Nije točno rečeno da je svaki čovjek kovač svoje sreće, točno je, naprotiv, da je svaki čovjek uvijek sam kovač svoje nesreće.

Večnoj Srbiji

Jovan Dučić



Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute...

" Mi smo istinski dobri ako smo istinski srecni "

Savremena žena, to je žena koja je spremna da izgubi svaku vrlinu, i onu u kojoj je jedino bila viša od muškarca, samo da zadobije pravo na ono zbog čega se i sam muškarac uvek smatrao nižim od žene. Ona više nije naša žena, ni majka, ni drugarica, ni saradnica. Sišla je na ulicu, napustila kuću, ostavila drugima svoju decu.

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Retko koja žena hoće da osvoji duhom, još manje dušom, a najmanje dobrotom.

Nikad čovek ne može da kaže toliko mudrosti, koliko može da prećuti ludosti.

Žena će oprostiti muškarcu i najteže poroke, ali žena ne prašta drugoj ženi ni njene najveće vrline.

U jednom romanu ima više ljubavi nego u jednom velikom gradu.

Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.

Dobro je izbegavati čest susret sa neprijateljem, ali i sa prijateljem. A za usluge bolje se ponekad obratiti neprijatelju nego prijatelju. Ima slučajeva gde smo od neprijatelja napravili prijatelja samo tim što smo mu dali prilike da nas obaveže.

Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu voljeti oni koji bi htjeli prestati? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo; rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače nikad nisu htjeli odreći; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov; i žive u strahu da ne izgube samo onog koga vole.

Najviše se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najviše se mrze oni koji imaju iste mane.
Ne treba prijatelja cijeniti po pravdi, nego po srcu.

 

Kako mora biti velicanstven osecaj saznanje da si nekome....i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

U priči o jednoj ljubavi večitog neženje i velikog zavodnika krije se ključ odluke da se nikada ne oženi
"Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće"
Književni rad Jovana Dučića nadaleko je poznat i svakako predstavlja jednu od najistaknutijih srpskih pesničkih figura 20. veka. Napisao je veliki broj pesama, u kojima je najčešće opevao ljubav, bol, sreću, smrt, samoću i prolaznost. Dučić se nikada nije ženio, ali pratile su ga u stopu priče o brojnim vezama i vanbračnoj deci.
Rođenjem vezan za Trebinje, a radom i životom za Mostar, Pariz, Ženevu, Sofiju i Atinu. Putnik punih kofera stihova, reči, velikih ljubavi, snova i tajni.

Dučić je, kao tek pristigli učitelj, 1893. godine u Bijeljini sreo Magdalenu Magu Živanović, unuku bogatog bjeljinskog trgovca i jednog od najuglednijih Bjeljinaca.

Svesna svoje lepote, Maga je volela da se poslednja hvata u kolo, kako bi svi na nju obratili pažnju.

Ljubav je planula, a pod Dučićevim uticajem i Magdalena je počela da piše poeziju, postavši tako prva bjeljinska pesnikinja.

Magdalenin otac nikako nije dozvoljavao da mu se ćerka uda za došljaka koji nema ništa drugo do učiteljsku platu, iako je ceo grad je brujao o njihovoj ljubavi.

Patrijarhalno vaspitana, Magdalena nije htela da postupi protivno očevoj volji, ali je smogla dovoljno snage da odbije bračnu ponudu bogatog trgovca koga joj je našao otac.

Foto: Wikipedia/ Obradovic Goran
Kraj njene i Dučićeve ljubavi ubrzale su austrougarske vlasti, koje su u leto 1894. godine mladog učitelja proterale iz Bijeljine zbog zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ i „Oj, Bosno“. Dopisivali su se još nekoliko godina, a onda su Dučićeva pisma prestala da dolaze.

Magdalena je poživela osamdeset godina i nikad nije prebolela rastanak s Dučićem. Sve do smrti, 1956. godine, živela je usamljena u kući svoje mladosti. Jedina uteha su joj bila bezbroj puta pročitana Dučićeva pisma.

Zahtevala je da se na njenom spomeniku ukleše: „Maga Nikolić Živanović, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Malo je poznato da je Dučić svom prijatelju i drugu po peru Aleksi Šantiću preoteo je verenicu, i posle kratkog vremena je ostavio.

Svojim zavodničkim sposobnostima uspeo je čak i svojoj zemlji da obezbedi određena dobra. Zbog skandala sa Antoanet Fogel, koja je imala devetnaest godina kad mu je rodila vanbračno dete, Dučić je – tada je imao 54 godine! – morao da napusti diplomatsku službu u Bernu.

Važio je za velikog zavodnika, pa je od jedne zaljubljene grofice na poklon dobio vilu u centru Budimpešte, koju je poklonio svojoj zemlji i u kojoj je i danas Ambasada Republike Srbije.

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Jovan Dučić

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Radaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

O č i ~



Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

O MRŽNjI -

Jovan Dučić, Jutra sa Leutara

Covek ne mrzi drugog coveka nego samo ako ga se boji, i zato mrznja
i strah idu naporedo. Ako se covek, naprotiv, ne boji svog protivnika,
onda ga i ne mrzi, nego ga prezire. Stoga su ljudi koji puno mrze uopste
strasljivci, i imaju zensku cud i osetljivost...

Mrznja zaslepljuje i najpametnijeg, tako da ovaj obnevidi za sve
vrline koje bi mogao imati njegov protivnik; a ovo znaci unizenje koliko
za srce toliko i za razum onog koji mrzi. Smatrajuci opasnim i najbeza-
zlenijeg, on smatra najgorim i najnevinijeg. Mrznja tako izopaci i
najsiri um, poremeti i najbolje obrazovanje, i iskvari i najcistije
srce, da unese nered u celu covekovu prirodu. Zbog ovog mrznja napravi
nekog nemogucim u drustvu, a nesnosnim cak i u njegovoj sopstvenoj kuci.
Mrznja, dakle, najpre pogadja onog koji je nosi.
Ima strasljivaca koji u mrznji prema nekom coveku omrznu i njegovu
porodicu, i njegov narod, i njegov grad, i njegovu zemlju, i njegovog
psa pred kucom. A kako mrznja raste utoliko vise raste strah iz kojeg
je ponikla, covek najzad pocne da zivi u borbi sa prividjenjima. Sto
je covek silniji po svom drustvenom polozaju, njegove mrznje bivaju sve
mnogobrojnije, a za drugi svet sve opasnije. Kako uplasen covek veruje
da je sam sebi nedovoljan, on u strahu i mrznji pocini prestupe ili
zlocine koje inace nikad ne bi pocinio da nije mrzeo.
Drukciji od drugih ljudi moze biti covek po boji koze, kose, ociju,
stasa, obima, ali sve ovo ukupno malo znaci. Pravi "drukciji covek"
moze biti razlican od opsteg tipa pre svega po obrazovanju, a narocito
po vaspitanju, sto znaci po navikama i ukusima. A ovo je zatim pravi
antipod. Pogledajte koje ste ljude u svom zivotu mrzeli, i vi cete
videti da nikog niste mrzeli zbog njegovih vrlina ili njegovih mana,
nego, najvise zato sto je bio drukcije izgradjen nego li vi ili vasi
najblizi. Ako ovde nije mrznja ponikla direktno iz necijeg straha pred
jacim, ona je ponikla pravo iz neizvesnosti o necijim sklonostima, i
iz nerazgovetnosti necije prirode, a to je uvek izvesna nesigurnosti
koja moze da postane i strahom. Zato ponova tvrdimo da mrznja potice
pre svega iz straha.

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!…

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?…
I kako smo često oči zatvarali…

Ja te volim jednim žarom neveselim,
I sumnjom u tugu i lepotu jada;
Sreća koju imam uništava sada
Beskonačnu drugu sreću koju želim.

Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

I sto volja kao belih jata k jugu,
Da sva na tvoj ostrv padnu očarana;
I sto vera da te slede jednog dana –
Ko sto blede dece u litiju dugu.

Digla si sto mržnja da stražare, kao
Sto crnih jedrila, sva pred tvojom lukom…
I tako mom dahu prinela si rukom
Cvet tvog bića krupan, otrovan i zao.

I svom strašću prve i poslednje žene,
Vladaš mojom dušom, svom i svagda; slična
Sudbi, tako i ti, silna, nepomična,
Stojiš izmeđ mene i sveg oko mene.
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda.

Moju ljubav tamnu kao mrak u česti,
Ja ispunih mržnjom, kajanjem i strahom –
No žeđ za izdajstvom pretvori se mahom
Sva u novi zavet i slast ispovesti.

Tako gorko pada neko veče bledo
Na sve moje pute, bolno, po sve doba,
Duboko u meni: dok ljubav i zloba,
Kao dva anđela, poju naporedo.

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strasno, čudno? Zašto tako šume
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje;

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i sivu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume čudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mirne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.