U
doba mladosti Oskara Vajlda, vaskrsao je dendizam i rasprostranio se
novi oblik hedonizma. Raskosne orgije u kojima je trazio da utoli zedj
za lepim telima i to da je zaboravio da je u Engleskoj dovele su ga do
propasti. “Pokusaj estetskog zivota odveo je Bodlera u pijanstvo a
Oskara Vajlda u zatvor!” Iako ga Engleska nije prihvatala,u junu
1881.uspeo je naci izdavaca za svoje pesme.Tom zbirkom postao je poznat u
svetu engleskih umjetnika. Putuje u Ameriku,drzi estetska predavanja i
pise pesme. “U njemu je bilo neke apsurdne prostodusnosti, kao da nije
gledao kome govori i kao da je sam sebi smjesan”, rekao je jedan njegov
student. Kada bi u to vrijeme spomenuli ime Oskara Vajlda, prva
asocijacija na njega bilo bi njegovo oblacenje. U svom cudnom odelu, u
zelenom kaputu sa sirokim krznom i palicom, izgradjenom po uzoru na
Balzakovu, pokusavao je da pobedi citavu Englesku pa i samoga sebe. Iako
popularan, bio je zamoren borbom za novac, uzaludnim zivotom i glupom
okolinom. Pokusao je da se spasi zenidbom. 1884.vjencao se sa
bogatasicom Konstancom Lojd koja mu je podarila 2 sina. Pa cak ni tada
nije bio sretan. Zatvorio se u svoj stan i pisao bajke. Ipak,to su bile
godine kada su mu svi saloni bili otvoreni i kada ga je otmjeni London
slusao o svemu sto govori. U otmjenim salonima pali cigarete sa zlatnim
vrhom drzeci ih u lijepoj ruci na kojoj blista prsten sa skarabeusom u
zlatu, svakog ocarava njegov prelepi glas sa engleskim naglaskom. I kada
govori o proslim vekovima ili o grckim vazama ili o dragom kamenju svi
zacudjeno cute. Umesno je rekao:”Moj genije se istrosio u mome zivotu a u
knjigama mojim samo je moj talenat”.


Majstor paradoksa i skandala

Vajld
je pre svega poznat po dramskim ostvarenjima i esejistickim
radovima.Pred figurom ovakvog pisca nemoguce je ostati ravnodusan,a za
njegovo stvaralastvo najvaznije je bilo “sad“, odnosno, taj trenutak.
Buduci da je zivot bujica trenutnih dogadjaja, svaki trenutak treba
ispijati do dna, teziti ne za plodnim iskustvima, nego za iskustvom
samim a uspeti u zivotu znaci neprestano goreti onim jednim jasnim
plamenom”.
Kao pisac, on je svakim svojim knjizevnim delom
sablaznjavao viktorijansku Englesku nekom prevratnckom idejom,
poklanjajuci joj pri tom sublimnu lepotu jezika i stila. Spada u onaj
red svetskih velikana knjizevne bastine ciji zivot poput Servantesovog
ili Bajronovog pobudjuje jednaku paznju zbog svoje bujnosti i
tragicnosti kao i delo koje je za sobom ostavio. Vajldova sintaksa uvek
je krajnje jednostavna i sa sigurnoscu se moze reci da ni jedan pisac
nije toliko dostupan ljudima kao Oskar Vajld. Jorhe Luis Borhes rekao
je: “Citajuci i proucavajuci Vajlda tokom godina uocio sam nesto na sta
njegovi panegiricari kako se cini nisu ni posumnjali a to je cinjenica
da je Oskar Vajld uvijek bio u pravu. Savrsenstvo mu je pretstavljalo
smetnju,jer su mu kazivanja bila toliko savrsena da su delovala kao
nesto po sebi razumnjivo tako da se danas ne moze zamisliti svet bez
njegovih epigrama i aforizama.”

"Životom ne upravljaju ni volja ni namjera. Život je pitanje nerava i
mišićnih vlakana i polako izgradjivanih ćelija, u kojima se skriva naša
misao i u kojima strast sniva svoje snove. Čovjek može uobražavati da je
siguran u sebe i može se smatrati čvrstim. Ali, neka slučajna nijansa boje
u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročit miris koji je čovek nekad volio
i koji sa sobom donosi tanane uspomene, stih iz nekad davno zaboravljene
pjesme na koji je ponovo naišao, kadenca iz nekog muzičkog komada - od takvih
stvari zavisi naš život."

Oskar Vajld - Misli Aforizmi Parabole

Mnogo je teze nesto uciniti nego o tome govoriti? Ne, niposto. Radi se o teskoj, opste prihvacenoj zabludi. Mnogo je teze o necem govoriti, nego nesto uciniti. Posebno je to vidljivo u ovim nasim danima. Svako danas moze da stvara istoriju, ali samo istinski veliki covek moze da je pise. Delanje je, opet, poslednje pribeziste onih koji ne znaju sta bi sa sobom. Ono je, takodje, i poslednje nadahnuce onih koji nisu u stanju da sanjaju.


"Delanje"

Данас људи знају цену свему, а ничему вредност.

Живот је најређа ствар на свету. Већина људи само постоји, то је све.

Нема моралних и неморалних књига. Књиге су или добро или лоше написане. То је све.

Ко жели маску мора је и носити и нема се права жалити што му сунце никада неће огрејати.

Можда нису сви добри, али у свакоме има нешто добро. Немој никоме судити, јер и светац има своју прошлост, а грешник има своју будућност.

Верност апсолутно постоји. То се најбоље види по оним женама које су верне: изгледају тако искрено несрећне

Безвредни људи и безвредне књиге одузимају нам драгоцено време.

Циљ живота је саморазвој. Остварити савршено сопствену природу – то је разлог нашег постојања...Страх од друштва, које је основ морала, страх од Бога, која је тајна религија – то су две ствари које владају нама.

Публика је одувек, у свом добу, лоше одгојена. Она упорно захтева да уметност буде популарна, да задовољи њен укус, да ласка њеној апсурдној сујети, да јој говори оно што су јој већ говорили, да јој покаже оно што би већ морала да је уморна, да даље гледа, да је забави кад се осећа тешко после обилног оброка или да јој скрене мисли када је изморена својом сопственом глупишћу.

На путовању увек носим свој дневник. У возу ми је потребно сензационо штиво.

Желим да пробам све плодове из светске баште.

Једини начин да се ослободите неког искушења јесте да му подлегнете.

Никада не можеш бити превише дотеран нити превише образован.

Мало искрености је опасна ствар, а много је сасвим кобна.

Увек опраштај својим непријатељима, ништа их не нервира више.

Ако не можеш исту књигу читати изнова и изнова, не би требало да је читаш уопште.