Njegova poezija, u kojoj se prepliću umetnost, lične i društvene teme, prožeta je paradoksima, psovkama, stavovima i osećanjima, što je i dalo potpuno nov lik sovjetskoj poeziji.

Umetnost nije ogledalo koje odražava svet, već čekić kojim ga treba oblikovati

Pare? Šta će duši? Nezasit lopov u njoj ipak spije.

Bez tvoje ljubavi ja sunca nemam, a ne znam gde si, ne znam s kim si.

Ali osuditi me neće i neć dići graju, k'o proroku pred noge staviće do cveta cvet.

Svi ti razvaljenih noseva znaju, ja njihov sam poet.

Ja sam se rodio, sisao isprva živeo, radio, i starost će doći.

Evo i život kao Azorska ostrva će proći.

Bolje je od vodke umreti, nego od dosade puke.

U ovom životu nije teško mreti.

Izgraditi život daleko je teže.

Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko, zaželi da skrije.

Volim
Brodovi - i oni u luke se sliše.
Vozovi – na stanicu teraju i oni.
A mene ka tebi nešto tim više -
jer volim - vuče i goni.
Puškinov vitez u podrum se skriva,
cicija u svome novcu da uživa.

Tako ti se vraćam ja, draga, predano
Moje je to srce, s divljenjem ga gledam. I gar
sa sebe spira, brije se i mije.
Tako i ja, tebi vraćajući se, zar
ne odlazim kući, zar nije?!

Konačnoj se vraćamo meti.
Smrtne zemaljsko naručje veže
Tako tek što rastanemo se ja i ti,
nepokolebljivo ti težim.

Priča O Crvenoj Kapici
Bio jednom jedan kadet,
crvenom kapicom beše snabdet.

Osim te kapice što pripade kadetu
ni trunke crvenog u njegovom svetu.

Revolucija je negde - ču kadet - začeta,
al je kapica još uvek na glavi kadeta.

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,
i otac kadetov i kadetov praded.

Podiže se jednom neki silni vetar,
u parčiće razdra kapicu kadeta,

i on ostade crn. Videć’ ga gde šeta,
vuci revolucije ščepače kadeta.

Zna se u vukova kakva je dijeta:
zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikom, dete,
ne zaboravi priču o ovom kadetu.

Iz Sveg Glasa
Već prođe jedan. I sigurno si legla.
Ko srebrna oka Mlečni put noć studi.
Ne žuri mi se. I munja - telegram
nema zbog čega da plaši te i budi.

Kao što kažu, incident je rešen.
Ljubavna barka o stvarnost se zdrobi.
Mi smo prečistili, i što da se dreše
uzajamne boli, uvrede i kobi.

Pogledaj samo kakav je mir nad svetom.
Noć zvezdanim sjajem nebesa skor osu.
U taj čas odustaješ da protumačiš sve to
istoriji, vekovima i kosmosu.

Sergeju Jesenjinu
Otišli ste, što se kaže, na svet drugi.
Pustoš… Letine, postajuć zvezdanost.
Nema više ni piva, ni druga.
Treznost. Ne Jesenjine, to nije ironija Vama.

U grlu je grudva bola, a ne smeh.
Vidim - prerezanim rukama, dižete
vlastitih kostiju meh.

Prestanite! Dosta! Zašto buncate?
Hoćete da lice skrije smrtni veo?!
Vi tako preterivati znate
kako niko na svetu ne bi umeo.

I zašto? Po čemu? Nedoumica pada.
Mucaju kritičari: razlog toga
je ovo, je ono… a, u stvari nema sklada,
u bilansu – piva i vina mnoga.

Vele – da Vam boemiju zamene klasom,
klasa bi uticala na Vas i sporazum.
A zar ona žeđ gasi kvasom?
I kada pije klasa čuva razum.

Vele – da su Vam nekog napastovca dali,
postali bi ste sadržaj obdareni.

I Pesnik Je Radnik
Pesniku viču: „Videli bismo te kraj tokarskog banka.
Šta su to stihovi? Znamo tu priču!
A biće za rad - petlja ti tanka.“

Možda od zanimanja svakog
za rad nas mnogo tog veže.
I ja sam fabrika.
Ako sam bez dimnjaka,
možda je meni bez dimnjaka još teže.

Znam - niste ljubitelj praznih reči.
Da biste radili - sečete hrast.
A mi, zar drvo ne umemo seći?
Obrađujemo hrašće glava svih nas.

Svakako - ribarenje, časna stvar dođe.
Izvlačiti mrežu kad puna kečiga bude.
Pesnički rad častan je takođe -
loviti ne ribe, nego žive ljude.

