Umro glumac Piter O'Tul

Legendarni irski glumac Piter O'Tul, koji se proslavio u remek-delu režisera Dejvida Lina

"Lorens od Arabije", umro je u subotu u 81. godini.




Vest o O'Tulovoj smrti je saopštio njegov agent, a čuveni glumac koji se sedamdesetih godina  prošlog veka uspešno izlečio od raka želuca, umro je nakon duge bolesti u bolnici Velington u Londonu.

Piter O'Tul je prošle godine najavio da napušta glumu, rekavši da je vreme da se povuče i da se neće vraćati a da mu je gluma omogućila da "se spoji sa finim ljudima, dobrim prijateljima sa kojima je podelio nezaobilaznu sudbinu svih glumaca, ispunjenu neuspesima i hitovima".

U ranoj fazi njegove karijere O'Tul je postao simbol novog "soja" holivudskih zvezda, koje se nisu libile da se u javnosti ponašaju kao i u stvarnom životu.

"Mi smo prethodnica prototipa glumaca šezdestih godina. Ja, Ričard Barton i Ričard Heris smo radili u javnosti sve ono što smo radili i usvom privatnom životu i to radimo i danas. Pili smo i znali smo za travu", rekao je jednom prilikom O'Tul.




Prošlog meseca objavljeno je da je dobio ponudu da se vrati iz glumačke penzije ulogom Kornelija Gala u jednom filmu o drevnom Rimu.

Rođen je 1932. godine u Gradiću Konemara u Irskoj, a živeo je u Londonu. Započeo je karijeru u pozorištima u Bristolu i Londonu kada je imao 17 godina, a poznat je i po izvanrednim tumačenjima glavnih uloga u adaptacijama Šeksprovih komada. U žižu interesovanja filmske publike došao je 1962. godine u filmu "Lorens od Arabije" o životu britanskog avanturiste T. I. Lorensa. Počasnog Oskara
dobio je 2003. godine, nakon što je za Oskara u svojoj karijeri kandidovan osam puta, a nije je dobio nijednom.

Počasnog Oskara je prvobitno odbio, obrazlažući to rečima "da bi možda bilo bolje da mu ga uruče kada bude napuno 80 godina".




b92.net

Preminula Ružica Sokić


Čuvena glumica Ružica Sokić umrla je jutros u 79. godini života posle duge i teške
 bolesti. Ona je oko 10.30 preminula na odeljenju neurohirurgije Kliničkog centra Srbije.




Ružica Sokić rođena je 1934. u Beogradu kao kćerka trgovca i suvlasnika lista
 „Pravda“ Petra Sokića (1893 — 1964). Još kao devojčica učestvuje u Dečjoj
 radio-dramskoj grupi Radio-Beograda, a godine 1958. diplomirala je glumu na
 Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu. Kraće vreme bila je članica
Savremenog pozorišta, ubrzo prelazi u Atelje 212.





Glumila je u oko 40 filmova; već za prvu ulogu („Gorki deo reke“, 1965, J. Živanovića)
nagrađena je Srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveće uspehe ostvarila je
glavnim ulogama pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ (Ž. Pavlovića, 1967)
i prostodušne uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadej, 1973), za koju je u Puli nagrađena
Zlatnom arenom.







Za svoj filmski i pozorišni rad dobila je brojne nagrade i priznanja, među kojima je i
"Dobričin prsten", a tokom 2010. objavila je knjigu sećanja „Strast za letenjem“.










KOLEGE O RUŽICI
Gorica Popović: Uvek je želela više
Jako me pogodila vest o smrti izvrsne glumice kao što je to Ružica Sokić bila.
 Briljirala je na filmu i u pozorištu i uvek želela da igra više. Drago mi je što je
 dobila "Dobričin prsten" jer ga je svojim umetničkim stvaralaštvom i zaslužila.
 
Dara Džokić: Bila je posvećena
Ružica Sokić je bila posvećena glumica i njen odlazak me je jako potresao.
Znala sam da je bolesna ali sam verovala da će još biti sa nama. Zadnjih
 meseci je bila jako sama u svojoj bolesti i žao mi je sto sve brzo završilo.
 
Jovan Ćirilov: Bila je izrazita glumica

Umrla je jedna izrazita glumica sa naših prostora. Ružica je od samog početka
 unela u farse Ace Popovića onu složenu i protivurečnu meru gradskog i
periferijskog. Vrlo dobro se snalazila ne samo u komičnim ulogama, nego i
 u dramskim - ističe Jovan Ćirilov.



Gordan Mihić: Gubitak za pozorište
Scenarista i dramski pisac Gordan Mihić, koji je napisao scenario za film
"Žuta" iz 1973. u kome je Ružica Sokić igrala prostodušnu uličarku za koju
 je nagradjena Zlatnom arenom u Puli, rekao je Tanjugu da je smrt Sokićeve
 "veliki gubitak za sprsko pozorište".
 
Ivana Vujić: Ružica je bila diva ali i pravi gladijator
Pozorišna rediteljka Ivana Vujić, koja je dugo i često saradjivala sa Sokićevom
 (Tri sestre, Play Popović...) nazvala ju je "pozorišnim gladijatorom".
 
- Bila je velika diva, velika pozorišna i filmska glumica koja je posvetila život
 pozorištu. Bila je pozorišni gladijator koja je živela za pozorište, volela pozorište,
živela u pozorištu i sigurna sam da i sada na Elizejskim poljima igra neku ulogu",
 rekla je Vujić Tanjugu.

 
Zauvek Nušićeva Živka ministaraka
Ružica će ostati kao jedna od najupečatljivijih glumica u ulozi Živke ministarke.
 U jednom od razgovora za "Blic" o liku koji ju je pratio celog života rekla je:
 
- Mnogi ne mogu ni da naslute koliko je mene još od tinejdžerskih dana frustrirala glavna
 uloga u Nušićevom komadu „Gospođa ministarka“. Bila sam opsednuta glumom i scenom
 od detinjstva i videla sam sebe kao prvakinju drame, ozbiljnu glumicu koja oduzima dah
 pozorišnoj publici ulogama u antičkim tragedijama...
 







blic.rs

Umro Rodžer Lojd-Pek, Triger iz "Mućki"

Britanski glumac Rodžer Lojd-Pek, zvezda serije “Mućke” (Only Fools and Horses) u kojoj je tumačio lik Trigera, preminuo je kasno uveče 15. januara, potvrdio je njegov agent za BBC.


Foto: Printscreen, BBC

Lojd-Pek (69) je preminuo nakon duže borbe protiv raka pankreasa, prenosi BBC.

Rođen 1944. u severnom delu Londona, Lojd-Pek je odmalena bio upućen na glumu, s obzirom na to da je njegov otac Čarls glumio u hororima.

Televizijski debi imao je u seriji “The Avengers”, nakon čega je igrao u brojnim manjim projektima. Veliku slavu postigao je tek početkom osamdesetih godina, nakon pojavljivanja u seriji “Mućke”, u kojoj je igrao Kolina Bola, poznatog pod nadimkom Triger.

Za ulogu smušenog i simpatičnog Trigera često je govorio da je njegovo najveće prokletstvo, ali ujedno i najveći blagoslov.

“Meni kao glumcu veoma je neobično to što sam deo serije koja toliko traje i sve vreme je podjednako uspešna”, kazao je svojevremeno. “Gde god da pođem svi pričaju o toj seriji.”

Ostvario je zapaženu ulogu i u seriji “Doktor Hu”, kao i u filmovima “Hari Poter i vatreni pehar” i “Krpar, krojač, soldat, špijun”.



b92

Umro oskarovac Maksimilijan Šel


Austrijski glumac Maksimilijan Šel, koji je osvojio Oskara za ulogu advokata u filmu
 “Suđenje u Nirnbergu” iz 1961. umro je u 83 godini života.



Ovaj glumac, rođen u Beču, umro je tokom prethodne noći u klinici u Insbruku.

Odrastao je u Švajcarskoj, a kasnije igrao s obe strane Atlantika.

Za ulogu u filmu “Suđenje u Nirnbergu” osvojio je i nagrade Zlatni globus i nagradu
 Njujorških filmskih kritičara.

Nominovan je za još dva Oskara za glumu; 1976. za ulogu u filmu “The Man in the
 Glass Booth” i za najbolju sporednu ulogu u filmu “Julia” 1978.

Osvojio je Zlatni globus 1993. za najbolju sporednu ulogu u seriji, mini-seriji ili tv
 filmu za rolu u “Staljinu”.


