Vladimir Majakovski, pjesnik, dramatičar, pisac filmskih scenarija, slikar, redatelj i glumac, rodio se 19. jula 1893. u Gruziji, u selu Bagdadi, nedaleko od Kutaisija, u obitelji šumara. Bio je jedan od najaktivnijih i najpoznatijih sudionika pokreta ruske avangarde, koja je željela promijeniti ne samo ruski estetski kontekst, već i onaj izvanestetski, pa prema tome i društvo.

Majakovski se bitno razlikuje od prethodnika simbolista i uvodi u rusko pjesništvo futurizam čiji će biti najvažniji predstavnik. U lirskim spjevovima Oblak u pantalonama, Flauta-kičma, Rat i mir i Čovjek Majakovski u obliku monologa oslikava svoje zahtjeve. Doživjevši Oktobarsku revoluciju kao najplodonosniji izraz težnji za oslobađanjem čovjeka od društvenih stega, postaje svjesnim promicateljem njezinih ideja, smjelim i strastvenim agitatorom.

Takvi su spjevovi Lijevi marš i 150.000.000 te scensko djelo o biblijskim motivima Misterija buffo pisano u žanru masovnog spektakla. Pisao je i dramolete za Studio, kazališne satire, no kao najbolji satiričar pokazuje se u Stjenici (u kojoj ismijava radnika-malograđanina) i Hladnom tušu, gdje se narugao sovjetskoj birokratiji.

Smatrao je svaki književni oblik jednako vrijednim, pa i plakate za sovjetska poduzeća i novinske pjesme – feljtone o dolasku nove civilizacije. Međutim, svojom osobnom žrtvom, među prvima je upozorio na neostvarljivost ideje o civilizaciji po Staljinovu modelu. Drastično je prekinuo svoj život u tom okruženju, počinivši samoubojstvo 14. aprila 1930., naznačivši time i nagli kraj ruske avangarde.


Izvor :Wikipedia

Iz sveg glasa

Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačič sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

O tome

Ovom temom,
i plitkom i ličnom,
prečvakanom
kroz strofe i strofe,
k’o pesnička veverica vično
vrteh se i vrteću se opet.
”Ona” i ”on” balada je sva.
Nisam užasno nov ja.
Užasano to je
što ”on” – sad sam ja
i što je ”ona” – moja.

Priča o crvenoj kapici

Bio jednom jedan kadet,
Crvenom kapicom beše snabdet

Osim te kapice što pripade kadetu
ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde-ću kadet-začeta,
al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,
I otac kadetov i kadetov praded.

Podiže se jednom neki silni vetar,
u parčiće razdra kapicu kadeta

i on ostade crn.Videć’ ga gde šeta,
vuci revolucije ščepaše kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:
Zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom,dete,
Ne zaboravi priču o ovom kadetu.

Volim

Brodovi i -
oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više -
jer volim -
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručju veze
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

O LJUBAVI

Cetiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
cucnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naci dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta ce duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reci
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga ce kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pecinu.
Kad bih
svoj mocni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Ocima bih od zraka grizao noci-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoce.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proci cu
vukuci svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noci
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludacki milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poci cu,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
ocajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorcinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

