Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije —
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Carica


Ti si lepa naša carica u kruni,
S deset dubrovačkih paževa; i greje
S tebe sjaj dragulja što donese puni
U Kotor brodovi s Kipra i Moreje.

Orli od bisera leže po tvom skutu,
Krsti po stiharu, i safiri vratom;
Mirise Istoka ostavljaš po putu;
Tvoga konja vode potkovana zlatom.

Sve crkve u carstvu tvoje ime zbore,
I naše velmože i naši vazali
Gledaju te s čežnjom i sa strahom dvore.

Dok ti gledaš kao paž plašljiv i mali,
Kako jedna briga, tanka kao para,
Pređe preko čela krunisanog Cara.

Krila


Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima-
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

" Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što treba, sanja više nego što se živi a kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedno duševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima....Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače i da poslednje stiže prvog....".

"Ima žena koje ne nose svoj čar u linijama lica, nego u izrazu lica;
ni u boji očiju, nego u pogledu; ni u crti usta, nego u osmehu;
ni u govoru, nego u muzici glasa; ni u formama tela, nego u pokretima
tela."

Jovan Dučić


"Što uspemo našom pameću, pokvarimo našom ćudi, a što uspemo našom
dobrotom, upropastimo našim porocima, i najzad, što postignemo svojom
mudrošću, izgubimo našim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije
od svih naših sila, a to su naše slabosti.''

Jovan Dučić

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.
Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.
Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.
I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.
I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -
Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

ZALAZAK SUNCA

Jos bakarno nebo raspaljeno sija,
sva reka krvava od vecernjega zara
jos podmukli pozar kao da izbija
iza crne sume starih cetinara.
Negde u daljini cuje se da hukti
vodenicki tocak pronuknutim glasom;
dim i plamen zderu nebo koje bukti,
a vodeno cvece spava nad talasom.

Opet jedno vece. . .I meni se cini
da negde daleko, preko triju mora,
pri zalasku sunca u prvoj tisini,
u blistavoj senci smaragdovih gora-
bleda, kao ceznja, nepoznata zena,
s krunom i u sjaju, sedi, mislec na me . .
teska je, beskrajna, vecna tuga njena
na domaku noci, tisine i tame.

Pred vrtovima okean se pruza,
razlece se modro jato galebova;
kroz bokoremrtvih docvetalih ruza
sumori vetar tuznu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
dva giganta Sfinksa tu strazare tako,
dokle ona place; a za morskim platnom,
iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome nezna imena ni lica,
sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje sa tih hladnih usnica . .
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikada: nije tako,
ni da moje srce sve to laze sebi,
jer ja bih tada plako,ja bih vecno plako,
i nikad se vise utesio ne bi.

TRENUCI

Ta ljubav bez cilja i bez sutradan,
zla sestra vecnosti, u besu svog hitnog
nosi znak najvece kobi sto je znana:
sav uzas prolaznog i bol neumitnog.

Taj svemir naslikan na valu sto bega,
sav pokret prostora u treptanju lista-
ljubav je bez sutra vecnija od svega:
jer i posle smrti jos je uvek ista.

Ta ljubav sto umre u naponu vrelu,
mac skrhan na samim vrhovima tvrdja,
ima pobednicku gordost naxsvom celu:
jer umre u sjaju pre nego zardja,

Ona prodje dusom kao izdaleka
zalutale ptice u svetlosti maja;
u pesmi su njinoj glasi drugih reka
i na krilima im sunce drugog kraja.

I ona nestaje pre vesele zetve,
uvek neuvela u svemu sto vene
bez svog zaveta i bez svoje kletve-
u lepoti reci jednom izrecene.

Moja poezija

"Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo, tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge.
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.


Budi odveć tužna sa sopstvenih jada,
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna dok oko tvog tela,
Mesto raskošnog i kitnjastog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle."

Jovan Ducic

HIMERA

Pamtim te pute kud sam jedrio
Morima što su večno zračila;
Čiji se vidik uvek vedrio,
A slutnja nikad ne pomračila.

Taj arhipelag gde su cvetala
Tek otkrivena polja rumena,
I himerična jata sletala
Na mladu brazdu prvog grumena.

Gde neprohodne šumske pagode
Drže u nebu zvučne svodove;
Gde daju, kao svetle jagode,
Sve tajne sunca svoje plodove.

Prvi put nebo tu zasijalo
Na ljudsku sreću i na bolove;
Hodismo tud gde sve je klijalo,
Samo Bog i ja kroz te dolove. . .

a odoh dalje novim lukama,
Do zvezda brod je moj uzletao:
A držim i sad još u rukama
Neki cvet crn što tu je cvetao.

Spomenik Jovanu Dučiću ispred Pedagoškog fakulteta u Somboru,
isti spomenik postoji i u rodnom Trebinju.



PESMA

Noć je najednom pala crna,
Kao pod krilom gavranovim.
Bele će ruže s oštrog trna
Da planu rano s danom novim.

Učaurena buba ćuti,
I prede svilu za plašt Cara;
Zapališe se Mlečni Puti,
I prepuni se srebrom bara.

Zrno u mraku žurno klija,
Da ga izraste cela šuma!
A na mom putu sama sija
Sumnja, to sunce moga uma.




NOĆ

Padaju sutoni prvi plavi,
I zvezda već zrači sa rečnog dna.
Zasipa s topola mir po travi. . .
Anđeli veslaju barke sna.

