Vitomir Vito Nikolić

Витомир Вито Николић



(1934 – 1994)

Пореклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, где му је отац био у војној служби. Рат је пресекао његово детињство. У априлу 1941. са породицом је избегао у Никшић. Био је сведок досад најстрашнијег рата, страдалник у годинама када се уче слова. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Неко време Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бежати у Никшић. А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати - "у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата".

Можемо ли да схватимо шта значи тај осећај о коме прича Вито, како је најтеже у дому било то када друговима стигну писма, пакети или посета, а њему ништа. Или, кад каже: "Ја никада не могу имати великих прохтјева, већих од три оброка дневно и топле собе!"

Сиромаштво је достојанствено подносио. Пошто није имао стан, једно време је ноћио под степеништем, затим у жељезничком вагону. У тако тешким животним условима, разболео се и постао чести гост санаторијума. Четири године био је везан за болесничку постељу. Већ од рођења задојен чемером, није се предавао. Сав у болу, надањима и ишчекивањима, живео је ипак свој живот.

Прве збирке песама "Друмовања" и "Сунце, хладно ми је!" Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је проводио кафански живот.

Стално је био у сукобу с влашћу, одлежао је неко време и у затвору, али су га појединци из те власти и штитили. Вјера Ковачевић, тадашњи секретар Општинског комитета у Никшићу, обезбедила му је гарсоњеру.

Из Никшића се преселио у Титоград (данашњу Подгорицу) и запослио се у редакцији "Побједе". Његове репортаже "Црном Гором путем и беспућем" су, у ствари, приче.

Понекад је Вито приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је он знао да разгали и узбуди својим стиховима.
Писао је и песме за децу, од којих су се неке нашле у читанкама за основце.

Витове песме често се рецитују у кафанском штимунгу, јер су већином настале за кафанским столом. И данас је хит песма Микија Јевремовића "Пијем".

Кад год прочитамо невелик песнички опус Вита Николића не можемо се отети утиску да се ради о аутентичном песнику, лиричару са спонтаним изразом, у чијим песмама има пуно сете, горчине, личне трагике и сугестивне сликовитости.

Вито је прееминуо1994. године ("Пустите ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет."), а његова поезија прихваћена је у народу и наставља да живи.


Net


Друмовања

Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри као длан очин.
Морам данс отић некуд, да потразим
мало одмора за уморне очи.

Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.

Пустите ме, пустите да одем,
без питања како, и зашто, и докле,
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

И опет јесен

И опет јесен
опет тутње бескрајне кише по Никшићу,
и опет старе, црне слутње,
и опет сам си, Николићу.
И опет нека писма дуга,
очајна писма без адресе,
а нигдје драге, нигдје друга,
само та јесен, опет јесен.

А шта ако просвирам тај метак
кроз ово чело невесело,
па онда почне све из почетка,
живот, страдања, па опет чело,
а шта ако нема заборава,
ако је то вјечна игра круга,
а шта ако тамо испод трава
боли ова иста људска туга.

Умјесто молитве за далеку

Понекад, давна, сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Гдје ли си ноћас, ти далека,
Да ли си негдје свила дом,
Или још увијек, ко некад,
Луташ поноћним Београдом?

Да ли још тражиш оног чудног,
Оног из твојих снова врелих,
Кога си тражила узалудно
И оне ноћи кад смо се срели.

Тражи, само тражи, трагај,
Он ипак једном мора доћи
Из твојих лијепих снова, драга,
У твоје нимало лијепе ноћи.

Као што дођу ове пјесме
Из дивних шума непознатих
Право у наше ружне несне,
У горку збиљу касних сати.

Понекад тако сјетим те се,
А нешто топло засја у души
Као од добре старе пјесме
Што се случајно запјевуши.

Дјечак

Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су
повикали:
- Умријеће ти мајка!... Ко убије ласту
умријеће му мајка!...
- Ја немам мајку - рекао је Дјечак.
- Онда ће ти умријети отац.
- Немам оца.
- А брата, сестру?...
- Немам ни брата ни сестру.
- Немаш баш никога?!
- Никога.