Oblak u pantalonama

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
''Doc'u u cetiri'' rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i vece
u nocnu strahu bezi,
vece decembarsko
s prozora
u magli
U staracka ledja smeju se i rzu
kandelabri.
Mene vise prepoznati ne moze:
ja sam zgrcena
gomila
zila.
Sta takva gomila pozeleti moze?
A mnogo hoce takva gomila.
Jer vise nije vazno
ni to sto sam od bronze,
ni to sto srce moje -
od gvozdja hladnog -
bije.
Nocu i covek svoj zvek
u nesto zensko, meko,
zeli da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo celom od celika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, sto se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
cekam,
zabivsi lice u rosavo lice kise.
I vec me je poprskala dreka
gradske plime, sve vise.
Ponoc, sa nozem kog pruza -
do djavola s njim! -
dosla je,
zaklala.
I kao s' panja glava suznja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kisne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Cujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u pocetku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrcao.
Sada je sa druga dva
ocajno igrati stao.
Pao na plafon spratu nize.
Zivci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skacu
i vec -
gmizu.
Zivci pali s nogu!
A noc se po sobi glibi i oko,
otezalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krcma zub na zub
ne moze da sastavi.
Usla si
osorna, kao ''na!''
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ''Da,
znate, ja cu da se udam.''
Pa sta, udajte se.
Nista nije bilo.
Izdrzacu.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Secate se?
Govorili ste:
''Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti'' -
a ja videh samo jedno:
vi ste Djokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet cu ljubav u terevenkama utuci
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa sta!
Ponekad i u izgoreloj kuci
skitnice nadju dom!
Izazivate?
''Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja''
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvescivanja,
zlocinstava,
pokolja,
da li ste najstrasnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osecam -
''ja''
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srece i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Cekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
''neobicno posten''.
Marija,
vidis -
ja se, vec poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
zivi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam covek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noc iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrcenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidis -
zabili su u oci iz sesira ciode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
sto na mom volovskom vratu
sede kao planine vlazne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vucem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
''devojke Majakovskog'' -
u izdajnicko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plasljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu sto jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne dozivesmo do maja,
a u prokletom zivotu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u stenaru pseto
nosi svoju sapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odecu belu lepi se prasine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju oznacice se put sto vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaci cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reci:
Slusajte, gospodine Boze!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreskavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtesku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zasto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Misljah - Bozanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedouceni, majusni bogic samo.
Vidis, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjasa od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporicu odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali vise ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
polozivsi sapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Flauta kicma

I nebo,
sto zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozaricu svojom poslednjom ljubavlju,
sto kao jekticavog
rumeni se lice.
I nadvisicu
komesanja ova,
onih koji zaboravise neznost i dom.
Cujte,
ljudi!
Izadjite iz rovova,
pa posle doratujte.
Cak i kad
od krvi pijan,
klateci se kao Bahus,
rat kroci,
ni tad da s uma ljubavne reci smetnes.
Mili Nemci!
Znam,
u vasem dahu
Geteova je Grethen.
Francuz
smeseci se na nozu mre,
i s osmehom se rusi pogodjen avijaticar,
ako se sete
poljupca otpre
tvog, Travijata.
Al' dosta mi je ruzicaste mekote,
koju stoleca podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
nasminkane,
sto slavim,
ridjokose!
Mozda od vremena ovog,
od bajoneta ostrijeg,
kada stoleca pobeli brada,
ostacemo samo
ti
i ja,
sto bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odes naglo,
skrsivsi se u rupu noci guste -
utisnucu u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegnes li karavne kroz
pustinjsku zegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti
pod pescanim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Mocni,
ako zatrebam im -
reci ce mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje bice
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svrsicu?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lisce tu je,
na suncanom zlatu moga novca
naredicu
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujuci s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepscu ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.
Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostreseni
kao zver kleta!
Ovo sto se zari
ko lice jekticavog
mozda je poslednja ljubav sveta.

Prolecno pitanje

Strasno me muci mora.
Sigurno su -
besane noci.
Razumete li da ce skoro
u RSFSR
prolece doci.
Ta sva su druga pitanja
jasna vise il' manje
I ona sto se odnose na mir
i pitanja hleba.
Ali ovo kardinalno
prolecno pitanje
najzad urediti treba.

Prolog

Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.

Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak - idem,
lepotan, svoj.

Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.

Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.

Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već - oblak u pantalonama!

Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.



Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, u Odesi.

"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.

Osam.
Devet.
Deset.

Evo i veče u noćnu stravu beži,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.

Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.

Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.

Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.

I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.

Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.

Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.

Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi - pomamno skaču
i već - gmižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.

Odjednom, vrata zacvileše,
k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao "na!"
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja ću da se udam."

Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.

Sećate se?
Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!

Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!

Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava,
pokolja, da li ste najstrašnije videli - lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osećam - "ja" za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.

Svaka reč, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!

Ljudi mirišu - pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod šlemovima eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!

Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.

Mama! Da pevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!
Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke "Luzitanije".
Prema gomili što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji - bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!



Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem, dođem
i procedim bezubo da sam ja danas
"neobično pošten".
Marija, vidiš - ja se već poguren slamam.

Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila,
isturajući očice, izgubljene u dugom traganju -
smeje se što je, ipak, među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.

Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama - da!-
mraznih ledenica, suze iz očiju - da!- oluka punih kiše.

Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta:
prskavahu ljudi proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
k'o mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama starih kotleta.

Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija, prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!

Vidiš - zabili su u oči iz šešira čiode.

Pustila me.

Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"devojke Majakovskog" - u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u proteklom životu tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja - ceo čovek, sav od mesa,
telo tvoje prosto molim kao što hrišćani:
"хлеб наш насущный даждь нам днесь".

Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi neku reč tek rođenu
u mukama noći veličinom jednaku Bogu.

Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen,
bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.

Marija, nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači - opet, dok mračno je sve to, uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće.
Oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.

Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći:
"Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi - i ja ću još noćas sa svih bulevara
najlepše device dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš - zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bejah to bar - gledah u oči -
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa zašto nisi izmislio da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.

Krilati nitkovi!

U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!

Pustite me!

Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"

Gluho.

Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Iz sveg glasa


Vec prodje jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlecni put noc studi.

Ne zuri mi se. I munja-telegram

nema z bog cega da plasi te i budi.

Kao sto kazu, incident je resen.

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo precistili, I sto da se drese

uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.

Noc zvezdanim sjajem nebesa skor osu.

U taj cas odustajes da protumacis sve to

istoriji, vekovima i kosmosu.

(Iz poeme "Covjek")

Ocima izbacila striejelu k suncu,
Skloni taj osmijeh sladjan!
Srce stremi k pucnju,
A grlo britvu sanja.
U mutnom snu demon sami-
raste tuga nova.
Ide za mnom
i vodu mami
vodi na rub krova.
Snijeg okolo,
snijeg pun jada,
Izgubice mu se trag
I on pada-
na led!
Pada
premrzli smaragd.
Drhti dusa.
U ledu je ona,
i nece iz njega izici!
Tako cu i ja,
omadjijan,
obalom Neve ici.
Korak-
na mjestu bdim.
Mrdnem se-
prostor ne hvatam.
Pred sobom kucu vidim.
A iza ledenog prozora-
zora trbuljata.

Brodovi i -
oni u luke se slise.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim vise -
jer volim -
vuce i goni.
Puskinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uziva.
Tako ti se vracam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vracajuci se,
zar
ne odlazim kuci,
zar nije?!
Konacnoj se vracamo meti.
Smrtne zemaljsko narucju veze
Tako
tek sto rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
tezim.

PA IPAK

Ulica se provalila ko noć sifilistika.
Reka- sladostrašće, rasplinuta u slini.
Odbacivši rublje do poslednjeg listića,
parkovi se sramno steru u junskoj vrućini.

Izadjoh na trg,
kraj osvetljen gusto
pade mi na glavu ko ridja perika.
I plaše se ljudi- iz mojih se usta
koprcaju noge nesvarenog krika.

Ali osuditi me neće i neće dići graju
ko proroku pred noge staviće do cveta cvet.
Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Ko krčma plaši me vaš strašni sud!
Mene će jedinog kroz goruće zdanje
prostitutke poneti ko svetinju svud
i Bogu pokazati kao opravdanje.

I Bog će nad knjigom mojom da pusti suze!
To nisu reči, već grčevi- gomila zbita‚!
I nebom potrčaće , pod mišku ih uzev,
znacima svojim, zadihan, da ih čita.

EVO VAM

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja- jeftinih reči rasipnik i trošardzija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću- evo vam!- da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja- jevtinih reči, rasipnik i trošardzija.

O LJUBAVI

Četiri sata.
Teški kao udar.
Caru- carevo, bogu- božije!
A neko
Kao ja
Kuda bi, kuda?
I žta se meni dati može?
Kada bi bio
malecan
Kao Veliki okean-
čučnuo bi na talase,
uz plimu koketovao bi sa lunom kao sa ženom.
Gde naći dragu
Koja bi bila kao ja?
Takvu ne bi držalo nebo maleno!
O, kad bi prosjak bio
kao milijarder!
Pare? Šta će duši?
Nezasit lopov u njoj ipak spije.
Moje želje- to je horda što ruši,
mallo joj je zlato svake Kalifornije.
Kada bi bio mucav
ko Dante
ili Petrarka!
Dušu jedinoj dati!
Stihom narediti da je trulija!
I reči
I ljubav od koje patim-
Trijumfalna je to kapija,
raskošno,
bez traga će kroz nju ipak,
ljubavnici svih vekova da minu.
O, kada bi bio
tih
kao grom jak-
plakao bih,
tugom zagrlio izandjalu planetu- pećinu.
Kad bih
svoj moćni
pustio glas boje duge,
komete bi slomile vrele ruke,
i bacile se dole od tuge.
Očima bih od zraka grizao noći-
o, kada bi bio
ko sunce bez sjaja!
Tako mi se hoće.
Zemlja mršavi stomak
sijanjem svojim da napajam.
Proći ću
vukući svoju ljubavnicu.
U kakvoj samo noći
punoj lutanja
gde zlo ne vreba,
Golijati neki posejaše mene- klicu,
tako velika mene tako nepotrebna?
Dim pojeo vazduh ljut.
Soba je-
glava u paklu punom buke.
Iza tog prozora,
sjeti se prvi put
ludački milovah tvoje ruke.
A sada sediš, srce železno, tudje,
Još je dan-
teraš me uz osmeh, možda lukav.
U tamnom hodniku nikako da udje
drhtajem slomljena ruka u rukav.
Poći ću,
besciljno, do mila vraga.
Divlji,
izbezumljen,
očajan, jadan.
Ne treba
tako
moja draga,
rastanimo se odmah sada.
Pa, ipak,
moja ljubav-
teško breme za te
na tebi stoji,
ma kud pobegla tajno.
Daj, poslednjim krikom svojim
da gorčinu uvreda isteramo.
Buka oznoje do umora,
on spas nadje u vodi jaže.
Bez tvoje ljubavi
ja
nemam mora,
volim te stihovima-ne pomaže.
Da se odmori- i slon se sprema,
legne u pesak, vreli, istinski.
Bez tvoje ljubavi
ja
sunca nemam,
a ne znam gde si, ne znam s kim si.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Da sam te krunisao
zaboravićeš sutra,
i to da mi duša strada od ljubavnih briga,
a nemirnih dana karneval mutan
prosuće stranice mojih knjiga.

...
Ulice guzvam koracima besnim,
Krijuc taj pakao gde da denem sebe!
Koji je to Hofman nebesni
ismislio prokletu, tebe?!...

* * *
... Sa zemljom tople klime
se oprostis
bez tuge,
odlazis srecno -
al zemlju
s kojom si
mrznuo do kosti
moras voleti vecno...

* * *
... A masina duse
vremenom se kvari...

* * *
... Da sam te krunisao
zaboravices sjutra,
i to da mi dusa strada
od ljubavnih briga,
a nemirnih dana
karneval mutan
prosuce stranice
mojih knjiga...

* * *
...Rec za recju
iz secanja cupam,
nijedna ne moze
da pronadje mesto
Fabrika reci,
oskudna i glupa.
A reci prave,
gde ste?...

Znam,
ljubav se otrcala i ohladila,
I na dosadu se, uvidjam, svela
U mojoj dusi se pomladi,
srce upoznaj s praznikom tela.

Znam,
svakom novac na zenu ode,
Nista,
ako zasad ostane s tim,
da umesto sika pariske mode
obucem te u duvanski dim.

Ljubav moju,
ko apostol u staro vreme,
noseci cestama, od jedne do druge
Krunu su ti vekovi spremili.
U njoj reci moje
ko grcenje duge.

Iz sveg glasa

Već prodje jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja-telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.
Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, I što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.
Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Volim

Brodovi i -
oni u luke se sliše.
Vozovi - na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nesto tim više -
jer volim -
vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.
Tako ti se vraćam
ja, draga, predano
Moje je to srce,
s divljenjem ga gledam.
i gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja,
tebi vraćajući se,
zar
ne odlazim kući,
zar nije?!
Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručju veže
Tako
tek što rastanemo se
ja i ti,
nepokolebljivo ti
težim.

Da l´biste mogli
Izbacivši iz čaše boju,
namazah sliku radnog dana;
na pihtijnom pokazah loju
kose obraze okeana.
Na limene ribe krljušti durnoj
pročitah novih usta poruku.
A vi,
Da l’ biste mogli nokturno
izvesti
na flauti-oluku?

Plitka filozofija na dubokim mestima
Postaću ne Tolstoj,
no nesto mnogo gore,
jedem,
pišem,
i ludim od toplog svoda.
Ko jos nije filozofirao nad morem?
Voda.
Ko vrag ljut beše
okean prošlo veče,
danas -
golubica na jajima,
pun smirenja.
Kolika razlika!
Sve teče
Sve se menja.
A ima voda svoje vreme:
plima, oseka,
jedno po jedno.
Samo kod Stjeklova
voda ne izlazi iz teme.
I to nepravedno.
Crknuta riba usamljena sred vode.
Ko slomljena krilca -
peraja trag.
I pliva tako, i ode vragu.
U susret trom, fokinog tela,
brod iz Meksika,
a mi – tamo sada.
Drukcije i ne može.
Podela rada.
Kazu – kit.
Može biti.
Vrsta ribljeg Bijednog -
trostrukog obima.
Samo kod Demjana brci su spolja,
a kit ih unutra ima.
Godine – galebi.
Poređaju se i u more se zariju
kljukajući se ribom nemilice.
Pa se sakriju.
U samoj stvari, gde su te ptice?
Ja sam se rodio, sisao isprva
živeo, radio, i starost će doći
Evo, i život kao Azorska ostrva
će proći.

Bio je strastven, osetljiv i melanholičan čovek a takva je bila i njegova poezija. Opsesivno tragajući za ljubavlju, voleo je mnogo žena ali ljubav njegovog života bila je Ljilja (Lili) Brik, udata žena koja je takođe bila zaljubljena u Majakovskog ali koja zbog toga nije napustila svog muža. Majakovski tako biva uvučen u vrtlog ljubavnog trougla koji ga je razarao, dugo je pokušavao da se udalji od Lili ali nije uspevao. Iako poznat kao čovek od “gvožđa” za Majakovskog su govorili da je u društvu Lili Brik postajao pitom kao malo štene.
Kada se ubio, 1930. godine, što je izazvalo zaprepašćenje jer je bio protivnik takvog “kukavičkog” čina i osuđivao je samoubistvo Sergeja Jesenjina, Majakovski je bio emocionalno isrpljen i umoran od života. U trenutku njegove sahrane, Lili Brik je bila daleko i kažu da je bila luda od tuge.
Oblak u pantalonama, jedno je od najvažnijih i najboljih dela ruske književnosti 20. veka. Pesma je puna lirske napetosti, strasvena, nabijena eksplozivnim osećanjima, puna smelih i provokativnih slika koje objedinjuje očajničku ljubav prema ženi, ljubav među ljudima, čežnju, odnos čoveka i nečeg višeg, nedokučivog, duh pobune protiv nepravednog društva…

Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću – evo vam – da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja – jevtinih reči, rasipnik i trošadžija.

Vladimir Majakovski