  Sa Sofijom Loren

b92.net

Umro Filip Simor Hofman

Oskarovac Filip Simor Hofman pronađen je danas mrtav u svom stanu na Menhetnu,
piše Volstrit džornal.




Hofman, koji je umro u 47. godini, Oskara za najbolju mušku ulogu je dobio 2005. i to za
 glumu u filmu "Capote".

Američki glumac je pronađen mrtav danas popodne a policijski izvori bliski CNN-u, kažu da
 je u pitanju predoziranje drogom.

Simor Hofman je, navodno, pronađen mrtav na podu kupatila svog stana na 4. spratu sa
 iglom u ruci.

Simor je u mladosti imao problema sa drogom nakon čega je nije koristio pune 23 godine.
 Godine 2012. je počeo ponovo da koristi heroin nakon čega je proveo deset dana na
 rehabilitaciji.

Simor Hofman je rođen 1967. godine i pored glume bavio se i režijom.

U Holivudu je važio za jednog od najpouzdanijih i najprepoznatljivijih karakternih glumaca.

Hofman je svoju reputaciju izgradio kroz filmove devedesetih poput "Boogie Nights",
 "Zakrpa Adams", "Magnolia" i "Veliki Lebovski" i to pre nego što je dobio Oskara za ulogu
 američkog pisca Trumana Kapotea.

Tokom karijere igrao je kako u malim nezavisnim filmovima tako i u blokbasterima poput
 "Nemoguće misije 3".

Poslednju ulogu zabeležio je u "Igrama gladi". Počeo je na Brodveju i osvojio je dve
Toni nagrade.

Britanski glumac Džon Hurt rekao je da mu je vest o Simorovoj smrti pala teško.

"Bio je sjajan glumac, važan član filmske i pozorišne zajednice. Vanserijski talenat,
 kako režiserski tako i glumački. Mnogo će nam nedostajati."

Hofman je bio u vezi sa kostimografkinjom Mimi O Donel, koju je upoznao 1999. godine
kada je režirao "In Arabia We'd All Be Kings", sa kojim ima sina i dve ćerke.










b92.net

Scena iz filma "Sumlja" koji se emitovao ovi dana
 na jednom filmskom kanalu:

In memoriam Olga Jevrić: Duh slobode

Milena Marjanović

Akademik Olga Jevrić preminula je prekjuče u bolnici u 92. godini. Srpska akademija nauka
i umetnosti izgubila je svog redovnog člana (od 1983), a kulturna javnost vajarku koja je
 izvela “plastičku revoluciju” u srpskoj kulturi.




Već na prvoj samostalnoj izložbi, u Galeriji ULUS, na Terazijama, 1957. godine Olga
Jevrić je, svesna inovacija koje donosi, svoje skulpture nazvala “prostornim
kompozicijama”. 

Njene skulpture čuvaju se u Muzeju savremene umetnosti i Muzeju grada u

Beogradu, u Nacionalnoj galeriji u Berlinu, Umetničkoj koloniji Ečka, u Zagrebu,
Skoplju, Jerusalimu, Kikindi, Kragujevcu, Rijeci, Subotici, u privatnim kolekcijama…


Trebalo je imati izgrađen osećaj dostojanstva i 1963. odbiti socijalnu pomoć
koja joj je dodeljena, i duboke svesti o svom pozivu da 1969. u saradnji sa
Mirjanom Jevrić prevede knjigu “Kratak pregled unutrašnje dekoracije”
Džordža Sevidža, a potom neviđene upornosti da 1981, u SANU, započne
rad na naučnom projektu “Rečnik pojmova iz oblasti likovnih umetnosti”,
kojim je do juče rukovodila, kao i da bez egocentrične odvažnosti 1992.
ne prihvati poziv da učestvuje na manifestaciji International art competition
u Njujorku zbog političke situacije u zemlji.
Njene “dodirne tačke” pripisivane su enformelu, tražene u ekspresionizmu,
bivale prepoznate u novoj umetničkoj praksi, ali je njeno delo ipak označeno
kao autentično modernističko evropskog ranga. Za svoj opus sama skulptorka
je, povodom dodele Sedmojulske nagrade, jedne od brojnih koje je dobila,
rekla: “Moj svet - naš svet je u kretanju, u meni, u mraku i svetlu, u razaranju
i građenju, propadanju i rašćenju… ali i u prevazilaženju tih polariteta…”
 
Tokom svog izuzetno plodnog i dinamičnog radnog veka Olga Jevrić studiozno
se bavila temom mase i prostora, povezujući ih najčešće gvozdenom
armaturom u monumentalne forme. Njen istraživački um, najširih intelektualnih
horizonata, kreirao je skulpture prepoznatljive po apsolutnoj slobodi izražavanja,
s ehom muzike kao kakvim zvučnim tkivom koje se projektuje u oblik.
Neka nam na umu bude ono što je izjavila u intervjuu potpisniku ovih redova,
govoreći o kulturi kao našoj ličnoj karti: “Potrebno bi bilo osnovati jednu
instituciju tipa Britanskog saveta ili Gete instituta, koja bi meritorno, odgovorno,
planski brinula o zaštiti, očuvanju i propagiranju naših vrednosti.”
 
Sahrana Olge Jevrić biće održana u subotu, 15. februara u 12 časova na Novom
groblju, u Aleji zaslužnih građana.


blic.rs

Zašto je Širli Templ američka ikona: Smrt glumice
koja je obeležila eru

Dokle god naša zemlja ima Širli Templ bićemo dobro, rekao jednom američki
predsednik Frenklin Delano Ruzvelt.


Bila je obožavana od najranijeg detinjstva
Holivudska zvezda preminula je u 86. godini u svom domu u Vudsajdu (Kalifornija)
prirodnom smrću.
„Bila je okružena porodicom i prijateljima. Odajemo joj počast zbog izvanrednih
dostignuća kao glumice, diplomate i naše voljene majke, bake i prabake i
55 godina obožavane supruge od strane pokojnog Čarlsa Aldena Bleka...“,
piše u izjavi Širline porodice.

„Prestala sam da verujem u deda Mraza kada sam imala šest godina.
Mama me je odvela u robnu kuću da ga vidim a on mi je zatražio autogram“,
kazala je Širli u jednom intervjuu.

Rođena 23. aprila 1928. u Santa Moniki, slatka kovrdžava Templ bila je jedna
od najpopularnije dece glumaca u istoriji Holivuda. Prvu filmsku ulogu dobila je
sa tri godine, a već sa šest joj je uručen specijalan dečji Oskar - Širli je i dalje
najmlađa osoba koju je nagradila Američka akademija za film. Vrhunac karijere
ostvarila je u filmovima „Sjajne oči“, „Ustani i navijaj“, „Mala princeza“ i „Hajdi“,
zahvaljujući kojima je četiri godine zaredom (1935-1938) bila najveća zvezda
bioskopskih blagajni. Tada je zarađivala 50.000 dolara po filmu.



Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt nazvao ju je „Malom čudesnom gospođicom”
jer je podizala moral tokom Velike depresije.
 
Smatra se da je Širli bila jedna od najzaslužnijih osoba za spasavanje studija
„20th Century Fox” od bankrota.

Snimila je 43 filma, ali nije imala mnogo uspeha kao odrasla glumica pa se povukla
iz filmske industrije 1950, već u 22. Kasnije se vratila u javni život kao kandidat
republikanaca za Kongres 1967. i američka ambasadorka u UN (1969-1970),
Gani (1974-1976) i Čehoslovačkoj (1989-1992). Do danas je jedina osoba koja
je u SAD dobila status počasnog službenika Ministarstva spoljnih poslova.



„I političari su glumci, zar ne?“, izjavila je jednom. A kritičar Leonard Maltin
 napisao je: „Jedna od najtalentovanijih svetskih zvezda je otišla na nebo.
Bila je istinski fenomen.“
 
Glumica sa tri godine

Širli se sa tri godine upisala u plesnu školu gospođe Meglin u Los Anđelesu,
gde je i snimila prve kratke filmove. Majka Gertruda joj je pomagala u

usavršavanju plesnih koraka i lično joj je sređivala kosu za svaki film.

Frizura se sastojala od tačno 56 lokni. Tata Džrodž joj je bio finansijski
savetnik i agent.

