Лиля Юрьевна Брик
Ona je bila veoma lepa, bila je glumica, pisala je, mnogo putovala po Evropi, kretala se u krugu umnih ljudi svoga vremena, u krugu pisaca, umetnika, novinara. Jevrejskog porekla, iz porodice intelektualaca, završila je arhitekturu u Moskvi, a nekoliko slavnih slikara, među kojima i Šagal (Marc Chagall) i Matis (Henri Matisse) naslikali su njene portrete. Ljilja Jurevna Brik bila je sestra Elze Triole (Elsa Triolet), žene Luja Aragona (Louis Aragon), i udata za Osipa Maksimoviča Brika (Осип Максимович Брик), kada je upoznala Vladimira Vladimiroviča Majakovskog (Влади́мир Влади́мирович Маяко́вский), tog “razjarenog bika ruske književnosti”, kako su o njemu govorili savremenici, svakako najslavnijeg pesnika sovjetske epohe i začetnika futurizma. Kada je, 14. aprila 1930. jedan pucanj označio kraj njegovog života, bilo je spekulacija da su ga ubili ruski agenti, između ostalog i zato što je on bio čovek koji je Sergeju Jesenjinu zamerio što je izvršio samoubistvo. Ipak, ljudi koji su ga dobro poznavali, kao i oproštajno pismo koje je za sobom ostavio, ukazuju na to da se pesnik ubio ne mogavši više da podnese usamljenost i svakodnevnicu u kojoj je i njegova veza sa Ljiljom bila suviše oveštala, možda čak i prazna.

Iako su u njegovom životu postojale i druge žene, iako je Ljilja bila udata i u stalnim pokušajima da mužu, koji je, inače, paralelno živeo sa svojom sekretaricom, pokaže kako je lepa i poželjna i zanimljiva drugim muškarcima, izvesno je, a to pokazuje njegova poezija kao i prepiska koju je vodio sa njom, da je Ljilja Brik bila njegova jedina prava inspiracija i jedina prava ljubav. Brikovi, koji su pripadali sloju bogatih ljudi, posle upoznavanja s Majakovskim prodali su svoju lepu, luksuznu kuću i kupili stan u ulici u kojoj je on živeo. Kasnije su živeli u istoj zgradi, pa na istom spratu i na kraju u istom stanu, u kome su zidovi bili potpuno goli, a knjige nisu mogle da stanu u sobu, pa su bile poređane u ormanu, na stepeništu izvan kuće, tako da je Ljilja morala da oblači bundu svaki put kad je htela da uzme neku knjigu, jer je napolju bilo jako hladno. Tako je Majakovski dugo sa Brikovima živeo u nekoj vrsti bračnog trougla. Ako je neko od njih bio na putu, pisao je ostalima, i ta prepiska najbolje pokazuje koliko je Majakovski voleo tu ženu, koju su mnogi njegovi prijatelji smatrali površnom, lakomislenom koketom. Mnoga od tih pisama umesto njegovog potpisa imaju nacrtanog psa, što je trebalo da simbolizuje njegovu odanost. U jednom pismu iz 1918. stoji: “Nikuda ne idem, od žena se odvajam pomoću tri-četiri stolice, da ne udahnem štogod štetno.”


Iako je bila alfa i omega njegovog postojanja i stvaralaštva, Ljilja je o Majakovskom u svojoj autobiografiji gotovo hladno zapisala: “Moj suprug je bio više opčinjen njime nego ja. Majakovski je bio genije, ali nisam volela bučne muškarce. Takođe, smetala mi je njegova visina zbog koje je izazivao pažnju prolaznika.” Dakle, hladno, nezainterosovano, sa distance, kao o bilo kom poznaniku, kao da to nije bio Vladimir Majakovski, tvorac te najpoznatije ljubavne pesme njoj posvećene – “Oblak u pantalonama”, u kojoj postoji i stih: “ne muškarac, nego oblak u pantalonama”. Majakovski je očigledno bio svestan te hladnoće, čak je nekim prijateljima poverio da misli da upravo Ljilja ruske agente obaveštava o svakom njegovom koraku. Možda u svemu ovome treba tražiti uzroke njegovog samoubistva. On, koji je, takođe, autor stiha “zaustavite planetu, želeo bih da siđem”, u oproštajnom pismu još jednom joj je dao prednost nad svima i još jednom je svedočio o svojoj ljubavi. Iako se u tom pismu obratio svima, rekao je: “Za moju smrt ne krivite nikog, i molim vas ne spletkarite! Pokojnik je to najviše mrzeo. Mama, sestre i drugovi, oprostite, ovo nije način, drugima ga ne preporučujem, ali ja nisam imao izlaza. Ljiljo, voli me…” I malo dalje, dok nabraja članove svoje porodice, nju stavlja na prvo mesto, ispred sestara i majke. U tom trenutku, ona je bila u Berlinu i negirala je da se ubio zbog nje, sugerišući da je jednostavno bio sklon suicidu.

Ljilja Brik, žena koja je inspirisala Majakovskog, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Pablo Neruda zvao ju je “muzom ruske avangarde”. Viktor Šklovski za nju je rekao da je “sva vrlo tanana, imala je vrlo lepa uzana ramena i bila žena od uspeha”. Može se reći da je čak i Staljin bio njen obožavatelj. Naime, ona mu je 1935. godine uputila pismo u kome se žalila da je književno nasleđe Vladimira Majakovskog nepravedno zapostavljeno. Na to je Staljin, koji je smatrao da su njene žalbe opravdane, naredio da se Majakovskom prizna značaj najvažnijeg pesnika sovjetske epohe, a kada se 1936. našla na jednoj od lista sa imenima izdajnika domovine, lično Staljin prekrižio je njeno ime sa te liste za odstrel.

Poput Majakovskog, i Ljilja Brik, doduše u dubokoj starosti, 1978. izvršila je samoubistvo.

«Меня сейчас узнать не могли бы:
Жилистая громадина
Стонет,
Корчится.
Что может хотеться такой глыбе?
А глыбе многое хочется!
Ведь для себя не важно
И то, что бронзовый,
И то, что сердце – холодной железкою.
Ночью хочется звон свой
Спрятать в мягкое,
В женское».

И када долазак њен
буном оглашен буде,
и одете спаситељу –
ја ћу вам
душу своју ишчупану
изгазити,
тако да велика буде –
и окрвављену, као заставу да дам