Ogroman rad je da se nad nakovnjem gori,
da se usija gvožđe pod rukom kovača.
No zašto ko dangube neko da nas kori?
Mozgove turpijom jezika glačam.

Ko više-pesnik il` tehničar-tvori

Evo Vam
Izliće se, odavde, sokakom iz snova,
po čoveku vaša debljina što ubija,
ja vam pokazah samo kutiju stihova
ja – jeftinih reči rasipnik i trošadžija.

Vama, muškarače, brkovi su od kupusa
iz nepojedenog ščija što klapi.
Vi, ženo, imate belila neka gusta,
žmirkate ko ostriga kad je rak ošapi.

Svi se vi na pesničko srce ko na leptira,
ljutite, prljavi, sa i bez kaljača.
Gomila pozverinji, prepuna nemira,
nakostreši se stonoga vaška.

A ako ja danas ličim na Hune,
neću da majmunišem, je l vama to prija,
Ja ću – evo vam – da se kikoćem i da pljunem,
pravo vama u lice
ja – jeftinih reči, rasipnik i trošadžija.

Flauta Kičma
I nebo, što zaboravi u dimu da je plavo,
i oblake iscepane kao izbeglice,
ozariću svojom poslednjom ljubavlju,
što kao jektičavog rumeni se lice.

I nadvisiću komešanja ova,
onih koji zaboraviše nežnost i dom.
Čujte, ljudi! Izađite iz rovova,
pa posle doratujte.

Čak i kad od krvi pijan,
klateći se kao Bahus, rat kroči,
ni tad da s uma ljubavne reči smetneš.

Mili Nemci! Znam, u vašem dahu Geteova je Grethen.
Francuz smešeći se na nožu mre,
i s osmehom se ruši pogođen avijatičar,
ako se sete poljupca otpre
tvog, Travijata.

Al’ dosta mi je ružičaste mekote,
koju stoleća podnose.
Na kolena ispred nove lepote,
našminkane, što slavim, riđokose!

Možda od vremena ovog, od bajoneta oštrijeg,
kada stoleća pobeli brada,
ostaćemo samo ti i ja,
što bacam se za tobom od grada do grada.

Ako preko mora odeš naglo,
skršivši se u rupu noći guste -
utisnuću u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.

Istegneš li karavne kroz pustinjsku žegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prislonicu ti pod peščanim bregom
obraz kao Sahara vreli.

Moćni, ako zatrebam im - reći će mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje biće tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.

Pod krunom svršiću na Svetoj Jeleni?
Osedlav zivota talase - vrance,
jednak sam kandidat za cara vaseljene
i za lance.

Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lišće tu je,
na sunčanom zlatu moga novca
narediću da se iskuje.

A tamo gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujući s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepšću ime Ljiljino
i izgubicu ga u mraku robije.

Slusajte vi sto zaboraviste da nebo je plavo,
nakostrešeni kao zver kleta!
Ovo što se žari ko lice jektičavog
možda je poslednja ljubav sveta.

Vladimir Majakovski: Bio je osoben kao ličnost, kao pojava, kao pesnik. Od početka je bio
buntovne i dinamične prirode, otvoren u nastupima i raspravama, čovek protesta i dinamičnog
shvatanja života. Kao pesnik bio je inovator, uveo je u poeziju leksiku ulice, ekstatičan ton,
eksplozivan jezik, neobičan rečnik, citate, nove žanrove poeme, stepenast stih.

Osnivač ruskog futurizma

Majakovki je jedan od osnivača ruskog futurizma. Godine 1912. pojavio se “Šamar javnom ukusu”,
manifest ruskog futurizma, koji su potpisali : David Burljuk, Aleksandar Kručonih, Vladimir Majakovski
i Viktor Hlebnjikov. Uveo je nove žanrove poeme : Lirske reportaže, lirsko-epske poeme,
lirsko-fantastične poeme.

Dela

Poeme

Oblak u pantalonama (1915)
O tome (1923)
Vladimir Ilič Lenjin (1924)
Na sav glas (1930)…

Drame

Vladimir Majakovski (1913)
Hladan Tuš (1930) gde se ruga sovjetskoj birokratiji.

Tragična smrt

Živeo je snažnim, dinamičnim i punim životom čoveka i pesnika, a umro je tiho i povučeno :
ubio se aprila 1930. godine. Taj njegov čin ostao je tajna. Pjesnik je javno izjavio “Mrzim sve
ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život pa ma kakav bio.” On je osudio samoubistvo
pesnika Sergeja Jesenjina, ali je u oproštajnom pismu napisao : “Ovo nije način (drugima ga
ne preporučujem), ali ja nemam izlaza. “

prelepapoezija.com