Dve udaje

Širli Templ udavala se dva puta - iz braka sa Džonom Ejgarom (1945-1949)
ima ćerku Lindu Suzan, a sa Čarlsom Oldenom Blekom sina Čarlsa i ćerku Lori.
Sa Blekom je bila u braku sve do njegove smrti 2005.


blic.rs

Odlazak u večnost virtuoznog gitariste
 Paka de Lusije


Izvor: Tanjug


Pako de Lusija, španski gitarista i jedan od najvećih španskih muzičara 20. veka,
preminuo je danas u Meksiku. Tokom svoje neverovatne karijere bio je čest i

rado viđen gost u Srbiji.





De Lusija je prvi španski gitarista koji je dobio počasni doktorat čuvenog Berkli
koledža za muziku iz Bostona. Bio je sinonim za flamenko gitaru i istovremeno
jedan od najoriginalnijih umetnika ovog žanra.

U karijeri koja je trajala decenijama, proneo je slavu flamenko muzike širom sveta.
Iako je tokom čitave karijere ostao veran svojim muzičkim korenima, uvek se trudio
da bude originalan i drugačiji.

-- Kako je bilo kada je Pako de Lusija nastupio u okviru 44. Bemusa 18. oktobra 2012.

godine u Sava Centru pročitajte ovde --

Imao je dugu i uspešnu karijeru, a objavio je više desetina albuma. Radoznalost ga
je odvela do priznate saradnje sa nekim od najčuvenijih muzičara današnjice kao
što su pijanista Čik Korija, gitaristi Džon Meklaflin, Leri Korijel i Al Di Meola, kao i
pevač Brajan Adams, s kojim je sarađivao na muzici za film "Don Huan de Marko".


b92.net

Preminuo glumac Dušan Poček
Glumac Dušan Poček preminuo je 18 marta u Beogradu u 82. godini, potvrđeno je danas "Novostima" u Beogradskom dramskom pozorištu.



Poček je rođen 16. maja 1932. godine u Beogradu. Široj publici prvi put se predstavio 1960. u maloj ulozi u filmu Vojislava Nanovića "Bolje je umeti", u kojem su glavne uloge igrali Pavle Vuisić i Milena Dravić. Uloga po kojoj ga publika najbolje pamti jeste ona Jezdimira Uskokovića u seriji “Bolji život”.

Igrao je u brojnim serijama i filmovima kao što su “Put oko sveta”, “Bokseri idu u raj”, “Ljubav na seoski način”, “Salaš u malom ritu”, “Više od igre”, “Vruć vetar”, “Kamiondžije”...

Poslednje televizijske uloge ostvario je u serijama "Šešir profesora Koste Vujića" i "Montevideo, Bog te video".

Prema njegovoj želj,i sahrana će se obaviti na Novom groblju, u najužem krugu porodice.

Umro glumac Miki Runi

Holivudski glumac, koji je poznat po filmovima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, umro je u 93 godini



BBC prenosi da se glumac, koji je poznat po filmovima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, borio sa bolešću duže vreme.



Runi je imao samo šest godina kada je dobio prvu filmsku ulogu. Bio je četiri puta nominovan za Oskara, a dobio je dva, uključujući nagradu za životno delo 1983. godine.

Ženio se osam puta, između ostalih i sa holivudskom lepoticom Avom Gardner.





Džudi Garland i Miki Runi 1963.

Holivudska legenda Miki Runi umro je u 93 godini života, u svojoj kući u Los Anđelesu. Snimio je preko 200 filmova, i oženio se čak osam puta.

telegraf.

Umro nobelovac Gabrijel Garsija Markes


Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je danas u svom domu u Meksiko Sitiju,
piše meksički El Pais.


Iako uzrok smrti velikog pisca nije poznat, članovi Markesove porodice su poslednjih dana navodili da je njegovo zdravlje "veoma krhko".

Markes (87), pisac "Sto godina samoće", najviše prevođenog i najčitanijeg dela na španskom jeziku, hospitalizovan je 3. aprila u Meksiko Sitiju zbog upale pluća, a stanje mu se posle nekoliko dana popravilo i pušten je iz bolnice.

Garsija Markes bio je jedan od najpopularnijih pisaca španskog govornog područja i mnogi njegovu popularnost porede sa Markom Tvenom ili Čarlsom Dikensom.

Poput mnogih drugih pisaca Latinske Amerike, on je prevazišao okvire književnosti i kulture. Čovek među prijateljima poznat kao "Gabo" postao je heroj celog kontinenta kada se pridružio revolucionaru Fidelu Kastru i kritikovao nasilne intervencije Vašingtona u Vijetnamu.

Smatra se najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Najviše je doprineo tome da latinoamerička literatura dođe u centar pažnje svetske kulturne javnosti šezdesetih godina 20. veka.

Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1982. godine.

Oslabljen od raka, Markes nije ništa napisao posle svog poslednjeg romana "Sećanja na moje tužne kurve" koji je objavio 2004.



Rodio se 6. marta 1927. u gradu Arakataka, u oblasti Magdalena, a živeo uglavnom u Meksiku. Bio je najstarije od 11 dece Luize Santjago Markes i Gabrijela Elihija Garsije, telegrafkinje i lutajućeg homeopate, poznatog po burnim ljubavnim aferama.

Markesa su do desete godine odgajali deda i baba, koji su mu pričali maštovite priče za decu i budili u njemu maštu.

Tako je rodna Arakataka postala "model" za "Makondo", selo okruženo plantažama banana u blizini planina Sijera Nevada, gde se odvija "Sto godina samoće".

"Članovi porodice su mi govorili da sam počeo da prepričavam stvari, priče i slično, gotovo od kako sam progovorio", rekao je Garsija jednom novinaru.

Išao je u državni internat u blizini granice sa Bogotom gde je postao omiljeni đak i strastveni čitalac, kom su omiljeni bili Hemingvej, Kafka, Dostojevski i Fokner.

Prvo delo objavio je kao đak 1947. Bila je to kratka priča za list El Espectador, nakon što je urednik kulture napisao da "mlada generacija Kolumbije nema šta da ponudi u vidu dobre literature".

Njegov otac insistirao je da upiše pravo, ali je napustio studije i opredelio se za novinarstvo. Bio je slabo plaćen i kasnije je pričao kako mu je majka u prvoj poseti u Bogoti rekla da izgleda kao prosjak.

Njegovo novinarsko pisanje bilo je nadahnuto levičarskom ideologijom, kojoj se priklonio uglavnom zbog vojnog masakra iz 1928. u blizini Arakatake, kada su radnici na plantažama banana štrajkovali protiv United Fruit kompanije (kasnije "Chiquita").

TPreselio se u Evropu s dolaskom diktature na vlast.

Nakon proputovanja Istokom, preselio se u Rim 1955. gde je učio o kinematografiji, njegovoj dugogodišnjoj ljubavi.

Zatim je otišao u Pariz gde je živeo među intelektualcima i umetnicima prognanim iz mnogih latinoameričkih diktatura tog vremena.

Takođe, na njega je uticalo i ubistvo Horhea Elise Gaitana, levičarskog predsedničkog kandidata. 
Vratio se u Kolumbiju 1958. i oženio se Mercedes Barčom, komšinicom iz detinjstva. Imali su dva sina, Rodriga, režisera i Gonzala, grafičkog dizajnera.

Nakon što je 1981. optužen da simpatizuje pobunjenike M-19 i šalje novac gerilskim grupama u Venecueli, preselio se u Meksiko Siti, gde je živeo do kraja života.

Iako se najveći deo odraslog doba borio sa siromaštvom, život mu je kasnije transformisan slavom i bogatstvom.

Bio je izuzetan domaćin koji je voleo da pripoveda duge priče svojim gostima, ali je povremeno izražavao žestok otpor prema novinarima koji su mu uništavali reputaciju.

Odbio je ponude da se bavi diplomatskim poslovima i odbacio svaku mogućnost da se kandiduje za predsednika Kolumbije, iako je bio uključen u zakulisne pregovore između kolumbijske vlade i levičarskih pobunjenika.

Već u sedamdesetim godinama života, 1998. ispunio je životni san – kupio je većinske akcije kolumbijskog magazina Cambio novcem koji je dobio u okviru Nobelove nagrade.

Pre nego što se razboleo od raka limfnih čvorova u junu 1999. pisao je za svoj magazin.

"Ja sam novinar. Oduvek sam bio novinar", rekao je svojevremeno za AP. "Moje knjige ne bi mogle biti napisane, da nisam bio novinar, jer je sav materijal za njih uzet iz realnosti".

Narednih godina šuškalo se da ima problema sa pamćenjem, ali nikad nije potvrđeno da pati od Alchajmerove bolesti. Ipak, bilo je primetno da se sve ređe pojavljuje u javnosti. 
Za 87. rođendan prijatelji, novinari i njegovi ljubitelji predali su mu tortu i cveće ispred njegovog doma u ekskluzivnom naselju u Meksiko Sitiju.

Markes se nije obratio prisutnima na tom događaju.

B92.net

Preminuo Timoti Džon Bajford




Beograd -- Timoti Džon Bajford, britanski režiser, scenarista i glumac, koji je veći
deo svog radnog veka proveo u Srbiji, preminuo je danas u 73. godini, objavio je RTS.




Timoti Džon Bajford ostaće upamćen kao Englez koji je napravio najbolje srpske TV
serije za decu - "Neven", "Poletarac", "Babino unuče"...
Dobitnik je Povelje Zmajevih dečjih igara 2011. godine, a početkom 2013. godine dobio
je nacionalnu penziju Srbije. Bajford se godinama borio sa teškom bolešću.
Bajford je rođen 1941. godine u Salisberiju u Engleskoj, a karijeru je započeo radeći
za dečji program BBC.

Za dokumentarac "I Want to Be a Showjumper" ga je nagradila BAFTA 1969. godine,
 a dve godine kasnije se preselio u tadašnju Jugoslaviju, gde se oženio i ostao do
 kraja života.

Bajford je u Srbiji ostavio dubok trag radeći na dečjim programima, prevođenju i
 predavanju engleskog jezika.

Bajford je skoro 40 godina radnog veka u Srbiji proveo sa statusom stranca sa
 privremenim boravkom, a državljanstvo je dobio tek sa 65 godina, na intervenciju
tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića.

Imao je problema i da dođe do penzije, a ponovo se našao u žiži javnosti prošle godine,
 zbog nestašice leka "durožestik". On je uputio apel preko društvenih mreža kada
 je rekao da će "umreti od birokratije, a ne od raka".

"Ja sam to radio da se obrati pažnja na opštu situaciju, ne zbog mene. Ima ljud
i koji su mnogo teže bolesni“, rekao je tada Bajford za B92.

O Bajfordovom radu i životu snimljen je i dokumentarac
 "Pitam se, pitam se… ko je Timoti Džon Bajford” po scenariju i režiji novinara Studija B
 Velje Pavlovića.








b92.net

Preminuo novinar Radovan Brankov



Dugogogodišnji novinar Radio Beograda i Radio-televizije Srbije i član Udruženja novinara Srbije (UNS) Radovan Brankov, umro je u Beogradu u 74. godini, saopštio je danas UNS.

Radovan Brankov rođen je 1939. godine u Vršcu. Prvi novinarski posao bio mu je u listu “Jež” odakle je prešao u Radio Beograd. Kao autor putopisnih reportaža proveo je najveći deo radnog veka.

Brankov je radio i na Studiju B, Pinku, Stankomu. Poslednjih godina na BN televiziji vodio je emisiju Reporter.

Dobitnik je brojnih novinarskih nagrada i priznanja, među kojima Godišnje nagrade Radio-televizije Beograd i nagrade na festivalu INTERFER. Na konkursu reportaža i dokumentarnih filmova osvojio je nagradu “Grand produkcije”. Nosilac je Povelje branilaca Beograda.


Blic.

Preminuo Miljenko Prohaska

Hrvatski kompozitor, aranžer, i dirigent Miljenko Prohaska umro je sinoć
 u Zagrebu u 89. godini, objavila je danas Hrvatska radiotelevizija.



Prohaska je rodjen 1925. u Zagrebu gde se školovao i diplomirao na
Muzičkoj akademiji.
Utemeljio je mnoge orkestre, a najduže je radio kao šef dirigent
Plesnog orkestra Radio Zagreba (danas Big band HRT-a).
Prohaska je svirao je kontrabas u Zagrebačkoj filharmoniji, Simfonijskom
 orkestru Radio Zagreba, Orkestru Jugoslavenske radiodifuzije, Komornom
 orkestru Radio Zagreba.
 
Bio je istaknuti član Zagrebačkog džez kvarteta i kvinteta, nastupao je na
 medjunarodnim džez festivalima, a 1960-ih godina je uvršten u
 Encikopediju džeza.
 
Kao kompozitor okušao se u džezu, zabavnoj muzici, rok-operama i
filmskoj muzici. Koautor je prve hrvatske rok-opere "Gubec-beg" iz 1975.
(s Ivicom Krajačom i Karlom Metikošom), a orkestrirao je i rok operu
"Grička Vještica".
 
Koponovao je muziku za dvadesetak igranih, aimiranih i dokumentarnih
filmova, kao i za televiziju.
 
Bio je predsednik Hrvatskog društva kompozitora i direktor domaćih
muzičkih festivala, bavio se pedagoškim radom, prvi uveo folklorneteme
i melos u džes kmpozicije, a komponovao je i zabavnu, laku orkestralnu
i simfonijsku muziku.

blic.rs

Mnogi od nas, koji su odrastali i ziveli u Jugoslavije, secamo se
Miljenka Prohaske sa brojnih festivala zabavne muzike.

Preminuo Miša Blam


Izvor: B92, Tanjug


Slavni džez muzičar, kompozitor, aranžer, džez publicista i slobodni
 umetnik - Mihajlo Miša Blam preminuo je danas u Beogradu u 67. godini,
 potvrdila je Tanjugu njegova porodica.








Ovaj kontrabasista, dobitnik je nagrade za životno delo Nišville festivala, inicijator i osnivač džez odseka u muzičkoj školi "Stanković" a bio je i autor više knjiga o džezu.

Kao srednjoškolac (Muzička škola “Stanković”), bio je aktivni član kulturno-umetničkih društava − “Vukica Mitrović”, “Kosta Abrašević”, “Branko Krsmanović”. Studirao muziku u Beogradu i Belgiji, gde je magistrirao kontrabas.

Krajem šezdesetih svirao je u Beogradskoj filharmoniji (maestro Živojin Zdravković) i položio audiciju za Berlinski radio orkestar pod upravom maestra Karajana. Bio je i član Akademskog kamernog orkestra pod upravom prof. Dušana Skovrana i član Simfonijskog orkestra Doma JNA, pod upravom maestra Franca Klinara. Sredinom sedamdesetih postaje član Velikog narodnog orkestra Radio-televizije Beograd, a u periodu 1978−1989, član je Velikog džez orkestra (Big Band) RTB-a.



Godine 1993. postaje član Nacionalnog simfonijskog orkestra Dominikanske Republike − Santo Domingo, pod upravom maestra Pjantinija, a zatim radi i živi u Izraelu, gde sarađuje sa Jidish Teatrom iz Tel Aviva, kao i nizom značajnih izraelskih orkestara i muzičara.

Tokom svoje višedecenijske muzičke karijere, nastupao je sa više od 30 svetskih velikana džeza. Učestvovao je na izuzetno velikom broju festivala posvećenih džezu: Northsea Jazz festivalu (Holandija), festivalima u Italiji (Ivrea, Puglia, Torino), Belgiji (Midelhajm), Čehoslovačkoj (Prag), Turskoj (Istanbul), Rumuniji (Sibiu), Mađarskoj (Budimpešta, Nađ Kanjiža, Debrecin), Bugarska (Sofija), Rusija (Sankt Petersburg, Anapa, Moskva, Novosibirsk), Izrael (Tel Aviv, Rehovot, Ašdod, Jerusalim, Haifa), Nemačka (Minhen, Berlin, Ingolštat, Hanover, Nirnberg, Hamburg), Albanija (Tirana). Imao je turneje širom sveta: SSSR, Rusija, Kuba, Izrael, Evropska unija, SAD, Dominikanska Republika, Kanada, Australija, Irak...

Bio je učesnik svih festivala džeza na prostoru bivše Jugoslavije: Beogradski Jazz Festival, Džez festival – Ljubljana, Zagreb Jazz Fair, Dani džeza – Novi Sad, Nishville – Niš, Valjevski džez festival, Džez festival – Šabac, Džez festival – Zelenkovac, Džez festival – Kosovska Mitrovica… Poslednjih godina vezan je za minhensku i izraelsku muzičku i džez scenu.

Jedini je kontrabasista sa prostora Balkana koji je snimio tri solističke ploče džez muzike (“Miša Blam i oni koji vole Funky”, “Sećanja”, “Good Old YU Days”) i više od 40 ploča u saradnji sa domaćim i stranim muzičarima (Sekstet Gut−Marković , Duško Gojković, Clark Terry, Ernie Wilkins, Eddie Harris, Clifford Jordan, Arnett Cobb, Eddie Busnello, Sal Nistico, Gianni Basso, Brad Leali, Leo Wright, Jerome Richardson, Monty Waters, Dave O’Higgins, Tony Lakatosh, George Garanian, Thomas Rothleutner, Klaus Kreuzeder, Tonny Scott, Simeon Šterev, Kenny Drew, Danny Godfrid, Leonid Ptashka, Edgar Wilson, Andre Jeanquartier, Joe Kieneman, Larry Vuchkovich, George Vukan, Peppino Principe, Slim Gaillard, The Golden Gate Quartet, The Pleters, Clarence Big Miller, Joe Lee Wilson, Joan Faulkner, Deby Cameroon, Peri dos Santos, Roy Yang, Hannes Beckmann, David Goloschokin, Larry Coryell, Bireli Lagrene, Max Roach, Alvin Queen, Josel Manfred, Aaron Kaminsky, Douglas Sides, Imre Koszegi, Aladar Pege, Jimmy Woode i dr).

Bavio se istorijatom beogradskog džeza i džeza u Srbiji. Autor je izložbe 60. godina beogradskog džeza: 1927−1987. u Kulturnom centru Beograda. Objavio knjige Miles Davis − biografija, intervju, diskografija (u izdanju Note – Knjaževac) i Jazz u Srbiji: 1927-1944. Bio je osnivač i finansijer jedinog specijalizovanog mesečnika na Balkanu za praćenje džez muzike, Jazz Tribune (prvi privatni časopis u Srbiji 1991). Autor je TV emisije o džezu Jazz oko ponoći (TV Politika, preko 25 emisija), i direktor i autor najvećeg džez festivala u Jugoslaviji Summertime Jazz & Blues & World Music festival 1991 – Beograd, kao i Internacionalnog Džez Festivala “Jazzibar” u Kraljevu 2011 godine. Bio je inicijator i predlagač osnivanja džez odseka u srpskom školskom sistemu, a kasnije i profesor u Muzičkoj školi “Stanković”, na odseku za džez-kontrabas.
Komponovao je muziku za nekoliko predstava: “Sablja Dimiskija” (Aca Popović), diplomska predstava Lenke Udovički, “Imitacija života” (Mirjana Bobić Mojsilović), “Muke sa slobodom” (Vida Ognjenović), “Hamlet u Mrduši Donjoj” (Željko Orešković), “Vesele žene Vindzorske” (Jirži Mencl) itd.

Dobitnik je Estradne nagrade Srbije, Estradne nagrade Jugoslavije i Zlatnog mikrofona Radio Beograda (bio je najmlađi dobitnik ovog najvećeg radijskog priznanja), Nagrade za životno delo (koje dodeljuje Nišvill džez festival), a na osnovu glasanja muzičkih kritičara i urednika Radio i TV stanica u Srbiji, osvojio prvo mesto kao kontrabasista na prvoj YU Jazz listi za 1996. godinu. Tokom 2002−2004, bio je direktor Muzičke produkcije RTS-a. Od 2004. postaje član EBU Jazz Producer’s Directory. Član je Udruženja džez muzičara Srbije, Udruženja estradnih umetnika Srbije, JIM (JAZZMUSIKERINITIATIVE MUNCHEN E. V.), The Israel Society for Chamber Music. Na osnovu uredbe Vlade Srbije od 7. decembra 2007. godine dobitnik je posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji.

Inicijativu za osnivanje prvog Muzeja džeza u Evropi pokrenuo je 2013. godine postavkom u Kući kralja Petra u okviru desete Noći muzeja.

Na pitanje po čemu je džez drugačiji i po čemu su svi džezeri autentični odgovarao je: "Džez je, po svom nastanku, najmlađi muzički oblik. Za nepunih 150 godina postojanja, po ugledu na svoju stariju sestru – klasiku, izgradio je mnogo stilova, uticao na svetsku kulturu, rodio veliki broj antologijskih ličnosti, obeležio, zajedno sa filmom, 20. vek. Eto, utoliko je različit od drugih muzičkih kultura. Samim tim i njegovi poštovaoci."
Mihajlo Miša Blam rođen je 15. decembra 1947. godine u Beogradu.





b92.net

Preminuo slavni glumac Bora Todorović


Jedan od najpopularnijih i najtalentovanijih glumaca u istoriji bivše Jugoslavije i Srbije
- Bora Todorović - preminuo je danas u 84. godini života. Nakon rutinske operacije

slepog creva, pao je u komu iz koje se nije probudio.






Legendarni srpski filmski i pozorišni glumac rođen je u učiteljskoj porodici u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem i Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.

Brat je slavne Mire Stupice i otac je glumca Srđana Todorovića i glumice Dane Todorović.

Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali ubrzo odlazi sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb i četiri godine radio na sceni Hrvatskog narodnog kazališta (1957-1961).

Po povratku u Beograd igra u Ateljeu 212 do 1983. godine, u kome se i najduže zadržao igrajući u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“ (koju će, u drugoj ulozi, kasnije igrati i u Zvezdara teatru). Od osnivanja Zvezdara teatra član je njegove trupe.

Na filmu je ostvario veliki broj značajnih uloga, prepoznatljivim po njegovom ozbiljnom izrazu lica čak i kada su u pitanju komedije. Mnoge replike likova koje je igrao danas su prepoznatljive i često se citiraju.

Igrao je u vrlo različitim ulogama, od pionira nove umetnosti filma i zagovornika novih sloboda u filmu „Maratonci trče počasni krug“; komičnog lopova i prevaranta koji preživljava ratne godine u „Balkan ekspresu“ do vođe „romske mafije“ u „Domu za vešanje“ i lika Luke Labana u „Profesionalcu“.

Krajem 2012. godine u jednom od intervjua otkrio je da se povlači iz sveta glume, bar kada je reč o pozorištu.
"Ja sam dobro. A, što se tiče glume, prestao sam. Ne mogu više. Dosta je. Ne da ne mogu fizički i mentalno nego mi je, pravo da vam kažem, malo dosadilo. Dugo sam u tom poslu i vidim da neki lep život prolazi pored mene. Ima lepog života i bez glume. Ovako sam samo fokusiran na to. A tu sam neki put zadovoljan, neki put nezadovoljan... A nije ni pristojno više, pravo da vam kažem. Dosta je bilo, i previše. Nemam neki naročit motiv".





b92.net

Преминула Надин Гордимер


Нелсон Мандела је по ослобођењу, 1990. године, међу првим људима затражио
да види нобеловку која се у својим делима бавила питањима морала и расизма.



Јужноафричка списатељица и добитница Нобелове награде за књижевност Надин Гордимер умрла је у 91. години. Славна књижевница, како преноси Ројтерс, која је дуго била активна у покрету за укидање расистичке сегрегације, апартхејда, у Јужној Африци, преминула је у недељу у свом дому, у Јоханесбургу.
Надин Гордимер рођена је 1923. у продици јеврејских имиграната из Литваније. Још као тинејџерка развила је склоност према писању, а са 15 година јој је објављена прва прича у локалним новинама. За време студија, а и касније, објављивала је приповетке, а од 1951. постала је редовни сарадник угледног америчког часописа „Њујоркер”. Почела је да се занима за политику после Шарпвилског масакра 1960. године и убрзо је постала један од жестоких критичара апартхејда. Нобелову награду за књижевност освојила је 1991. године, а Букерову награду добила је 1974. године.
Била је блиска с адвокатским тимом Нелсона Манделе, а неко време се чак и прикључила Афричком националном конгресу и крила његове вође од јужноафричке полиције.
Нелсон Мандела је по ослобођењу, 1990. године, међу првим људима затражио да види Надин Гордимер. У својим делима бавила се питањима морала и расизма, посебно у контексту апартхејда у Јужној Африци. Због цензорских закона овог режима биле су забрањене три њене књиге, уз антологију поезије јужноафричких писаца, коју је приредила. Надин Гордимер је речи у својим приповеткама и романима користила као политички протест, а заокупљале су је и теме љубави, мржње и пријатељства, под притиском расне сегрегације. Критичари су је сматрали величанственим епским ствараоцем. Говорила је да јој је једна од првих успомена везана за посету позоришту, у узрасту од три године, да су јој фотографије највеће богатство, да воли Прустово велико дело „У потрази за изгубљеним временом”, као и стваралаштво Чехова и Рилкеа.
Код других највише је презирала расне и родне предрасуде, међу савременицима највише је ценила Нелсона Манделу због његове храбрости и интелигенције. Дубоко је поштовала културу Јужне Африке, њене људе, као и њихову борбу за демократију.
Последњих година Надин Гордимер била је део кампање против ејдса, прикупљајући новац и апелујући на јужноафричку владу да омогући бесплатно лечење за оболеле. Борила се против цензуре, подсећајући на то колико је незамисливо поново је уводити када је толико људи пропатило да би је укинуло. Читавог живота пажњу су јој привлачили мислиоци који су се бавили питањима расподеле правде, моћи и слободе у друштву и последица које та расподела има за појединце. Волела је да чита дела Амоса Оза, припадника израелског покрета за мир, због тога што његова проза преиспитује значења историјског и политичког терета народа. Ценила је и Нагиба Махфуза и Чинуа Ачебеа, због њихове потраге за скривеном страном друштва и људске природе.
На српски језик су преведени њени романи: „Прича мога сина” (1990), „Кућни пиштољ” (1998) „Случајни сусрет” (2001) и „Дођи себи” (2005). „Уметнички израз, који залази испод површине, део је преображаја читавог друштва”, сматрала је. Цитирала је Кафку када је објашњавала смисао писања фикције. Проза је по томе налик на „секиру која разбија залеђена мора у нама”. Један од њених последњих романа „Никога да ми се придружи” говори о жени адвокату која заступа тамнопуте власнике у захтеву да поврате своју земљу у Јужној Африци после апартхејда. Њена јунакиња посветила је живот правди. Надин Гордимер истицала је: „Чињеница је да сам рођена и да сам живела у високо политизованом друштву, а да је значење политичког у том друштву проистекло из појединачних живота.”

politika,rs

Glumac Robin Vilijams pronađen mrtav

Čuveni glumac Robin Vilijams pronađen je mrtav, preneli su svetski mediji. Vilijams je
pronađen u u svom stanu u severnoj Kaliforniji i prema prvim informacijama radi se
o samoubistvu, saopštile su vlasti.






Robin Vilijams imao je 63 godine, a ya ulogu u filmu "Dobri Vil Hanting" nagrađen je Oskarom.

Njegova porodica povodom tragične smrti izdala je zvanično saoštenje: "Robin Viliajms
 preminuo je jutros. Vodio je veliku borbu sa akutnom depresijom poslednjih dana. Ovo
 je tragičan i iznenadni gubitak za sve nas. Familija moli za poštovanje privatnosti u
 ovom teškom trenutku žalosti."

Popularni glumac rođen je 21. jula 1951. godine u Čikagu. Prvo je probao da studira
 političke nauke, koje je napustio posle godinu dana da bi upisao Fakultet dramskih
umetnosti u Njujorku. Tokom studija, ali i nakon što je diplomirao, igrao je različite
uloge, uglavnom u pozorišnim komedijama. Pošto se kao uspešan glumac u komedijama
 nametnuo mnogim rediteljima, ubrzo se pojavio u nekoliko televizijskih humoristickih
serija, od kojih je najpoznatija "Happy Days as Mork".

Početkom osamdesetih godina dobija i prve uloge u serijama koje su se emitovale
 na kablovskoj televiziji. Te serije su mu donele veliku popularnost, posebno "Home
 Box Office". Na vrhuncu popularnosti na televiziji dobija i svoje šou emisije "Veče
sa Robinom Vilijamsom" i "Robin Williams: Live at the Met".

Tih godina dobija i prve uloge u komedijama koje su ga proslavile širom sveta:
 "Popaj", "Moskva na Hadsonu", "Club Paradise" i "The Best of Times".

Na "A listu holivudskih glumaca" Vilijams stiže zahvaljujući nominaciji za Oskara za
 glavnu ulogu u filmu "Dobro jutro, Vijetname". Usledila je i nominacija za nagradu
 Akademije za ulogu u filmu "Društvo mrtvih pesnika". Solidan uspeh ostvario je i u
 filmu Stivena Spilberga "Kapetan Kuka", gde je igrao Petra Pana.




Svoj glas pozajmio je i crtanom filmu "Aladin". Producentski debi ali i uspešnu glavnu
 ulogu ostvario je u komediji "Mrs. Doubtfire", gde je igrao oca koji mora da se preruši
 u kućnu pomoćnicu da bi proveo više vremena sa decom.

Devedesetih godina ističe se ulogama u filmovima "Fisher King", "Džumandži", "Devet
meseci" i "Dobri Vil Hanting", u kom je imao sporednu ulogu za koju je dobio svog jedinog
 Oskara. Glumio je i u Spilbergovom SF-u "AI", "Insomniji", "Noći u Muzeju"....

Vest o smrti Robina VIlijamsa šokirala je svet, a sa svih strana počast odaju kolege,
 prijatelji, fanovi.







Razveo se od svoje prve supruge Valerije Velardi 1988. godine, posle deset godina
 braka. Godinu dana kasnije venčao se sa Marsijom Gares, sa kojom je imao dvoje
 dece. Treći put oženio se 2011. godine sa Suzan Šnajder.

Poznat je bio i po humanitarnom radu, bio je veliki zaljubljenik u biciklizam, ragbi,
 ekologiju, objavio je i nekoliko muzičkih albuma...




b92.net


Ne mogu da verujem....

Tihi oproštaj od Lorin Bekol
IZVOR: BETA

Nekoliko diskretnih ruža ostavljenih blizu njene kuće u Njujorku, setne reči ljudi iz sveta filma, obožavaoci i prijatelji odali su danas poštu glumici Lorin Bekol, holivudskoj legendi koja je preminula u 90. godini.



Holivudska zvezda i dobitnica Oskara preminula je u utorak, preneli su danas američki mediji. Filmska diva umrla je u svojoj kući u Njujorku od posledica moždanog udara.

Lorin Bekol je na filmu debitovala sa 20 godina, uz Hemfrija Bogarta u filmu "Imati i nemati" iz 1944.

Njena smrt usledila je nekoliko sati posle samoubistva 63-ogdišnjeg glumca i komičara Robina Vilijamsa koja je izazvala intenzivne emocije i lavinu reakcija širom sveta.

"I sada smo izgubili i veliku Lorin Bekol. RIP (počivaj u miru), draga Beti", napisala je na Tviteru glumica Mija Farou, koristeći pravo ime preminule glumice koja je rođena kao Beti Džoan Persket, ćerka jedinica rumunsko-poljskih jeverejskih imigranata.



Glumac i producent Džon Kjuzak napisao je takođe preko Tvitera "najveća dama među damama" i podsetio se na njene intenzivno plave oči, a američki filmski kritičar Leonard Maltin pozdravio je glumicu koja je bila "jedna od poslednjih veza sa zlatnim dobom Holivuda".

"Hvala što si nas sve naučila da zviždimo", napisao je u tvitu glumac Set Makfarlejn, osvrćući se na čuvenu scenu s Bogartom iz filma "Imati i nemati".


Jutros je nekoliko obožavalaca uprkos kiši došlo ispred Dakote, čuvene zgrade kod njujorškog Central parka u kojoj je živela, ali nisu mogli da ostave cveće. Tri livrejisana vratara dali su im znak da odu.

Neko je ipak ostavio nekoliko ruža iza zgrade, zakačene na ogradu od kovanog gvožđa.

Rođena 16. septembra 1924. u Njujorku, Loren Bekol, pravim imenom Beti Džon Perske, bila je ćerka rumunsko-poljskih jevrejskih imigranata. Kada joj je bilo šest godina, njeni roditelji su se razveli i ona je ostala da živi s majkom, sekretaricom, čije će devojačko ime uzeti za potrebe filma. "Moja majka me je svojom ogromnom ljubavlju ubedila da mogu da osvojim svet", rećiće kasnije slavna glumica.

Nakon studija, pokušava da se probije na Brodveju gde dobija manje uloge. Radi kao razvodnica u bioskopu, ali početkom 1943. i kao manekenka za magazin "Harpers Bazar".

Njene modne fotografije zapazila je supruga reditelja Hauarda Hoksa koji je poziva na kasting u Kaliforniju. Hoks će podstaći 18-godišnju Bekol da radi na svom glasu kako bi postao što "muževniji", seksipilniji.

Promeniće joj ime u Loren i dodati jedno "L" na prezime (Bacall). Godine 1944, angažovana je da glumi u adaptaciji Hemingvejevog romana "Imati i nemati" u kojoj će joj partner biti Hemfri Bogart.

"Pre nego što sam ga upoznala, mislila sam da je to jedan vulgaran tip. Nisam znala da je obrazovan, da puno čita i lepo se izražava", ispričala je jednom prilikom Bekol, navodeći da je tada priželjkivala da igra sa Kerijem Grantom.


Zvezda filma "Malteški soko" će joj prvog dana snimanja poručiti: "Ima dobro da se zabavljamo". Zapravo će to biti ljubav na prvi pogled, mada će Bogart, koji je od nje bio stariji 25 godina i oženjen, dugo oklevati da se razvede.

Bekol, kojoj je Holivud dao nadimak "The Look" (Pogled), objasnila je da je njen čuveni pogled "ispod oka" bio rezultat njene treme pred Bogartom. "Toliko sam se tresla od nervoze da je jedini način da držim čvrsto glavu bio da što više spustim bradu i da podignem oči", navela je glumica.

Bekol i Bogart će se venčati 21. maja 1945. godine. Zajedno će snimiti nekoliko filmova: "Veliki san" Hauarda Hoksa, "Tamni prolaz" Delmera Dejvsa i "Ki Largo" Džona Hjustona.

Bekol će se oprobati, s uspehom, i u komediji sa "Kako se udati za milionera" sa Merilin Monro i "Crtačica modela" sa Gregorijem Pekom.

Bila je poznata i po svom političkom angažmanu. Zajedno sa Bogartom pridružiće se pokretu protiv Makartizma i udaljavanja filmskih radnika osumnjičenih za komunizam.

Isticala je da je žestoko antirepublikanka, demokrata i liberal. Uprkos ulogama fatalnih žena, Bekol je znala da zanemari karijeru da bi se posvetila porodici. Sa Bogartom će imati dvoje dece: sina Stivena, rođenog 1949. i ćerku Lesli koja je na svet došla 1952. Njihova idila okončaće se prerano smrću Bogarta koji je umro od raka 1957.

Nakon njegove smrti, Bekol će napustiti Kaliforniju i vratiti se u rodni grad Njujork. Tu će započeti vezu sa Frenkom Sinatrom s kojim će nakratko biti verena.

Ponovo će se udati 1961. godine za glumca Džejsona Robartsa, s kojim će roditi sina Sema. Razvešće se 1968. zbog glumčevog alkoholizma.


Lorin sa Robartsom (Foto: Beta / AP Photo/Marty Lederhandler)

Tokom 1960-ih, Bekol nastupa na Brodveju u muzičkim komedijama "Zbogom Čarli" (1959), "Cvet kaktusa" (1965), "Aplauz" (1970) sa kojom će osvojiti Toni nagradu.

Radiće puno i na televiziji, sve do serije "Porodica Soprano" u kojoj će glumiti sebe.

Nikada nije prestala da radi na filmu, ali od "Ubistva u Orijent ekspresu", preko "Dogvila" Roberta Altmana do "Manderleja" Larsa fon Trira, dobijala je uglavnom sporedne ili male uloge.

Godine 2009. dobila je počasnog Oskara. Ostaće zvezda legendarne prošlosti koja filmu dodaje malo nekadašnjeg glamura. Nikad se, međutim, nije žalila: "Bivši dani su bili sjajni, ali su prošli. Brinimo se za sadašnje".

Loren Bekol je napisala dve autobiografije "By Myself" (Sama) i "Now" (Sada) u kojima piše o svojim jevrejskim, poljskim, rumunskim i nemačkim korenima (bila je rođaka izraelskog predsednika Šimona Peresa), o ocu kojem nije nikada oprostila što ju je napustio, o muškarcima u njenom životu.

"Provela sam sama većinu svog života", navela je glumica, koja je smatrala da su inteligentni, duhoviti muškarci prava retkost.

Preminuo Vuk Bojović

Vajar po obrazovanju, poslednjih 28 godina bio je na čelu beogradskog zoološkog vrta



BEOGRAD - Vukosav Vuk Bojović, dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta i vajar, preminuo je jutros u 74. godini.

Rođen je u Pljevljima 18. decembra 1940. Bojović vodi poreklo iz sela Zminica na Durmitoru gde i provodi najranije detinjstvo, može se pročitati na Vikipediji. U trećoj godini ostaje bez oca Luke, predratnog učitelja, koji gine kao pripadnik četničkih jedinica.

Diplomirao je i magistrirao vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je po diplomiranju prvo slobodni umetnik, zatim profesor u osnovnoj i srednjoj školi. Predavao je i u Višoj trgovačkoj školi u Beogradu, gde je od 1982. do 1986. godine bio direktor.

Uradio je tridesetak bisti, među kojima i biste Veljka Vlahovića, Dragana Kovačevića, Stojana Cerovića, Save Kovačevića.

Poslednjih 28 godina bio je na čelu beogradskog zoo-vrta, Vrta dobre nade kako ga je zvao, koji je njegovim radom i zalaganjem prerastao u pravu oazu životinjskog carstva, sa preko dve hiljade životinja, gde rado dolaze i deca i odrasli.

Na funkciji direktora Beo zoo-vrta došao je 1. maja 1986. godine,a široj javnosti je postao poznat kada je krajem osamdesetih dvaput iz zoo-vrta bežao šimpanza Sami, podseća Vikipedija. U poteri po ulicama i krovovima Beograda i ubeđivanju šimpanze Samija da se „preda“ najveću ulogu imao je upravo Bojović. Taj događaj je on kasnije iskoristio da skrene pažnju na stanje u zoo-vrtu i da to stanje unapredi.


Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama. Objavio je knjige: Priče iz zoo-vrta (1995), Priče iz zoo-vrta 1 (2005), Priče iz zoo-vrta 2 (2007) i Beogradski zoološki vrt (2010). Koautor je knjige Kroz Beogradski zoološki vrt (2005. i 2011. drugo dopunjeno izdanje).

Iz istraživačkih pobuda putovao je u različite delove sveta - centralnu Aziju, daleki sever, daleki istok (Kazahstan, Kirgizija, Čukotka, Kamčatka, Sibir, Habarovsk, Komsomolsk na Amuru, Mandžurija...) i centralne i južne delove Afrike. Učestvovao je u brojnim radio i televizijskim emisijama i dao obilje izjava za domaće i inostrane medije. Bio je voditelj noćnog programa Radija „S“ (1995–1996). Autor je i voditelj emisija Art televizije: Art zoologija (1996–1999, 164 emisije) i Art boemija (od 1999. godine, više od 700 emisija). Bio je dugogodišnji predsednik Ekološke stranke Zeleni.
Od 1992. do 1999. godine je bio potpredsednik Džudo saveza Jugoslavije. Bio je dugogodišnji predsednik Univerzitetskog džudo kluba „Student“ i osnivač Veteranske džudo asocijacije Srbije. Pod njegovim rukovodstvom Zoološki vrt grada Beograda dobio je veliki broj priznanja, od kojih je najznačajnije Grand Superbrend Srbije (2007).


kurir

Umro čuveni glumac Boris Buzančić

Poznati hrvatski glumac Boris Buzančić preminuo je danas u Zagrebu u 85. godini
života, javio je “Jutarnji list”.



Buzančić je u avgustu imao moždani udar, zbog kojeg mu je bila oduzeta
leva strana. Početskom septembra je pušten na kućnu negu, ali je prebačen
u Dom za stare jer mu je stan na četvrtom spratu.
 


Buzančić je rođen 13. marta 1929. U Bjelovaru, a glumom se počeo baviti
u ranoj mladosti.

Poznat je po oko 500 pozorišnih, te 12 televizijskih i 70 filmskih uloga, uključujući
“Velo misto”, “Obećana zemlja”, “Operacija Barbarosa”, “Veliki i mali”, “Maratonci”,
“Bella Biondina”, “Maršal”, “Oficir s ružom”, “Mala pljačka vlaka”, “Sustanar”,
“Tamburaši”, “Povratak”, “Živi bili, pa vidjeli”…

Kako piše “Jutarnji list”, Buzančić je bio aktivan sve do bolesti, i igrao je u
predstavi “My Little Corner of the World” u pozorištu “Gavela”.
 
Zanimljivo je da je u “Velom mistu” glumio gradonačelnika, da bi 1990. u
stvarnosti postao prvi čovek Zagreba.

Buzančić je bio oženjen Katjom, s kojom ima ćerku Anu i sina Ivana, a nakon
smrti supruge živeo je sa Evicom Fici, udovicom njegovog kolege Ivice
Ficija, navodi “Jutarnji list”.

blic.rs

UMRLA ANA KARIĆ Glumačka diva punih je 50 godina vladala
 filmskim i kazališnim scenama




Hrvatsko glumište oplakuje jednu od najvećih dama na ovim prostorima. Preminula je u 74. godini
ZAGREB - Nema više Ane Karić. Hrvatsko glumište oplakuje jednu od najvećih dama na ovim prostorima. Preminula je iznenada u 74. godini i ostavila prazninu na hrvatskoj glumačkoj sceni koju će biti teško, ako ne i nemoguće, ispuniti.
Ana Karić je rođena 13. svibnja 1941 u Perušiću. Školovala se u Zagrebu. gdje je 1963. završila Akademiju za kazališnu umjetnost.
Glumila je u filmovima poznatih hrvatskih redatelja Ante Babaje, Nikole Tanhofera, Zvonimira Berkovića, Krste Papića i dr. Pamtit ćemo je po glavnim ulogama u filmovima Bablje ljeto, Putovanje na mjesto nesreće, Slučajni život te po nedavnom hit-filmu Igora Mirkovića – Noćni brodovi.



Nešto su joj manje brojne uloge u televizijskim filmovima. U kazalištu je glumila u Teatru u gostima.
Dobila je nagradu hrvatskog glumišta za glumačko ostvarenje u radio drami za 2004./05. 2010. je dobila nagradu Fabijan Šovagović za veliki doprinos hrvatskom filmu.

PIŠE NENAD POLIMAC Ana Karić:

 Punih 50 godina vladala je kazališnim i filmskim scenama

Prije četiri-pet godina zagrebački poklonici teatra morali su - htjeli ne htjeli - u Veliku Goricu, gdje je Senka Bulić vodila iznimno zanimljivo kazalište, na žalost, ne jako dugo, jer su ga lokalni političari sabotirali. Jedna od zapaženih i vrlo popularnih predstava bila su “Ljubavna pisma”, u kojima su igrali Ana Karić i Boris Buzančić: njih dvoje bili su partneri punih pola stoljeća, upoznali su se 1960. na snimanju filma “Pustolov pred vratima” Šime Šimatovića, dok je ona - studentica glume na zagrebačkoj akademiji - drhtala kakav će dojam ostaviti na već etabliranu zvijezdu. Poslije su nastupali zajedno na filmu, televiziji i u teatru, tako često da je Buzančićeva životna družica Evica Fici znala biti ljubomorna. Tim je paradoksalnije što su oboje umrli istog dana. Za njega se slutilo najgore, jer je već dugo bio bolestan, no njezina je smrt u 74. godini, potpuno neočekivana, izazvala šok.

Urbana žena

Dok se šezdesetih godina probijala kao glumica, najvažniji medijski oslonci su joj bili najprije film a zatim televizija. Nazivali su je jugoslavenskom Jeanne Moreau i Monicom Vitti, jer je predstavljala domaću inačicu moderne urbane žene kakve smo viđali po francuskim i talijanskim filmovima. U našoj kinematografiji takvi likovi nisu bili na cijeni, a i dva najzanimljivija ostvarenja koja je snimila - “Slučajni život” Ante Peterlića i “Putovanje na mjesto nesreće” Zvonimira Berkovića - ocijenjena su kao neuspjesi. Srećom, Televizija Zagreb proizvodila je tada vrlo zanimljive drame sa suvremenim temama u kojima je glumica nadoknadila sve što su joj na filmu uskratili: bračni nesporazumi, nevjere, otuđenja, izazivanje erotikom - u svim tim dramskim motivima snalazila se bez ikakvih problema.
Prvi stalni kazališni angažman dobila je u zagrebačkoj Komediji, no tada to još nije bilo teatar koji će tek kasnije preporoditi Vlado Štefančić: poput većine kolega s glumačke klase i ona je pobjegla od tamo i vratila se na pozornicu tek sedamdesetih, radila s Tomislavom Radićem i Georgijem Parom, nastupala u Teatru u gostima i ZKM-u.

Glas najveći adut

Na akademiji su je uvjeravali da ima čudan glas, međutim, legendarni Vlado Habunek upozorio ju je da joj je to najveći adut. Ponajbolje ga je iskoristila u ovom mileniju, kada postaje neprikosnovena muza alternativne kazališne scene. Kultni redatelj François-Michel Pesenti ustvrdio je da bi se samo s njom isplatilo raditi predstave, zagrebački zagrebački &TD bio joj je poput drugog doma, gostovala je gdje god bi je zvali te - usprkos obaveznoj tremi - uživala u novoj kazališnoj karijeri kao nikada ranije. “Ona ne glumi, ona izvodi performance”, komentiralo se njezine rizične i neuobičajene glumačke izvedbe.
Zapravo, u njezinom poznom razdoblju uslijedili su angažmani o kojima je prije mogla samo sanjati. Nataša Rajković i Bobo Jelčić usredotočili su oko nje zanimljiv nezavisni film “Ono sve što znaš o meni”, jedinu Zlatnu arenu u Puli dobila je prije dvije godine za glavnu ulogu u “Noćnim brodovima” Igora Mirkovića, igrala je postariju damu koja pronađe ljubav u staračkom domu i sa svojim izabranikom pobjegne u posljednju životnu pustolovinu, a sjajna je bila i u seriji “Na terapiji” kao psihijatrica koja još uvijek nečemu može poučiti svoga dvostruko mlađeg protežea. Da nije njezine neočekivane smrti, taj kasni proplamsaj vjerojatno se ne bi tako lako smirio.

jutarnji.hr

Preminula glumica Marija Crnobori


Marija Crnobori, jedna od najznačajnijih jugoslovenskih glumica i članica
Jugoslovenskog dramskog pozorišta od njegovog osnivanja, preminula je
21. oktobra u 96. godini u svom stanu u Beogradu.



Rodila se u Istri, u malom mestu Banjole kod Pule, 1. oktobra 1918. godine. Njeni glumački počeci bili su u angažmanima u zagrebačkom HNK i Narodnom pozorištu u Rijeci, u kome je vrlo brzo postala prava zvezda scene.

Godine 1947, na poziv Bojana Stupice, sa rediteljem i suprugom Markom Fotezom je iz Istre je prešla u Beograd u koji donosi svoje glumačke talente, vrhunski profesionalizam i pravu posvećenost radu na izgradnji jednog novog teatra – Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Svoje najvažnije uloge ostvarila je na Velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog: Sofoklovu Antigonu, Rasinovu Fedru, Šekspirovu Ledi Magbet (Magbet) i Reganu (Kralj Lir), Geteovu Ifigeniju (Ifigenija na Tauridi).

Igrala je u prvoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Cankarevom Kralju Betajnove kao Francka; postala je stub-oslonac repertoara te kuće: naslovne uloge u dramama Ljubov Jarovaja K. Trenjova i Kandida B. Šoa, Sofija Aleksandrovna u Čehovljevom Ujka Vanji, Jula u Peri Segedincu Laze Kostića, Katarina Ivanovna u Braći Karamazovi od Dostojevskog, kod Krleže Klara u Ledi, Jadviga Jasenska u Na rubu pameti i Laura Lembahova u U agoniji, Kler u Ženovim Sluškinjama, Jokasta u Hristićevim Čistim rukama...

Sa Markom Fotezom je učestvovala i u etabliranju Dubrovačkih ljetnih igara (Ofelija u Hamletu 1952. i Gertruda 1956, Titanija u Snu letnje noći, Ida u Dubrovačkoj trilogiji i druge uloge).

Nagrađivana je i odlikovana najvećim priznanjima za posebna ostvarenja i životno delo kao što su Sterijina nagrada (1968), Oktobarska nagrada grada Beograda (1960), Sedmojulska nagrada za životno delo (1974), Dobričin prsten (1992). Godine 2009. svečano joj je dodeljena Povelja Sabora čakavskog pjesništva Žminj a 2013. na Dan državnosti Republike Srbije predsednik države Tomislav Nikolić odlikovao ju je Sretenjskim ordenom III reda.

Datum i mesto sahrane i komemoracije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu naknadno će biti objavljeni.



b92.net



Marija Crnobori i Branko Plesa