Sat

Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno.
Nad bezbojnom vodom mir večernji beše.
Časovnik nevidljiv negde izbi mirno:
Tad potonje ruže lagano pomreše.

I kad opet izbi: s topola se rasu
Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane.
Dok ponova kucnu: tiho u tom času
Jedno gnezdo pade visoko sa grane.

No skriveno zvono kad pod svodom lednim,
I opet se začu iz topola stari,
Sva dolina strahom ispuni se jednim,
I užasnom strepnjom, i panikom stvari.

Susret

Jedne se noće beše srela
Na jednoj zračnoj stazi,
Duša u nebo što se pela,
I angel što na svet slazi.

Angel ispriča priču sjajnu
Šta su nebeski vrti
A duša cele zemlje tajnu:
Magiju ljubavi i smrti.

I osmehnu se angel potom
Na carstvo večnih zraka;
Duša zaplaka za lepotom
Igre svetlosti i mraka.

Mala princeza

Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve
svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao
miris žutih ruža, mala princeza je umorna od života,
i ona je tužna.
Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad
morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale
njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne
večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su
njenu krv i njeno telo, koji su bili isti kao krv i telo
u ljiljana.
I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane
prašine, i dok na mračnim zidovima spavaju mirni paunovi
i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo
se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune
tuge i toplote.
A kada je umrla, nečujno i spokojno, kao što su poumirale
njezine krizanteme, dugo su sa katedrale pevala
stara zvona. Glasovi tih zvona bili su mirni i svečani
kao glasovi davno pomrlih sveštenika.

Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Napon

Zavapi klica: želim nići,
Iz mraka, do vrhunca!
Iz prslih grudi ja ću dići
Najlepšu himnu sunca.

Zavapi krilo: da se rodim,
Iz strašnog mučenja krvi!
Zvezdama mirnim da zabrodim,
Na sunce da stignem prvi.

Zavapi suza: vaj, da kanem
Iz bola koji grca!
Doneću na svet, kada panem,
Prvu vest ljudskog srca.

Otrov

Сатрап је казао блудници да отрује песника из Сусијане који му се руга.
– Отруј га, свештенице љубави, јер ми се руга. Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне наглаву капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака. Он се руга моме шлему имом штиту. Кад беседим народу који плаче од узбуђења, он ми се смеје једини. Отруј га, свештенице љубави, и ја ћу ти дати галију на мору и дворове у пољу. Јер кад мој гнев оде у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га. Даћу ти један град и налепши камен из мог жезла.
Али та жена није знала како се трује.
Тада сатрап рече: – Лажи га. Кажи му да си жена коју су протерали због врлине из неке далеке земље у којој се врлина прогони, и он е те сажаљевати. Кажи му да си мученица, и он ће те волети. Погледај га својим страшним очима и покажи му своје лепо тело, и он ће сањати о теби. Узми своје велове, и своје гривне, и своје мирисе, и играј му, и он ће те пожелети. Али немој престати него лажи и даље, лажи непрестано, лажи увек.
И он ће умрети само од те једне помисли: зашто нас лажу не само они који нас мрзе него и они које ми љубимо.

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Dučić, “Usamljenost”

"Ravnodušnost"

"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.
Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.
Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova."

"Sunce"

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"

LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj sani sjajna moja reč u šumui samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća.Budi bespovratna, kao mladost.Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,u velikom bolu ljubav svoju metu.Istina je samo što duša prosneva.Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.Ti beše misao moja očarana,simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.Rođena u mojoj tišini i tami,na Suncu mog srca ti si samo sjalajer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Dučić

U jesen 1893.godine na balu u tek sagrađenom hotelu "Drina" maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. Sa njom se tajno vjerio petog novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine I prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895.-1899.god. "Jedan dio te korespodencije je sačuvan, kao I pismo koje je Dučićev prijatelj I pjesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6.4.1901.god. moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje "Pesme". Ljiljana Lukić profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.

Dučićev odlazak iz Bijeljine bio je u stvari, progon od strane austrougarske vlasti po nalogu kotarskog prestojnika Cernija, nakon što su u premetačini njegovog stana prona|ene dve pjesme inkriminisanog sadržaja:"Otadžbina" (Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana") i "Oj Bosno". Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. god.,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pjesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigdje, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću…

Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. A poslije raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikad više neće izaći iz kuće. "Kao kakva romaneska heroina živjela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pjesama čovjeka koga je voljela", zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna vjerenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sljedeće riječi, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju:Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957,sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće".

A dvadeset god. prije Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja prema kazivanju mr Lukić, svjedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini.Pjevačko društvo "Srbadija" tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. "Na prvom mjestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želilo i da bi bilo sretno, ako vidi da vaš dom "Srbadije" bude sazidan i nazvan-Zadužbina pjesnika Jovana Dučića-Srbadija", stoji između ostalog u pismu poslatom 1937.upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: "Poslao 6.12.1937.god prilog od 1000din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića njihovog najbližeg zemljaka".

SUNCOKRETI

Pjesma Suncokreti pripada ciklusu Vecernje pesme pa su i sadrzina pesme, njen emocionalni ton i smisao u skladu sa naslovom ciklusa. Suncokreti u ovoj pesmi dobijaju trostruku simboliku:
- svetlost kao izvor zivota,
- teznja ka visinama i prostranstvima,
- teznja ka idealima.

Izbor suncokreta za navedenu simbolizaciju nije slucajan: u njegovom nazivu je organska veza ove biljke sa suncem, kako se po nebeskom svodu krece sunce, tako se okrece cvetna glava suncokreta, koja, obasjana suncevom svetloscu, sjaji bojom zlata. Kada sunce zadje, glava suncokreta se spusti "pogleda" uprta u zemlju. Noc je za suncokret mirovanje, odsustvo svetlosti, odsustvo zivota. On cezne za jutrom i za suncem, i svako spustanje noci za suncokret je pretnja i izvor straha, strepnje i tuge.

U prvoj strofi je predocena slika suncokreta koji "nemo prati neba bludnje" dok su u njemu skupljene "sve zedji ovog sveta,/Sva nespokojstva i sve zudnje".On je,dakle, olicenje zedji svega zivog za svetloscu, toplotom i prostranstvom visina, ali je, prirodno, i olicenje svih nemira i nespokojstava koji obuzimaju zivi svet. Iskaz je u ovoj strofi neutralan, glas lirskog subjekta se ne osjeca.

Druga i treca strofa predstavljaju posebnu sadrzajnu i smisaonu cjelinu: u njima progovaraju suncokreti, "sume u strahu svom od mraka". Za njih je sve sto zari bozanstvo jer daruje svetlost i zivot; a makar "jedna zraka" svetlosti mera je i cena sviju stvari. Sve sto je u tami, i sto makar jednom nije zasijalo i sto ne gleda u visine, obelezeno je prokletstvom.

Cetvrta strofa je metaforicna slika suncokreta: oni su "s istoka kralji", obuceni u "tesko zlato", oni su i "zreci sunca" koji "u cas mracni" vape za svetloscu i suncem. U ovoj strofi je ostvarena ravnoteza svetlosti i tame, radosti i tuge.

U petoj strofi se pojavljuje lirski subjekt svojim iskazom:"Te tuzne oci suncokreta/ u mom su srcu otvorene". Mrak i senke se tiho spustaju, sunce je daleko "na kraj sveta", suncokreti su tuzni.

Sesta strofa ponovo uvodi prevagu svetlosti na tamom:

Pomrece nocas sirom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali ce biti u toj smrti
Sva zarka sunca ovog sveta.

Ovdje je uspostavljen paralelizam prve i seste strofe:

1. Tu su sve zedji ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve zudnje.
2. Ali ce biti u toj smrti
Sva zarka sunca ovog sveta.

Smrt suncokreta je samo privid: u njima je sakupljena sva energija sunca i svjetlosti, sve zedji i zudnje i sva zarka sunca. Poenta je u neunistivosti zivota i zudnje, u neunistivosti svetlosti i njene energije skupljene u zlatu suncokreta.

Pesma o suncokretima je pesma o svetlosti kao izvoru zivota; o ljudskoj teznji ka visinama i prostranstvima; o iskonskoj teznji ka idealimal; o svetlosti i tami, vedrini i nespokoju u ljudskom zivotu. Primarni motiv je suncokret jer ima istaknuto i udarno mjesto u kompoziciji pjesme: dominira u prvoj, petoj i sestoj strofi. Sekundarni motivi su TAMA i SMRT, ali su oni dobili periferno mjesto i nemaju snagu poente.

O SRECI

- " Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim. Nema nijedne velike istine covekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao:ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti. Sve sto je duboko izgleda na dnu duboko i neveselo; i ni u jedan ponor se ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i uzasa. Koliko vise razmisljate o zivotu , sve se vise otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuca. Zato ako puno govorite o nesrecama u zivotu, najzad vise ne vidite zivot nego nesrece....


..... Najmanje su srecni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srecni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osjecaju se srecnim; a ima ljudi koji se ne osecaju nesrecnim ni posle kakvog slucaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog zivota. Znaci da je sreca jedna stvar misljenja, i da sama za sebe nista ne predstavlja. Sreca, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreca postoji, onda je ona samo u zeljama, jer je zelja pokret i akcija, znaci jedini zivot i jedina prava radost. - Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srecni ni sa kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rodjenih za nesrecu, kao sto su drugi rodjeni za muziku. Treba imati talenat za srecu, kao sto treba imati puno duse da se bude istinski nesrecan. Mali ljudi mogu biti srecni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrecni...

.... Sve su velike srece slucajne, i nema coveka koji je izmislio jednu srecu. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece. Jer od hiljadu nesreca ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreca, ili bar ne najveca. Sve druge bede su delo covekovo, cak i sama njegova bolest. Zato ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost ili nas porok. I za fizicke bolesti su krive samo nase duhovne bolesti, nezdrave i porocne misli.....Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra...."

O LJUBAVI

- " LJ ubavnici su najveci utopisti, a ljubav je najveca utopija. U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto se misli, sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema niceg razumnog. Ljubav je jedno dusevno stanje bez ravnoteze i bez razabiranja. Zato su anticki Grci smatrali ljubav bolescu, a zaljubljene bolesnicima...


... Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja, zbir svih mogucnosti covekovih, najvisih i najcistijih. Ljubav je najveci izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moci za akciju. Ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote ...
... Ljubav je dokaz inteligencije, jer covek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, posto je ljubav najveca mudrost i najfinija dusevnost. Ljubav je zato uvijek bila privilegija najvosih dusa, ako ne i najvecih duhova...

... Ljubav je, najzad , i najvisi produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego pozuda. Sto je veca kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Zena nije vise zenka nego licnost, znaci mnogostruka lepota;umetnicko delo, dusa i duh. Zbog ovog je osecanjr ljubavi tesno vezano za neciju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je ziveti u najvecoj cistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveci stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce, najvece pregnuce, totalno samoodricanje, zivot u drugom bicu i za drugu licnost, usadjenu u zenit jednog doba naseg zivota. - Zato je apsurdum i nesreca sumnjati u nesto sto volimo, pa je apsurdum sumnjati i u zenu ako je cemerniji paradoks bozji, cak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najcesce, koliko je ljubav veca, utoliko je i sumnja veca. Medjutim, za punu srecu u ljubavi, treba biti nesebican, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav iskljucuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono sto je ocevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Tesko srcu koje uzima san o sreci kao sliku srece koja je mogucna. Nema srece koja se ne daje porusiti u prasinu, ako je samo vise tumacimo nego sto je osecamo... "

KNJIGA O LJUBAVI

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti...”, kaže Jovan Dučić. Ovo je knjiga koju čita svaka nova generacija baš zato što su u njoj date velike istine o ljubavi, ljubomori, muškarcima i ženama i njihovom večnom nesporazumu. Evo nekih izvoda iz knjige: “Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino druševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima...

Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog. Poznato je da Dučić nije baš pohvalno pisao o ženama, smatrajući ih lakomislenim, površnim i potpuno iracionalnim bićima. “Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili... Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje...

Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i dopadati, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa... Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, i ne lepotu nego nameru...”

LJUBAV I ŽENA

Ogromna većina Dučićevih stihova ispjevana je u čast i slavu ljubavi, i to od konkretne ljubavi prema ženi, od onih neposrednih impulsa koje pruža ljubavna strast, pa sve do velikih simbola žene kao takve. Ljubavi kao takve – sve do onog uvjerenja da se najpunije životne i umjetničke misli mogu iskazivati i uobličavati samo kroz osjećanje ljubavi. Ali, Dučić je bio svjestan da ljubav nije nepresušna, da ona raste iz svojih unutrašnjih antiteza, da je njena ljepota u tome što se suprotstavlja svom kraju, da njen trijumf postoji samo onda kad uspije da pobijedi smrt i propadanje i da u toj borbi suprotnosti treba tražiti osnovni smisao ljubavne lirike:

Je li ovo ljubav ili bolna jedna
potreba da ljubim? Ova želja plava
je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Ne znam no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave –
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Iz tog uvjerenja nikla je Dučićeva ljubavna lirika, bujna i raskošna, često duboko melanholična, pokatkad apstraktna i smbolična, a ponekad pomalo koketna, baš kao što ljubav može da bude.

Niko danas ne bi pjevao o ljubavi tako kao Dučić, čak ni u onim pjesmama koje se uzimaju kao primjeri njegovog neposrednog odnosa sa istorijskom ravni. Ali se u isti mah ne može osporiti da i u ovakvim stihovima povremeno bljesne već rečena zagonetka ili ljepota. Ko će, uostalom, osporiti pjesniku da su njegova pitanja o neizrecivosti ljubavi rečena muzikalno, glatko i savršeno jasno?

U njenu sam kosu upleo strasno
mokre noćne ruže. Putem punim zova,
ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
oči oune zvezda i usta stihova.
»Zvezda«

Oči su ti danas pune tople tajne,
i poljubac ima u pogledu svakom;
i ima u glasu tužnom, nejednakom,
obećanje sreće nove i beskrajne.
»Zamor«

Ali, ima jedan drugi, značajniji i daleko veći smisao Dučićevog pjesništva i vrijednosti njegove ljubavne lirike. Za razliku od svih ranijih i njemu savremenih pjesnika, on je od ljubavi napravio sopstvenu mitologiju i, gradeći svoju liriku na svijesti o tome da je ljubav sveobuhvatna, da je više nagoveštaj nego stvarnost, ispjevao u njenu slavu pjesme koje se do tada u srpskoj poeziji nisu čule.

Dučićeva ljubav je elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svjestan njene prolaznosti i bola koji ona ostavlja za sobom.

Dosta jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve dali.
Pogasimo lampe lira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta...

Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna, nego više san o ženi i iluzija o njoj. U pjesmi »Zalazak sunca«, on sniva o jednoj takvoj ženi:

Opet jedno veče... I meni se čini,
negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
tužna, u senci smaragdovih gora,
bleda kao čežnja, nepoznata žena,
s krunom i u sjaju, sedi misleći na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj ljepoti, da strijepi od misli koja bi razrušila tu opojnu himeru njegove duše:
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
ni moje srce da to laže sebi,
jer, ja bih plak'o, ja bih vječno plak'o
i nikad se više utešio ne bi'.

O ŽENAMA I LJUBAVI

Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.

Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.

Jovan Dučić – Blago cara Radovana