi, ženo, imate belila neka gusta, žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.
Svi se vi na pesničko srce ko na leptira, ljutite, prljavi, sa i bez kaljača. Gomila pozverinji, prepuna nemira, nakostreši se stonoga vaška.
A ako ja danas ličim na Hune, neću da majmunišem, je l vama to prija, Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem, pravo vama u lice ja- jevtinih reči, rasipnik i trošardzija.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:54
O LJUBAVI
Četiri sata. Teški kao udar. Caru- carevo, bogu- božije! A neko Kao ja Kuda bi, kuda? I žta se meni dati može? Kada bi bio malecan Kao Veliki okean- čučnuo bi na talase, uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom. Gde naći dragu Koja bi bila kao ja? Takvu ne bi držalo nebo maleno! O, kad bi prosjak bio kao milijarder! Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije. Moje želje- to je horda što ruši, mallo joj je zlato svake Kalifornije. Kada bi bio mucav ko Dante ili Petrarka! Dušu jedinoj dati! Stihom narediti da je trulija! I reči I ljubav od koje patim- Trijumfalna je to kapija, raskošno, bez traga će kroz nju ipak, ljubavnici svih vekova da minu. O, kada bi bio tih kao grom jak- plakao bih, tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu. Kad bih svoj moćni pustio glas boje duge, komete bi slomile vrele ruke, i bacile se dole od tuge. Očima bih od zraka grizao noći- o, kada bi bio ko sunce bez sjaja! Tako mi se hoće. Zemlja mršavi stomak sijanjem svojim da napajam. Proći ću vukući svoju ljubavnicu. U kakvoj samo noći punoj lutanja gde zlo ne vreba, Golijati neki posejaše mene- klicu, tako velika mene tako nepotrebna? Dim pojeo vazduh ljut. Soba je- glava u paklu punom buke. Iza tog prozora, sjeti se prvi put ludački milovah tvoje ruke. A sada sediš, srce železno, tudje, Još je dan- teraš me uz osmeh, možda lukav. U tamnom hodniku nikako da udje drhtajem slomljena ruka u rukav. Poći ću, besciljno, do mila vraga. Divlji, izbezumljen, očajan, jadan. Ne treba tako moja draga, rastanimo se odmah sada. Pa, ipak, moja ljubav- teško breme za te na tebi stoji, ma kud pobegla tajno. Daj, poslednjim krikom svojim da gorčinu uvreda isteramo. Buka oznoje do umora, on spas nadje u vodi jaže. Bez tvoje ljubavi ja nemam mora, volim te stihovima-ne pomaže. Da se odmori- i slon se sprema, legne u pesak, vreli, istinski. Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Da sam te krunisao zaboravićeš sutra, i to da mi duša strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan prosuće stranice mojih knjiga.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:55
... Ulice guzvam koracima besnim, Krijuc taj pakao gde da denem sebe! Koji je to Hofman nebesni ismislio prokletu, tebe?!...
* * * ... Sa zemljom tople klime se oprostis bez tuge, odlazis srecno - al zemlju s kojom si mrznuo do kosti moras voleti vecno...
* * * ... A masina duse vremenom se kvari...
* * * ... Da sam te krunisao zaboravices sjutra, i to da mi dusa strada od ljubavnih briga, a nemirnih dana karneval mutan prosuce stranice mojih knjiga...
* * * ...Rec za recju iz secanja cupam, nijedna ne moze da pronadje mesto Fabrika reci, oskudna i glupa. A reci prave, gde ste?...
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:55
Znam, ljubav se otrcala i ohladila, I na dosadu se, uvidjam, svela U mojoj dusi se pomladi, srce upoznaj s praznikom tela.
Znam, svakom novac na zenu ode, Nista, ako zasad ostane s tim, da umesto sika pariske mode obucem te u duvanski dim.
Ljubav moju, ko apostol u staro vreme, noseci cestama, od jedne do druge Krunu su ti vekovi spremili. U njoj reci moje ko grcenje duge.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:56
Iz sveg glasa
Već prodje jedan. I sigurno si legla. Ko srebrna oka Mlečni put noć studi. Ne žuri mi se. I munja-telegram nema zbog čega da plaši te i budi. Kao što kažu, incident je rešen. Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi. Mi smo prečistili, I što da se dreše uzajamne boli, uvrede i kobi. Pogledaj samo kakav je mir nad svetom. Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu. U taj čas odustaješ da protumačiš sve to istoriji, vekovima i kosmosu.