Дјечаци су се збунили. Каква несрећа
може да снађе некога ко је
већ толико несрећан?
Тишина је потрајала дуго, а онда се
огласи Дјечак милујући своју
жртву у којој више није било ни дана, ни
сунца, ни цика...
- Жао ми је ласту - рекао је тихо.

Биће једно вече

Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила,
знам,
биће ти тешко, а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

Нека ме не буде

Нека ме не буде кад будем престао да волим,
Јер тада од мене не би остало ништа..
Можда само угарак неки голи,
Од читавог овог великог огњишта..

("Nedjelja u gradu N")

25. decembar 1966.

Dan posjete

Nikoga! A možda je i bolje? Zapravo, svakako je bolje. Treba se navikavati na samoću. Meni i inače ne preostaje ništa drugo. Zašto insistirati na nekim prijateljstvima. Ne, ne... Nikoga više neću da zovem, ni usmeno, ni pismeno, ni telefonom.
Čekati, mirovati, pomalo raditi, i to je sve.
Da sam ja imao iole dobrog prijatelja, možda danas ne bih morao ni da ležim ovdje.
Ali, šta mogu - ponekad mi se čini da se čovjek može osloniti na prijatelje, pa se zanesem, vjerujem, nadam, a ove nedjelje i četvrtci udaraju po očima kao šamar.
Dosta više iluzija, Vitomire!

Slika iz djetinjstva

Gospode, kako pamtim tu sliku,
Kako je sve to živo u sjećanju,
Odsjekli su glavu nesrećniku,
A nekakva je muva pala na nju.

I dok je nepovratno iz zjenica
Odlazio čitav jedan svijet,
Ta je muva mirno išla preko lica
Kao da se ništa dogodilo nije!

A tamo je negdje mirisala trava,
Šumorio jasen, cvrkutala ptica,
Sve je bilo isto, osim ova glava
Sa ravnodušnom muvom na sred lica.

Čučao sam dugo i dok su ostali
Odlazili siti tog prizora ratnog,
Neko je viknuo ŠTA ČEKAŠ, MALI?
NIŠTA, rekao sam, sasvim mator!

Biće jedno veče

Jednom,kad bude veče,
Kad budeš sama,
I bude neka kiša lila..
Jednom,
Kad oko svojih usana
Nađeš tuđi osmijeh, mila,
Znam,
Biće ti teško, a mene neće biti
Da ti u tom času što god kažem..
Biće jedno veče, jedna kiša i ti
Koju sam divno umio da lažem!

MOŽDA

Možda tu ljepotu
kojom živim sada
u nekom životu
prosanjah
nekada
sad
i ona mi stiže
u mimogredu
u ovom životu
ko zna kom po redu.

Možda bas ovako
i baš ovoliko
stajao sam davno
pred tom istom slikom
ne sluteći da će
ona
jednog dana
izaći da živi
izvan svoga rama!

DRUMOVANJA

Pjevaju u meni drumovi snažni,
drumovi dobri kao dlan očin.
Moram danas otić nekud, da potrazim
malo odmora za umorne oči.

Idem bez pozdrava, bez poruka,
ovako lijepo pomućenog uma,
da tražim okuka, okuka, okuka,
i iza svake - samo parče druma.

Pustite me, pustite da odem,
bez pitanja kako, i zašto, i dokle,
drumovi uvijek nekuda vode,
a ja sam nomadskom glađu proklet

Odmetanje

Nije ovo ljubav , to se ja spašavam,
to ja bježim, ženo, tebi u hajduke,
Romanijo moja, puna dobrih trava
za krvave rane i žestoke muke.

To ja bježim, bježim, iako znam, ženo,
da već nigdje nema đula i zumbula,
da me ipak čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula.

Umjesto molitve za daleku

Ponekad, davna, sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,
Da li si negdje svila dom,
Ili još uvijek, ko nekad,
Lutaš ponoćnim Beogradom?