Nestaje i s danom deo mene,
Putima neznanim kud i sve. . .
Lagano, kao što i cvet vene,
Umiru jeseni hladne, zle.

A kad u trenut neki kasni,
Sve stvari zažele zadnjeg sna -
Pred kim će poći da negde zasni
Ledena zvezda sa rečnog dna?

BOR

Golem i mračan, neveselo
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje -
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

PESMA

Izgubih u tom nemiru
Drugove, i sve galije.
Koji je sat u svemiru?
Dan ili ponoć, šta li je?

Duboke li su putem tim,
Gospode, tvoje provale!
Busije s bljeskom kraljevskim,
Zlatne me čaše trovale.

Suncima tvojim opijen,
Sjajem nebeskih ravnica,
Ne znah za tvoju zamku, sen,
Dno tvojih gnusnih tamnica.

I kad se otkri putanja
Sva sunca gde su zapala,
Na moru tvoga ćutanja
Kao dažd, noć je kapala.

SENKA

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i džin modar;
Preda mnom kao vođ bez smene,
Kao žbir za mnom, nem i bodar.

Pred šumom presta da me prati,
Za šumom već me opet čeka;
Pred prag crkve će zbunjen stati -
Taj prediskonski strah čoveka.

Taj znak što mrkne i što sjaje,
Taj govor neba rečju tamnom!
Dokle će ići i što traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve će pod nebom dalje sjati,
A sen i čovek, dva blizanca,
Na raskršću će nekom stati
Da oba zbace teret lanca. . .

No tražiće se, dok dan sija,
Dve sudbe večno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I čovek lakši i od sene.

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.
A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.
Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.
A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.
I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.

Refren - Jovan Dučić

Snevaj,da uvidiš da prolazni snovi
Još najbliže stoje postojanoj sreći;
Da ne pitaš nikad,zašto jadi ovi,
A ne koji drugi,a ne koji treći.

Ljubi,ljubi silno,uvek istovetan,
U ljubavi samo ti ćeš jasno znati:
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.

I umri,da spaseš verovanje čisto,
Da si kad god stao pred istinom golom:
I da u životu nisi jedno isto
Jednom zvao srećom,a drugi put bolom.

Jovan Dučić - 70 godina od smrti




Na današnji dan, 7. aprila, pre tačno 70 godina preminuo je u 71. godini u Indijani poznati srpski pesnik, pisac i diplomata Jovan Dučić.
Smatra se da je Dučić rođen 15. jula 1872. godine u Trebinju. Pesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875. godine, a majka Jovanka pored Dučića i ćerke Milene imala je dvoje dece iz prvog braka.

Osnovnu školu Dučić je završio u Trebinju, kada se porodica preselila u Mostar Dučić upisuje trgovacku školu kod svog polubrata, jer tamo nije bilo gimnazije.

Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890. i 1891. godine u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gde maturira 1893. godine.

Jedno vreme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga proterale vlasti zbog patriotskih pesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću.

Diplomatsku karijeru Dučić zapocinje 1907. godine u Ministarstvu inostranih dela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio od 1926. do 1927.godine, a potom je privremeno penzionisan.

Godine 1937. postavljen je za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Dučić je u svom poetskom razvoju imao više faza. Počeo je sa prvom objavljenom pesmom "Samohrana majka" (1866). Od 1896. godine redovno izdaje u mostarskoj "Zori". Od 1901. njegove pesme izlaze u "Srpskom književnom glasniku".

On kasnije odlazi na Zapad gde upisuje Filozofsko-sociološki fakultet. Sedam godina je studirao u Ženevi (1899 do 1906), ali je često boravio u Lozani, Parizu i Minhenu. To je period kad on najintenzivnije uči. Tečno je govorio francuski, nemački i ruski jezik.

Život u tuđini, ma koliko on interesantan bio, pobuđivao je u njemu bolnu nostalgiju za zavičajem. Kao i njegov prijatelj Aleksa Šantić, Dučić je u početku svog pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića, ali kasnije se u inostranstvu tog uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista.

U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.

On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku, neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična.

On je objavio više od 10 knjiga poezije, a izdavačko preduzeće "Narodna prosveta" je izdalo Dučićeva sabrana dela u pet tomova (1929. do 1930) - "Pesme sunca" (1929), "Pesme ljubavi i smrti" (1929), "Carski soneti" (1930), "Plave legende" (1930), "Gradovi i himere" (1930).

"Blago cara Radovana: knjiga o sudbini", objavljena je je 1932. godine.

Jovan Dučić je umro u Sjedinjenim amričkim državama 7. aprila 1943. godine.

Izložba posvećena sedamdesetogodišnjici od smrti slavnog pesnika "Retka izdanja Ducicevih knjiga povodom 70 godina od pesnikove smrti" biće otvorena 8. aprila u Pozajmnom odeljenju Biblioteke grada Beograda.

Na izložbi biće predstavljena prva i retka izdanja Dučucevih dela i sabrana dela koja se teško igde mogu videti, pogotovo na jednom mestu.


b92.net
7.04.2013.

SRCE

Srest ćemo se opet, ko zna gdje i kada,
Nenadno i naglo javit ćeš se meni —
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počme prvi snijeg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prijekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smio!
Jer što srce hoće to je njegov dio —
Uvijek novi dio od nove minute.

SUMNJA

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.