Zabranjena ljubav Majakovskog

Ljilja Brik je bila udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri njena mlađa sestra upoznala sa „razjarenim bikom ruske književnosti“

MOŽDA je u životu „gospodin slučaj“ najbolji reditelj, a možda i nije? Za Vladimira Majakovskog, najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma, rođenog pre 12 decenija, režirao je pravu životnu, iskonsku dramu. Dramu ljubavi.Ušla je iznenada u njegov život kao prolećna nepogoda. Svojom pojavom, svojim nastupom, potpuno je uzdrmala Velikog Vladimira. Veoma lepa, glumica po vokaciji, povremeno je pisala, bila je veliki putnik. Putovala je mnogo po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, pisaca, umetnika, muzičara, novinara, i svuda je bila u samom centru pažnje. Potiče iz jevrejske porodice intelektualaca, kći advokata i majke poznate pijanistkinje, završila je arhitekturu u Moskvi. Nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal i Matis naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik, rođena Kagan, bila je udata za Osipa Maksimoviča Brika, kada ju je jedne večeri u Domu književnika u Petrogradu, njena mlađa sestra Elza upoznala sa Vladimirom Vladimirovičom Majakovskim, tim „razjarenim bikom ruske književnosti“, kako su o njemu tada govorili njegovi savremenici, svakako najslavnijim pesnikom sovjetske epohe i začetnikom futurizma.

Žena koja je preko noći učinila da joj Vladimir pije šampanjac iz šaka, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda ju je zvao „muzom ruske avangarde“. Viktor Šklovski je za nju rekao da je „sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha“. Može se slobodno reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično je Staljin precrtao njeno ime sa te liste za odstrel.Kada je, 14. aprila 1930, jedan pucanj označio kraj života Velikog Vladimira, bilo je špekulacija da su ga ubili agenti NKVD, između ostalog i zato što je bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio nemogavši više da podnese usamljenost i svakodnevicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom Brik postala suviše obična, možda čak i prazna. Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija, da je ona bila njegova najveća i prava inspiracija. Potvrdu o tome nalazimo i u prepisci koju su vodili: Ona je bila njegova inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da čita. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Prepiska sa prijateljima koja je ostala iza Majakovskog najbolje pokazuje koliko je pesnik voleo tu ženu, za mnoge površnu, lakomislenu koketu. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: „Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno“.Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: „Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika“. Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene - „Oblak u pantalonama“, u kojoj postoji i stih: „ne muškarac, nego oblak u pantalonama“. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha „zaustavite planetu, želeo bih da siđem“, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: „Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me“. Kao Majakovski, i Ljilja Brik, u dubokoj starosti izvršila je samoubistvo. Baš kao u spiritualnom Volođinom epitafu: „Ljubavna se barka o stenu razbila“.

Već prođe jedan. I sigurno si legla.

Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.

Ne žuri mi se. I munja-telegram

nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.

Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.

Mi smo prečistili. I što da se dreše

uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.

Noć zvezdanim sjajem nebesa skroz osu.

U taj čas odustaješ da protumačiš sve to

istoriji, vekovima i kosmosu.

Izvor:Večernje novosti

Pozar srca

I osjecam-
"JA"
za me je malo.
Neko se iz mene u otima.

Halo!
Ko govori?
Mama?
Vaseg sina divno boli!
Mama!
Srce mu pozar obuzeo.
Recite sestrama,Ljudi i Olji-
ne zna vise kud bi se dio.
Svaka rijec,
ma i sala,
koju rigaju usne goruce,
izbacuje se kao prostitutka gola
iz zapaljene javne kuce.

Ljudi njuse-
vonja paljevinom!
Stigli nekakvi.
Bljestavi!
Pod kacigama!
Cizmetinama nije moguce!
Recite vatrogascima,
da se njeznije penju na moje srce goruce.

Sam cu.
Bacve suza iz ociju istocicu.
O rebra dajte da se operem.
Iskocicu!Iskocicu!Iskocicu!Iskocicu!
Ljosnuli.
Iz srca neces iskociti!
Na lice sto gori
iz pukotine usana
pougljen poljupcic hoce da prokljuje.

Mama!
Pjevati ne mogu.
U crkvici srca pojanje se cuje!

Obgorjela figurice rijeci i brojeva
iz lobanje,
kao djeca iz goruce zgrade.

Tako je strah
uhvatiti se za nebo
dizao
goruce ruke "Luzitanije"

Ljudima sto drhte
u tisini soba
s pristanista stooki se odrazava sjaj.
Kriku posljednji,-
barem ti jeku
o tome, da gorim, stoljecima daj!

Treba otimati radost
danima što beže.
Na svetu umreti je lako
živeti je teže.

Majakovski (Jesenjinu)

  Mlinar neba

Vladmir Vladimirović Majakovski, rođen na današnji dan (19. jula) 1893. jedan je od najistaknutijih ruskih književnika i pesnika, osnivača ruskog futurizma početkom 20. veka. Svojim delom izvršio je veliki uticaj na razvoj sovjetske poezije. 
Temperamentne i buntovne prirode, vrlo prepoznatljiv i osoben.
Bio je inspirisan Oktobarskom revolucijom i u nju utkao svoje stihove. Njegova poezija, u kojoj se prepliću umetnost, lične i društvene teme, prožeta je paradoksima, psovkama, stavovima i osećanjima, što je i dalo potpuno nov  lik sovjetskoj poeziji.



[*]Umetnost nije ogledalo koje odražava svet, već čekić kojim ga treba oblikovati
[*]Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije.
[*]Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.
[*]Ali osuditi me neće i neć dići graju, k'o proroku pred noge staviće do cveta cvet.
[*]Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.
[*]Ja sam se rodio, sisao isprva živeo, radio, i starost će doći.
[*]Evo i život kao Azorska ostrva će proći.
[*]Bolje je od vodke umreti, nego od dosade puke.
[*]U ovom životu nije teško mreti.
[*]Izgraditi život daleko je teže.
[*]Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko, zaželi da skrije.