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Uto 17 Jul - 20:56
Volim
Brodovi i - oni u luke se sliše. Vozovi - na stanicu teraju i oni. A mene ka tebi nesto tim više - jer volim - vuče i goni. Puškinov vitez u podrum se skriva, cicija u svome novcu da uživa. Tako ti se vraćam ja, draga, predano Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. i gar sa sebe spira, brije se i mije. Tako i ja, tebi vraćajući se, zar ne odlazim kući, zar nije?! Konačnoj se vraćamo meti. Smrtne zemaljsko naručju veže Tako tek što rastanemo se ja i ti, nepokolebljivo ti težim.
lunja-lica
Član
Poruka : 82
Učlanjen : 28.06.2013
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Sub 6 Jul - 16:42
Da l´biste mogli Izbacivši iz čaše boju, namazah sliku radnog dana; na pihtijnom pokazah loju kose obraze okeana. Na limene ribe krljušti durnoj pročitah novih usta poruku. A vi, Da l’ biste mogli nokturno izvesti na flauti-oluku?
lunja-lica
Član
Poruka : 82
Učlanjen : 28.06.2013
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Sub 6 Jul - 16:42
Plitka filozofija na dubokim mestima Postaću ne Tolstoj, no nesto mnogo gore, jedem, pišem, i ludim od toplog svoda. Ko jos nije filozofirao nad morem? Voda. Ko vrag ljut beše okean prošlo veče, danas - golubica na jajima, pun smirenja. Kolika razlika! Sve teče Sve se menja. A ima voda svoje vreme: plima, oseka, jedno po jedno. Samo kod Stjeklova voda ne izlazi iz teme. I to nepravedno. Crknuta riba usamljena sred vode. Ko slomljena krilca - peraja trag. I pliva tako, i ode vragu. U susret trom, fokinog tela, brod iz Meksika, a mi – tamo sada. Drukcije i ne može. Podela rada. Kazu – kit. Može biti. Vrsta ribljeg Bijednog - trostrukog obima. Samo kod Demjana brci su spolja, a kit ih unutra ima. Godine – galebi. Poređaju se i u more se zariju kljukajući se ribom nemilice. Pa se sakriju. U samoj stvari, gde su te ptice? Ja sam se rodio, sisao isprva živeo, radio, i starost će doći Evo, i život kao Azorska ostrva će proći.
lunja-lica
Član
Poruka : 82
Učlanjen : 28.06.2013
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Sub 6 Jul - 16:46
Bio je strastven, osetljiv i melanholičan čovek a takva je bila i njegova poezija. Opsesivno tragajući za ljubavlju, voleo je mnogo žena ali ljubav njegovog života bila je Ljilja (Lili) Brik, udata žena koja je takođe bila zaljubljena u Majakovskog ali koja zbog toga nije napustila svog muža. Majakovski tako biva uvučen u vrtlog ljubavnog trougla koji ga je razarao, dugo je pokušavao da se udalji od Lili ali nije uspevao. Iako poznat kao čovek od “gvožđa” za Majakovskog su govorili da je u društvu Lili Brik postajao pitom kao malo štene. Kada se ubio, 1930. godine, što je izazvalo zaprepašćenje jer je bio protivnik takvog “kukavičkog” čina i osuđivao je samoubistvo Sergeja Jesenjina, Majakovski je bio emocionalno isrpljen i umoran od života. U trenutku njegove sahrane, Lili Brik je bila daleko i kažu da je bila luda od tuge. Oblak u pantalonama, jedno je od najvažnijih i najboljih dela ruske književnosti 20. veka. Pesma je puna lirske napetosti, strasvena, nabijena eksplozivnim osećanjima, puna smelih i provokativnih slika koje objedinjuje očajničku ljubav prema ženi, ljubav među ljudima, čežnju, odnos čoveka i nečeg višeg, nedokučivog, duh pobune protiv nepravednog društva…
Gost
Gost
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Čet 5 Feb - 18:45
Izliće se, odavde, sokakom iz snova, po čoveku vaša debljina što ubija, ja vam pokazah samo kutiju stihova ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.
Vama, muškarače, brkovi su od kupusa iz nepojedenog ščija što klapi. Vi, ženo, imate belila neka gusta, žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.
Svi se vi na pesničko srce ko na leptira, ljutite, prljavi, sa i bez kaljača. Gomila pozverinji, prepuna nemira, nakostreši se stonoga vaška.
A ako ja danas ličim na Hune, neću da majmunišem, je l vama to prija, Ja ću – evo vam – da se kikoćem i da pljunem, pravo vama u lice ja – jevtinih reči, rasipnik i trošadžija.
Vladimir Majakovski
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Vladimir Majakovski Sub 7 Feb - 22:14
ВОЛИМ
Бродови - и они у луке се слише. Возови - на станицу терају и они. А мене ка теби нешто тим више - јер волим - вуче и гони. Пушкинов витез у подрум се скрива, циција у своме новцу да ужива. Тако ти се враћам ја, драга, предано Моје је то срце, с дивљењем га гледам. и гар са себе спира, брије се и мије. Тако и ја, теби враћајући се, зар не одлазим кући, зар није?! Коначној се враћамо мети. Смртне земаљско наручје веже Тако тек што растанемо се ја и ти, непоколебљиво ти тежим.
Danas u 1:35 od Emelie
» Uz ovo kuliram
Danas u 1:29 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN