Kako meditiraš?

Kad se pomene meditacija većina ljudi će odmah sebi predstaviti sliku čoveka koji sedi u lotos položaju i sa rukama postavljenim na različite načine. To nije neophodno. Ono što je važno je da ti je fizički udobno. Drži leđa pravo, glave sasvim malo povijene napred. Položaj je čvrst, ali nije napet. Sedenje na stolici je OK. Možeš i da legneš na pod; no jedini je problem što tada lako utoneš u san, pa ležanje nije preporučljivo. Odaberi čisto i mirno mesto. Glavno je da celu stvar održiš što jednostavnijom.

Mentalna aktivnost i opšti podražaji kroz pet čula (oči, nos, jezik, uši i koža) jesu ono čime je naš um zaokupljen, zbog čega je napet, nesrećan. Kako to smanjiti?

Tišina je vrlo moćna alatka u meditaciji; ona smiruje uši. Blago sklopi oči; to ih smiruje. Koristi jastuče da malo izdigneš stržnjicu, to olakšava ispravljanje leđa. Početak i kraj dana su najbolje vreme za sedeću meditaciju. Odaberi jednu (obično jednostavnu) stvar kao objekat meditacije. Fokusiraj pažnju na taj objekat. Koncentracija je ključna stvar od koje polaziš. Možeš koristiti skoro bilo šta kao objekat meditacije -- dah, sveću ili cvet (pri čemu su ti oči poluotvorene), jednostavnu rečenicu koju ponavljaš, dodir pri okretanju brojanice. Pokušaj sa dahom. Ako ti je u početku teško da se usredsrediš, nekoliko puta duboko udahni i izdahni, jednostavno da bi osetio dah.
Stavi šake na stomak ili grudi i zapravo oseti kako dah pokreće telo. Na kojem delu to najjasnije osećaš? Na vrhu nosa, na stomaku, na grudima? Možda će ti biti lakše ako brojiš svaki udah ili izdah. Broj od jedan do deset i onda počni ispočetka. Neprekidno to ponavljaj i samo se opusti. Koliko dugo ti uspeva da se ne zabrojiš? Na koju stranu ti odluta um? Verovatno ćeš se suočiti sa time da je umu dosadno i pokušava da razmišlja o nečemu drugom. Budi strpljiv. Ne očekuj bilo kakvo specijalno iskustvo ili znamenja, samo vežbaj opuštanje. Kada ti um odluta, blago ga vrati na dah. Uvek iznova. Bilo koje vreme je dobro za meditaciju -- dok čekaš autobus, kod zubara, dok praviš back up fajlova sa svoga kompjutera ili čekaš da provri voda za kafu ili čaj -- mnogo je tih praznih hodova tokom dana kada lagano možeš da se okreneš samome sebi.

Moja omiljena šema meditacije je:
) STANI
2) POGLEDAJ i
3) OSLUŠNI

Nisam sreo nikoga kome je meditacija u početku bila laka, ali iz sopstvenog iskustva sam uvideo da je sve lakša što je više vežbam. A rezultat je mir u srcu. Rezultat je da se manje osećamo žrtvama ćudi sopstvenog uma.

Koju formu meditacije praktikuješ i zašto -- samathu ili vipassanu?

Samatha -- mirnoća, smirenost (kao rezultat samadhija -- koncentracije) i vipassana -- uvid i mudrost, jesu dve strane iste stvari tj. meditacije. One su nalik na pismo i glavu novčića. Potreban ti je izvestan stepen smirenost i koncentracije uma da bi bio u stanju da istražuješ prirodu (uma, sveta). Potreban ti je izvestan stepen mudrosti, promišljenosti i uvida u patnju (dukkha) da bi uvideo kako je još gore kada je um neobuzdan i neusredsređen. Ove dve tehnike možeš vežbati odvojeno; kao što, na primer, možeš jačati ruke na jedan način, a noge na drugi. Ali svrha tog vežbanja je da popravi opšte zdravlje (ako pri tome isključimo taštinu). Ulažemo svoj napor tamo gde vidim da su moje slabosti, s ciljem da se zaštitim od bolesti. Tako, ako sam bio veoma zauzet i um mi je neprestano poput nekakvog vrtloga, počinjem meditaciju samathom. Bez obzira na tehniku, težnja je uvek ka harmoniji, miru, nibbani.

Na koji način meditacija poboljšava tvoj samadi?

Čak i ako meditaciju koristite samo radi relaksacije, to što ste se zaustavili i primirili smiruje um. Uz prirodno obuzdavanje koje nastaje zahvaljujući meditaciji, manje je stvari koje pobuđuju um, manje stvari koje on mora da obrađuje. Um tako ne postaje veći, već zato što je manje stvari u njemu postaje prostraniji, čistiji. Više je jasnoće u umu -- um je 'oštriji'. Samadi je jedan aspekat meditacije -- sposobnost koncentracije, fokusiranja uma na jedan objekat. Taj fokus nije zamućen, već je jasan i oštar. Praktikovanje meditacije se dobrim delom vrti oko jačanja koncentracije, baš kao i oko napuštanja tuposti ili tromosti (a to znači zadobijanja uvida i mudrosti).

Kako se u praktikovanju meditacije koristi mudrost?

Samatha donosi umu prostranost. I u tom prostoru može da se smesti vipassana (vođena istraživanjem, posmatranjem i razmatranjem). Rezultat posmatanja stvari -- života, osećanja, drugih ljudi, prirode itd. -- uz pomoć uma koji je čist i neometan podstiče nastanak mudrosti, uvida. Mudrost je rezltat posmatranja i razmatranja nečega. 'Zašto je to baš tako?', 'Kako je do toga došlo?', 'A zašto ja...?' Ovaj proces moguć je u svakoj situaciji, ne samo pri sedećoj ili hodajućoj meditaciji. Postoji nekoliko da tako kažem misli-vodilja u budizmu koje treba imati u vidu pri takvom razmatranju: 'Sve stvari su prolazne', iz čega sledi: 'Zato što su prolazne, verovanje da nam one mogu obezbediti trajnu sreću donosi nam samo patnju.' Ili, 'Uzrok svake patnje je želja'. Ili, 'Nijedna stvar koju mogu da pokažem ili pomislim nije to "ja" koje smatram tako dragocenim, a ispostavlja se da je zapravo privid'... Mudrost nije nešto što ima veze sa inteligencijom ili ispravnošću. Stvar je, pre svega, u razumevanju prirode -- naročito prirode čoveka. Obično, mudrost dolazi sa iskustvom koje nose godine, ali meditacija tu malo ubrzava stvari.

Koliko ti je koristila tehnika anapanasati?

Sabranost pažnje na dah, anapanasati, bila je moj najkorisniji temelj vežbanja. Kao 'alatka', ona je prenosiva, besplatna i uvek pri ruci (ako nemaš dah, tada nemaš ni problem -- mrtav si). Povrh svega, ona je prirodna, a otuda i jednostavna. Kao objekat za razvijanje smirenosti i koncentracije izvanredna je. Fokusiranje uma na prirodni ritam udaha i izdaha donosi blagotvornu smirenost. Međutim, anapanasati ponekad može biti prilično suptilna, jer i dah postaje suptilan i teško uočljiv. Tada ili još više izoštravam svoj um ili prelazim na neki drugi objekat. U nekim situacijama um je jednostavno suviše otupeo, pa vežbam meditaciju u hodu.

Da li ti je lako da smiriš um kako bi mogao da meditiraš?

Ovo pitanje liči kao da me pitaš da li perem svoje rublje da bih bih bio spreman za pranje rublja. Meditacija (barem samatha -- smirivanje) jeste proces čišćenja ili smirivanja uma. Možda bi pitanje trebalo preformulisati ovako: 'Da li ti je lako da meditiraš?'. Kratak odgovor bio bi: ne! Um je poput neukroćene, klizave zmije -- teško ju je uhvatiti. Um treba vežbati. Koliko si samo godina proživeo dopuštajući um da luta gde god mu je volja. Možeš li reći svome umu: 'Posmatraj dah sledećih pola sata i ne okreći se bilo čemu drugom?' Jesi li ti sluga ili gospodar svoga uma? Ne znam nikoga kome je meditacija laka, ali sam se lično uverio da što više vežbam postaje sve lakša.

Koliko meditacija obuzdava čula?

Zahvaljujući meditaciji postaješ veoma svestan mentalnih procesa. Uviđaš da burni čulni podražaji stvaraju burna stanja uma. Pri tome, trenutno iskustvo može biti prijatno, ali neprestano traganje za takvim podražajima može biti prilično zamorno. Zahvaljujući povećanoj osetljivosti za procese u umu, kratkotrajno zadovoljstvo vremenom postaje sve manje vredno čestih nepovoljnih sporednih efekata (jesi li ikada video nekog zavisnika?) Ne radi se toliko o tome da meditacija 'obuzdava' čula, već što postajemo sve manje spremni da nas naša čula neprestano uznemiravaju svojom prenadraženošću; uviđamo 'bol' koji je posledica potpune okrenutosti čulnim zadovoljstvima i u našim očima sve veću vrednost dobija mir jednostavnog življenja.

Kako meditacija pomaže da se ukloni pet prepreka?

Vidi i prethodni odgovor. Ne radi se o tome da se nešto ukloni, koliko o uviđanju da one donose bol, te postajemo skloniji da ih ostavimo postrani, izbegnemo, prevladamo. Kako stičemo povećanu svesnost uviđamo tu lančanu reakciju koja se odvija u umu i obrazac po kojem se ona odvija. Kontekst pet prepreka može ti pomoći da identifikuješ svoj 'tip ličnosti', odnosno da baciš svetlo na lične slabosti. U kanonskim tekstovima postoji poređenje prepreka sa različitim vrstama vode: čulna želja se poredi sa vodom obojenom raznim bojama, zlovolja sa ključalom vodom, tupost i pospanost sa vodom prekrivenom žabokrečinom, uznemirenost i briga sa ustalasanom vodom koju šibaju vetrovi, sumnja sa muljevitom i blatnjavom vodom. Baš kao što u takvim vodama ne možemo da vidimo svoj odraz, isto tako sa tim preprekama u umu ne možeš jasno da uočiš ono što je dobro za tebe i ono što je dobro za druge. Sviđa ti se da ti je um prekriven žabokrečinom? Pošto si promislio o ovim preprekama ili makar samo zapamtio koje su, kad sedneš da meditiraš i prošli postupci počnu da isplivavaju na površinu moći ćeš jasnije da uočiš obrasce po kojima je u tim situacijama reagovao tvoj um. A kad ih jednom uočiš, onda će ti biti lakše i da ih izbegneš.

Da li meditirate sami ili u grupama?

I jedno i drugo. No, čak i kada sedim u grupi, meditacija je jedna vrlo lična stvar. Prednost sedenja u grupi je da osećaš potporu -- ostali ulažu napor i manje si sklon da se vrpoljiš ili ustaneš i počneš nešto drugo da radiš. Takođe, sledim uputstva vođe grupe, umesto da se priklanjam sopstvenim željama. Prednost samostalnog meditiranja je da mogu da napravim raspored koji meni najviše odgovara. Ako želim da sedim dva sata, mogu, ako želim da sedim pola sata i da hodam pola sata, mogu. Mogu da pevam mantru a da ne uznemiravam druge. U oba slučaja ideja je da posmatraš svoj um. Da li me oneraspoložava kada mi se kaže kada da sedim i kada da hodam? Da li gubim vreme prelistavajući neki časopis onda kada sam prepušten sopstvenom programu? Važno je prihvatiti ličnu odgovornost za vežbanje, bilo da se ono odvija u grupi ili samostalno. Mi u manastiru imamo lep izraz povezan sa slikom o magarcu: 'Nema šargarepe, nema štapa'. Nema naročite nagrade za to što si marljiv u meditaciji i niko ti ne prigovara ako si lenj. Ako si pošten i zreo, uviđaš da su ti najveća nagrada plodovi sopstvenog vežbanja.

Koliko dugo meditiraš svakoga dana?

Obično se u sali za meditaciju okupljamo u 5 ujutru i pevamo tekstove iz kanona oko pola sata, a zatim jedan sat meditiramo. Ponekad nisam zauzet ujutru i tada još sat-dva samostalno meditiram u svojoj sobi. Drugu grupnu meditaciju imamo uveče, kada je pevanje nešto duže, uz još jedan sat meditacije. Ponekad imamo 'povlačenja' (nedelju ili dve), kada sedeću i hodajuću meditaciju praktikujemo oko osam sati dnevno. Međutim, idealno bi bilo da svoj dan ne deliš na vreme meditacije i ostalo vreme, kao nešto što radiš od 9 do 5 popodne, a onda si slobodan.Veliki deo prakse čini negovanje sabranosti pažnje - dakle sposobnosti da budemo svesni svake situacije u kojoj se nađemo i naših rekacijia na nju. Kako se osećam u ovom trenutku? Kakva je moja reakcija na taj tresak? Kako se osećam u društvu sa tom osobom? Ako to ne mogu da vidim ili ne mogu da budem svestan uma, kako ću ga vežbati ili izmeniti na bilo koji način? Na primer, ako nisam svestan negativnog stava prema čišćenju lišća u Amaravatiju (manastiru u kojem boravim), već jednostavno čistim i gunđam, tada će moj život biti pun 'čišćenja i gunđanja'. Prvo moram da uvidim proces, povezanost uslova -- čišćenja koje je praćeno gunđanjem -- da bih potom istraživao. U čemu je problem? Je li on zaista bitan? Ali ako ova stanja uma nikada ne uočimo, ne prepoznamo i ispitamo, šta onda mogu očekivati sem života punog 'čišćenja i gunđanja'. Zato je meditacija nešto što neprekidno praktikujemo, a formalno vežbanje se stapa sa svakodnevnim životom.

Da li misliš da svako može da meditira ili prvo treba da nauči što je moguće više o Budinom učenju pre nego što počne da vežba na pravi način?

Budizam je samo jedan put ka oslobađanju -- nekim ljudima on koristi, nekima ne. Drugi putevi odgovaraju nekim drugim temperamentima. Generalno gledano, ako ti putevi imaju za temelj moral, oni će prirodno voditi ka kontemplaciji, meditaciji -- ka postavljanju pitanja koja sežu dalje od uobičajenog: "Šta ima danas za večeru?" ili "Kako da sebi pribavim još više čulnih zadovoljstava?" Prosvetljenje je prirodni aspekt ljudske svesti -- nijedna religija nema copyright na njega. Treba samo da se zaustaviš, osmotriš i oslušneš. Ukoliko imaš vodiča koji će ti dati osnovna uputstva, onda ćeš sigurno lakše napredovati. To je prednost tradicionalnih formi kakva je budizam

Сидарта Гаутама (санскрит) или Сиддхаттха Готама (пали) је био духовни учитељ који је живео на северу Индије од око 566. п. н. е. до 486. п. н. е. Такође је познат под именом Сакјамуни, што значи мудрац из племена Сакја. Често се назива само Буда, што значи будан, пробуђени. Будисти верују да је Гаутама Буда постигао комплетно и потпуно просветљење, односно пробуђење. Он је један у низу од 28 Буда према Теравада будизму.

Живот



Краљевић Сидарта.

Сидарта Гаутама је рођен око 560. год пре Христа у месту Лумбини у северној Индији (садашњи јужни Непал), у време када је то подручје било једно од највећих средишта интелектуалне и духовне делатности. Његов отац, Судодана Гаутама, је био раџа (краљ) племена Сакја, које живело на подручју уз реку Рохини која тече јужним падинама Хималаја. Судоданина престоница је био град Капилавасту у подножју Хималаја. Мајка му је била краљица Маја, кћи краљева ујака који је такође био краљ суседног подручја истог Шакја племена.

Рођење

Краљ и краљица дуго година нису имали деце, све док једне ноћи краљица Маја није уснила необичан сан у којем је видела како јој будући Буда као бели слон улази у утробу, након чега је затруднела. До порођаја је дошло у шумарку Лумбини, за време Маха Мајиног путовања између Капилаватхуа и њеног родитељског дома. Дворјани који су се затекли уз њу отпратили су мајку и дете натраг у Капилаватху. Краљево је весеље било изузетно и сина је назвао Сидхарта, што значи „свака жеља испуњена“. Међутим, на краљеву двору, срећу је убрзо затамнила туга, јер је краљица Маја преминула након седам дана. Њена млађа сестра, Махапрађапати, усвојила је дете и неговала га с љубављу.

Млади краљевић

Према предању, пустињак Ашита, који је живео у оближњим планинама, сишао је до двора да види дете, и тада је изрекао следеће пророчанство: „Овај ће краљевић, ако остане на двору, кад одрасте постати велик краљ и подјармиће читав свет. Али, ако напусти дворски живот и посвети се вери, постат ће Буда, спаситељ света." Пошто се његовом оцу више свиђало прво пророчанство, млади краљевић је био обасут најбољим стварима које су постојале на земљи како у свом животу не би познавао незадовољство и непријатне ствари. Његов отац је изградио три палате у којима је Сидарта проводио све своје време окружен раскоши.Још као сасвим млад, у шеснаестој (или деветнаестој) години, био је ожењен за прелепу и одану младу принцезу Јасодару, кћи Супрабуде, владара дворца Девадаха и брата покојне краљице Маје.

Међутим, Сидарта је временом почео све више да размишља и желео је да види како изгледа „прави“ живот изван зидова палата. Када је кришом са својим слугом изашао из дворца, на своје велико изненађење видео је старца, болесника и леш који су носили на спаљивање. Пошто је увек био заштићен од спољашњег света није још никад видео старост, болест ни смрт. Упитао је свог слугу за објашњење. Речено му је да сви људи старе, обољевају и умиру. То је био нормалан ток живота чак и ако је неко богат или сиромашан, леп или ружан, учен или нешколован. Сама помисао да овако страшна судбина погађа сва жива бића потресла је Сидарту дубоко. Суочен са стварношћу живота и патњом људи, почео је да размишља о путу који води изван те свеопште патње. Приликом следећег напуштања замка, Сидарта је у пролазу видео једног спокојног и прибраног аскету. Ганут његовом мирноћом и једноставном одећом дуго време га је пратио погледом. Упитао је слугу ко је то и било му је речено да је то један монах који се добровољно одрекао своје имовине, да би живео скроман живот усмерен духовном буђењу.

Лутање и пробуђење



Испосник Готама.

У доби од 29 година, родио му се син првенац, Рахула. Непосредно по његовом рођењу, Сидарта је напустио (пабађа) породицу и краљевство само у пратњи слуге Чандаке и свога омиљеног коња, снежно белог Кантхаке. Годинама је као аскета тумарао долином Ганга, сретао чувене верске учитеље, проучавао и следио њихове системе и подвргавао себе најстрожем аскетизму. У Бенаресу је студирао под вођством два веома цењена учитеља, Арада Каламе и Удрака Рамапутре. Након што је неко време вежбао, схватио је да њихово учење не даје решење за проживљавање патње. Након тога, сам је наставио живот пун строгости и одрицања. Крстарио је Индијом, живео далеко од друштва сам у шумама и хранио се веома оскудно поставши тако мршав да је малтене умро. Храбрио је себе мишљу да "ниједан аскета у прошлости није, као ни у садашњости, а ниједан неће у будућности вежбати озбиљније од мене." А опет, притом није стекао никакву духовну корист.

Након шест година одлучио је да се окани екстремног аскетизма, увидевши да прочишћење духа не може постићи телесним средствима. Отишао се окупати у реци и прихватио је зделу млека из руку Суђате, девојке која је живела у оближњем селу. Пет другова с којима је заједно живео током шест година аскетских вежби ужаснули су се како је могао узети млеко из руку девојке; мислили су да је пропао и оставили га. Тако је остао сам. Напустио је сва традиционална веровања и методе и кренуо сопственим путем. Стигавши у земљу Магадха, одлучио да медитира седећи под једним дрветом (од тада познатим као Боди дрво - „дрво мудрости") на обали реке Неранђаре у близини данашње Гаје, у индијској држави Бихар), све док не постигне пробуђење или премине. Говорио је себи: "Крв може исцурити, месо се може распасти, кости се могу раставити, али ја нећу напустити ово место док не нађем пут према пробуђењу." Предање приповеда о напорима које је уложио Мара, или Зли, не би ли га одвратио од његовог циља, али безуспешно. Провео је ту ноћ у дубокој медитацији, да би у освит дана, кад се јутарња звезда појавила на источном небу, краљев

Проповедање и оснивање санге



Будина прва проповед.

Након пробуђења, прво је отишао у Варанаси, да би оној петорици просјака с којима је живео током шест година аскетског живота, у Јелењем парку одржао своју прву беседу о четири племените истине; она је постала позната као „Беседа о покретању точка дхаме“. Саслушавши га и поверовавши му, постали су његови први следбеници. Од тог дана, па током 45 година, он је путовао по разним местима дуж тока Ганга у североисточној Индији: у Бенаресу, Урувели, Рађагахи, Весали, Саватхију, Косамби и Капилаватхуу. Подучавао је мушкарце и жене свих слојева – краљеве и сељаке, брамане и отпаднике из кастинског система, имућне и просјаке, свеце и разбојнике – не правећи ни најмању разлику међу њима. Није признавао било какве разлике у класи или друштвеној групи, а Пут о којем је проповедао био је приступачан свим мушкарцима и женама спремним да га разумеју и следе. Буда и његови монаси, три месеца монсунских киша сваке године проводили су у својеврсним „склоништима од кише"; остатак године посвећивали су путовањима од села до села, уз краткотрајно задржавање, проповедајући у сваком селу, упуштајући се у расправе са браманима и представницима других верских заједница. Постао је високо цењени духовни вођа и краљеви два највећа града Косала и Магада су постали његови ученици заједно са многим другим људима из свих друштвених слојева. У почетку, Будин отац, краљ Судодана, још увек патећи у себи због синовљеве одлуке да напусти престо, држао се уздржано, али је потом постао његов верни ученик. Махапрађапати, Будина помајка, и принцеза Јашодхара, његова жена, и многи други из племена Сакја постадоше његови верни пратиоци.

Девадата, Будин нећак, је покушао да изазове раскол унутар монашке заједнице (сангхе), одвукавши са собом пар стотина монаха. Касније је сковао заверу и покушао, безуспешно, да усмрти Буду.

Коначна нирвана



Будин улазак у паринирвану.

Када је досегао осамдесету годину, у Ваисали, на путу из Рађагрихе у Шравасти, разболео се и предвидео да ће након истека три месеца ући у коначну нирвану. И даље је путовао, док није дошао до Паве, где се озбиљно разболео од неке хране коју му је понудио Чунда, ковач. На крају, успркос великој боли и слабости, дошао је до шуме која је граничила с Кусинагаром (у данашњој индијској држави Утар Прадеш). Легавши у „псећи положај“ (на бок) између два велика стабла, обраћајући се последњи пут својим ученицима, Буда је рекао:
Викицитати „Направите светло од себе. Ослоните се на себе: не зависите ни о ком другом. (...) После моје смрти, дарма би требала бити ваш учитељ. (...) Током последњих четрдесет и пет година свога живота нисам затомио ништа од свога учења. Нема никаква тајног учења, никаква скривена смисла; све је предавано отворено и јасно. Драги моји ученици, ово је крај. За који тренутак прећи ћу у нирвану. Ово су моја упутства.“

Под вођством Ананде, Будина омиљеног ученика, његови пријатељи спалили су тело у Кусинагари. Седам оближњих владара, као и краљ Ађатасатру, тражило је да им се подели пепео. Краљ Кусинагаре у почетку је одбијао и расправа је готово завршила ратом; али на савет мудрог човека званог Дрона, криза се смирила и пепео је раздељен међу осам великих земаља. Пепео погребне ломаче, као и земљана посуда у којој су били остаци, даровани су двојици осталих владара. Потом су на разним странама изграђене ступе као светилишта у којима се чувају његови посмртни остаци

Свако је сам себи водич. Зар би ико други могао то бити?“

Будини говори и учење су запамћени и касније записани у Пали канону. Данас будизам срећемо на Шри Ланки, у Бурми, Тајланду, Кампућији, Лаосу, Вијетнаму, Тибету, Кини, Јапану, Монголији, Кореји, на Тајвану, у неким деловима Индије, Пакистану и Непалу, као и у Русији и некадашњем Совјетском Савезу. У свету има преко петсто милиона будиста

Закон карме или узрока и последице делује и у моралним и физичким димензијама људског живота. Човек робује том циклусу последица добрих и злих дела.

Кроз реинкарнацију или препорађање сва људска бића сносе последице својих дела. Вредност њиховог дела, њиховог говора и мисли у прошлим животима одређује околности њиховог поновног рођења.

Разумевањем људског положаја (затвореност у процесу карме) и покоравањем правим условима, могуће је прекорачити људско стање. Тиме се постиже ослобађање од унутрашње моћи карме и поновно усмеравање живота. Тако почиње нов процес којим се може створити такозвана добра карма, а њене се добре последице осећају у себи и у другима

Четири племените истине


Будино учење укратко је изложено у Четири племените истине:

1. Опште људско искуство је патња, духовна, емоционална и физичка - последица прошле карме.
2.Узрок такве патње је чежња, посезање за погрешним стварима, или за правим стварима на погрешан начин. Основни људски проблем јесте погрешно примењен осећај за вредности, којим се стварима или особама приписује вредност коју они не могу издржати. Ништа у материјалном свету није вредно крајњег поштовања.
3. Могуће је укинути патњу.
4. До престанка патње води Племенити осмороструки пут

Племенити осмороструки пут


Племенити осмороструки пут чине:

исправно разумевање
исправна намера
исправни говор
исправно поступање
исправно живљење
исправан напор
исправна свесност
исправна концентрација

Осам ставки пута могу се сврстати у три групе:

прве две под мудрост или разумевање
следеће три под етичко понашање
последње три под прочишћавање ума

Циљ живота је Нирвана. Она није уништавање себе, већ је преображен облик људске свести, независна стварност с властитим динамизмом. Она је радикално друга од материјалног света - она је вечно краљевство, крајње поуздано истинско уточиште.