Da li još tražiš onog čudnog,
Onog iz tvojih snova vrelih,
Koga si tražila uzaludno
I one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
On ipak jednom mora doći
Iz tvojih lijepih snova, draga,
U tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
Iz divnih šuma nepoznatih
Pravo u naše ružne nesne,
U gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
A nešto toplo zasja u duši
Kao od dobre stare pjesme
Što se slučajno zapjevuši.

Pismo učiteljici

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake praćke
i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja
učiti nekog ljubavi
uz huku jednog strašnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Vitomir Nikolić

Neka me ne bude

Neka me ne bude kad budem prestao da volim
jer tada od mene ne bi ostalo ništa
- možda samo ugarak neki goli
od čitavog ovog velikog ognjišta.

PRVI SNIJEG

Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.

Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja, izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.

Još mogu poneki osmijeh da slažem…

Još mogu poneki osmijeh da slažem,
poneku sreću da odglumim,
još mogu ponešto lijepo da kažem
svakom, osim sebi.

Ne daju mi bolnice: Brezovici,
Bežanijske kose, Kasidoli…
Uzalud se vraćam nekoj dragoj slici:
ptici, nebu, lišću…boli, boli, boli...

I krijem se tako krvav, unakažen
u zavjese svoje crne strašne kiše...
Još mogu poneki osmijeh da slažem,
ali sve tiše, tiše, tiše...

Posljednja pjesma

Lezim na odru, tih, uposcen
Do banalnosti, do gorkog stida,
Ulaze nekakve crne gosce,
Poneka pridje i zarida.

Okolo sjede. Tihi i tuzni.
Starci puse, pricaju, kaslju
I oprastaju mi velikodusno
Sve sto se zbilo uz veselu casu.

Vrline vezu uz izraz ozbiljan,
Pricaju sale sa smijeskom
(Ispada, eto da sam bio divan,
Smrti, moja jedina gresko!)

Lezim na odru, tih, uposcen,
Napolju sunce svakodnevno sija.
Ne znam da li je ko ozaloscen,
Ali, zaista, jesam ja

***

Gdje smo se mi to sreli,
U kom zivotu i kada,
Lijepa smrti, je li,
Gdje smo se mi to sreli?

Otkud se mi to znamo
I otkud ta prisnost sada?
Da mi je znati samo
otkud se mi to znamo?

MOZDA

Mozda tu ljepotu
kojom zivim sada
u nekom zivotu
prosanjah
nekada
i ona me stize
sad
u mimogredu
u ovom zivotu
ko zna kom po redu.


Mozda bas ovako
i bas ovoliko
stajao sam davno
pred tom istom slikom
ne sluteci da ce
ona
jednog dana
izaci da zivi
izvan svoga rama.

USPAVANKA

Buji, paji,
grijehu moj mali,
spavaj, moja lijepa sramoto,
zbog tebe su me protjerali
da tuđe rublje prostirem plotom.

Nazvali su me svačim redom
i kleli,
i mene i tebe, sine,
kao da ti nijesi čedo,
lijepe oči materine.

Buji, paji,
da porasteš naji,
velik kao oni jablanovi,
snažan kao oni zagrljaji,
lijep kao ona mjesečina.

Spavaj,
lijepa sramoto materina.

Proljećna asocijacija

Zašto tvoj mali smijeh
ne može da se sije
po oranjima crnim;
da klija i zrije,
da zrni
poput pšenice?

Tada bih na slapovima mojih vena
sagradio vodenice
i postao mlinar vječito prašnjav
od tvoga smijeha?

Bez svega mogu

Bez svega mogu -
bez ruku,
bez nogu,
bez glave se
čak
osjećam
mnogo komotnije,
ali bez srca
- bez srca ne mogu,
tog malenog srca
svojeg i svačijeg.

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam opet reći: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nežno, kao otac
reći nešto toplo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!!!